Biblija - dokazivanje starog zaveta

ja znam · Početnik Domaćeg.de

Arheologija: lopatica otkopava istinu

Do sada smo razmatrali poreklo vrsta. Videli smo da postoji prilična sličnost između onoga što knjiga 1. Mojsijeve ili Postanje iz Biblije kaže i onog što naučne činjenice podupiru kao verovatno.
Danas se Biblija smatra knjigom zanimljivih priča i mitologije. Zanimljivo je da je Biblija preživela više kritika od bilo koje druge knjige na svetu. Bilo je mnogo više pokušaja da se ona ukloni sa lica zemlje nego što je to bilo sa ijednom drugom knjigom na svetu. Ali, izgleda da je ona vrlo stabilna i uvek se iznova pojavljuje. Iako je bilo mnogo pokušaja da se ona diskredituje na naučnoj i istorijskoj osnovi, zanimljivo je da je mnogo godina, tačnije i hiljadama godina Biblija bila jedini dokument koji je spominjao izvesne narode i istorijske događaje. Ovi narodi i događaji nestali su pod prašinom vremena, a to je ovoj školi tzv. visoke kritike dalo priliku da diskredituje ono što je Biblija tvrdila. Posebno je nemačka kritika poslednjih vekova bila zaista bespoštedna u svojim kritikovanjima Biblije. Čak i časopis «Time» obrađuje ovu temu pitajući se da li je Biblija činjenica ili fiksija. Naučna arheologija je stara nešto preko sto godina, tako da se ceo tok ljudske istorije tek sada iskopava.
Biblija stoji na policima mnogih domova. Ima je u mnogim knjižarama i policama sa knjigama. Izgleda da je svako poseduje, a vrlo mali broj čita šta je napisano u njoj. Neki su je mrzeli, a posebno omražena bila je hrišćanska religija. Volter je tvrdio da je umoran slušajući kako su Dvanaestorica uspostavili hrišćansku religiju i rekao je da će dokazati da je jedan čovek dovoljan da zbaci tu religiju. Zanimljivo je da je baš u toj sobi gde su ove reči izgovorene, danas jedno od najvećih skladišta Biblije.
Biblija tvrdi neke stvari koje ni jedna druga knjiga ne tvrdi. Biblija postavlja neke izazove koje ni jedna druga knjiga ne postavlja pred nas. U 2. Poslanici apostola Petra 1:15 kaže se da je Biblija knjiga proročanstva i da bi bilo dobro za nas da proučavamo proročanstva. Dakle, ona za sebe tvrdi da je istorijska, proročka i da je knjiga koja govori o spasenju. To su tri velike tvrdnje. U Knjizi proroka Isaije 42:9 imamo jednu zapanjujuću izjavu kad su u pitanju proročanstva. Bog kaže da nam on govori unapred, pa kad vidimo da se to uistinu zbiva, prepoznaćemo da je to to. Pre nego što se dogodi, obavestiće nas o tome. I po tome, videćemo da li nam govori istinu ili laže. Biblija nam tvrdi da je ona knjiga proročanstva i da je dobro da je proučavamo i daje nam izazov: «Ja vam kažem unapred, a vi vidite šta će se desiti i da li je tako». U Knjizi proroka Isaije 46:9.10 ide čak i dalje i kaže: «Iz početka javljam kraj i ono što još nije bilo». Drugim rečima, Bog kaže da nam ne govori samo ono što je bilo u početku, već kaže šta će se dogoditi sve do samog kraja.
Da li znate koliko ljudi čezne da sazna šta će se desiti u budućnosti? Koliko ljudi gleda u šoljicu da bi saznali budućnost? Koliko njih je spremno da da čitavo bogatstvo da čuju proročanstva o svojoj budućnosti? A evo knjige koja tvrdi da će nam reći, a mi ćemo onda moći da proverimo da li će se to ispuniti. Ovo je najjeftiniji izvor informacija o onome šta će se desiti u budućnosti.
U Jevanđelju po Jovanu kaže da se sve o istoriji i o budućnosti, zapravo, okreće oko jedne osobe. Na neki način, svi su povezani sa tom osobom. A u Jevanđelju po Luci Isus kaže da se sve što je napisano u Mojsijevim knjigama, Prorocima i Psalmima odnosi na njega. Evo ovih zapanjujućih izjava. Istorijske informacije, informacije o postanju, proročke informacije i informacije o Mesiji. Svakako bi bilo lako proveriti da li je to činjenica ili fikcija. Pa, zašto je onda to tako teško? Svakako je moguće pogledati neka proročanstva i videti da li su bila istinita ili pogrešna. Svakako da možemo da razmotrimo istoriju i vidmo da li je to zaista bilo tako ili su u pitanju bile laži, posebno zato što je Biblija jedini dokument koji je o nekim događajima nešto zapisao.

Večeras želim da vas povedem na malo putovanje između dva parametra. Posmatrali smo poreklo, postanje. Hajde da razmotrimo neke zapanjujuće istorijske činjenice, činjenice koje su dugo smatrane mitom ili su bile poricane, a onda ćemo razmotriti proročanstva i videćemo neka ranija proročanstva i da li su se ona ispunila ili ne. To može da nam stvori osnovu da razmotrimo neka proročanstva o budućnosti koja još uvek stoje pred nas.

Neki od najvažnijih istorijskih zapisa potiču iz Egipta. Vidimo čuvenu stepenastu piramidu u Sahari. To je piramida fazarona Sosera iz treće dinastije. U pitanju je 2750 god. pre n. ere. Jedna od priča za koju se smatra da je mitska je priča o Josifu. Biblija kaže da je sve u njegovim rukama napredovalo. A evo priče kako je on prošao sa faraonom. On je faraonu obrazložio san koji je sam faraon sanjao. 1 Knjiga Mojsijeva 41. poglavlje zapisuje ovaj događaj. Ako ste čitali ili se sećate, faraon je sanjao sedam debelih i sedam mršavih krava, a zatim sedam debelih i sedam šturih klipova kukuruza. Biblija nas izveštava da je tada Josif protumačio faraonu da će tada nastupiti sedam plodnih, a zatim sedam gladnih godina. To je stvorilo temelje da se deca Izrailja mogu doseliti u Egipat. «To je simpatičan mit!», rekli bi ljudi. A zatim su pronašli istorijski dokaz u jednoj od utoka Nila koja izgleda da podržava ovu priču. Govori se o gladi koja je trajala mnogo godina, a da je kukuruz pre toga već bio sabran, a zatim deljen ljudima. Tu se tvrdi da Nil nije plavio čak sedam godina, ali da su pre toga izgrađene žitnice i ambari i da su napravljene zalihe. U nekim grobovima nalazite crteže debelih i mršavih krava. Nije li to zanimljiva priča?
Najveća priča tiče se izlaska Izrailja iz Egipta. Pogotovu što o tom izlasku nedostaje toliko mnogo informacija. Holivud bi voleo da da svoj doprinos ovom događaju, pa kad gledate film o Mojsiju imate takvu mešavinu biblijskog izveštaja sa mitologijom, da je to neverovatno. Imate islamske elemente u toj priči, naravno, oni su imali savetodavce iz islamskog sveta za ovaj film. Uglavnom, hronologija ovog događaja je totalno promašena i film o ovom izlasku opisuje faraona Ramzesa koji se uopšte ne uklapa u biblijsku hronologiju.
U egiptološkim izvorima nema nikakvih zapisa o istorijskom izlasku Izraelaca iz Egipta a u Bibliji je opisan kao jedan grandiozan i važan događaj. Ne samo da je opisano 10 zala nego je i celokupna egipatska vojska bila zbrisana u Crvenom moru, uključujući i samog faraona. Tu je došlo do sučeljavanja religijskih izvora i po Bibliji, izraelska verzija je isplivala na površinu, a toga nema ni spomena u hijeroglifskim zapisima.
U Knjizi proroka Jezekilje piše da će egipatska zemlja biti opustošena i ubrzo arheološka lopatica počinje da otkopava zanimljive stvari: pronašli su zlatno tele koje je bilo obožavano u biblijskom izveštaju, koje je danas već dobro zasnovano kao kult bika Apisa, i religiju koja je bila dominanta u Egiptu. Vidimo zanimljive slike sa zmijama i crvenim sunčanim diskom. Čak se spominje i trojstvo Izides Horus i Set. Vidimo Izidu koja postaje vrlo popularna u pokretu New Age. Imamo i boga Ozirisa sa njegovom Mitrom, zatim Anubis, bog mrtvih, tu su i vage koje odlučuju, zatim Izides sa zmijama sa obe svoje strane, zatim Haptor, pa bog Horus sa glavom orla, a Hator je bio obožavan u obliku krave. Budući da je to bila panteistička religija, bog je bio u svakom živom stvoru – u životinji, u biljci, u žbunu. Bio je i u balegaru. Skarabej je postao važno božanstvo, ali Izida, Horus i Oziris su i dalje ostali na vrhu. Oni su bili vrhovna božanstva. Oni su poprimali različite oblike u različitim vremenima, utelovljenja bogova Ra, Amon i druge varijante.
Hajdemo do piramida da vidimo da li one pružaju neke zanimljive informacije. Prve podatke dobijamo kada je otkriven kamen iz Rozete. Šampoleonu je trebalo 20 god. da dešifruje ovaj kamen. Zanimljivo je da je ovaj kamen pronašla Napoleonova ekspedicija. Danas se nalazi u Britanskom muzeju. On je pisan na tri jezika što je omogućilo da se po prvi put dešifruju hieroglifi. Zatim je pronađeno mnoštvo grobova i mumija i oni dodaju još informacija. Pronađeni su i obelisci koji još pridodaju informacija. Da vidimo kakav je bio način razmišljanja faraona. Oni su bili reinkarnacija boga sunca. A kao takvi, oni su bili bogovi u telu. To ih je činilo nepogrešivima i neosvojima. Dakle, u hijeroglifskim zapisima faraoni beleže samo svoje uspehe. Na egipatskim zidovima naći ćete mnoštvo laži: faraon koji slavi svoju pobedu nad Hetitima, a oni su zapravo morali da se sakriju da bi sačuvali svoj sopstveni život; Ep o Karkamešu je još jedan takav primer. Ali, faraoni uvek pobeđuju i oni su uvek veliki ratnici i imaju najbrže dvokolice. A božanstva su, naravno, uvek na njihovoj strani. Oni se čak i nazivaju po božanstvima. Imamo boga Amona koji je bio predstavljen kao ovan. Hijeroglifi pričaju priču o njihovim velikim pobedama. Kao i u arapskom, hijeroglifi se čitaju unazad. Postoji hieroglif koji može da se čita u oba smera a u sredini imamo ank koji je simbol života. Možete obožavati i balegara ako želite a ptice su imale značajno mesto u predstavljanju bogova. Malteški krstovi predstavljali su boga sunca. Faraoni su obavezno bili ogromni i impresiorni. U ovom istorijskom razdoblju još ne čujemo o emancipaciji žena, zato vidimo da su žene crtane kao vrlo male, faraonu su samo do kolena.
Da se vratimo na priču izlaska Izraelaca iz Egipta. Ništa o tome nema zapisano u egipatskim izvorima. A to je, po Bibliji, još uvek najdramatičniji istorijski događaj. Da vidimo da li nešto o tome, ipak, možemo da pronađemo. Ne zaboravite da je cela nacija bila izložena moćnom objavljivanju Božjem. Ceo egipatski narod mogao je da vidi sukob dva božanstva. Oni su jasno mogli videti, po Bibliji, da je Bog Izrailja sve nadmašio. Da li mislite da je to moglo da promeni njihovo način razmišljanja? Videćemo!
Pogledajmo cara Ramzesa. Po hronologiji u bibljiskoj Knjizi o Carevima, on je prilično zakaznio za ovu priču. Tu je dobra stara egiptologija i nema ničeg neobičnog u toj priči. Tu je žena još niža od nivoa kolena. Dakle, ništa se nije promenilo. Znate da priča počinje sa Mojsijem puštenim u kovčežić niz Nil. Evo kratke hronologije: po Bibliji, rođen je 1530. pre n. ere, a pobegao je 1490. kada je imao 40 god. (Sećate se da, budući da smo u dobu pre nove ere, godine brojite unazad) A Biblija kaže da je imao 80 godina kada je Izrailj počeo da izlazi iz Egipta. A po 2 Knjizi o Carevima to se desilo 17. marta 1450 god. Da li je tog dana neki faraon poginuo (kako to inače Biblija tvrdi)? Da! Čak i u egipatskom kalendaru to vidimo. To je bio Tutmos III. Tutmos III je bio poznat kao egipatski Napoleon. On je bio najmoćniji faraon svih vremena. On je čak i napisao «Knjigu mrtvih». On je formalizovao celu egipatsku religiju. I sad možete videti taj sukob interesa. Šta ćete boljeg faraona za ovakav grandiozan okršaj od ovog koji je zasnovao celu egipatsku religiju. On pripada osamnaestoj dinastiji.
Prvi faraon je bio Ahmes, to je bilo pre izlaska Izraelaca iz Egipta; drugi je bio Amenotep – što znači «zadovoljava Amuna», a to je bilo samo dve godine pre Mojsija. Dakle, taj faraon morao je da budei na vlasti kada je Aron, Mojsijev brat, bio rođen. Zatim dolazi Tutmos I, upravo u vreme Mojsija. Mora da je on bio taj koji je izdao dekret da svi izrailski dečaci moraju biti pobijeni. Pitanje: da li je on imao kćer? Sećate se, princeza je pronašla malog Mojsija u Nilu. Da, imao je ćerku! Njeno ime je bilo Hačepsut. Bila je udata za lošeg momka. Kad je njen otac umro, njen muž je postao sledeći faraon i on je vladao svega četiri godine. Ona nije imala dece sa ovim mužem. Ali, on je imao nezakonitog sina. Taj sin postaje veoma zanimljiv. Kad je ovaj faraon, njen muž, umro, po drugi put nije bilo faraona. Nije bilo pravog naslednika prestola. Sad priča postaje zanimljiva jer Biblija kaže da je Mojsiju bilo ponuđeno da postane faraon, ali on je to odbio. To se dešavalo kad je otac Hapšetsut umro, a drugi put kad je njen muž umro. Ali, ako je Mojsije odbio, ko je preuzeo presto? Sama Hatšepsut. Sveštenici su insistirali da i ovaj nezakoniti sin sa njom deli vlast, tako da su Hačepsut i Tutmos III, nezakoniti sin Tutmosa II, zajedno vladali. Zanimljivo je da je Hačepsut na početku bila uticajnija, a na kraju se sve o njoj briše. Sada idemo kroz ceo niz faraona: Amenotep, Amenotep II, Tutmos IV. Da se vratimo na priču: Pretpostavimo da je Hačepsut pronašla Mojsija. Biblija nam kaže da ga je podigla njegova majka Izraelka, i kao posledica tog vaspitanja držao se nekih religijskih principa. I to se moglo odraziti i na Hačepsut. Primećujemo da je imala bradu, jer kao faraon morate biti muškarac jer ste vi ponovo rođeni Oziris. Budući da je morala biti muškarac imala je počasnu bradu. Zanimljivo je da imamo vrlo mali broj njenih statua. Ovu koju sada imamo nađena je u rupi sa mnoštvo nebitnih stvari. Časopis «Time» podržava ovu priču i Tutmosa III naziva Napoleonom Egipta.
Čudan obrt događaja se dešava posle ovog perioda. Egipatska religija se menja! Dolazimo do tzv. Amarna perioda. Vidimo čuveni posmrtni hram Hatšepsut, zatim vidimo univerzitet gde su se obrazovali faraoni. Kad dođete u ovaj posmrtni hram, ima nečeg zaista zanimljivog: svi reljefi koji su prikazivani Hačepsut bili su otkinuti sa zidova! Tamo su samo podsećanja na paganske religije. Vidimo boginju Hator. Imamo zanimljivu prostoriju u Luksoru i tamo vidmo još jedan interesantan reljef. Na njemu božanstva blagosiljaju faraon. Faraon je, takođe, obijen, kao da sećanje na ovog faraona treba da se izbije. Zanimljivo je da su Egipćani to radili faraonima koji su promenili svoju religiju! Istorija o Hačepsut je otklonjena jer je ona promenila svoju religiju. Nestaju svi zapisi i svi podaci o njoj šest godina pre nego što su nju i sav njen kabinet pobili. Jedan faraon ostaje da vlada, to je Tutmos III. On je vladao zajedno sa svojim sinom koji je Amenotep II. Tokom ovog vremena, Biblija nam kaže da se desio izlazak Izraelaca iz Egipta. Tutmos III je poslao svog sina da uguši ustanke u Siropalestini. Možemo videti dva obeliska, jedan pripada Hačepsut, a drugi njenom ocu. Imamo čuveni grob Tutmosa III. Ovo bi mogao da bude onaj faraon za koga Biblija tvrdi da je poginuo u Crvenom moru. On je onaj ko je izazivao Arona zajedno sa svojim sveštenicima i bacio svoj štap da postane zmija - isto što je i Mojsija činio. Njegov grob je visoko u planini, a vidimo i njegovu mumiju. To je zanimljivo jer je velika verovatnoća da je on morao nestati u Crvenom moru.
Dva naučnika, Heriks i Viks, proučavali su ovu mumiju i došli do začuđujućeg zaključka. Ovo je mumija mladića!! Tutmos je morao imati preko 80 god. kada je, po Bibliji, nastradao u Crvenom moru. Dakle, imamo lažnu mumiju!! To je mumija mladog čoveka, tako da je nemoguće da je to mumija Tutmosa. Da li je moguće da su izgubili mumiju? Zanimljivo je da nam natpis kaže tačnu godinu 1504. kad je on umro.
A ako uđete, nalazite tipično egipatsko obožavanje Skarabusa, ali, dok sam bio tamo otkrio sam zapanjujući reljef. Imate sveštenika boga Horusa sa štapom u svojoj ruci i kao da se sprema da se baci i onda je pred njim zmija. A onda su tu pojedinci koji obožavaju zmije. Gde čitamo o štapu koji biva bačen i pretvara se u zmiju. To čitamo u Bibliji. Ovde su delovi «Knjige mrtvih». Imamo faraona, takođe, sa zmijom.
Zanimljivo je da imamo lažnu mumiju, a da se na reljefu pojavljuje slika koja opisuje priču sličnu onu o Izlasku. Zanimljivo je da je Hačepsut bila zbrisana. A njen sin Amenotop, koji se nekad naziva i Amenofis, on nije bio mrtav u vreme izlaska, bio je u Siropalestini. On se, zapravo, vratio dva meseca posle izlaska. I šta bi pronašao? Pronašao bi zbrisanu egipatsku armiju, pronašao bi mrtvog oca i pronašao bi mrtvog i svog sina prvenca. Istorija beleži da, kada se on vratio, prošao je kroz različite egipatske gradove, sravnio ih sa zemljom i pobio mnoštvo ljudi. Kako biste se vi osećali kada biste se vi vratili sa drugog ratišta i videli da je vaša vojska pobijena? To je, zaista, bio ljutiti čovek. Vidimo njegov grob i u njemu se nalazi Knjiga mrtvih. Vidimo i njegovu statuu. Na hijeroglifskom zapisu piše: «Sve je dobro u mom carstvu, sve je u miru!» - dok je on skidao galve i naticao ih na kolce! Ovde imamo tipičan primer dezinformacije. Izgleda kao da se na svetu ništa nije promenilo. Naravno da je on imao sinove, ali šta se desilo njegovom prvorođenom sinu, ako je Biblija u pravu? Umro je tokom desetog zla. Sledeći faraon, koji je prozvan Tutmos IV, morao je da objasni zašto je on, drugorođeni, postao faraon, a ne prvenac. Njegovo objašnjenje nalazim na steli koja se nalazi među svinginim nogama. Priča kaže da se on odmarao među njegovim nogama. Svinga ga je zviznula i rekla: «Ti ćeš biti faraon! Ti, zapravo, ne možeš da budeš faraon jer si drugorođeni sin. Ali, reći ću ti nešto. Malo počisti pesak između mojih nogu i učiniću da ti budeš faraon, a ne prvenac!» Sad znate zašto je on postao faraon, a ne njegov brat. To je, naravno, ukoliko želite da poverujete priči napisanoj na steli. Onda morate da poverujete da je, u slučaju njegovog dede, tridesetogodišnjak ili četrdesetogodišnjak bio osamdesetogodišnjak. Vidimo njegov grob. Ovde je došlo do velikih potresa. Egipćani su počeli da razmišljaju.
Sledeći faraon je Amenotep III. On je moćan faraon, ali čini veliku grešku - počinje da menja religiju. A šta su oni radili sa onima koji su menjali religiju? Isto kao u slučaju sa Hačepsut, obili su njegov lik sa zida. Njegov sin je bio Amenotep, kako se pretpostavlja, koji će biti IV. Ali, njemu se ne sviđa ovo ime. Šta znači Amenotep? To znači «Amon je zadovoljan». On menja ime u Akanatan. On je rekao: «Neću da imam ništa sa gradom bogova koji je okrenut prema istoku. Premestiću svoju prestonicu na drugu stranu reke. Sagradiću novi grad Hakatatan». On počinje da služi novom bogu Aten. Amon je zbrisan, dolazi Aten. To je, dakle, promena religije. On kaže: «Znam da se faraoni predstavljaju kao veliki, a žene kao male. Ali, to neće biti slučaj i sa mnom. Prikažite me onakvim kakav sam. Nisam baš mnogo lep, imam trbušćić. A ni lice mi nije baš lepuškasto. Ali, ono što vidite, takvim me napravite!» I vidimo ga sa ružnim usnama i sa trbušćićem. A zatim kaže: «Moja žena je prelepa i dragocena mi je. Nije ona samo crvić među mojim nogama». Par scena o preostaloj porodici i tamo možemo videti njega kako ljubi svoju prelepu nevestu. Oboje su skoro iste veličine. Sede na stolicima jedan naspram drugog i igraju se s decom na svojim krilima. Imao je šest ćerki i svaka od njih u svom imenu je sadrala –aten. Ime njegove šeste ćerke bilo je Ankensentpaten. A njegova žena je bila čuvena Nefretiti. Oni su promenili egipatsku religiju u monoteističku. A kom su bogu služili? Jedini način da to pronađete jeste da čitate zapise. Zamislite, on citira Mojsijeve psalme. On piše psalme citirajući psalme iz Mojsijevih. Kojem je on bogu, onda, služio? Egipatski carevi promenili su se u monoteiste, ali ova priča ima tužan kraj.

Amenotep III je imao visokog sveštenika koji je bio špijun. On je, zapravo, bio obožavalac Amona. Ali, dok je faraon bio u dobrim godinama, sveštenik je obožavao Atana. Taj sveštanik je bio sveštenik prljavih prstiju jer jedne mračne noći uveo je sveštenike Amona i pobili su celu porodicu osim ćerki. A onda, najmlađa ćerka koja je Ankensenpaten, imala je jednog dečka u koga je bila zaljubljena, a ime mu je bilo Tutankaten («Ank» – život, a «aten» – onaj koji ga daje). Bilo joj je dopušteno da se uda za njega. Njegov originalni presto je bio presto Atena. On vlada vrlo kratko i umire. Ali, pre nego što je umro, on menja svoje ime. On menja ime u Tut-ank-amon. Bio je Tutankaten, a sada postaje Tutankamon! A najgova prelepa mlada nevesta, bila je Ankensenpaten, ali je postala Ankensentamon. On leži pod svojom maskom, najveća blaga Egipta, zlatni presto Atena, koji se premestio u presto Amona. Imamo predstavljene u Luksoru Ankensent i Tutankamoni. Dakle, oni su se suočili sa : «Promeni religiju ili umri!» Oni su promenili religiju. Vladao je za kratko i potom umro. On ima ogromnu rupu na svojoj lobanji. Ko bi to moglo uraditi? Da li je moguće da je u pitanju stari sveštenik koji se predstavljao za sveštenika Atena, a bio je sveštenik Amona? Jadna Ankensentpaten! Prelepa, mlada žena! Piše pismo hetitskom kralju: «Molim te, daj mi jednog od svojih sinova ili ću umreti!» A hetitski kralj kaže: «Ne, ne ulazim u to!» Pogodite šta se desilo? Ovaj osamdesetogodišnji sveštenik proglašava se faraonom i ženi se nesrećnom Ankensentpaten. Tužna priča! Ali, ona ilustruje te velike potrese u egipatskoj religiji.

Da sumiramo: Princeza biva ubijena, jer je, možda, našla Mojsija i, možda, promenila svoju religiju. Faraon u vreme izlaska iz Egipta umire, a lažna mumija se nalazi u njegovom grobu. Njegov unuk je drugorođeni sin umesto prevenca, a skoro dolazi do promene religije u monoteizam i ta religija citira Mojsijeve psalme. Zatim se dešava jedna velika intriga i cela porodica biva pobijena, osim starca koji zadržava prelepu mladu devojku, i religija se ponovo vraća na staro i žena je opet mala, niža od kolena. Recite vi meni, da li ima dovoljno činjenica koje govore u prilog istinitisti biblijske priče?
Visoka kritika tvrdila je da nije bilo takvog naroda zvanog «Hetiti». A, evo hetitskih gradova otkrivenih sa Ebla tablicama koje su pronađene na drugim mestima potvrđujući imena kao što su Avram, Sodoma i Gomora, i drugi bilijski nazivi. A svici sa Mrtvog mora potvrđuju da se Biblija nije promenila. Dakle, vidimo da istorijski postoje činjenice koje mogu tvrditi da je Biblija ispravna.

Da prođemo kroz jedno proročanstvo koje je bilo ispunjeno. Pogledajmo grad Tir. To je bio feničanski trgovački grad. To je ostrvski grad Tir. Prorok Jezekilj je rekao da će Tir biti uništen. Vi ćete reći: «Velika stvar, pa, svaki grad će pre ili kasnije biti uništen!» Njihova religija je bila takva da su zaista bili iskvareni. A onda dolazi Jezekilj i kaže još nešto: «Počistiću ovaj grad kao prah a tamo gde je on stajao biće ribarske mreže!» Danas tamo imamo ostatke grada, ali to nije originalni grad Tir, to je njegov naslednik koji je izgrađen na ostrvu. Jezekilj je išao dalje i rekao je: «Ceo grad i njegova prašina biće bačeni u more!» E, sad je prorok otišao malo predaleko! On prorokuje da će ceo grad biti bačen u more! Bog kaže da će to biti mesto gde će se širiti ribarske mreže i da će tu biti go uglačan kamen. I upravo to nalazite danas na mestu grada tira: mreže! Prvi deo proročanstva ispunio je Navuhodonosor. On ga je sravnio sa zemljom, ali ga nije bacio u more. Feničani su došli i izgradili novi Tir na ostrvu. Tamo je grad ležao četvrtinu milenijuma dajući izazov Jezekiljinim rečima da će grad biti počišćen u moru. Danas stari grad možete videti u moru i tamo možete videti neke mreže.
Onaj koji je ispunio ovo proročansvo do kraja bio je Alaksandar Veliki. Došao je da napadne novi grad Tir, ali oni su bili mudri i stavili su barijere oko ostrva, tako da su se brodovi obijali o te prepreke. A onda je Aleksandru stvarno bilo dosta! Gledao je i rekao svojim vojnicima: «Vidite li ruševine onog starog grada? Pobacajte to u more i napravite mi put kojim ću umarširati u onaj grad!» Tako su ceo grad «prebacili» u more. A prašinu, sitan materijal su upotrebili da utabaju put. Ispunjenje proročanstva bilo je 100%! Danas možemo videti to ostrvo koje je zasuto i koje je postalo poluostrvo. Stara Majerova istorija citira Bibliju i kaže: «Dobar deo grada je go kamen gde ribari suše svoje mreže.» Dakle, ovde imamo jedno staro proročanstvo koje zvuči nemoguće, koje se ispunjava do poslednjeg slovca. A kako onda da posmatramo proročanstva koja nam predskazuju budućnost i koliko su ona verodostojna? Bog je rekao u Knjizi proroka Isaije: «Reći ću vam stvari koje još nisu bile pre nego se zbudu».

Hoću nešto da vam kažem o krajnjem proročanstvu koje ima neko iskrivljenje u sebi. Možda je to jedna vrsta suočavanja religijskih sistema kao što je bio onaj sukob u Egiptu. Pogledajmo čuveni grad Petru. Bog je rekao da će Petru srušiti. Rekao je da će njegov dom načiniti visok kao orlovo gnezdo. To vidimo u Prodoku Avdiji. A Jeremija kaže da je to grad od čvrste stene. Nemačka kritika je rekla: «Grad od čvrste stene, kakva glupost! Nema takvog grada, nikad takav grad od cele stene nije postojao!» do pre smo 100 godina kada je taj grad pronađen. Morate da prođete kroz jedan uzani procep i onda vidite dok prolazite kako se zgrade pomaljaju. Svuda duž puta su statue i rezbarije. Formacija ovih stena je zapanjujuća. Vidimo veličanstveni hram Alkazna. Oni su verovali, budući da je ovo bila i zidina riznica, da je u ovoj kupoli egipatsko zlato. Niko ne zna da li je, zaista, bilo tamo jer nikad nije pronađeno. Zapanjujuće je da ovaj grad nije izgrađen, on je isklesan u steni. Vidimo i grobove bogataša, a ako ste još bogatiji, za vas ima još bogatijih grobova. Neke od kuća su, takođe, isklesane u steni. Čuveni amfiteatar u Petri sa grobovima tačno iznad njega. Ako si bogat, imaćeš grobnicu iznad amfiteatra, tako da ti neće biti dosadno kad umreš. Bar ćeš gledati predstave tamo. Vidimo Petru sa grobovima svuda naokolo. Formacija ovih stena su zapanjujuće. Jeremija kaže: «Živiš na visokim stenama, na vrhu planine». Ali, Bog kaže: «Zbaciću te na zemlju i niko više neće živeti u tebi!»
Isto je rečeno i za Vavilon. Znate li koliko je onih koji su osvajali ovaj grad želelo da ga obnove i ponovo nasele? Ali, danas tamo niko ne živi. A Beduini kažu: «Ne, ne, nećemo ni mi tamo da živimo!» Zašto je ovaj grad trebalo da bude uništen? Ponovo je u pitanju religijski sukob. Vidimo stelu na vrhu planine. To je najbolje očuvana visina na svetu. Vidimo i stepeništa koje vode do ovog hrama na vrhu planine. Ova visina ima dve stele. Ako je bilo dve stele, to znači da su tamo prinošene ljudske žrtve. Na drugim mestima gde se pronalaze dve stele, obično se nalaze masovne grobnice sa ostacima dece i ljudskih žrtava. Božanstva su morala biti milostivljana ljudskim žrtvama, po mogućstvu mladim devojkama devicama. Dok se penjete na stepenište koje vodi do visine, stela postaje vidljiva. Na ploči piše: «Visina za žrtvovanje». Naravno, tu su žrtvovane i životinje, ali na mestima gde se nalaze dve stele bile su prinošene ljudske žrtve jednom godišnje. Kada bi sunce doseglo do sunčanog stuba, tada je žrtva prinošena. Vidimo i mesto za ritualna pranja svetom vodom. Ako je to bila ljudska žrtva, stavili bi tamo devicu, bilo bi četiri sveštenika koji bi hvatali devojku za ruke i za noge i gledali bi kad sunčani disk dođe do stuba. Onda bi izvadili srce iz žrtve dok je još živa i stavljali bi ga na mesto koje je predstavljalo sunčani disk, a krv bi iz srca potekla niz usek i očistila vode. I onda je bog sunca bio umilostivljen. Ako gledate preko brda sa ove visine, videćete beli kamen. Tradicija uči da je to Aronov grob. Ta religija koju su propovedali Aron i Mojsije bila je suprotna ovoj religiji.
Pogledajmo sad grob Teosa, zbog formacije stene. Tu vidimo čuvenu fontanu lava i zidin hram, a vidimo i simbol Vavilona, lava sa orlovim krilima. Možete da se popnete i na neke druge visine s druge strane, i opet nalazite prelepi hram koji je isklesan u steni. Ogroman je! Zanimljivo je da tradicija uči da je još jedna biblijska ličnost tu sahranjena. Oni to tvrde za Mirijam, za Mojsijevu sestru. Po tradiciji, Aron je bio sahranjen tamo gde je onaj beli kamen, a ovde je sahranjena Aronova sestra, Mirijam. Znate šta mi je zanimljivo: dok su proroci živi, niko ne želi da ih sluša. A kad umru, podugnu im velike grobove i obožavaju ih u njihovim hramovima. To je dupla uvreda za Boga. Prvo ne veruju prorocima ono što govore u Božje ime, a onda obožavaju objekat, klanjaju se proroku.
Ako uporedite ovakve religije sa biblijskom religijom nalazite da oni imaju ljutitog boga koji stalno treba da bude umilostivljavan ljudskim žrtvama. Isus kaže: «Neka se ne plaši srce vaše! Verujte Bogu i meni verujte! Mnogi su stanovi u kući moga oca, a da nije tako kazao bih vam». A onda sledi veličanstveno obećanje: «Dočiću ponovo i uzeću vas da i vi budete tamo gde sam i ja!». Jevrejska religija imala je jagnje koje je predstavljalo Mesiju koje će doći i koji će platiti cenu za nas, zauvek, koji će onda otići i, pripremivši nam mesto, vratiti se ponovo po nas. To je religija koja je zasnovana na steni sopstvenog porekla. Prva religja je zasnovana na sopstvenoj steni, a ova druga na steni koja je Mesija. Oni su isklesali grad od stene, a za drugi, Isus kaže: «Na meni, na ovoj steni izgradite svoj dom jer se ta stena nikada neće pomestiti!» Imamo sad neke izbore pred sobom:
Mislim da Biblija ima dovoljno istorijskih dokaza da je tačna. Mislim da imamo dokaza da verujemo i proročanstvima koja su ispunjena i u ono što je Bog rekao: «Evo vam kažem unapred da verujete kada se zbude!». Verujem da Bog ima moć da učini ono što je rekao. Biblijska religija je religija nade.
Biblija ne samo sto je vjerodostojna kada govori o proslosti, nego kada govori i o buducnosti. Ova cinjenica dokazuje da iza njenih spisa stoji neko ko je sveznajuci Stvoritelj.
Vise o tome na: http://www.biblija.4t.com/whats_new.html

Reponja · Upućeni član

Reci mi gde si u Bibliji tacno nasao kad je Mojsije rodjen i kad je pobegao iz Egipta.
Takodje bih naglasio, posto nisam nasao to u ovim postovima (samo sam preleteo preko njih) da je arheolog Leonard Vuli u Mesopotamiji dokazao potop. Naime, posle vise kulturnih slojeva koje je iskopao naisao je na sloj vodenog mulja. Medjutim, njemu je bilo cudno sto je taj sloj vodenog mulja iznad konfiguracije okolnog terena. Zato je nastavio da kopa i nasisao ispod mulja na jos nekoliko kulturnih slojeva!

samo_san · Početnik Domaćeg.de

Stvaranje za 6 dana
Biblija, kao pisano otkrivenje Stvoritelja, nas na samom pocetku izvestava da se stvaranje Zemlje, zivota na njoj i univerzuma desilo u periodu od 6 doslovnih dana od 24 sata. Ako je do tako necega zaista doslo, ocekivali bismo da nadjemo neki dokaz u prilog takve tvrdnje. I zaista, u osnovnim stenama Zemlje nalazi se nesto sto bismo mogli nazvati "zigom stvaranja". Kao da je Stvoritelj ostavio otiske svojih prstiju kada je stvarao Zemlju, koje mi danas mozemo da otkrijemo i da na taj nacin jos jednom potvrdimo istinitost Njegovog pisanog otkrivenja.

Americki naucnik, Dr. Robert Gentry, otkrio je u osnovnim stenama Zemlje ostatke radioaktivnosti koji ukazuju na skoro trenutno stvaranje nase planete. Njegovo otkrice je objavljeno u najeminentnijim evolucionim naucnim casopisima i predstavlja, po nama, jedno od najznacajnijih naucnih otkrica u ovom veku. Dr. Gentry je objavio knjigu i dve video kasete o svojim pronalascima (koje su prevedene i sinhronizovane u Jugoslaviji, i mogu se nabaviti od autora ove prezentacije).

U nastavku cemo videti kako je Dr. Gentry dosao do ovih otkrica, i to iz njegovog pera. Evolucionisti su kazali da je u pitanju mala misterija koju oni u ovom trenutku ne mogu da objasne, ali da ce to u skoroj buducnosti uspeti. Proslo je nekoliko decenija, a mala misterija stvaranja je ostala i dalje misterija, ali samo za evolucioniste. Prezentaciju Dr. Gentry-ja mozete videti na adresi: www.halos.com

Mala misterija stvaranja
Dr. Robert V. Gentry

Kao i vecina studenata na drzavnim univerzitetima pedesetih, ja sam utonuo u teoriju evolucije na prvom casu biologije. Profesor je ubedljivo dokazivao biolosku evoluciju zivota u toku ogromnih perioda. Predstavio je evoluciju kao neizbezan produkt prirodnih zakona svemira, teoriju koja se moze objasniti danas prisutnim mehanizmima. To je bilo jedino objasnjenje porekla predstavljeno na casu.

Bio sam jedan od mnogih Amerikanaca koji dolaze iz konzervativne religiozne sredine suprotne evolucionim konceptima koji se uce u skoli. Ipak, moja ubedjenja nisu bila dovoljno jaka da potegnem pitanja nesklada izmedju 1.Knjige Mojsijeve i evolucije. Studenti koji su to cinili nisu bili postovani. Kandidatu za naucnika najmudriji smer bio je da se kloni svega kontraverznog. Kao sto milioni ljudi veruju svojim omiljenim komentatorima na televiziji kao objektivnim i istinitim, moji skolski drugovi i ja verovali smo da nam obrazovanje daje celu pricu. Naucni dokazi za 1.Knjigu Mojsijevu nikada nisu spominjani, pa smo pretpostavili da oni i ne postoje.

Evolucija kao ukupni okvir

Bioloski argumenti za evoluciju nisu bili dovoljno ubedljivi za mene kao evolucionistu. Konacno ubedjenje doslo je nekoliko godina kasnije kada sam upisao postdiplomski kurs fizike iz kosmologije, na polju koje se tice porekla i razvoja svemira. Kurs je zasnovan na modelu Big Benga, koji oslikava postanak svemira u gigantskoj prvobitnoj eksploziji.

U nekim delovima ova teorija mi se cinila filozofskom. Bilo je zadivljujuce misliti da nauka moze ispitati pocetak svemira, i to je trebalo da zaseni mnoge nesigurnosti u teoriji. Ostalo je jos veliko pitanje: osnovni stav fizike je da materija ne moze biti stvorena niti unistena. Ipak, standardna Big Beng teorija pretpostavlja da apsolutno nista nije postojalo pre Big Benga - ni materija, ni prostor, ni vreme. Logicno, ako se Big Beng uopste dogodio, moralo je postojati stvaranje materije. Prema zakonima fizike to je nemoguce. To je bila osnovna kontradikcija koju nisam bio sposoban da resim. Da li je bilo realno da verujem da je svemir evoluirao iz dogadjaja za koga nema naucnog dokaza?

Jednom se na predavanju diskusija usmerila na ovo pitanje. Osecajuci tezinu razvoja celog koncepta, profesor je rekao da je katolicki teolog Georges Lemaitre postavio moguce resenje. Lemaitre koji je bio kosmolog, sugerisao je da je Bog mogao da pokrene Big Beng. Zasto da ne, pomislio sam. Napokon, Bog moze da ucini sve. On je mogao da pokrene Big Beng. Krajnji ispit na kursu bio je izracunavanje kada se Big Beng dogodio. Moj rezultat bio je pre 5,7 milijardi godina, sto se smatralo pravim odgovorom u to vreme. (U poslednjih 30 godina ova cifra je porasla na oko 17 mlijardi godina.)

Uzeo sam krajnji ispit kao potsetnik - koliko su se moji pogledi na poreklo promenili u toku studiranja. Moje univerzitetsko obrazovanje pretvorilo me u teistickog evolucionistu, koji je verovao da Bog u 1.Knjizi Mojsijevoj alegorijski oslikava stvaranje u ukupnoj evoluciji kosmosa. Komadi slagalice sada su izgledali na svom mestu - 6 dana stvaranja bili su samo 6 ogromnih, beskrajnih perioda vremena. Bioloska evolucija zivota na Zemlji bila je umetnuta u geolosku evoluciju nase planete, i sve je pripremljeno za misticni Big Beng. Nauka i Bog bili su opet zajedno, i ja sam opet verovao u Boga koji uvek govori istinu.

Posle odbrane magistrata iz fizike na Florida Univerzitetu 1956., radio sam na vojnoj primeni efekata nuklearnog oruzja u Convair-Fort Worthu (sada General Dynamics). Dve godine kasnije nastavio sam isti rad u Martin-Marietta Corporatin u Orlandu, revnosno braneci evoluciju gde god je bilo prilike.

Onda me je neko suocio sa vecim teskocama mog verovanja u Boga istine i moje alegorijsko prihvatanje 1.Knjige Mojsijeve. On je istakao da je Bog prepisao izvestaj o stvaranju iz 1.Knjige Mojsijeve u jednoj od Deset Zapovesti: "Jer je za 6 dana stvorio Gospod nebo i Zemlju, more i sto je god u njima, a u sedmi dan pocinu ..." (2.Knjiga Mojsijeva 20,11)

Kontekst ovog pasusa izgleda dokazuje da su dani bili doslovni, a ne figurativni. Ako je to istina, nisam mogao vise da povezujem 6 dana stvaranja sa 6 dugih geoloskih perioda Zemlje, i moja osnova za verovanje u teisticku evoluciju bila je negirana. Ovo je bilo uznemiravajuce. Da li su Zapovesti alegorijske? Gde ce se sve ovo zaustaviti? Da li je Bog ista rekao pouzdano? Da li je On zaista Bog istine? Da li On uopste postoji? Moj plan ujedinjenja Boga i nauke izgleda da se srusio. Morao sam da nadjem vremena da ponovo istrazim naucne dokaze za evoluciju. Ovaj dugotrajni cilj me je podstakao da preispitam svoj stav. Sledece dve godine predavao sam na Florida Univerzitetu i razmisljao o pitanju porekla dok je moja zena diplomirala na matematici.

Pitanje porekla je ponovo otvoreno

Opet sam preispitao dokaze pokusavajuci da odredim koji faktori su bili najvazniji za mene da prihvatim evoluciju. Zvuci ironicno da sam prihvatio teolosko resenje (Bog je pokrenuo Big Beng) kao izlecenje kljucnog defekta u navodno naucnoj teoriji (materija i energija iz nicega). Cini se razumnom pretpostavka da su se najranije zvezde akumulirale iz materije stvorene u Big Bengu. Problem je sto delovi eksplozije ne mogu ponovo da se akumuliraju. Zasto bi se onda materija formirala u najvecoj od svih mogucih eksplozija i zatim oblikovala zvezde? Moje sumnje su se kasnije potvrdile kada je jedan astronom rekao: "Kada zvezde ne bi postojale, bilo bi lako dokazati da je to ono sto ocekujemo." (Aller i McLaughlin 1965., 577) Sta je uzrok da ogroman broj zvezda u jatima, u visoko uredjenim sistemima, vidimo u razlicitim galaksijama? Da li se sve ovo moze desiti slucajno, u ogromnom homogenom sirenju materije?

Koliko je razumno verovati da je poreklo nase planete samo poslednja faza u evolucionom razvoju svemira? Pretpostavlja se da je Big Beng stvorio samo vodonik i helijum, samo 2 od 92 elementa Zemljine kore. Odakle onda ostalih 90 elemenata vode poreklo? Teoretski dosli su iz termonuklearnih fuzionih reakcija pre vise milijardi godina duboko unutar odredjenih zvezda. Po ovom scenariju, svemir je lagano poprskan ovim ostalim elementima kada su ove zvezde kasnije eksplodirale (supernove). Pretpostavljajuci ovo, kako su se ostaci supernove razbacani u ogromnom medjuzvezdanom prostoru ponovo akumulirali i postali sirova materija za Suncev sistem? Moj kurs iz kosmologije to nikada nije objasnio, kao ni kako zvezde mogu da se razviju iz Big Benga. Koliko je verodostojna ideja da planete vode poreklo iz ogromnog gasovitog prstena oko Sunca? Sta je stvorilo prsten gasova? Koje je opravdanje za verovanje da je Zemlja nastala kada se deo prstena sjedinio u uzarenu, rastopljenu sferu - protozemlju?

Ipak, jedan deo naucnih dokaza povlaci verodostojnost celog scenarija. Casovi iz fizike vodili su me u nesumnjivo poverenje u radiometrijsko odredjivanje starosti Zemlje. Ovi podaci ocigledno daju direktnu vezu izmedju Zemljine geoloske evolucije i pretpostavljenog evolucionog razvoja svemira. Prema tehnikama radiometrijskog datiranja, najstarije stene Zemlje formirale su se pre nekoliko milijardi godina kada je uzarena, rastopljena protozemlja pocela da se hladi. To unosi verovatnocu u okvir Big Benga. Moje ranije prihvatanje scenarija Big Benga, ukljucujuci biolosku evoluciju i geolosku evoluciju Zemlje, vrteo se oko verovanja da su tehnike radiometrijskog datiranja potvrdile ogromnu starost Zemlje. Ali, da li je moje verovanje imalo osnove? Vreme je da kriticki razmisljamo o pretpostavkama na kojima su ove tehnike zasnovane.

Radioaktivnost i starost stena

Radiometrijsko datiranje stena odnosi se na raspad "roditeljskog" elementa na stabilan, neradioaktivni krajnji produkt. Na primer, uran je roditeljski element koji se raspada na svoj krajnji proizvod, radiogeno olovo. Zove se radiogeno olovo da bi se razlikovalo od drugog olova koje nije dobijeno radioaktivnim raspadom. Merenjem: 1) koliko roditeljskog elementa u steni se raspalo na svoj krajnji produkt, i 2) sadasnje stope raspada, mnogi geolozi veruju da mogu da procene starost kada je roditelj dospeo u stenu, ili jednako tome, period vremena koji je protekao od formiranja stene.

Moja paznja je usmerena na pitanje - da li su stope raspada razlicitih radioaktivnih elemenata uvek iste kao danas. Uniformna stopa raspada bi znacila da ce se kolicina urana u steni stalno smanjivati, dok ce se radiogeno olovo, kao krajnji proizvod, stalno povecavati. Na ovom nivou, odnos urana i radiogenog olova pokazao bi vreme kada je stena ocvrsla. Ako je stopa raspada bila mnogo visa nekad u proslosti, onda bi se radiogeno olovo naglo akumuliralo u steni, i ono za sta bi bili potrebni eoni - dogodilo bi se za kratko vreme.

Na osnovu pretpostavke o jednakoj stopi rasta, stena bi mogla biti procenjena kao veoma stara, ne zato sto je podatak (odnos urana i radiogenog olova) bio pogresan, nego zbog pogresne pretpostavke. Zato je veoma vazno da znamo istinu po ovom pitanju. Moj univerzitetski kurs fizike ucio me je da verujem da je pretpostavka o jednakoj stopi raspada van sumnje, ali nisu dati dokazi. Da li takvi dokazi zapravo postoje? Ako je tako, ja moram to da otkrijem, jer neka teska pitanja za evolucioni scenario vise o koncu.

Pretpostavka konstantne stope raspada je sastavni deo evolucione pretpostavke da su svi fizicki zakoni ostali nepromenjeni u toku istorije svemira. Ovo je uniformisticki princip, lepak koji sastavlja sve delove evolucionog mozaika. Ako je on pogresan, svi delovi se odlepljuju i evolucija se raspada. Razumljivo je da naucnici koji su ubedjeni u evoluciju, van svake sumnje, tesko mogu da razmisljaju da su stope raspada mogle da budu razlicite. Uciniti to bilo bi jednako priznanju da uniformisticki princip moze biti pogresan, sto bi bilo jednako prihvatanju da evolucija moze biti pogresna. Moje prihvatanje evolucije bilo je veoma cvrsto, ali sam uvek rado razmatrao nove dokaze. Tako nisam osecao zabranu istrazivanja radiometrijskog datiranja i kljucnih pitanja o stopama raspada.

U leto 1962., dobio sam od Drzavne Naucne Fondacije da provedem tri meseca u Oak Ridge Institute za nuklearna istrazivanja u Tenesiju. U slobodno vreme proucavao sam radioaktivnost i starost Zemlje. Sledeceg proleca predavao sam fiziku puno radno vreme i istovremeno pohadjao postdiplomske studije iz fizike na Tehnoloskom Institutu Dzordzija u Atalanti. Istrazivanje tehnika radioaktivnog datiranja bilo je izmedju nastavnickih obaveza i ucenja. Moja paznja je sve vise bila usmerena na sicusni radioaktivni fenomen u odredjenim stenama, jer je to mogao biti dokaz da li su stope radioaktivnog raspada bile jednake u proslosti. Cinilo mi se da novo istrazivanje ovog fenomena moze sluziti kao pristojna teza za doktorat. Pre nego sto sam predsedniku odseka za fiziku dao ovaj predlog, uradio sam najvaznije naucne radove po tom pitanju. Sledeca tri odseka su sazetak mojih pocetnih otkrica.

Zagonetka prstenova u stenama

Naucna literatura otkriva fascinantnu pricu koja pocinje da se razvija kasnih 1800-tih, kada su bili dostupni savrseniji mikroskopi. Minerolozi su shvatili da mikroskop moze biti mocan alat u istrazivanju mnogih osobina stena i minerala. Narocito su zeleli da vide kroz odredjene delove stena, i shvate kako su razliciti materijali isprepleteni. Da bi to uradili, naucili su da pripremaju tanke, providne listove minerala. Uzorci minerala bili su bez defekata koji su se obicnim okom cesto videli kao sadrzaj sicusnih zrnaca drugih minerala. Vecina ovih sicusnih zrnaca nije privlacila paznju. Minerolozi su samo pretpostavili da su oni ugradjeni kada se kristalisao mineral domacin.

Neka od sicusnih zrnaca su privukla paznju, ne zbog svog izgleda, nego zbog pojave oko njih. Mineralozi su videli da su ova zrnca okruzena serijama lepo obojenih koncentricnih prstenova. Pod mikroskopom, uzorci sicusnih prstenova bili su slicni minijaturnoj meti, sa zrncem u centru. (slika) Zbog njihovog izgleda, nalik na oreole, i zbog razlicitosti boja poznatih kao pleohroizam (obojenost) u odredjenim mineralima, primeri koncentricnih prstenova su postali poznati kao obojeni oreoli. Daljim proucavanjem minerolozi su pronasli nesto sto je izgledalo kao serija pljosnatih koncentricnih prstenova, sto je pod mikroskopom izgledalo kao poprecni presek grupe sfernih ljuspica. Da ilustrujem: ako luk tanko isecete od vrha do dna, prstenovi luka sa najvecim precnikom bice najudaljenije kriske od centra. Kriske luka blize centru takodje ce pokazivati prstenove, ali ce precnik prstenova biti manji. To je slicno onome sto su minerolozi nasli kada su istrazivali susedne kriske minerala koji ima obojeni oreol. Tanke kriske iznad i ispod zrna pokazuju manju velicinu prstena kada se uporede sa kriskama dalje od centra. Ovo dokazuje da je dvodimenzionalni obojeni oreol vidjen pod mikroskopom zapravo grupa kriski sicusnih, koncentricnih mikrosfera.

Prisustvo sicusnih zrna u centru je kljuc za poreklo oreola. Neki minerolozi misle da je organski pigment mogao biti zarobljen u centru oreola kada se mineral formirao, a kasnije se sirio i oblikovao sicusne obojene sfere. Ipak, niko ne moze da identifikuje pigment, ili da zadovoljavajuce objasni kako sirenje moze da stvori mnostvo sfera. Obojeni oreoli prkosili su objasnjenju dok se u ovom veku nije otkrilo da su uran i neki drugi elementi radioaktivni.

Radioaktivna priroda oreola

Godine 1907. resenje za zagonetku oreola dosla je u srediste paznje u geoloskoj laboratoriji profesora Dzon Dzolija sa Triniti koledza u Dablinu. Dzoliju su bili poznati oreoli, narocito oni u biotitu, tamnom liskunu koji se lako raspukne na tanke kriske. Dzoli je shvatio da teorija difuzije ne moze da objasni jasno definisane ivice prstenova oreola, ni njihovu pravilnu velicinu. Poceo je da razmislja o radioaktivnom poreklu oreola.

U to vreme naucnici su znali da je uran roditelj lanca radioaktivnog raspada, sa nizom potomackih proizvoda koji su zovu clanovi lanca. (slika) Dzoli je upozorio da se uran i njegovi radioaktivni potomci - produkti raspadaju na dva nacina: 1) izbacivanjem veoma lakog fragmenta (beta cestice), sto prouzrokuje mala ostecenja dok prolaze kroz materiju, ili 2) izbacivanjem mnogo tezeg nuklearnog fragmenta (alfa cestice), koja je mnogo reaktivnija dok prolazi kroz supstancu. Zbog svoje male tezine, beta cestica se lako otpusta i zato je nepredvidiva, sa cik-cak putanjom pre nego sto se konacno zaustavi u materiji. Alfa cestica, s druge strane, je dovoljno teska da se krece gotovo pravo pre nego sto stane.

Kao sto je Dzoli mislio da ove cestice mogu biti odgovorne za oreole, bez sumnje je brzo shvatio da lagane beta cestice ne bi mogle da stvore obojenost u liskunu, i da njihove cik-cak putanje nisu mogle da daju ostre granice. Teze alfa cestice daleko vise obecavaju kao kandidati. Studija je pokazala da vecina alfa emitera u uranovom lancu raspada imaju razlicite energije, gde izotop 238U ima najmanju energiju.

Da li postoji veza izmedju razlicutih energija ovih alfa cestica i razlicitih velicina prstenova u oreolima koje je Dzoli posmatrao? Alfa cestice koje imaju razlicite energije prelazile bi razlicite razdaljine u mineralu. Sta ako postoji uran u sicusnom centru oreola? Da li moze alfa cestica iz urana i njegovih potomaka da stvori dovoljno ostecenje okolnog minerala i stvori obojeni oreol?

U mineralu, alfa cestice gube svoju energiju naglo sudaranjem sa drugim atomima. Jedna alfa cestica ce jonizovati oko 100.000 atoma na svojoj putanji, ostavljajuci u svojoj pobudjenosti kratak trag ostecenja koji ostaje kao stalan oziljak. Na atomskom nivou, ostecenje minerala je tako malo da predstavlja sicusni nevidljivi oziljak. Svaki mineral kao sto je liskun, koji sadrzi tragove urana, takodje ce sadrzati tragove alfa ostecenja uranovih atoma koji su se vec raspali. Uopste, atomi urana su ujednaceno rasprseni u mineralu, tako da tragovi ostecenja ne idu izvan kruga. Tako mineral moze biti ispunjen nevidljivim tragom alfa ostecenja. Cak i slucajevi sa nekoliko atoma urana, ili sa cak nekoliko stotina, skoro je dovoljna da stvori okrugle tragove, ali je ova kolicina jos uvek nedovoljna da stvori primetne obojene tragove u mineralu.

Nasuprot, zamislite milijarde uranovih atoma grupisanih u sicusno zrno u centru oreola. Alfa cestice izbacene iz ovog zrna mogu se uporediti sa izgledom velikog broja cioda zabodenih u jednu tacku. Za Dzolija izgleda sasvim verovatno da ovaj kruzni efekat ostecenja, kao kod emitovanja alfa cestica rasprskavanjem, moze biti dovoljan da stvori obojenost kao oreol, nalik naglom izbijanju suncevih zraka. (slika)

Radioaktivni atomi su sposobni da se spontano menjaju, ili raspadaju, na atome razlicitog tipa. Roditeljski radioaktivni atom raspada se na atom potomka na razlicite nacine, od kojih je jedan emisija alfa cestica. Brojni tipovi radioaktivnih atoma postoje u prirodi, ali samo tri su pokretaci lanca raspada. Za ovo razmatranje najvazniji je onaj koji pocinje sa uranom-238.

Broj koji je iznad oznake elementa, oznacava broj protona i neutrona u jezgru, odnosno koliko je tezak element. Izotopi istog elementa imaju razlicite mase, ali skoro identicno hemijsko ponasanje, kao na primer 238U i 235U. Jedna alfa cestica ima masu 4.

Uran-238 pokrece lanac koji se zavrsava sa olovom (hemijski simbol Pb). Lanac raspada 238U ima neke potomke koji se raspadaju emitujuci beta cestice, koje su skoro 7400 puta lakse od masivnije alfa cestice.

Vreme poluraspada radioaktivnog izotopa je vreme potrebno da se polovina njegovih atoma raspadne. Ako u odredjeno vreme postoji 1000 atoma, onda ce posle jednog vremena poluraspada ostati samo 500, a posle dva vremena poluraspada ostace samo 250 atoma od pocetnog broja, itd. Vreme poluraspada i stopa rasta su velicine u bliskom odnosu. Izotopi koji se brzo raspadaju imaju kratko vreme poluraspada, dok oni koji se raspadaju sporije imaju duze vreme poluraspada. Danas se 238U raspada veoma sporo sa vremenom poluraspada od 4,5 milijarde godina.

Ostaje samo jedno veliko pitanje: da li velicina prstena oreola odgovara duzini putanje serije uranovih alfa cestica u liskunu? Merenja su pokazala da cestice iz uranovog lanca raspada prelaze oko 3-7 cm u vazduhu pre no sto se zaustave. Dzoli je izracunao da alfa cestica u liskunu prelazi samo 1/2.000 deo onoga sto predje u vazduhu. Smanjenje duzine putanja uranovih alfa cestica izmerenih u vazduhu ovim faktorom, daje vrednost koja odgovara velicini prstena tipa oreola. Delovi slagalice dosli su na svoje mesto. Dzoli je pretpostavio da alfa emisija iz sicusnog centra oreola moze da stvori i sfernost, a i razlicite velicine ljuski sadrzanih u oreolima. Cinjenica da alfa cestice dosta ostecuju krajeve svojih puteva, objasnjava zasto su spoljne ivice prstenova oreola tamnije od unutrasnjih oblasti. Tako je Dzoli identifikovao uran i njegov produkt torijum kao radioaktivne elemente koji mogu stvoriti obojene oreole. Kasnije su postali poznati kao radioaktivni oreoli, ili radio-oreoli. (slika)

Radioaktivni oreoli i pitanje stope raspada

Iako sicusni, radio-oreoli uskoro su privukli paznju mnogih naucnika zainteresovanih za pitanje starosti i porekla Zemlje. Fizicari su racunali da oreoli mogu da daju potrebne podatke da se utvrdi da li je stopa raspada uvek bila konstantna. Geolozi su bili zainteresovani jer su zeleli da koriste radioaktivnost za odredjivanje starosti. Pitanje starosti Zemlje jos uvek se energicno raspravlja u nekim geoloskim krugovima, pa su bili vrlo zainteresovani za Dzolijeve rezultate merenja velicina uranovih i torijumovih oreola. (Da bih pojednostavio, rasprava u ovom poglavlju bice usmerena samo na uranov oreol.)

Razlog interesovanja bio je jasan: fizicari su dali teoriju da je velicina oreola u direktnom odnosu sa stopom radioaktivnog raspada u proslosti. Verovalo se da ce brze stope raspada stvoriti alfa cestice sa vecom energijom, i odatle i vece prstenove oreola. Tako se za prstenove standardne velicine mislilo da dokazuju konstantnu stopu raspada, dok se za odstupanje u velicini mislilo da ukazuje na promenu u stopi raspada u proslosti. Mnogo godina Dzoli je proucavao velicinu prstena oreola u stenama, verujuci da predstavljaju neke od najstarijih geoloskih doba. Godine 1923. Dzoli je objavio izvestaj u kojem je tvrdio da oreoli i velicina prstenova variraju zavisno od starosti (Joly 1923, 682). Zakljucak je bio da stopa radioaktivnog raspada varira u toku vremena. Naravno, ovi rezultati doveli su u pitanje sve radioaktivne metode datiranja stena. Ipak, nekolicina istrazivaca koji su kasnije proucavali oreole, nisu se slozili sa Dzolijevim zakljuccima. Izgledalo je da veruju da njihova istrazivanja resavaju sva preostala pitanja o ovom problemu. Ali, da li je to istina? Da li imaju odgovarajuce, sveobuhvatne podatke? I najvaznije od svega, da li su velicine prstena oreola mera stope raspada u proslosti?

Mikroskopske promene

Krajem 1962, zavrsio sam prvu cetvrtinu postdiplomskih studija u Dzordziji, i zakljucio da radioaktivni oreoli obavezno trebaju da se istraze. Razgovarao sam o rezultatima mojih uvodnih proucavanja sa predsednikom odseka za fiziku, i sugerisao da moj rad moze da se prosiri u tezu za moj doktorat. Njemu se to isprva nije svidelo. On je skoro bez sumnje verovao u tehnike radioaktivnog datiranja, pa je moje sanse da otkrijem nesto novo o obojenim oreolima procenio kao mikroskopske. Nije mu bilo drago da mi da priliku da otkrijem nesto novo. Bio je zabrinut sta bi moglo da se dogodi ako slucajno uspem. Da li bi krajnji rezultat mog istrazivanja smetao Institutu, i mnogima na fakultetu? Ostro me je posavetovao da odustanem od interesovanja za radioaktivne oreole i starost Zemlje, i uslovio je moj program za doktorat mnogo konvencionalnijim naslovom teze, ako zelim da nastavim postdiplomski na Dzordzija Institutu.

Na srecu, data mi je godina milosti da donesem odluku. Da bih to ucinio, morao sam da istrazim same oreole, a ne samo da citam sta su drugi istrazivaci otkrili. Umesto predavanja u leto 1963. na Dzordzija Teh., dobio sam sredstva za istrazivanje na Delhousie Univerzitetu u Halifaksu, Nova Skotska, gde je ranije fizicar G.H. Henderson decenijama vodio seriju istrazivanja oreola, tokom 1930-tih. Put se pokazao kao pocetna tacka intenzivnog proucavanja radioaktivnih oreola i njihovog zapanjujuceg otkrivanja porekla Zemlje.

Stvorene stene

Fotografije oreola u Hendersonovim naucnim izvestajima pokazuju mnogo jasnije odredjene prstenove nego one iz Dzolijevih izvestaja. Oba istrazivaca koristili su tamni liskun - biotit, u istrazivanju oreola. Henderson je koristio tanje kriske, pa je tako dobio ostrije prstenove. Upravo Hendersonovi oreoli urana su mi bili potrebni za moja merenja. Da li je njegova zbirka tankih isecaka jos uvek dostupna? Saradnja odseka za geologiju i fiziku u Delhousie nije bila ohrabrujuca. Henderson je umro pre mnogo godina, i dosta iz njegove zbirke oreola bilo je izgubljeno. Izgledalo je da je put u Novu Skotsku najbrzi nacin da se dobije vise informacija o intrigantnim oreolima.

Put je bio umereno zivotno iskustvo, i posle 7 dana cinilo se da ce biti nesto od njega. Tada se glavni sa odseka za fiziku vratio sa kratkog puta, i pronasao nekoliko preostalih tankih preseka originalne Hendersonove zbirke oreola. Par dana kasnije, nestalo mi je novca, a moje proucavanje tankih preseka je tek pocelo. Put se pokazao uspesnim kada mi je uzorak oreola pozajmljen radi daljeg proucavanja. Sa geoloskog odseka dali su mi dosta svezih uzoraka liskuna iz njihove muzejske zbirke. Vratio sam se u Atalantu, pozajmio mikroskop, i napravio prirucnu laboratoriju u kuci.

Na nesrecu, Hendersonovi ostaci tankih preseka nisu sadrzali najbolje slike uranovih oreola iz njegovih izvestaja. Trebalo je naci neke sa bolje odredjenim prstenom, i to mi je zaokupilo dosta vremena van mojih obaveza na predavanjima. Uzorci liskuna dobijeni u Dalhousie postali su moj izvorni materijal za istrazivanje. U ovim uzorcima bili su cesti oreoli sa velikim centrima, a takvi oreoli nisu pokazivali neznu prstenastu strukturu kao oni sa centrom u vidu tacke. Savrseni uranovi oreoli sa jasno odredjenim prstenovima bili su potrebni da se potvrdi pitanje razlicitih velicina prstenova oreola o kojima Dzoli izvestava. Proveo sam mnogo dosadnih sati skenirajuci razlicite komade liskuna, ali su savrseni uranovi oreoli izmicali.

Kraj moje druge godine na Dzordzija Tecu se primicao, kao i vreme za odluku o mom programu za doktorsku tezu. Moje interesovanje za istinom o starosti Zemlje bilo je jace nego ikad. Takodje sam bio ubedjen da radioaktivni oreoli mogu biti kljuc koji otvara tu istinu. Ali, predsednik odeljenja za fiziku ostao je pri tome da istrazivanje radioaktivnih oreola nije prihvatljiva teza za moj doktorat, pa sam tako napustio Dzordzija Tec na kraju te akademske godine, i proveo leto 1964. istrazujuci nezavisno oreole, koristeci svoje fondove. (Na srecu, moja supruga se potpuno slozila sa ovom odlukom.) Ustedjevina i pozajmice su nestajale, pa sam na prolece zamenjivao nastavnika matematike na visoj skoli u Atalanti.

A, B, C, i D oreoli

U dodatku uranovih (i torijumovih) oreola, Henderson je izvestio o 4 tipa, koje je jednostavno oznacio kao A, B, C, i D oreole. U traganju za savrsenim uranovim oreolima, moja paznja se usmerila na D oreole. Pod mikroskopom, ovaj tip oreola video se kao ujednaceno obojeni kolut sa mutnom periferijom. Imao je samo pola velicine potpuno razvijenog uranovog oreola, a ipak je licio na uranov oreol u ranom stadijumu razvoja, kada su vidljivi samo unutasnji prstenovi. Cudio sam se sto je Henderson probno upucivao ovaj tip oreola na izotop radijuma koji ima vreme poluraspada od oko 1600 godina. Za liskun u kojem je nadjen D oreol mislilo se da je tako star, da bi sav originalni radijum trebao da nestane; samo stabilni krajnji proizvod trebao bi da ostane u centru. Henderson je tvrdio da radioaktivnost u centru D oreola ne bi trebala da postoji, da se "ugasila." Ipak, ni jedan nije pokazao da je to istina, pa sam odlucio da je to vredno da se istazi. Ko zna? Mozda je neka nova informacija o starosti Zemlje prisutna u procesu.

Mali broj radioaktivnih atoma u centrima oreola znaci malu stopu emisije alfa cestica - ocekuje se samo par cestica mesecno iz centara uranovog oreola. Autoradiografija je jedina tehnika koja moze tacno da pokaze odakle alfa cestice poticu, pa je otud jedina tehnika koja moze da odredi da li su centri oreola jos uvek radioaktivni. Autoradiografski eksperimenti zahtevaju upotrebu posebne fotografske emulzije sposobne da zabelezi prolazak jedne alfa cestice. Prvi korak bio je da iscepkam uzorak liskuna tako da centri D oreola budu izlozeni na povrsini, ili vrlo blizu nje. (Izabrani uzorak ponekad sadrzi uranove oreole, i jedan ili vise A, B, ili C oreola.) Drugi korak je sipanje tankog sloja specijalne emulzije na izlozenu povrsinu. Pod tim uslovima, skoro pola od svih alfa cestica izbacenih iz razlicitih centara oreola proci ce kroz alfa osetljivu emulziju, gde ce ostaviti vrlo kratke tragove jonizovanih atoma. Kratki tragovi ostace nevidljivi dok se emulzija ne razvije. Posle razvijanja, pojavljuju se u vidu kratkih crnih tragova pod mikroskopom. Uzorci oreola pokriveni emulzijom stavljaju se u zamrzivac da bi obezbedili da sicusni tragovi ne isceznu u toku nekoliko sedmica skladistenja.

U pocetnim eksperimentima, emulzija je cesto skliznula sa uzorka u toku procesa. Ovo klizanje unistilo je beleske izmedju emulzije i centara oreola i onemogucilo saznavanje koliko ima alfa tragova iz centara oreola, ako ih ima. Promenama u proceduri nestao je ovaj problem i uskoro sam imao tehniku za ostanak tragova u toku eksperimenta.

Posle razvijanja emulzije, ponekad sam video nekoliko kratkih alfa tragova kako zrace iz uranovog oreola, i iz centara D oreola. Ocekivao sam tragove iz centara uranovog oreola, pa su tragovi iz D oreola bili iznenadjujuci. Nesto sto je dugo smatrano za cinjenicu nije bilo istina: centri D oreola nisu iscezli (kasniji eksperimenti su jasno ukazivali da su D oreoli samo uranovi oreoli u ranoj fazi razvoja, mada to nije neko iznenadjenje, posto im je pojava skoro identicna). Trebalo mi je mnogo napora da dodjem do ovog zakljucka, ali u svetu nauke to bas i nije neko otkrice. I izgledalo je da nema nikakve veze sa staroscu Zemlje.

Iako rezultati pocetnih istrazivanja nisu bili spektakularni, odlucio sam da ih predstavim na godisnjem sastanku Americke Asocijacije Nastavnika Fizike u Nju Jorku, januara 1965. Moja supruga me je ohrabrila da idem na ovaj put, iako je to ispraznilo nase poslednje finansijske rezerve. Nova saznanja za Dr.C.L. i A.M. Thrash-a, ucinila su da su postali prvi sponzori mojih istrazivanja sledecih godinu i po. To je bilo tesko vreme za nas, i moja istrazivanja bi se sigurno zavrsila bez njihove pomoci.

Iscezli oreoli dolaze na scenu

Neko vreme se cinilo da su eksperimenti sa D oreolima vrseni bez nekog smisla. Kada se osvrnem, cini se da su to bili najvazniji eksperimenti koje sam napravio. Oni su stalno usmeravali moju paznju na A, B i C oreole. Bez tog usmerenja, sasvim je moguce da bi se moja istrazivanja uskoro prekinula. Vise od godinu dana smatrao sam A, B i C oreole nevaznim, nevrednim za istrazivanje. Spolja gledano, izgledalo je da autoradiografski eksperimenti nisu pokazali nista iznenadjujuce. Nasuprot uranovim D oreolima, postojao je jedan moguci izuzetak, potpuno odsustvo alfa tragova iz A, B i C oreola posle razvijanja emulzije. Ali, upravo ta opsta neprisutnost je privukla moju paznju, jer mi se cinilo da je radioaktivnost koja je stvarala ove oreole stvarno iscezla! Setio sam se da je Henderson opisao detaljno ove oreole razmatrajuci iscezlu radioaktivnost u vezi sa njima. Zato sam ponovo poceo da pazljivo istrazujem njegovu obradu.

Moja merenja razlicitih velicina prstenova oreola potvrdila su zakljucak njegovih testova, da A, B i C oreoli poticu od alfa radioaktivnosti iz tri izotopa polonijuma. Ova tri izotopa - 210Po, 214Po, i 218Po, su delovi uranovog lanca raspada. To ne znaci da su 210Po, 214Po i 218Po obavezno nastali iz urana, ali iz razloga koje cemo uskoro razmotriti, Henderson je mislio da je to tako. On je dao teoriju da su jednom u proslosti rastvori koji su sadrzavali uran i sve njegove potomke, morali da teku kroz sicusne pukotine, klivaze, i kanale u liskunu. Predpostavio je da pod tim posebnim uslovima izotopi sigurno stvaraju razlicite polonijumove oreole, sto bi se postepeno akumuliralo duz putanje rastvora. Navodno bi se posle odredjenog vremena sakupio veci broj da bi oformio polonijumov oreol.

Ranije je ovo objasnjenje izgledalo tako verovatno da sam ga odmah prihvatio i skoro izgubio interesovanje za A, B i C oreole. Ipak, posto su eksperimenti sa emulzijom pokazali da je radioaktivnost iscezla, pitao sam se zasto je iscezla i poceo kriticnije da razmisljam o Hendersonovom objasnjenju porekla. (slika)

Da li se Hendersonova hipoteza o sekundarnom poreklu polonijumovih prstenova moze testirati? On je sugerisao da je to moguce. Njegovo ucesce u Kanadskoj odbrani u toku 2. svetskog rata, i skora smrt, sprecila ga je da sam izvrsi testove. Poceo sam pazljivije da proucavam polonijumove oreole, a posebnu paznju sam posvetio tome zasto je Henderson mislio da je neophodno objasniti polonijumove oreole nekom vrstom sekundarnog mehanizma. Naravno! Razlog je ogromna razlika u stopi raspada, ili prosecan raspon zivota izmedju uranovih i polonijumovih atoma. Svaka hipoteza predlozena za poreklo polonijumovih oreola, mora da uzme u obzir ovu razliku. U proseku, uranovi atomi sada se raspadaju sporo, za 4,5 milijardi godina pola njih se raspadne. Nasuprot, tri izotopa odgovorna za poreklo polonijumovih oreola, 210Po, 214Po, i 218Po, raspadaju se mnogo brze. Njihov kratak zivotni vek predstavlja jedinstven problem u formulisanju zadovoljavajuce hipoteze o poreklu ovih oreola.

Pregled koji sledi, koji pokazuje koji tip radioaktivnosti se uklapa u evolucioni model porekla nase planete, omogucice citaocu da brze shvati znacaj ovih problema.

Moderna kosmologija i iscezla radioaktivnost

Prema evolucionom Big Beng scenariju, nasa planeta je nastala kao uzarena, rastopljena sfera pre nekoliko milijardi godina. Kosmolozi priznaju da je Big Beng, ako se dogodio, mogao da stvori samo vodonik (H) i helijum (He), i da su najranije zvezde sastavljene samo od ova dva najlaksa elementa. Oni pretpostavljaju da su tezi elementi, od kojih je Zemlja uglavnom sastavljena, nastala termonuklearnim reakcijama (nukleosintezama) u uzarenim unutrasnjostima razlicitih zvezda. Pretpostavlja se da su ti elementi izbaceni u svemir kada su kasnije te zvezde eksplodirale kao supernove. Oni dalje veruju, da su se novosintetisani elementi iz jedne ili vise supernove verovatno reakumulirali, i oblikovali medjuzvezdani oblak gasa. Pretpostavlja se da se jedan od ovih oblaka kasnije kondenzovao i oblikovao prvobitno sunce, a zatim i zametke planeta naseg suncevog sistema. Kosmolozi veruju da je proteklo mnogo vremena izmedju nukleosinteze i oblikovanja prvobitne Zemlje. Oni takodje veruju da odredjeni tip radioaktivnosti moze otkriti pribliznu duzinu ovog perioda.

Jasno, oni imaju viziju da se neki radioaktivni elementi formirani nukleosintezom raspadaju tako sporo, da znacajni delovi pocetnih kolicina opstaju do danas, na primer uran i torijum. Oni takodje veruju, da su tu bili i drugi elementi ciji je raspad dovoljno spor da u pocetku budu ugradjeni u prvobitnu Zemlju, ali su se skoro potpuno raspali u toku poslednjih nekoliko milijardi godina. Iscezla prirodna radioaktivnost je termin koji se koristi za ovu posebnu kategoriju radioaktivnih elemenata. Naucnici su marljivo tragali za iscezlom prirodnom radioaktivnoscu u razlicitim stenama, jer su mislili da to moze dati gornju granicu vremenskog razmaka izmedju nukleosinteze i oblikovanja prvobitne Zemlje. Posto su verovali da je ovaj razmak dug desetinama ili stotinama miliona godina, tragali su u stenama Zemljine kore za nekim radioizotopom dugackog vremena poluraspada (desetine ili stotine miliona godina). Jedan izotop plutonijuma (ne treba ga mesati sa polonijumom), sa vremenom poluraspada od 83 miliona godina, nadjen je i prihvacen kao iscezla prirodna radioaktivnost, jer se uklapa u scenario Big Benga. Moderni kosmolozi smatraju beskorisnim traganje za produktima radioaktivnog raspada relativno kratkog vremena poluraspada, jer bi, sa njihovog gledista, bilo nemoguce da postoji takav dokaz iscezle prirodne radioaktivnosti.

Enigma polonijumovih oreola

Polonijumovi oreoli predstavljaju jedinstven izazov evolucionom gledistu na istoriju Zemlje, jer se njihovo poreklo moze slediti direktno iz odredjenih poznatih izotopa, od kojih ni jedan nema dugacko vreme poluraspada. Videli smo da 210Pb i 210Bi, cija su vremena poluraspada 22 godine i 5 dana, vode beta raspadom u 210Po, koji je alfa emiter sa vremenom poluraspada od 138 dana. Posto beta raspad ne stvara obojenost, to znaci da radiocentar oreola 210Po moze imati pocetni sadrzaj bilo kog od ova tri izotopa, pa bi se opet stvorio oreol 210Po. Takodje i oreol 214Po je mogao imati pocetni sadrzaj beta emitera 214Pb, 214Bi, cija su vremena poluraspada oko 27 minuta i 20 minuta, ili alfa emiter 214Po cije je vreme poluraspada 164 mikrosekunde. Ovde nema beta pretka za 218Po, pa oreol 218Po mora da potice od ovog izotopa ciji je zivot samo 3 minuta.

Jasno, svaki od ovih izotopa koji je mogao da se oformi u udaljenoj supernovi, brzo bi se raspao. Ma koliko mastali o tome, oni nikad nisu mogli da prezive navodno protekle eone pre nego sto se oblikovala prvobitna Zemlja. Cak i u hipotetickoj situaciji, gde bismo zamislili da su polonijumovi izotopi postojali u pocetku prvobitne Zemlje, oni nikad ne bi preziveli pretpostavljene stotine ili milione godina potrebne da se njena povrsina ohladi i kristalise u stene granitnog tipa. Ova konvencionalna geoloska teorija smatra da je nemoguce da polonijum bude prvobitni sastavni deo Zemljinih granitnih stena.

Ova nemogucnost je motivisala Hendersona da pretpostavi sekundarno poreklo polonijuma iz urana. Henderson je klasifikovao polonijumove oreole kao iscezle, samo u smislu da se polonijum u centrima oreola vec raspao. On nije ni nagovestio da polonijumovi oreoli mogu predstavljati iscezlu prirodnu radioaktivnost, pa mi za godinu i po dana ova mogucnost nikad nije pala na pamet. Jednostavno sam pretpostavio da je Hendersonova ideja o njihovom sekundarnom poreklu istinita, i da nema druge mogucnosti. Ipak, bila mi je zagonetna cinjenica da u vecini slucajeva nije bilo vidljivog dokaza koncentracije urana blizu polonijumovih oreola. Jos zagonetnije je bilo ocekivati kako ce razliciti polonijumovi izotopi da se razdvoje i oforme razlicite tipove oreola. Tehnicki, razdvajanje izotopa je veoma tesko, jer imaju skoro isti hemijski sastav. Jos nesto me je mucilo: Hendersonova teorija stvaranja polonijumovih oreola primarnim ulaskom rastvora urana duz sicusnih kanala i rascepa u liskunu. Ipak, otkrio sam da su polonijumovi oreoli takodje bili vidljivi u jasnim oblastima bez ovih ostecenja. Obojenost koju sam ocekivao da vidim, ako je uran protekao kroz ove oblasti, bila je svuda odsutna. Bila je to cudna situacija. Da li je moguce da uran protekne kroz liskun a da ne ostavi obojeni trag kao znak svog prolaska?

U to vreme otkrivena je posebna tehnika koriscenja kiseline, sposobna da locira vrlo male kolicine urana u liskunu. Primena ove tehnike u oblastima liskuna blizu polonijumovih oreola, pokazala je samo kolicine urana u tragovima (nekoliko milionitih delova) koji postoje u svim uzorcima liskuna - nije bilo koncentracije urana u ili blizu centara oreola u jasnim oblastima. Svi moji pokusaji da potvrdim Hendersonovu hipotezu o sekundarnom poreklu polonijumovih oreola su propali. Izgledalo je da polonijumovi oreoli ne poticu od radioaktivnosti dobijene iz urana. Koja druga mogucnost ovde postoji? Skoro je zbunjujuce imati resenje problema, a ne znati koji je problem u pitanju.

Polonijumovi oreoli: Revolucionarno novo tumacenje

Jednog prolecnog popodneva 1965., proucavao sam neki tanki, providni presek liskuna pod mikroskopom, sto je bio moj glavni zadatak te godine. Zima je prolazila, pa sam tog dana premestio mikroskop u dnevnu sobu. Popodnevno sunce koje je osvetlilo prednje prozore, poboljsalo je atmosferu za razmisljanje u odnosu na sobu u senci koja mi je obicno sluzila kao laboratorija. Opet sam se zamislio nad poreklom nekih lepo obojenih polonijumovih oreola. Suprotstavljena tvrdjenja koja se ticu njihovog porekla i dalje su ih cinila tajanstvenim. Prema evolucionoj geologiji, prekambrijumski graniti koji sadrze ove posebne oreole, postepeno su se kristalisali dok se uzarena magma polako hladila u toku dugih perioda. S druge strane, radioaktivnosti koje stvaraju ove specijalne radio-oreole imaju tako kratkotrajno postojanje, da bi nestali davno pre nego sto bi uzarena magma imala vremena da postepenim hladjenjem oformi cvrstu stenu. To je bila stvarna enigma. Da li cu je ikad resiti?

Gledajuci kroz mikroskop, primetio sam da je nas dom bio tih - nasa bucna decija trojka je zaspala. Pitao sam se sta bi mislili da su dovoljno stari, da li moja istrazivanja imaju smisla?

Nazad na posao. Opet sam zureci kroz mikroskop mogao jasno da vidim polonijumove oreole u tankom preseku liskuna. U tom trenutku, sledeci stihovi iz Biblije prosli su kroz moj um, pokrenuvsi odmah neka strasna pitanja:

"Recju Gospodnjom nebesa se stvorise, i duhom usta njegovih sva vojska njihova... Jer On rece i postade, on zapovedi, i pokaza se." (Psalam 33,6.9)

Da li je moguce da graniti nisu kristalisali laganim hladjenjem magme? Da li je moguce da Zemlja nije pocela kao rastopljena sfera? Da li je moguce da hemijski elementi nase planete uopste nisu rezultat nukleosinteze u nekoj udaljenoj supernovi, nego da su stvoreni trenutno kada je Tvorac recju doveo planetu u postojanje? Da li su polonijumovi oreoli nemi dokaz iscezle prirodne radioaktivnosti? Da li je onda vreme poluraspada 218Po od samo tri minuta ustvari mera vremena proteklog od stvaranja hemijskih elemenata do vremena kada je Bog stvorio granite?

Da li sam u svom trazenju istine o starosti Zemlje otkrio dokaz o njenom trenutnom stvaranju? Da li su sicusni polonijumovi oreoli otisci Bozjih prstiju u Zemljinim prvobitnim stenama? Mogu li prekambrijumski graniti da budu stvorene stene iz 1. Knjige Mojsijeve?

Bio sam zapanjen ovim mislima. Bez sumnje, postoje trilioni polonijumovih oreola rasutih u prekambrijumskim granitima sirom sveta. Ako je svaki od njih dokaz za stvaranje, zavrtelo mi se u glavi koliko je ovaj dokaz ogroman i prodoran! Kakav bi njegov efekat bio na radiometrijske i geoloske proracune starosti Zemlje? Koliko on moze uticati na stav naucnika prema evoluciji? Postepeno sam shvatao strahovite posledice.

Stvaranje nasuprot evolucije

Priznati evolucionisti veruju da objektivna naucna istrazivanja koja mogu da uklope brojne delove naucnih podataka iz astronomije, geologije, i biologije stvaraju lep mozaik evolucije. Lepak koji spaja evolucioni mozaik je princip uniformizma. Ovaj princip je u stvarnosti samo pretpostavka da je kosmos, ukljucujuci Zemlju i zivot na njoj, evoluirao do njenog sadasnjeg stanja kroz nepromenjeno delovanje poznatih fizickih zakona. To je osnova svih radiometrijskih i geoloskih metoda datiranja. Bez toga, nema osnove za pretpostavku da je stopa radioaktivnog raspada bila konstantna, niti za verovanje da je Zemlja milijardama godina stara.

Nema ni osnove za geoloski uniformizam - pretpostavku da je sadasnja stopa akumulacije, raspadanja i erozije bila konstantna u istoriji Zemlje. Napokon, i geoloskim procesima upravljaju fizicki zakoni. Posto se verodostojni naucni dokaz za trenutno stvaranje protivi principu uniformizma, on je suprotan i geoloskom uniformizmu. Tako se spoj svih vezanih delova u evolucionom scenariju raskida, i mozaik se raspada.

Nigde ovo raspadanje nije ociglednije nego u oblasti vremena. Nedvosmisleni dokaz za stvaranje obezvrednjuje sve aspekte teorije evolucije, jer ponistava osnovu za tehnike radioaktivnog datiranja koje podrzavaju veliku starost Zemlje. Trenutno stvaranje granita obara nekoliko milijardi zemljine istorije na skoro nista. Polonijumski dokaz za stvaranje vrsi preformulaciju ili eliminaciju nekih vecih dogadjaja u evolucionom scenariju, i drasticno umanjuje vremenske intervale. Milijarde godina za koje se veruje da su neophodne da Zemlja evoluira od neke nejasne mase, jednostavno isparavaju kada se suoce sa takvim dokazom. Osnovni - vremenski element potreban da se evolucija dogodi time je obezvredjen. (slika)

Prvobitne i sekundarne stene

Ako vecina evolucionog vremena iscezne, onda je potreban drugi vremenski okvir za istoriju Zemlje. Koristeci razna tvrdjenja, moze li opis stvaranja i globalnog Potopa iz 1.Knjige Mojsijeve da obezbedi takav okvir? Osnovne stene kontinenata, prekambrijumski graniti, bili bi smesteni u prvobitno stvorene stene na nasoj planeti. Sta sa ogromnim formacijama stena natalozenim delovanjem vode, koje sadrze biljke, zivotinje i morske fosile? Evoluciona teorija tvrdi da je potrebno hiljade miliona godina da se ove sedimentne stene akumuliraju, i milioni vise da se prodube cudni pejsazi kao sto je Kanjon Kolorado (Grand Canyon). Svi ovi zakljucci zavise od geoloskog uniformizma.

Ako je ta pretpostavka ispravna, onda moram da pitam: da li su velike sedimentne formacije Zemljine kore rezultat jedinstvenog katastroficnog dogadjaja pre nego uniformnih procesa? Ako su upotrebljena razlicita tvrdjenja, da li je moguce da sirovi rezultati iz geologije takodje mogu da se uklope u kreacionisticki okvir Zemljine istorije koji ukljucuje katastrofizam?

Do ovakvih ideja sigurno ne bih dosao 10 godina ranije. Priznajem, moje interesovanje za ova istrazivanja pokrenuta su nekim filozofskim pitanjima veze izmedju Zemljine istorije i 1.Knjige Mojsijeve, ali sam odlucio da budem veran naucnim dokazima bez obzira gde me odveli.

Ako su polonijumovi oreoli u granitu deo evolucionog razvoja Zemlje od Big Benga, oni moraju biti objasnjivi na osnovu ustanovljenih fizickih zakona, a njihovo poreklo moglo bi se traziti u dejstvima poznatih hemijskih elemenata. Razmisljao sam, cak i ako ne uspem da otkrijem konvencionalno objasnjenje, moje sugestije o nagloj kristalizaciji prekambrijumskog granita pruzile bi priliku drugim istrazivacima da odgovore suprotnim dokazima, ako takvi postoje.

Prekambrijumski graniti - stvorene stene

Za probu, identifikovao sam prekambrijumske granite kao prvobitne (to jest stvorene) stene, jer one: 1) sadrze polonijumove oreole, 2) jesu osnovne stene kontinenata, i 3) jesu lisene fosila koje postoje u sedimentnim stenama. Takvi graniti su grubo kristalizovane stene sastavljene primarno od lako obojenih minerala, kvarca i feldspara, i manjih kolicina biotita i hornblende. Trebao sam da budem oprezan kada sam govorio o granitima, jer geolozi cesto koriste ovaj termin za razlicite stene, od kojih neke nisu slicne prekambrijumskom granitu.

Bilo je zanimljivo saznati da je poreklo prekambrijumskih granita (u daljem tekstu samo granit) decenijama sporna tema u geologiji. Jedna skola geologa nagadja da su se graniti, narocito masivne formacije poznate kao plutoniti, kristalizovali na velikim dubinama sporim hladjenjem magme. Druga skola smatra da graniti nastaju rekristalizacijom prethodno postojecih, duboko zatrpanih sedimentnih stena. U svakom slucaju, oba gledista su prihvacena kao moguca objasnjenja za razlicite tipove granita. Jos uvek nema eksperimentalnog "standarda" kojim bismo prosudili relativne prednosti ova dva gledista. Ne postoji direktan dokaz za obe hipoteze, jer niko nije nikada posmatrao formiranje masivnih granitnih plutonita. Niti sedimentne stene imaju takav krecnjak, niti je pescar posmatran kako se pretvara u granit. Tako u praksi nema eksperimentalnog dokaza koji nas primorava da prihvatimo ova gledista kao tacna.

Razmisljao sam da ako su polonijumovi oreoli u granitu bili prvobitni, logicno sledi da graniti takodje moraju biti prvobitni, oni moraju biti Zemljine stvorene stene. Izgleda da kljucni test za ovu ideju visi u odredjivanju da li su polonijumovi oreoli bili sekundarno izvedeni iz urana. Ako veoma iscrpno eksperimentisanje nije pokazalo sekundarno poreklo ovih oreola, onda hipoteza o prvobitnosti ostaje netaknuta.

Da li su polonijumovi oreoli otisci Bozjih prstiju ostavljeni da identifikuju stvorene stene na nasoj planeti? Ovo pitanje dalo mi je pokretacku, motivacionu silu za istrazivanja.

Maticna strana

samo_san · Početnik Domaćeg.de

Prepotopna Zemlja i Potop
Istorija naseg sveta moze se podeliti u dva velika perioda: prepotopni i poslepotopni period. Gotovo sve je razlicito u prepotopnoj zemlji u odnosu na poslepotopnu zemlju: geografija, zivotni vek, kvantitet organizama, kvantitet vodenih povrsina, kopnenih povrsina, visina brda.

Najvaznija stvar, kada se razmatra prepotopni svet, jeste cinjenica da je Zemlja iznad svoje atmosfere imala vodeni omotac. Ovaj vodeni omotac je stitio planetu Zemlju od svih stetnih uticaja iz kosmosa.

Vidimo kako je Bog stvarao. Prvo je stvorena sirova materija, pa je onda stvoren taj divni zastitni omotac, pa onda kopno, pa bilje, pa sunce. (Vidi 1. Knjigu Mojsijevu, 1. poglavlje.)

Ako je Zemlja imala vodeni omotac, onda je to moralo da ostavlja odredjene reperkusije na klimu na Zemlji. Koje? Pa recimo, nije mogla da pada kisa. I sada kad otvorimo 2.glavu 1.Knjige Mojsijeve vidimo da stvarno postoje stihovi koji govore o tome. I govori se o tome kako je Bog stvorio svet, i onda se kaze: "I svaku biljku poljsku dokle jos ne bese na zemlji, i svaku travku poljsku, itd, jer Gospod Bog jos ne pusti dazda na zemlju, ali se podizase para sa zemlje da natapa svu zemlju."

Dakle, u 1.Knjizi Mojsijevoj, u 2.glavi, 5. i 6. stih govori o tome da u pocetku nije padala kisa, nego da se samo dizala para sa zemlje, koja se najverovatnije zbog dnevno-nocnih promena temperature kondenzovala i stvarala rosu. (Rosa nastaje tako sto imamo isparenja. Leti kad je noc tiha i mirna, ujutru kad ustanemo vidimo da se na zemlji pojavila obimna rosa. Ali kad ima vetrova onda nema rose, zato sto iako je zemlja hladna, zbog cirkulacije vazduha nema tolike razlike izmedju tla i atmosfere koja je zahvacena vodenom parom, i ne dolazi do kondenzacije.)

Postoji jos jedan argument u prilog toga, da zaista pre Potopa kisa nije padala. Posle Potopa, kada Bog daje obecanje ljudima da vise nikada na ovoj Zemlji nece biti Potopa, da civilizacija vise nece biti unistena Potopom, On daje odredjene znake da ce to zaista biti tako. I kao znak toga On kaze (u 9.glavi): "Evo znak zaveta koji postavljam izmedju sebe i vas, i svake zive tvari koja je s vama doveka. Metnuo sam dugu svoju u oblake da bude znak zaveta izmedju mene i zemlje."

Prvi put, kao znak, kao nesto posebno sto niko do tada nije video, pojavila se duga. Zasto? Zar je to mogao da bude znak? Mogao je da bude znak zato sto pre Potopa, zaista, kisa nikada nije padala. A znamo da duga nastaje samo kad kisa pada, i zato ju je Bog uzeo kao znak da On vise nikada nece unistiti civilizaciju na planeti Zemlji Potopom.

Zasto nije mogla da pada kisa na pretpotopnoj zemlji? Nije mogla da pada kisa, iz prostog razloga, zato sto je vodeni omotac stvarao efekat staklene baste. Kako nastaje efekat staklene baste? Efekat staklene baste na ovoj planeti Zemlji nastaje zbog toga sto uglavnom dolazi do zracenja sunca. Jedina energija koja zaista dolazi na nasu planetu jeste energija sunca. Sve ove energije koje mi koristimo, osim atomske energije, jesu energija Sunca. I ugalj je energija Sunca, i nafta je energija Sunca.

Povrsina nase Zemlje se zagreva u toku dana. Ne dolazi celokupna kolicina energije od Sunca do zemljine povrsine, vec negde oko 50% (aproksimativno). Inace, da nije tako, sve bi bilo na ovoj nasoj planeti sprzeno. Ali, u toku noci dolazi do izracivanja iz tla, i mi da nemamo atmosferu, celokupna energija bi se izracila u vasionski prostor. Da nemamo atmosferu, izracunali su naucnici, prosecna temperatura tla na planeti Zemlji bi bila -18oC. Znaci, ne bi mogao da opstane zivot. Ali, zahvaljujuci atmosferi, sada je prosecna godisnja temperatura na planeti Zemlji +15oC. 33 stepena je, dakle, razlika zahvaljujuci atmosferi.

Atmosfera nije apsolutno cista. U njoj ima oblaka, vodene pare, ugljen-dioksida itd. Ugljen-dioksid sada prilicno komplikuje stvari i on ponovno ozivljava taj efekat staklene baste. Zasto? Zato sto on ne dozvoljava u toku noci da se emituje energija, toplota u vasionski prostor, i ponovo mi imamo sve veci i veci efekat staklene baste na ovoj nasoj planeti.

Ako je bilo tako, onda je klima na planeti Zemlji bila ujednacena. Dakle, nije bilo razlika izmedju polova, i nije bilo dramaticnih razlika izmedju dnevno - nocnih temperatura. Svi mi poznajemo efekat staklene baste. Znamo ako je zimi bio topao dan, i ako se predvece navuku oblaci, kako mozemo da setamo napolju? Ako brze hodamo, mozda bi mogli i u jednoj debljoj kosulji.

Ali, ako je celi dan bilo toplo, a uvece je vedro, onda je obicno strasan mraz, tako da cak i drvece puca (u njemu se ledi voda). Takav slican efekat imamo u pustinjama. U pustinjama su varijacije najvece zato sto u toku dana temperatura moze dostici i preko 40 stepeni, a u toku noci moze da se voda ledi.

Znamo kad je Bog vodio Izraelce iz Egipta u Hanan, On ih nije stitio samo danju (znamo da u Bibliji pise da ih je stitio oblakom danju). Oni koji su putovali avionom mogli su da vide odozgo kako oblak pravi na zemlji senku od suncevih zraka. Tako je i Bog stitio Izraelce. Oni su putovali u hladovini. Ali Bog ne stiti ljude samo danju (oni koji hoce da On njih stiti), nego On njih stiti i nocu. Kako ih je On stitio nocu? Stubom od ognja. Dakle, morao je i nocu da ih greje, zato sto i voda moze da se ledi u pustinji.

Ali, vratimo se temi. Zbog prisustva vodenog omotaca nije bilo, dakle, velikih temperaturnih razlika. Ako nema velikih globalnih razlika u temperaturi, nije moglo da bude vetrova. (Vetrovi nastaju zbog tih velikih razlika u temperaturi, i onda imamo te globalne cirkulacije vazduha.) Bez vetrova atmosfera je bila prilicno sterilna i prilicno cista, nije bilo toliko prasine u atmosferi. Vodeni omotac je stvarao mnogo veci vazdusni pritisak, tako da je cak i Noje neposredno posle potopa, iako se voda povukla, morao jos uvek da ostane u barci. Morali su jos dugo, dugo da se aklimatizuju na nove uslove, jer posle Potopa je bio drugaciji vazdusni pritisak. Znamo, kad se malo navuku oblaci da se odmah poveca atmosferski pritisak, i srcani bolesnici odmah imaju probleme.

Koliko je bilo vode niko ne zna. Danas se zna, da bi otprilike, ako bi se celokupna vodena para koja postoji u atmosferi kondenzovala, kisa padala samo jedan sat na celoj zemljinoj povrsini, a za vreme potopa je kisa padala najmanje 40 dana. (Ali doduse, mozda je bilo i ponovnih isparavanja i kondenzacije.) Niko ne zna koliko je ustvari bilo vode, ali je vazdusni pritisak sigurno bio veci.

Ako je bio veci atmosferski pritisak, verovatno su isparavanja bila manja, sigurno su bila manja, a cak i da su bila podjednaka isparavanja ne bi mogla da se kondenzuje vodena para, jer u cistom vazduhu, koji moze da bude saturisan vodom, ne dolazi do kondenzacije. Moraju da postoje takozvane "klice kondenzacije", dakle da postoji prasina, da bi doslo do kondenzacije. Pre Potopa zaista nije bilo sanse da pada kisa. (Potop nije nastao tako sto je samo kisa padala, nego su proradili i gejzeri (6. i 7.glava 1.Knjige Mojsijeve). Znaci, proradili su i gejzeri, ali je i pao, obrusio se taj vodeni omotac.)

Pored toga, godisnja doba, studen, vrucina, leto, zetve itd. se pominju tek nakon Potopa, sto isto tako asocira da je klima na planeti Zemlji bila zaista ujednacena. To je zapisano u 1.Mojsijevoj 8,22. Kada je sve zavrseno Bog kaze: "Od sada dokle bude zemlje, nece nestajati setve ni zetve, studeni ni vrucine", prvi put se spominje "studen" i "vrucina", "leta ni zime, dana ni noci".

Znaci, posle Potopa, kad je pao vodeni omotac, mi prvi put srecemo godisnja doba (leto, zima) i izrazene temperaturne razlike na Zemlji (studen, vrucina), sto vrlo snazno ukazuje na to, da je novonastalo stanje zaista bilo nepoznato pre Potopa. Zaista informativni stihovi, koji ukazuju na to kako je bilo pre Potopa i kakva promena nastaje. Uspostavlja se, dakle, neki novi ciklus, i on ce biti uniforman sve do kraja ovakvog sveta.

Kao neosporne vanbiblijske argumente da je klima zaista bila ujednacena, mozemo navesti sledece cinjenice:

1. Rasprostranjenost fosila koji imaju savremene predstavnike samo u tropskim i suptropskim predelima. Danas imamo zarki pojas, suptropski, ... polarni. U ovim polarnim predelima, kada se kopa, nalaze se mamuti. Mamuti su ogromne zivotinje, one ne mogu da odrastu u tundri. U tundri je vrlo oskudna vegetacija. Tamo su nadjeni ogromni mamuti. Na juznom i severnom polu su pronadjene tropske skoljke, fosili zivotinja koji zive u tropskim i suptropskim predelima.

Pored toga, tu gde je sada zarki pojas, tu je nekada cvetala vegetacija. U Sahari, recimo, nadjeno je ogromno fosilizovano drvece. Danas gde je pustos, gde je pesak, nekada su egzistirale ogromne sume.

E sada, evolucionisti malo mudruju, pa kad vi njima pomenete ove fosile, oni kazu kako je zemlja nekada bila u jednom komadu - Pangea. ("pan" znaci "sve" na grckom) I onda je dolazilo do razdvajanja, do migracija kontinenata, i onda oni kazu da su oni na jednom mestu ziveli, tu se fosilizovali i "otisli" na polove.

Medjutim, to moze biti samo tacno za neke fosile. Ali, recimo, za mamute - mamuti su zaledjeni. Molim vas lepo, kako mogu da se zalede u suptropima, ako su u suptropskom predelu odrasli. Znaci, tu su se zaledili pa su onda otisli na pol?! To je jednostavno nemoguce. Mora da je nesto drugo u pitanju, odnosno, vrlo je razlozno verovati da je klima bila ujednacena, tako da je bujala vegetacija i na danasnjim "zaledjenim" polovima, koja je omogucavala zivot tako velikim zivotinjama, kao sto su mamuti, i da je njihovo fosilizovanje zamrzavanjem posledica Potopa. Zna se da se mamuti nisu odledjavali od kako su se zaledili. Oni su zaledjeni, najverovatnije, u samom Potopu - pala je ta polarna noc, oni su se zaledili, i nikad se vise nisu odledili.

Izvrsena je analiza krvne slike mamuta. Ocne jabucice mamuta su sacuvane. Tako fina struktura kao sto je ocna jabucica je sacuvana. Suptropsko bilje je pronadjeno u njihovim ustima i zeludcu. Samo u takvoj klimi oni i mogu da odrastu.

2. Pored toga, da klima nije bila ujednacena, ne bi moglo lako da se objasni postojanje ogromnih zivotinja, kao sto su recimo dinosaurusi i druge poikilotermne velike zivotinje. Poikilotermne zivotinje su zivotinje koje ne mogu da odrzavaju stalnu telesnu temperaturu.

Onaj ko je ucio fiziologiju, on tacno zna koliku velicinu mogu da imaju poikilotermne zivotinje da bi mogle da zive u odredjenim uslovima. Samo zahvaljujuci tome sto je klima pre Potopa bila ujednacena, i sto nije bilo takvih dramaticnih razlika ni izmedju polova, ni dnevno - nocnih promena, mogle su srecno da zive poikilotermne zivotinje koje su imale ogroman broj kilograma (bile su teske tonama). Zato su poikilotermne zivotinje, danas, kada nije ujednacena klima, sitne.

Postoje homeotermne zivotinje. To su one koje imaju mehanizme za odrzavanje stalne telesne temperature. Poikilotermne zivotinje ne poseduju unutrasnje i spoljne mehanizme kojim bi mogli da odrzavaju stalnu telesnu temperaturu. Postoje i egzohomeotermni organizmi, kao sto je covek. On se oblaci.

Zasto su gmizavci takvi, uglavnom mali, a oni veci zive dole u tropskim predelima? (Nemamo mi u Sibiru gmizavce i druge poikilotermne zivotinje.) U tim tropskim predelima mogu da zive malo veci gmizavci zato sto je danju toplo, a nocu je topla voda. A ogromni dinosaurusi su mogli da zive sasvim srecno na prepotopnoj zemlji zato sto je temperatura bila ujednacena, i zato sto je razlika izmedju dnevno-nocne temperature bila mnogo manje izrazena.

Ne treba da obracamo paznju na novinarske price tipa "Potraga za dinosaurusima" i sl. Ali, i oni su pametni, ne traze dinosauruse tamo u Sibiru, nego u tropskim mocvarama, zato sto je tamo toplo, pa imaju vode, danju bi bili napolju, a nocu bi ulazili u vodu (voda ima veci toplotni kapacitet). Naucnici su pronasli izuzetno sitne bakterije, tako da bi zaista nasli i dinosauruse da oni danas postoje. Oni su izumrli u toku Potopa i njih danas nema.

Nemojte da se nadate da ce oni pronaci dinosauruse. To se samo tako pise. Danas su u biologiji pronadjene bakterije i virusi koji se ne vide golim okom, od kojih se neki tek vide pod elektronskim mikroskopom, a zamislimo jednog dinosaurusa. Znate li kakvo je to cudoviste?

Oni posle Potopa nisu mogli da zive, jer nema prepotopne vegetacije, nema dovoljno hrane. Znate koliko moze da pojede jedan dinosaurus. I ono malo biljaka sto bi isklijalo, oni bi za tili cas obrstili. Zemlja ne bi mogla posle Potopa da obnovi vegetaciju.

Sledece u cemu nam pomaze ovaj biblijski izvestaj jeste, da se mi nekada usudimo da kazemo da Biblija nije samo teoloska knjiga. Ona je zaista i naucna. Treba posteno reci da ona nije pisana kao udzbenik ni za biologe, ni za geologe, ni za astronome, ni za druge, ali ona sadrzi odgovore na vrlo znacajna pitanja. Ako bi to bio bioloski udzbenik, tu bi imali odgovore na sva pitanja, i mogli bi da ukinemo biologiju. Ne bi bio Luj Paster i drugi ljudi koji su ucinili odredjena otkrica. Nije Biblija pisana ni iz tog razloga, ali ona zaista jednog intelektualca zadovoljava gotovo na svim bitnim pitanjima. Mi cemo neka dodirnuti.

Izvestaj o Potopu nam omogucava da dobro razumemo kako postoji tako dramaticna razlika izmedju zivota pre Potopa i zivota posle Potopa. Ljudi pre Potopa su ziveli mnogo duze nego sto su ziveli ljudi posle Potopa. Lepo se vidi da taj celokupni izvestaj nije nastimovan, nego je to realan prikaz, da je recimo Adam, koji je izasao neposredno iz Bozjih ruku, ziveo manje nego neki njegovi potomci, kao sto je recimo bio Matusal. Matusal je ziveo najduze - 969 (devet stotina sezdeset devet) godina, a Adam je ziveo 930 godina.

Dakle, potomak koji je dosao bioloskim putem, normalnom reprodukcijom koja je postojala, ziveo je duze od onoga koji je izasao neposredno iz Bozjih ruku. Ne znamo koliko mogu ljudi da osete (mi cemo specijalno govoriti o tome, zasto se smanjio zivotni vek (u okviru sledeceg pitanja), a ovde cemo samo globalno odgovoriti na to pitanje), ali ko je ucio genetiku, on ce da se divi, kad vidi da covek koji je nasledio fantasticnu geneticku strukturu - Noje, iako je ziveo i pre Potopa i posle Potopa, ziveo je duze od Adama. To nema u mitologijama.

Onaj ko je nasledio fantasticnu geneticku strukturu, ziveo je 600 godina pre Potopa, i kada su izmenjeni uslovi posle Potopa, on nije umro za deset godina. Sve posledice je on preneo na svoje potomke (ovo je sad teoloska implikacija). Mi mozemo da ne nosimo odredjene posledice, ali da ih prenesemo na potomstvo. Secamo se u jednoj zapovesti kad Bog kaze da ce On morati, ako mi ne pazimo sta radimo, da se bori sa odredjenim posledicama kod treceg i cetvrtog kolena. Zato mi moramo da pazimo sta radimo u svome zivotu.

Pored toga, sigurno je da je vodeni omotac koji je postojao, ciju mi debljinu ne znamo, sigurno doprinosio povecanju atmosferskog pritiska. Ako je bio ukupan pritisak povecan, onda je bio i parcijalni pritisak pojedinih komponenti vazduha povecan. A znamo da povecanje parcijalnog pritiska kiseonika blagotvorno deluje. Zna se da rane mnogo brze zarastaju pod vecim pritiskom.

Ljudi pre Potopa su srecnije ziveli, rane su brze zarastale. Pored toga, nisu bili izmutirani. Sporije su starili. Starenje nastaje zbog gresaka u prepisivanju geneticke informacije. Znaci, mi vremenom akumuliramo, sve vise i vise genetickih gresaka, mutacija, i nase celije daju sve nevernije kopije. Proces starenja nije potpuno razjasnjen, ali se cine veliki napori da se to razjasni.

Dalje, ovaj biblijski izvestaj je znacajan i za razumevanje geoloske istorije nase planete Zemlje. Mi ne bismo zaista mogli da objasnimo toliki geoloski stub, geolosko naslojavanje sedimentnih stena, uzimajuci u obzir najnovija istrazivanja koja pokazuju da je planeta Zemlja, da su procesi na planeti Zemlji poceli od nedavno, pre oko 6 (sest) hiljada godina. A uzimajuci u obzir stopu sedimentacije koja se danas desava, mi nikako ne bismo mogli da objasnimo odakle tolika naslojavanja.

Sledece sto je znacajno, sa naucno - kreacionistickog aspekta jeste to, sto ovaj izvestaj pomaze da mozemo da objasnimo i nastanak samih fosila, zato sto mi imamo adekvatno objasnjenje kako su fosili uopste mogli da nastanu.

Da nije Potopa, mi ne bi mogli da razumemo proces fosilizacije, kako su nastali fosili. Postojala je jedna dugotrajna prepirka izmedju evolucionista i kreacionista oko toga kako nastaju fosili. Evolucionisti kazu, Skotski geolog Haton je tvrdio, da je "sadasnjost kljuc za razumevanje proslosti". Ako je sadasnjost kljuc za razumevanje proslosti, a u sadasnjosti ne nastaju fosili, onda kako da objasnimo groblja fosila.

Pored toga, mi danas imamo samo izumiranje, nema nastanka novih vrsta. Ako je to kljuc za razumevanje proslosti, onda je u celoj proslosti bilo samo izumiranje. Ali ovaj kljuc evolucionisti, po ovom pitanju, ne primenjuju.

Kreacionisti tvrde da fosili mogu da nastanu samo u katastrofi. A po evolucionistima, kako nastaju fosili? Fosili koji se nalaze u sedimentnim stenama nastaju tako, sto recimo jedna riba kad ugine padne na dno, i onda talog ili mulj pada preko nje, i tako se ona fosilizuje. E sad, a kako se fosilizuju ptice? Kako se fosilizuju kopnene zivotinje? Pa, recimo, dinosaurusi dodju da piju vodu, uginu, i... Procitajte u evolucionistickim udzbenicima kako se fosilizuju organizmi.

Proces fosilizacije zahteva rapidno zatrpavanje, znaci, brzo zatrpavanje organizma koji je uginuo, cime se sprecava dotok kiseonika (znaci, nema vise oksidacije), bakterija, gljiva i drugih strvinara.

Dvojica americkih naucnika su izvrsili sledeci eksperiment. Oni su u zicani kavez (pazite, ovo je sad model, toga nema u prirodi; nece neka zivotinja da umre i da onda udje u zicani kavez da bi bila fosilizovana) stavlili umrtvljenu, ubijenu ribu, i spustili u tople lagune u juznim delovima Severne Amerike. I posle 6 i po dana dosli su da vide sta se desilo. Kad su izvukli kavez, videli su da su svi meki delovi tela bili pojedeni, a da su kosti bile razbacane po kavezu.

Nema toga u prirodi. Riba kad ugine, ili ispliva na povrsinu, ili je pojede neka druga riba. Kad bi i eventualno pala na dno, bila bi pojedena. Znate kako vri morsko dno. Gliste, polihete, to samo vri, to samo ore po morskom dnu. Nije morsko dno nesto sto miruje.

Dakle, ovaj eksperiment protivreci onome sto kazu evolucionisti kako nastaju fosili.

Kad se pogledaju fosili, mi vidimo sledece primerke fosila, kao sto su: tvrdi ostaci tela, meki ostaci, prefinjene (delikatne) strukture, tragove... Tvrde delove mozemo objasniti, ali, recimo, za neke ostatke... mi imamo, recimo, fosilizovane meduze. Meduze imaju 98% vode, a samo 2% suve materije. Kad bi osusili jednu meduzu, ostalo bi samo 2%. Jedan zelatinozan organizam. Tacno se vidi zdrelo. Oni su dupljari. Kad izadje meduza na obalu, za cas se osusi, i ostane jedna tanka skramica. A imamo ih u fosilnom zapisu.

Zatim, vrlo fine strukture. Krila, ne samo tvrdokrilaca, nego i himenoptera, opnokrilaca, recimo, osa. Onda, krila vilinog konjica. To su tako nezne strukture, jer to su opnokrilci. A zamislite, taj insekt kad bi i pao na povrsinu vode,... pa sad treba da padne na dno, pa preko njega mulj...

To ocigledno govori da su oni bili brzo, rapidno zatrpani, tako da je dotok kiseonika i bakterija bio sprecen. Zato su i mogli da se fosilizuju.

Pored toga, i u biljnom svetu mi vidimo da je lisce fosilizovano. Znaci, ono treba da padne na povrsinu vode i ... da ne ponavljemo. Pored toga, mi vidimo da su pojedini pigmenti ocuvani. Pigmenti su strukture koje se vrlo brzo razore na suncu. Cim padne prvi list, on za jedan dan pozuti na suncu. Pigmenti se razaraju. Kad pogledamo fosilne ostatke, mi nalazimo lisce kojemu je ocuvan hlorofil. To je prava senzacija. To znaci da je list bio ziv zatrpan. Pre nego sto lisce otpadne na prirodan nacin, biljke povuku hlorofil, jer hlorofil je "skupa" molekula. Hlorofil je slican nasem hemoglobinu, samo sto on ima magnezijum.

Dakle, biljke povuku hlorofi, i zato mi imamo, u jesen, one boje: crvene, zute itd. To je ekonomija u biljnom svetu.

Mi u fosilnom zapisu nalazimo i tragove ptica, tragove dinosaurusa, tragove ljudi, glista. Kako se to fosilizovalo? Na koji nacin? Samo u katastrofi moze da dodje do fosilizacije tako necega. Mogu da vam kazem, da napokon i evolucionisti, u novije vreme, tvrde ono sto su kreacionisti dugo vremena, decenijama, uporno ponavljali, pomalo i dosadno, i oni danas govore, da fosili mogu da nastanu samo u katastrofi. Ali, oni opet ne veruju da je bio Potop, ta opsta katastrofa, nego su to neokatastrofisti, i oni veruju da je bilo vise lokalnih katastrofa.

Da nije bilo Potopa mi ne bi imali naftu, ne bi imali ugalj.

Potop je bio opsta katastrofa koja je imala reprekusije na celokupni zivot na planeti Zemlji, i to je katastrofa koju mi ne mozemo, u potpunosti, da razumemo. To je nesto ogromno. Kad pogledamo mi ogromne naslage sedimentnih stena i masovnu fosilizaciju, kad vidimo groblja fosila, tone trilobita, sve je naslagano jedno preko drugih, kvadratne milje posute ribama, onako u agonoji fosilizovane, citava jata riba fosilizovana. Sve to ukazuje na enormnu katastrofu.

Neka znacenja biblijskog izvestaja o Potopu

Ono sto bih stavili na prvo mesto, jeste upozorenje na opasnost naturalistickog nacina misljenja. Apostol Petar u svojoj 2.Poslanici 3,3-7 donosi prorocanstvo o pojavi rugaca koji ce biti slicni prepotopnim ljudima u jednoj bitnoj tacki: "Navalice (namerno) nece da znaju da su nebesa bila od pre, i zemlja iz vode i usred vode Bozjom reci. Zato tadasnji svet bi vodom Potopljen i pogibe."

Dakle, namerno nisu hteli da veruju (zapazimo da namerno nisu hteli da veruju) da je zemlja bila usred vode i da je Tvorac podigao vodu nad svodom. Zato su oni, kaze Biblija, bili tom istom vodom i unisteni.

Zasto oni nisu hteli u to da veruju? Treba procitati celu 3.glavu 2.Petrove poslanice. Mi danas smatramo da su rugaci nesto pozitivno. Pojavi se neko na televiziji, ismejava druge, a ljudi kazu: "Kako je govorio, kako im je sve skresao. Osisao ih je!" Mi danas strasno cenimo rugace. Po biblijskim kriterijumima, to je vrlo losa kategorija ljudi. Uglavnom, njih Biblija klasifikuje kao rugace. To su ljudi koji zive drzeci se naturalistickog koncepta zivota.

Naturalisticki koncept podrazumeva, u jednoj recenici, da je univerzum dovoljan sam sebi, svi procesi izviru iz njega, on se objasnjava samim sobom. Nema nikakve potrebe za postojanjem nekoga ko je iznad toga. Ti ljudi, dakle, nisu verovali da je mocno bice, Bog, podigao vodu nad svodom. Mi mozemo da pretpostavimo da njima, zaista, nije bilo lako da oni poveruju u pricu koju je Noje govorio.

Samo mozda nekoliko reci za one koji mozda ne znaju o cemu se radi. Bezakonje se bilo strasno namnozilo na zemlji. I onda je Bog pozvao Noja da objavi da nece tako vecno trajati, nego da se ljudi moraju uozbiljiti. Dakle, ljudi se moraju uozbiljiti ako misle da zive. I onda je On rekao Noju da propoveda da ce doci opsti Potop koji ce unistiti sve one koji se ne budu pokajali. Ne samo da je Noje u to poverovao, nego je njegova vera bila delotvorna, i on je poceo da gradi brod.

Mi mozemo da razumemo da je tim ljudima bilo tesko da veruju. Jer zapazimo da kisa do tada nikada nije padala. Mozemo zamisliti da zivimo u svetu gde ne pada kisa, i pojavi se neko ko nam kaze da ce padati kisa s neba, i da ce toliko padati kisa da ce nastupiti opsti Potop. Verovatno su se ljudi mozda i smejali tome. To je zaista bilo tesko vreme.

Njihova naturalisticka koncepcija, da je svet dovoljan sam sebi, je najdominantnija filozofija koja danas postoji, dakle, da ne postoji neko ko je prvi uzrok, mocni uzrok koji je iznad sveta. Naturalizam je tacan do izvesne mere, do onde dok operise sa sekundarnim uzrocima i sekundarnim zbivanjima koji se desavaju ovde, na planeti Zemlji. Dotle je naturalizam funkcionalan. Ali onoga trenutka kad on zaboravi da postoji Neko ko moze da spusti taj vodeni omotac i da izazove...

Prva kisna kap, ovo treba da zapamtimo, koja je pala na planetu Zemlju, oborila je naturalisticku filozofiju pretpotopnog sveta. Prvi covek koji je bio pogodjen kisnom kapi, verujmo, kao da je bio gromom pogodjen, ali bilo je kasno. Moralo se verovati pre toga.

Odredjeni koncept, neka nasa zivotna filozofija, pod prostom je zakonitosti "setve i zetve", da tako kazemo, "uzroka i posledica", i mora da ostavi implikacije na prakticni zivot. Buduci da oni nisu verovali da postoji Bog koji je iznad svega toga, koji je mocan i koji moze da taj vodeni omotac jednostavno spusti, oni su ziveli (videcemo kako su ziveli) i doziveli su smrt i uzas. Ovo je grozna cinjenica, ali mi se prosto vozimo na loju tih davnih nasih pradedova, na nafti. To je zalosno.

Dalje, ono sto je posebno vazno jeste, da biblijski izvestaj daje jednu integralnu, koherentnu sliku. Ne postoji tu samo stvaranje. Oni koji, recimo, to zanemare, oni nalaze odgovor za fosile u teoriji restauracije.

Biblija zaista zadovoljava svakog intelektualca. A u to zadovoljenje je inkorporisan i ovaj izvestaj o Potopu. Tako da zaista nema kontradikcije, otkud tolike smrti, fosili itd. Oni ne prethode grehu kao sto prethode u teoriji restauracije, nego su oni posledica greha, oni nastaju nakon toga sto je covek zgresio.

Dalje je znacajno, da iz ovog izvestaja iz Biblije mi vidimo da je biblijski Bog teisticki bog. Dakle, On nije bog deizma, bog koji je stvorio ovaj svet i pustio ga. Deizam je jedno vreme bio vrlo moderan. I danas ljudi ne kazu da su oni deisti, da oni veruju u visu silu. Poznati evolucionisti, i sam Dobzanski, je bio religiozan, ali on nije bio religiozan u tradicionalnom smislu reci, nego u nekom deistickom smislu reci, da postoji neka visa sila, postoji bog kao neka naucno - logicka hipoteza za objasnjenje sveta i posledica u ovome svetu, ali on je daleki bog. On, po deistima, nije teisticki bog, bog koji je zainteresovan za ono sto se ovde desava.

Bog deizma je stvorio svet, udahnuo odredjene principe u taj svet, dao zakonitosti, i pustio svet da se po tim zakonitostima razvija. Dakle, sto se tice njegove aktivnosti, on nije imanentan svetu, kako se to u savremenoj teologiji kaze, nego je on otcepljen od tog sveta, on je prosto indiferentan u odnosu na taj svet. Pored toga, taj deisticki koncept se razlikuje od panteistickog koncepta (da je bog inkorporisan u svet).

Biblijski Bog je vrlo zainteresovan za ovaj svet. On nije samo taj mocni Elohim, neshvatljivi, daleki, veliki Bog, nego je biblijski Bog i Jahve. On je Bog svakodnevnog zivota, Bog svakog trenutka, svakog casa. Neki ga izuzetno vole sto je takav. Zasto? Zato sto im je to vazno, da taj Bog vidi sta oni danas jedu. Tamo neka baka u zabitom selu, koja samo neku suvu kriscicu hleba jede, za nju je ekstremno vazno da taj Bog vidi sta ona jede.

Drugo su naucnici. Mi cesto navodimo Ajnstajna i druge, kako su oni religiozni. U Ajnstajnovoj knjizi "Moja slika sveta", na 11., 12. strani pise: "U savremenom svetu naucnici su jedino istinski religiozni ljudi." Jesu, ali ne u tradicionalnom smislu reci. U tradicionalnom smislu reci religiozan je bio Luj Paster.

Sta znaci biti religiozan u tradicionalnom smislu reci? To znaci ne samo verovati da Bog postoji, nego verovati da je ta cinjenica ekstremno vazna za moj zivot. Ako ja verujem da Bog postoji, a to nema nikakvog znacaja za mene, verujmo da time mozemo da lazemo nase komsije i nas same, sto je jos gore. (Najgore je kad covek sam sebe laze.) Ali to pred Bogom nema znacaja. O tome se radi. Vredna je samo ona religija koja smatra da ta ideja da Bog postoji je ekstremno vazna za covekov zivot, njegovo ponasanje, njegovu odgovornost. Koliko mi imamo ovde ljudi koje kad bismo sreli na ulici i pitali: "Verujete li u Boga?" rekli bi: "Da, verujemo", a nikakve odgovornosti ne pokazuju u svom zivotu. Takva religija moze da vredi pred nekim covekom, ali pred Bogom ne.

Dakle, Bog se mesa u covekovu istoriju. To je vrlo vazno. On se mesao u proslosti, On ce se mesati i u buducnosti. Mozda nam nije to svima prijatno, ali taj izvestaj je vrlo znacajan. On se drasticno umesao u ljudsku istoriju. Unistio je, po nekim proracunima, nekoliko milijardi ljudi koji su ziveli pre Potopa. To se moze lako izracunati. Nekoliko milijardi ljudi je unisteno u toku Potopa.

Bogu su potrebne zaista sve licnosti, Njemu je svako bice potrebno, ali ne smemo da zaboravimo da Njemu nikako broj nije vazan. On nije umro radi cifara, datuma itd. On je umro radi svakog coveka, ali njemu treba kvalitet. njemu trebaju oni ciji ce lik On prepoznati kao deo sebe.

Sve ovo je predslika buducnosti. To je vrlo vazno. U Matejevom jevandjelju, u 24.glavi, 36. - 39.stih, (u Lukinom jevandjelju 17,26.i 27.stih) Isus kaze: "Jer kao sto je bilo u vreme Nojevo tako ce biti i dolazak sina covecijega. Jer kao sto pred Potopom ljudi jedjahu (zapazimo kako su ljudi ziveli pre Potopa) i pijahu, zenjahu se i udavahu do onoga dana kad Noje udje u kovceg, i ne osetise dok ne dodje Potop i odnese sve, tako ce biti i dolazak sina covecijega."

Da li Bog ima nesto protiv toga sto mi jedemo i pijemo? Nema on protiv toga. Ali osnovni cilj postojanja coveka, ljudskog bica bio je izjednacen sa amebama: jedi, pij, razmnozavaj se. To je na nivou bakterija. Nekada se ljudi ponasaju isto kao bakterije.

Recimo, imamo jednu podlogu, i onda kanemo glukozu na jednu stranu, i bakterije teze ka glukozi. To je hemotaksija. One traze secere, hoce da jedu. Isto se tako ljudska populacija ponasa danas u savremenom svetu, pod cistom hemotaksijom - gde je hrana mi tamo idemo. Nema veze sta se tamo propoveda, sta se prica i kako se zivi. "Daj ti meni da ja jedem!"

Dakle, jedina svrha postojanja je bila: "Jedi, pij, zeni se, razmnozavaj se." Isus kaze da ce tako biti neposredno pre nego sto On bude ponovo dosao. Ljudi nece mariti nizasta sto je duhovno. Duhovni licni progres bice ismejavan. Samo ce se mariti za ono sto je telesno.

Da mozda procitamo jos nekoliko stihova da vidimo kakvi su bili ljudi. Evo, recimo, 1.Mojsijeva 6,3. To su vrlo jezgroviti izvestaji, vrlo je nabijena ta 1.Knjiga Mojsijeva, tako da to treba pazljivo citati. Prvih 11 glava 1.Knjige Mojsijeve ekstremno su vazne. A prve 3 glave 1.Knjige Mojsijeve su najvaznije. Ko to ne razume, bolje da ne ide dalje, zaista. To je ekstremno vazno.

U 1.Knjizi Mojsijevoj, u 6.glavi kaze Bog: "Nece se duh moj do veka preti sa ljudima..." Zasto? "...jer su tela." Dakle, gola tela. Ono sto je Bog stvorio da se duhovno razvija, da se seze prema njemu, postala su gola tela. I Bozji Duh je morao da se pre sa time. Ne mozete da prodrete u ta bica, ne mozete da kazete nista sto je vredno. Bas tela. Dakle, izuzetna telesnost.

Evo recimo, 1.Mojsijeva, 4.glava, 22.i 23.stih: "A sestra Tovelu bese Noema. I rece Lameh svojim zenama, Adi i Seli." Zapazimo ovaj stih, u tako nabijenom tekstu gde se zene obicno ne pominju u tom rodoslovu, odjednom mi imamo neka imena. I sad se ovde opisuje jedan covek, i onda se kaze: "njegovoj sestri bese ime Noema." Mi to preskacemo, mi to, verujte, i ne zapazamo. Ali oni koji poznaju jevrejski jezik, za njih je to vrlo vazno. A onda se spominju imena Lamehovih zena. On je prvi uveo bigamiju, on je prvi covek sa dve zene bio u prepotopnom svetu.

A sta znace ova imena? Samo su navedena ta imena. Videcemo da u rodoslovu nema spominjanja zenskih imena. A nama se cini da se usputno spominju ta imena. Zar nije bilo nesto vaznije da se pise u tom izvestaju? Zasto ta imena?

Ta imena znace sledece: Ime Noema znaci "drazesna", a i ona druga dva imena asociraju na telesnost, na sve spoljasnje manifestacije tih bica, sve te manifestacije koje su sluzile samo za privlacenje suprotnog pola. Samo zbog tih cinjenica su navedena ta imena.

I sta kaze taj Lameh, on se obraca svojim zenama, izuzetna brutalnost: "Cujte glas moj, poslusajte reci moje: Ubicu coveka za ranu svoju." Dakle, ako mi samo malo neko stane na zulj, gotov je. Sta on dalje kaze? "I mladica za masnicu svoju." Zasto mladica? Dakle, on ne mari ni za mladi zivot. Zar nas to ne asocira na savremena zbivanja? Niko ne mari za ljudske zivote, cak ni za mlade zivote. A znamo gde su otisli mladi zivoti u ovo poslednje vreme. Dakle, on nije mario. Izuzetna brutalnost.

I zapazimo sta on kaze dalje: "Kad ce se Kajin osvetiti sedam puta, Lameh ce sedamdeset i sedam puta." Bog je rekao: "Nemojte da dirate Kajina, za njega ima sanse. Ja vam kazem da ce on biti osvecen sedam puta. Nemojte da dirate Kajina. On jeste zgresio, ubio je svoga brata, ali pazite sta radite. Nemojte dalje tako, nemojte da se to siri lancano." A sta kaze Lameh? "Ja sam mocniji 11 puta od Boga. On je garantovao da ce 7 puta biti osvecen Kajin, a ja kazem: 'Ako ce on biti 7 puta osvecen, ja cu biti osvecen 77 puta. Dakle, 11 puta sam ja mocniji od tog nekog biblijskog Boga koji postoji negde na nebu'." Kakav despot, kakva brutalnost, kakvi su karakteri tamo bili.

Citajmo izvestaj: "Misli srca njihova bile su svagda samo zle." (1.Mojsijeva 6,5) Dakle, potpuna telesnost, pokvarenost, bezakonje. Nekoliko puta se spominje: "Napunise zemlju bezakonja." Isus ovo koristi kao paralelu za ono sto ce biti neposredno pre Njegovog dolaska.

[Edit by Coco Bill: Spojene su dve teme u jednu] Wink

goran.b · Početnik Domaćeg.de

Odlican text!! Very Happy

Mnogo mi se dopao.

toske012 · Početnik Domaćeg.de

...svaka cast na podacima... mada je biblija aksiom tj. nesto sto se ne dokazuje, ali za ateiste ovo moze da bude dobro sto ste napisali sve ovo, da se mozda preobrate...

*Fairy bitch* · Početnik Domaćeg.de

biblija je knjiga koja je pisana pre nove ere. sastoji se iz priča iz celog sveta koje je neko skupio u jednu celinu i dodao još neke stvari. zanimljivo je da je priča o Noju i potopu skoro identična, sa par informacija više, kao i priča o Gilgamešu. mislim, hajde da pretpostavimo da ljudi u okolini Nila nisu znali za postojanje šireg sveta i da je njihov dom za njih bio ceo svet. i onda se Nil izlio i potopio dolinu (što nije ni teško ni nemguće) i onda je neko ko je preživeo napisao priču o celom potopu, doživljavajući ga kao potop sveta...

onda priča o Adamu i Evi kao prvim ljudima, uopšte nije tačna... pošto Eva nije prva žena, ona je Adamova drugovenčana žena.

sledeće- sve priče u Bibliji su iz raznih delova sveta, koje je neko prikupio i kao i Vuk Karadžić, promenio nešto što mu se ne svia i to izdao... bla bla bla.

sve priče o Isusu su čista izmišljotina. on je čovek bio na tibetu i razvijao svoj duhovni život... onda je došao da 'izbavi narod' pa su ljudi popizdeli jer je pričao kako je on jedini i pravi sin Božiji i nahvatali su ga i zakucali na krst... ali, problem je u tome što su u to vreme živela dva Isusa, pa se vodi polemika oko toga kog su Isusa razapeli i vrlo je moguće da su razapeli pogrešnog... zato je čovek jadan urlao kad su ga zakucavali, vikao Boga da ga spase...
onda su ga stavili u pećinu koju su zabarikadirali. e sad, ima dva tumačenja- da su shvatili šta su uradili kad je pravi Isus ušetao živ i zdrav i sakrili onog koga su ubili da ne bi procurela priča, ili je Isus drugi shvatio šta je uradio i da je zbog njega poginuo nedužan čovek, pa ga je on odneo i sahranio kako dolikuje, pokupio se i otišao da od ljudi traži oprost i takve gluposti a onda se pokupio i otišao kad je shvatio da nije dobrodošao...

sve su to prazne priče i nešto oko čega će ljudi uvek moći da se prepiru, zanavek... možemo samo da pogađamo šta je bilo, ali ja i dalje tvrdim da je Biblija čista izmišljotina i priča deci za laku noć... oni koji veruju, neka veruju... oni koji ne veruju, svaka čast... Laughing

slatkicaa88 · Početnik Domaćeg.de

...zanimlivo samo ima puno za procitat...trebala si to u kratkim crtama...u svakom slucaju super!