17.2.1997
Ona Mi. pokušava da objasni i sebi poreklo sna i smrt ptice koja je došla kao crni konjanik iz bajke. Neko je isekao njeno malo srce od koga sada teče moćni Dunav razdvajajući pesmu, jednu od mojih bolesti, i borovu šumu na obali preko koje je neko bacio parče čarobnog plavetnila. Inače, ona je uvek radila drugo, pa onda opet drugo sve dok ne bi došao taj dan. Taj dan je došao prema tragičnom scenariju u vreme moje percepcije kraja koji je retko tragičan objektivno ali kakav je po neke ljude ne može se dovoljno reći. Čak i anticipacija, nerazgovetan odblesak, jeka u izmicanju od onog prvog uvek donosi jetkost i gorčinu usamljenog pogleda. Kao kadar filma, kao nedovoljan obrok od prefinjene hrane gde svaki deo stvara i čini kontinuitet i kako Biblija kaže u kraju je sadržan početak.
U takav jedan zalazak sunca iznad moćne reke, na ivici puta pojavila se misao i pitanje da li se može leteti zazidanih krila. Sve je to bilo zapisano na nekim fišecima na pergamentu i bačeno pored Mrtvog mora da bi ga 2000 godina kasnije, ili bar 7000 godina, našli ovčari. Ni danas u njih niko ne veruje kao uostalom i u ono o čemu govorim. Ali ono što se tada dogodilo otvorilo je grobnicu nepokretne i ne previsoke planine. Kako je to bilo kada vreme zastane.
S jedne strane sitni staklasti talasi iz beskonačnog početka Fisona, na drugoj strani srećni grobari koji su otkrili zastajalište jednog moćnog naroda sa dušom od blede nežnosti mamutske kosti. Mamuti naspram tišine i tek negde daleko oni koji su ovde mogli opstati.
Bila je to neka harmonična, isuviše tiha uhu, jeka kao eho lovaca i hajkača na neku divlju zver u obliku konjanika koja luta pre stizanja na vrh planine ispod srpastog i mladog meseca u povoju. Zatim se spušta ptica sa krilima gavrana, nadkriljuje slomljeni obelisk i iz reke i njene moćne dubine izroni biće sa likom ribe, široko otvorenim ustima. Na obelisku pripovedač sa violinom zatalasa vazduh prošlosti svirka obavi reku, nebo, i vodeni prostor do samog dna duše.
Sve više se proredjuje vazduh, u stomaku se pokreće glad a negde daleko u domovini gavranova krošnja jablana se pozlati kao zapaljeni plamen. Oni koji su ovde mogli opstati u životu, Živeli su sa jetkim bridom na dlanovima od topline osvajača bez milosti. Ovaj osećaj su imali samo jednom u životu i to na kraju ili početku. To je osećaj zalogaja koji znači život i smrt istovremeno. Ustvari strah tada nije ni postojao kao činjenica. On je tek kasnije u svom divljem tempu sa oštrim kandžama krvoločne zveri zasedao za postavljeni sto.
Tada je uzimao svoje ozdravljujuće piće. Piće za prvi put. Vredna romana. Roman vredan života. Život ravan čudu.
Ako se dodirnu usta ribolikog bića, oseća se ukus, tok priče korak po korak. Opipljivost ljudske priče. Most na kome se sedi sa pokvašenim nogama u vodi. To može da naljuti roditelje. To može da skvasi kratku haljinicu i duge prste noge. I čudo počinje.
Trebalo je saznati šta to riboliko biće, jede, šta pije, kakve pantalonice nosi, da li se kupa svake nedelje ili svakog dana, da li sluša Mocarta, Rahmanjina, Baha ili rokenrol muziku? Kakve slučajne razgovore vodi, da li sanja nebo u boji ruže ili ljubičice. Koja mu je omiljena boja koja ga otkriva? Tome treba dodati i razne trice i kučine iz slučajnih razgovora prolaznika kraj reke ili psovku alasa.
Za trenutak plavetnilo neba se premešta i ispred reflektora zamenjuje mesto sa rekom. Planina se uvrće u cviljenju stena i boji vetra. Kreće se bez uzimanja daha. Sva od plave pene i zelenog osmeha.
Iza zuba sa unutrašnje strane vatre oseća se ukus i dodir škrga zalutalog Klena. Ima li šta nežnije od bola izvora? I ptica lepo zapeva ali umine. Ispod kože od alabastera ostaje sjaj okca mindjuše, koja se može kupiti samo u petak na pijačan dan medju cigane. Cvet niče u vazduhu. Zemlja ne može da izda otvaranje vrata. Šta je to što tako lako goni na pesmu? I pesmu i tugu! I to što smo voleli dokle se smelo i trebalo po priči i zakonu. Sve je to bilo prirodno jer je postojalo kao jedna i jedina mogućnost.
Priča postepeno dobija sopstvenu snagu i našu nemoć da joj se odupremo. Polako teku sekvence nevinosti, velikodušnosti, podrške za otudjeno i uprljano, učas i olakšanje a sitni detalji ispunjavaju dugo pripremane uloge pojačavajući sve što se pomene. Postajem svestan stegnutog grla, crvenila na vratu, vlažnostl otvora na licu, upotrebne vrednosti slučajnog i namernog čuda. Osećam da razumem govor reke zavešten kletvom i lelekom. Moje te srce ne može izdati, može samo tvoja pesma srndaća koji mokri do kože silaze na reku. Znam da negde tvoja krv pokušava da oponaša vodu izvan moga daha. Od tog osećaja svet je većito pravio modele sa nekim krstom i na njemu mladim čovekom. Stalno mu upućuju molitve za iskupljenje, ali on ostaje tamo u svojoj gordosti i tišini bezvremnog.
Sa brda riče jelen. A tvoje suze drhte na livadi pred jutarnjom svetlošću zvezde. Tama porumene od stida i sidje dublje dole na reku. Uplakane device mašu s jedrenjaka koji zamiče u ždrelo klisure. Bude se šumske zveri da proslave nepogodu i belinu tela koju pružismo kao žrtvu. Okolo zriču bašte, tajni pčelinjaci zuje prema najsvetlijoj zvezdi, a dvokolice sunca ližu uz brdo prema umešenom prvom hlebu u zoru. Stada ptica prilegla tek koji tren na razvigornom vetru, podižu vratove i okreću pogled na presne usne koje očekuju da ih zapljusne svetlost svica. Razbuktava se vatra u trouglastom svitanju, ispod kolibe, te razbistri i ojuži, kako bi zasvetlucale reči koje prvi put govorim i koje ti prvi put čuješ.
Gde ste gradinari božiji, u koju ste se vrbu nad rekom okrunili. Zar ne čujete riku brdskih srndaća boli iznad brda od soli i mesecom ko mladim lovcem na ptice.
U tren i beskonačnost reda uleće strašna konjica sa vatronošama i plamenim mačevima. Zaustavlja se umorni razboj i tkalja obara glavu pred besnim rikom sna. Ispred konjanika jaganjci blejeći izbezumljeno beže i usput na svoijim paperjastim runima odnose nedozrelo voće iz voćnjaka. Na tvojoj vreloj sisi zveknu dukat još nepronadjen na ovom vilajetu. Krhki most kičme savija se i škrguće pred oružjem konjanika. Matica reke se približi zenicama i nevidljivi lovac na bisere zaroni u prozorsku prazninu. Preko zenica rešetke i teški sindžir za robove kojima sam te hteo da zaključam.
A onda se budim tih i prazan i hvatam ravnotežu zuba da izgovorim ono što se neda. Ukus ribe mi ne dozvoljava ni reč više, ni reč manje. Pluća narasla kao dulek posle kiše.
Sve češće mi se prisniva koliba kraj Dunava sa devojčicom u kutku bosih nogu, koja niže na crvenom končiću moje davno izgubljene osmehe i kao hladne belutke baca u usta ribolikom biću iz moćne dubine.

11.3.
Sve je nestvarno i tako i diše. Zid Golupca pristaje uz tebe. Ispražnjeni Jug i posvećeni prsti tvoje ruke. Jedino je srcu oduzeta rasejanost i vedrina predhodnih dana. Šta si to radila u to popodne, sama. Kada pogledaš dole užasava te dubina i bolna nepetost iz donjeg stomaka probija se do mozga. Ali samo gore, gore i jođ više gore. Mali i jedva primetan galeb sa Fisona, gore u visini, zanese se, prestade sa mahanjem i strmoglavi se bespovratno sa nebeske školjke u tvoju ispruženu ručicu. Bi čudo kako se samo tako smanjio taman da pokrije tvoju malu ručicu. Instinktivno sam strahovao za život tog mladog bića. A njih sam ja plašio. Plašila ih je njihova instinktivna ljubav, prema letenju, prema nepoznatoj opasnosti visine i dubine duše, predela koji su oivičeni razumom i mišljenjem. Priroda od njih više ništa nije ni zahtevala, sem bolnih uspomena nasuprotnih svetova - dubine i visine. Oni kao uostalom i ti, nisu osećali tugu niti pak radost. Život je onakav kakav mora da bude. Svakim činom upravljao je nagon, nagon za održanjem vrste i nagon za održanjem jedinke. Ogromne sive kamene gromade razdvajale su ih od tebe i nas. Došli su na svet u jedan olujni Mart, dok su sivi i prazni dani, jedan za drugim prolazili po ustaljenom redosledu. Najpre ponedeljak, pa utorak pa tako sve do nedelje. Najtužniji je bio petak. Dok se završavao u jednoj sobi nalik hotelskoj sobi sa brojem 104, sledio je jedan užasan hor sa drugog sveta, gde su suve trave i gomila drveća krile svoje korenove.
Išta je to što je na nogama izdužilo kosti, isteglo kukove, produžilo nadlaktice i to samo toliko da ne dohvate visinu unutrašnjeg enterijera. Svi oni koji su plašljivo virili u noć nisu primetili belinu na prozoru. A morali su to da učine iz protesta bar protiv sebe. Zemlja se tada okretala unazad da bi mogla pred očima da pukne ravnica i nepreglednost mogućih rešenja. Napred su glad, izgnanstvo, nepregledna stepa i sezona lova. Dakle sve što oplemenjuje i daje smisao kao snovidjenje.
Ivica zemlje sa strane puta za konjanike, ispunjena je gustom šumom visokim stablima sa začaranim parazitskim biljkama na sebi. Imele su okupirale trenutak zastoja u razvoju visine i tu su crtale linije, linije života, dubine, čvora, horoskopske znake i kvadrate i trouglove savršeno zatvorene.

2.06.
To je jednostavno noć koju ne treba prespavati. Zamisli, Ti dolaziš u prostor mog nerva. Kao dobro staro leto. Četrdeset sedmo ili dvadeset šesto, nije važno! Krv zlatnog cveta Omana do ispod same duge sa maksimalnom ljubičastom bojom i kiša kao nežni i plahi djavo, ko dobra pesma, slivaju se u zenice jedne ptice koju hoću da poljubim srcem. To je tako jednostavno kao najlepša vatra koja je zapaljena odozgo s neba i odozdo iz samog središta zemlje. I ako su nervi kao zategnuti luk odskaču kao i boja trešanja sitnog ploda iz voćnjaka moga oca. Noć pred vodenim svetom dohodi mi u posetu. Mislio sam da bi to moglo biti tvoja izdaja ali nije. Ostala si tu. Zgusnuta ko kap mleka na vrhu nabrekle dojke leta. Sa zapadne strane otvara se nebo i moja lobanja i opet cika, vriska i huk konjanika, pored puta na livadi pred samim ponorom. A gore nebo koje guta izdaju o najmladjim letačima na svetu. Kako to da osim straha da te ne povrede ne čuješ i istinu koju izgovaram, tečno, lako, bez uzdaha - kako to da je bilo budjenje to što te probudilo. Glas mi je sirov ko ljubav vuka a isto tako i nežan ko peteljka trešnje koja se čudi svemu što se dešava. Možda to ti ponovo dolaziš u našu šumu s one strane neba. Prošli smo ispod duge zagrljani i promenili pol. Zatim nas privodi platnu i crtamo sliku, najlepšu sliku koju smo ikad mogli zamisliti. Ne vidim koja je razlika izmedju slike i tebe i mene. Kao da neprestano zaboravljam da kažem glavnu misao a bez ikakve potrebe da to sakrijem. Kao uostalom i ti. I onda ja po redu govorim: Dali mi prvo veruješ da vidim upravo samo tebe, da si to upravo ti i niko drugi sem tebe. Moraš da veruješ u to da bi prošli na drugu stranu kojoj inače i pripadamo s onu stranu noći višanja. Hteli su da mi poseku trešnju i onda bih bio najnesrećniji penjač koji ne može da dohvati najzrelije trešnje na samom vrhu Omana. Možda sam hteo da nekoga zamolim da mi je poseče pa da posle nekih godina zažalim gorko što mi se želja ispunila. List odredjen za pupoljak ipak ne pristade da padne u vodu jer zna da ga ništa više ne može vratiti na granu. Niko to nije ni video sem onoga koji razumeo u vrste pogleda.
Zadrhta srce od Tebe, zadrhtaše noge i vrhovi prstiju na čelu, preko koga ti urezujem krst u sećanje. Odviše si lepa i pomalo tečna, te su mi potrebni veliki sudovi krvotoka da te zahvatim, ali su dovoljni za tvoju samoću. Kako se slučajno dan otvori sa nekim ogromnim prostorima za vid i sva čula koja mogu dodirnuti boju ljubičastog ćilima beskraja. Sva vrata i prozori su toliko svetli da ptice jednostavno moraju da kruže nad njim. Pogledaj, žive ptice, sa vidom punim zasenjenog sveta. Nebo posrebreno vrelim dahom a iz njega niče mesec i potraga za lepotom zlatne prašine nad četinarima. Svaka zvezda - jedna istorija milijardu godina pre nestanka, još vidljiva prošlost. Svaka zvezda jedan otvor na nebu i jedna pesma koja otvara ponoć psa koji zavija u čežnji. Pod nagim grlom zalutao djerdan vila. U očima se svet svršava. Jesi li tu pored trava. Jesi li tu to Ti ili neko.
Zašto ja uvek najlepše reči govorim o smrti? Prvo mi reci jesi li se vratila?

Sredina Jula.
Naleglo podne na poljanu i reku Dunav. I senke pobegle pod drvećem. Presušila reka do samog Dunava a od nje samo prokletsvo da nemate gde da se sakrijete kada budete tražili školjku koja vam je jedino potrebna. I ako je sve tu bez svedoka prijatelji i pobijene zveri odbijate da mislite o bilo čemu sem školjke. Užasno brzo shvatate da ste budni ali i dalje žmurite svojim odraslim očima i otvarate velike dečije oči prevelike za glavu starca. Ti mi govoriš kuda da gledam da ne bih video to što je vidljivo. Ti i voda, ruke i talasi, noga i belutak veliki ko žablji pogled. Rasprostiremo svoju kožu na pesak ogoljen stidom. Tvoja belina ribe i školjke obasjava i blešti ko mesečina uhvaćena u vrbaku tek na zahodu. Tražimo tajm-aut na krilima vilinog konjica. Tu sve zastaje kao dah. Jeli moguće da vilin konjic ubija komarce. A ja ne misleći o tome zaranjam ruku u pesak moćne reke i tražim tvoju malu školjku. I stvarno tu nije jedna već njih tri. Ali samo jedna je tvoja. Tvoja školjka od prilike kada si imala šesnaest meseci. Imala je flekicu u donjem desnom uglu. Kao ustajalost iz neke predhodne reinkarnacije. Inače je bila raskošno bela na svetlu sunca koje osvetljava jedino Karpate ispod kojih žive demoni nesvesnog sveta. Gledam u svoj časovnik koga odavno nemam i ne vidim da se vreme pokreće već sam užasnut time što stoji tu pored mene. Nagovaram ga da se pokrene. Bila si tako mila ali jesi li značila nešto vremenu. Osećam da se uokolo šunjaju nevidljivi zečevi i srne. Osećam strah u grlu od njihove percepcija lovaca koji su tu i malo dalje. Kao da je svuda zasejan barut koji može svakog trena u eksploziju. Pravim se kao da tra`žm nešto od zapisa na pesku. Ti sa sebe skidaš sve moguće maske i odlažeš na vrbu koju ostajem da čuvam. Moraš da se okupaš i pokvasiš po svaku cenu svoju kosu, glatkoću bedara. Moraš, kažeš da pokažeđ dukate sa dojki suncu, reci, čak ljudima sa druge strane reke, preko granice države. Ja odvraćam poglede od tebe. Jurim im u susret sa tojagom iz dunavskih vrbaka, da se pobijem sa njima. Tvoji oblici otvoreno koketiraju sa stilskim figurama koje svetlost i voda mogu da učine dostupnim oku, mirisu, jeziku. Osećam kako plačeš i kaplješ ko pukotina ispunjena peskom iz koje ističe peščano vreme. Neznam zašto neprekidno vezujem pertle sa svojih cipela. Same se odvezuju po redosledu, leva pa desna pa opet leva pa desna.
Ko još ide u svatove praznog lica?