Konj u književnosti

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

KONJ HAJDUK VELJKA PETROVIĆA - KUŠLJA

Kušlja je bio slavni konj slavnog Hajduk Veljka Petrovića, čuvenog junaka Prvog srpskog ustanka. Letopisi kažu da je Kušlja najbolji srpski konj posle Kosova. Ušao je u slavnu plejadu legendarnih srpskih konja, izjednačivši se po svom umeću i hrabrosti sa Ždralinom Miloša Obilića i Đogom Banović Strahinje. Hajduk Veljko je pre Kušlje promenio mnogo konja, ali ni jedan mu nije bio po volji, nije bio vičan boju. Tek kada je dobio Kušlju, Hajduk Veljko je znao da ima pravog borbenog konja. I Veljko je tek tada postao pravi junak i čuveni megdandžija.

Bez dobrog konja, znalo se, NEMA NI DOBROG JUNAKA. A Veljko je Kušlju dobio sasvim slučajno, u jednom noćnom napadu na Turke u selu Posgorcu, u Timočkoj Krajini. Srbi su tada u tom selu zarobili veliki broj Turaka i njihovog komandanta Alibega, koji je jahao, divnovnog, krupnog trogoca, konja sivomrke boje. Bio je to Kušlja, kojeg je Veljko uzeo sebi i odmah mu dao ime po nadimku Ali-bega. Ali-beg je otkrio tajnu Veljku da je Kušlju dobio na dar od vidinskog Osmanpaše Ogluga. I da je konj vojno obučen i da zna vojne ratne veštine. Veljko se vrlo brzo uverio u to. Desetak dana posle je imao megdan sa Soko-pašom u Crnoj Reci. Megdan je trajao dva sata na očigled dveju vojski, koje su mirno posmatrale dvoboj njihovih vođa. Turčin je bio veliki junak i vojnik. Veljko je prvi put udrio na sebi ravnog u junaštvu i borenju, pa je ishod duela zavisio od nečeg što nije bilo vezano za njihove sposobnosti. Teg koje je pretegao na Veljkovu stranu bio je Kušlja. Srbin je imao boljeg konja, nego što ga je imao Turčin. I to je odlučilo, Kušlja je znao da menja pravac u trčanju, kako bi njegov gospodar izbegao tursku kuburu, umeo je u punom galopu da stane, kako bi turska sablja zamahnula u prazno, znao je da klekne, kad treba. Kušlja je sve to radio u pravi čas i tako omogućio Hajduk Veljku da Soko-paši napravi nekoliko manevara u kojima je turski konj, iznerviran, zbacio sa sebe svog jahača: Kad se Turčin našao na zemlji, bez sablje i kubure, veljko je dojahao do njega i reko mu da mu opraçta §ivot, što je uvek činio u sličnim slučajevima. Veljku je bila važna pobeda, a ne smrt protivnika. Međutim, Veljkov konj Kušlja, iznenada se okrenuuo i udarcima zadnjih kopita ubio Turčina. To je porazno delovalo na obe vojske i na Veljka. Svi su se razišli bez borbe. Konj je presudio jednu stvar, umesto čoveka. Niko ne zna da li je presuđeno tada po pravdi ili ne. Možda je konjska pravda drugačija od ljudske, ko zna?

Hajduk Veljko je jahao Kušlju od 18O7. do svoje smrti 1813. godine. Kušlja ga je izneo iz mnogih bojeva kao pobednika i junaka. Da nije bilo Kušlje, ko zna da li bi Hajduk-Veljko bio na takvom glasu u Srba. Kada su Turci u poslednjoj godini Karađorđeve Srbije navalili sa svih strana, Hajduk-Veljko je od njih branio Negotin. Veljko se zatvorio u negotinsku tvrđavu i samo je povremeno, većinom noću, izlazio na konju u polje, među Turke, i razgonio ih kao lešinare. Mesecima je tako radio. Zrno ga nije htelo, ni turska sablja. Nikada nije bio ranjen kada je jahao Kušlju. Kušlja je bio njegova sreća. Sudbina je htela da pogine bez Kušlje. Prvi put je izašao bez konja, peške, do šarampoa, da hrabri svoje borce. Odnekud je došlo Tursko tane i na mestu ga ubilo. Uspeo je da izusti samo pola reči: `Drž`. Kušlja je opet dopao u Turske ruke. Ne zna se gde i kome. Osam godina je prošlo, a Kušlju niko nije nigde video. Slučaj je hteo da ga, posle Veljkove smrti, prva vidi Veljkova žena Čučuk-Stana. Kušlja je u Vidinu vukao ciganske taljige. Bio je star, mršav i slep u jedno oko. Prepoznao je glas svoje bivše gazdarice i to označio slabim rzanjem. Čučuk-Stana je zaplakala i dala Ciganinu deset dukata da Kušlju više ne preže u taljige, već da ga do smrti hrani i pazi. Ciganin je uzeo dukate, kupio sebi mladog konja, a Kušlju prodao drugom Ciganinu. Ne zna se kako je i gde skončao Kušlja, najbolji i najslavniji srpski konj posle Kosova.

Eto, kakva ume da bude konjska sudbina. Kušljina tragedija dostojna pera jednog Šekspira, pod uslovom da junaci te drame budu konji, a ne ljudi.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

KONJ MILOŠA OBILIĆA - ŽDRALIN

Ždralin, konj Miloša Obilića, bio je junak kao i njegov gospodar. Čak je s njim zajedno i poginuo. To je jedini legendarni srpski konj, koji je poginuo u boju. A pratila ga je slava, jednako kao i njegovog gospodara. O Ždralinu ima malo podataka i priča, a to je možda, zbog toga što je njegov dorpinos u Miloševom delu ogroman, a o velikim i svetim stvarima se ne govori mnogo. Poznato je da je Ždralin bio visok konj. To ističe i narodni pevač i to ne bez jakog razloga. Kažu da je Ždralin bio toliko visok da je među drugim konjima izgledao kao džin. I plašili su ga se. Zato je Miloš imao malo dvoboja.

I ni jedan se ne pamti, nije ih zabeležila priča i pesma, jer su svi Miloševi dvoboji trajali kratko: niko nije imao priliku da se duže bori protiv takvog konja i junaka.

Ždralinu su pripisane sve velike i značajne osobine legendarnih konja, osim moći letenja. To mu valjda nije trebalo, jer je sve konje nadmašivao svojom veličinom i snagom. Njegov gospodar je bio oklopnik, sav u panciru i gvožđu, pa je pancire stavljao i svome konju. Kažu da je u dvobojima i bitkama Ždralin bio sav u gvožđu. Nikad nije bio ni ogreban, a kamoli ranjen. On je jednostavno svojom ogromnošću rušio sve pred sobom, pa je Miloš na njemu bio nedostižan za svoje protivnike. Ždralin nije iz carske ergele, iako je Miloš Obilić bio dvorski čovek. Mogao je da za sebe i svoje oklopnike, kao komandant pograničnih jedinica, bira konje u carskoj konjušnici. Ali on to nije činio. Imao je sam svoju ergelu, kao visoki oficir i plemić. Bila je to mala ergela, ali dovoljno velika da zadovolji potrebe i ukus jednog viteza i vojskovođe. Miloš je u njoj sam vršio selekciju konja. Tu mu se oždrebio i Ždralin. Letopisi kažu da se Miloševa konjušnica nalazila na severnoj padini planine Cer, na mestu gde je pre toga u vreme cara Trajana, bio rimski logor, a koje se i danas zove Konjuša. Čak, legenda dalje kaže da se i Miloš rodio ispod Cera, u selu Dvorištu, i da je vanbračni sin Cara Dušana.

U vreme Kosovske bitke Miloš Obilić je imao četrdeset, a Ždralin deset godina. Obojica, dakle u najboljim godinama. Delo koje su izvršili ostaće upamćeno po svom istorijskom značaju i načinu na koji je izvršeno. Laž je, kažu najnoviji arhivski podaci, da se Miloš približio caru Muratu na prevaru, glumeći predaju, jer caru nije mogao prići niko naoružan, a najmanje jedan prebeg iz protivničke vojske. Miloš je došao do Murata na svome Ždralinu, probivši se kroz tursku ordiju sa svojim oklopnicima. Miloševu predaju izmislili su Turci jer od sramote nisu mogli priznati da se neko uspeo probiti do njihovog cara. Hteli su na taj način da umanje podvig Miloša i njegovih vitezova. Pa i Ždralina. To čudo od konja i junaka zaprepastilo je Turke i njihove konje, pa je tu trenutnu tursku zabunu i strah Miloš iskoristio i došao do Murata. Ždralin je sve ispred sebe gazio, dok je Miloš sve oko sebe sekao. Gaženje i seča trajali su dugo, pa su se čovek i konj umorili, ali su, ipak, uspeli doći do agarjanskog vladara i rasporiti mu utrobu.

I Ždralin i Miloš su poginuli na istom mestu. Na najslavnijem mestu u zemlji Srbiji. Na Gazimestanu. Hiljade turskih konja i junaka navalilo je na njih dvojicu, koji padoše, boreći se, obojica, do zadnjeg daha. Ždralin je poginuo kao čovek, viteški. I zaslužio je da mu se ime nađe u spisku kosovskih vitezova. Nije važno što je konj: Smrt mu je bila ljudska, junačka.

(preuzeto sa www.tvorac-grada.com)