Arthur Jean Rimbaud

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Gavrani

Gospode, kad se livada sledi,
Kad angelusi svi odzvone
Nad zaseokom koji klone,
Na prirodu, gde cvece bledi,
Sruši s nebesa jata nova
Dragih i divnih gavranova.
Armijo cudna okrutnog krika,
Na gnezda vam huje bure ljute!
Vi, uzduž reka koje se žute,
Kraj kalvarija mucenika,
Na jarku, grani što se trese,
Raspršite se, skupite se!
Nad Francuskom, nad svakim poljem
S prekjucerašnjom žetvom smrti,
Nek vam se zimsko kolo vrti,
Da zamisle se ljudi bolje!
Izvikuj dužnost u svako doba,
O crna ptico, vesnice groba!
Ali, Gospode, na jarbolima
Hrašca u opcinjenoj noci
Nek majska ptica pesmu toci
Za svakog ko u šumskim dnima
Bez buducnosti prikovan leži
U travi iz koje niko ne beži.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Zaseli

Kvrgavi, rohavi, sa tamnim prstenjem
Uokrug ociju, micu prste grube
I teme posuto pustim namcorenjem,
Kao kad zid stari procveta od gube;
Njihov cudni skelet na kostur stolica
Nakalemila je strast padavicara,
Od njihovih nogu i drven-nožica
U jutro i vece taman vez se stvara!
Ti starci, spleteni sa tim sedištima,
Osecaju kad im sunce kožu veze
I drhte kad vene sneg na prozorima
Ko što dršcu žabe pune bolne jeze.
Mnoga ih udobnost za Sedište veže,
Smedom ih je slamom meko obavilo,
Duša starog sunca pali se sred mreže
Ispletenog klasja gde je zrnje zrilo.
I ovi pijanisti što bubnjati vole
Prstima pod sobom, s kolenom uz zube,
Slušaju u sebi tužne barkarole,
Nežna ljuljuškanja u cupe ih ljube.
Oh! ne dižite ih! Jer tu propast viri...
Dignu se i frcu ko ošamarene
Macke, besnilo im lopatice širi,
Cakšire im prete s boka, naduvene.
A vi ih slušate, i na zid im tamni
Lepite celave glave, noge krive,
Dugmad im kroz hodnik lije pogled plamni
Šcepavši vam oci ko zenice žive.
Nevidljivom rukom ubijaju mucki:
Kad se smire, liju otrov zena, koji
Skuplja se u oku prebijenoj kucki;
A vi ste u levku, celo vam se znoji.
Opet sednu, ruke sred masnih manžeta
Tope im se, i dok od zore do mraka
Do tih što ih dignu misao im šeta,
Stresaju grozdove svojih podvaljaka.
A kad strogi san im obori vizire,
Tad na ruci sniju bica koja ljube,
Te stolice koje, oplodene, vire
U gorda nadleštva koja ce da rube,
Dok tintano cvece, koje polen pljuje
Zapeta, više ih duž krotkih putira,
Kao vilin konjic kad cvecem putuje...
- I draži ih klasje što ud njihov dira.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Faunova glava

U zelenom lisju, škrilji s mrljom zlata,
U lisju kroz koje plovi treptaj blag,
Gde u divnom cvecu san poljupce hvata,
Rasparavši živo taj prekrasni sag,
Unezveren faun širi svetle oci
I belim zubima grize crven cvet,
A s krvavosmede usne mu se toci,
Kao staro vino, smeh u šumski splet.
I kad je pobego poput veverice,
Smeh mu još treperi sa listova svih,
A zlatni Poljubac Šume, što od ptice
Bio se prepao, opet biva tih.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Sedmogodišnji pesnici

I Majka, sklopivši svesku zadataka,
Gordo bi otišla, ne videc decaka,
Cije krupno celo i oci mu plave
Kažu da mu dušu sva gadenja dave.
Citav dan je bio razuman i vešto
Pokoran, a ipak, bockaše ga nešto,
Dvolicnost je htela malo da izviri.
U mraku hodnika, gde se memla širi,
Voleo je da se isplazi, podboci,
Dok mu iskre teku pred sklopljene oci.
Jedna vrata behu u mrak otvorena:
On, na stepeništu, jeco bi zbog sena
U zatonu dana što visi sa krova.
Leti bi ga, slabog, tupog, cežnja nova
Odvela u nužnik, gde svežina piri,
Da, zamišljen, miran, nozdrve raširi.
Kada bi u bašti što je mirisala,
Iza kuce, zimi, mesecina sjala,
On bi ispod zidnog laporastog stenja
Pred stisnute oci zvao prividenja,
Slušo kako gmiže šugavo rastinje.
Igro se, sažaljiv, s decom sirotinje,
Koja, bolešljiva, bezbojnih ociju,
Mršave i blatne prste svoje kriju
U dronjke što šire vonj na srackalicu
- I zbore s ljupkošcu kretena na licu!
Kada bi, zatecen u tom sažaljenju,
Uplašio majku, u iznenadenju
Njenom on hvataše nežnosti najdraže.
A ona imaše plav pogled - što laže!
Sa sedam godina piso je romane
O pustinji punoj slobode neznane,
O šumi, o suncu, obali, ravnici.
Crven, otrkio bi u novinskoj slici
Smejanje Španolke ili Italijanke.
Kad bi, odevenu poput Indijanke,
- U osmoj godini - žustru, crnooku
Kcer komšije sreo, ona bi u skoku
Na leda mu pala, tresuc pletenicu;
On joj je u cošku grizao zadnjicu,
Jer gacice nije nikada obukla.
A kad bi ga šakom i petom istukla,
U sobi je diso miris kože njene.
Bojo se nedelje zimske, natuštene,
Kada je, zalizan, morao da hita
Za sto za kojim ce Bibliju da cita;
Nocu bi sanjao sve to, da izludi.
Bog mu drag ne beše, nego crni ljudi
Što u sumrak s posla u predgrada stižu,
Kada dobošare što galamu dižu
Iz gomile prate smejanje i graja.
- Sanjo je livade s talasima sjaja,
I zdrave mirise, i rast zlatnih malja,
I sve što uzlece, što se mice, valja!
A što je sladio svoje tajne drage,
Kad bi u smracenom kutku, punom vlage,
Sakriven u sobu plavu i golemu,
Citao svoj roman, mislio o njemu,
Punom mokrih šuma, neba što se žuti,
Zvezdanih stabala sa cvecem od puti,
Bunila, padova, poraza i sloma!
- Dok buka iz grada razbija mir doma,
I dok on, ležeci na caršavu belom,
Predoseca jedro svojom dušom celom!

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Pariska orgija ili Pariz se ponovo naseljava

Juriš sa stanica! jer stigli ste, hulje!
Sunce žarkim dahom bulevare briše
Gde jednom varvarske vrvele su rulje.
Sveti Grad pred vama na zapadu diše!
Hajdete! Nove ce požare da sprece.
Evo vam kejova, kuca, bulevara
Na lakom azuru, što je jedno vece
Ozvezdan orgijom smrtonosnog žara!
Skrijte mrtve dvore u dašcane niše!
Pogled vam još davnim osvežen je strahom.
Evo rideg stada što kukove njiše:
Ludujte! smešni ste u divljanju plahom!
Krik kuca od zlata, o pohotne kuje
Žderacice kataplazmi, on vas traži!
Hitajte! Noc grca, noc radosti truje
Ulice! Pijanci, nek vam pice blaži
Ocaj! Zar necete - kad sjaj razuzdani,
Rujuci kroz raskoš, uz vas, pocne teci -
Sliniti u caše, mrtvi, savladani,
Motreci kroz bele daljine, bez reci?
Pijte za kraljicu raspusnih stražnjica!
Cujte glupi štucaj, žagor koji bleji!
Cujte kako skacu usred žarkih tmica
Idioti, starci, pajaci, lakeji!
O gnusovna srca, o užasna ždrela,
O ralje, smrdite još jace pred nama!
Vino za prostacka obamrla tela...
Pobednici, trbuh prepun vam je srama!
Širite nozdrve za ohole muke,
Mocite otrovom žice svojih šija!
Na decja temena Pesnik ce vam ruke
Spustiti, zboreci: "Nek vas ludost vija,
Hulje, jer kopate po trbuhu Žene,
Bojeci se njenog trzanja i vriska
Što bi vas smrvio, gnusne, ugušene
Na grudima njenim, od užasnog stiska!
Šta možete bludnom Parizu, vi lutke,
Sifiliticari, kraljevi, ludaci?
Dronjke, tela, duše, i otrov vaš, cutke
- O gnjileži! - on ce sa sebe da zbaci!
I kad se, ištuci svoj novac, bez svesti
Srušite, dok vapaj utrobom vam bludi,
Stiskace daleko od vas grube pesti
Crvena bludnica krupnih bojnih grudi!
Kad si se napleso u gnevu, o grade,
Kada mnogi nož je udarac ti dao,
Kad si prolecni trak dobrote i nade
U zeni, klonuvši, sacuvati znao,
O moj bolni grade koga smrt vec hvata,
Pružen u buducnost koja otvara ti
Kroz tvoj bledi prostor milijardu vrata,
Grade kome Prošlost sme blagoslov dati,
Ti, magnetsko telo za patnje bez kraja,
Opet gutaš stravu života, u kojoj
Talas bledih crva žile ti osvaja,
A leden prst igra na ljubavi tvojoj!
I to nije loše. Jer sve to ne kida
Krila tvom Napretku, ko što nekad nije
Striks gasio pogled plav Karijatida
Gde se zlato zvezda s plavih stuba lije."
I mada si oku užasan i jadan,
Mada u prirodi nijedan grad živi
Još nije postao cir toliko smradan,
Lepoti se tvojoj Pesnik ipak divi!
Mocni pokret sila štiti te, a dani
Olujni te svojom poezijom ljube,
Tvoje delo kljuca, Grade izabrani!
Nagomilaj pisku u glas gluhe trube!
Pesnik ce uzeti plac Osramocenih,
Mržnju Robijaša, viku Prokletnika,
Sevnuce ljubavlju ko bicem po Ženi,
Razglasiti pesmom: Evo razbojnika!
Sredeno si, Društvo! - jer orgija rida
Iz starih bordela, kao nekad, grobno,
I plin, u bunilu, s crveneceg zida,
Ka plaveti bledoj bukti, bukti kobno!

Maja 1871.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Ruke Žane-Marije

Snažne su ruke Žane-Marije
I plamnim letom osuncane,
Blede kao da smrt ih mije,
Tamne ko ruke u Huane.
Mocvara slasti da li toci
Po njima preliv smede boje?
Ili ih mesecina moci
U jezeru vedrine svoje?
Na kolenima divnim mirne,
Zar varvarsko su nebo pile?
Prodavahu li dijamante,
Cigara zar su bezbroj svile?
Pred žarkim nogama Madone
Zar ožuti ih zlatno cvece?
San velebilja u njih tone
I crna krv mu kroz njih tece.
Ruke što teraju dvokrilce
Kad bubamare kroz zore blede
U nektar da zabodu rilce?
Ruke koje otrov cede?
U kakav san li one tonu
U tegljenjima kad se šire?
U san nesanjan na Sionu,
Neznan za Kine i Pamire?
Ne, limun nisu prodavale,
Ni tamnile kraj nogu boga,
Ni pelene još nisu prale
Deteta nekog placljivoga.
To nisu ruke rodake male,
Ni radnica, širokih cela,
Koja pale, pjana od katrana,
Na radilištu sunca vrela.
To su ruke što kicmu tlace,
Ruke što nikad zlo ne cine,
Ruke, od konjske snage jace,
Ruke kobnije no mašine!
Porazivši sve svoje jeze
I vinuvši se poput plama,
To meso peva Marseljeze,
A nikad himne božjeg hrama!
One vas mogu i na muke
Da udare, o fine žene,
Da zdrobe vaše gadne ruke,
Narumenjene, nabeljene!
Kad njihova se ljubav javlja,
Svakoj se ovci smuti cupa!
A silno sunce rubin stavlja
U falangu im što nastupa!
Od svetine im smedi beleg
Ko u jucerašnjih nedara;
Buntovnici im dati žele
Poljupcem dokaz svoga žara!
Izbledele su kao breze
Na suncu koje ljubav kruni,
Noseci teške mitraljeze
Preko Pariza što se buni!
Ah! katkada, o Ruke svete,
Sa vas, gde opijenost duga
Navek nam usne drži, lete
Krici blistavih beocuga!
A katkad, andeoske ruke,
Bice se naše cudno smuti
Kad krv iz prstiju nam puste
Da zbrišu sunce s vaše puti!

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Samoglasnici

A crno, E belo, I rujno, O plavo,
U zeleno: tajna rodenja vam tu je:
A, crn kosmat pojas muha što blistavo
Nad svirepim smradom kupe se i zuje,
Zatoni sene: - E, koplja gordih santi,
Belina cadora, cvece zanjihano;
I, krv ispljunuta, smeh što gnevno plamti
Na usnama lepim, u kajanju pjanom;
U, drhtanje kružno božanstvenih mora,
Spokoj pašnjaka i stada, spokoj bora
Koje alhemijom sticu ucenjaci;
O, vrhovna Truba, puna cike lude,
Mir kojim Andeli i svetovi blude,
- Omega, Ociju silnih modri zraci!

Zvezda ti uli rumena svoj sjajni plac u uši,
Beskraj ti beo razli niz slabine svoj tok,
Na dojke ti se more biserom ride sruši,
Covek crn iskrvari uz vladarski tvoj bok.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Bištenja

Kad nemirno celo decakovo cezne
Da se mutni snovi ko roj beli vinu,
Uz krevet mu stanu dve carobne sestre
I srebrni nokti s prstiju im sinu.
Stavivši decaka uz prozor, za kojim
Plavi vazduh tece po bujnome cvecu,
U njegovoj kosi, punoj rose, svojim
Prstima se strašnim i carobnim šecu.
On sluša šta peva dah im što miriše
Na med ružicasti; pesma koju blaži
Tihi šum pljuvacke na usni, gde diše
Jedan tihi uzdah što poljubac traži.
Sluša kako trepcu trepavice njine
U mirisnom miru, i kako ga draška
Elektricni dodir prstiju, kad gine
Pod kraljevskim nokotom neka sitna vaška.
I vinom Lenosti omamljen, on sanja
Uzdah harmonike ludovanju sklone,
I oseca kako usred milovanja
Želja za plakanjem javi se, pa klone.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Pijani brod

Dok silažah, nedavno, niz nehajne Reke,
Ladari me, osetih, prestadoše vuci;
Njih, gole, o šarene pribiše direke,
Za mete ih uzevši, Indijanci bucni.
Nosac sukna engleskog i flamanskog žita,
Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metež da mahnita,
Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.
Gluvlji nego deciji mozak, prošle zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrdena,
Ja krenuh! I slavniji darmar zahvati me
Od onog što odnosi kopna odronjena.
Bura me prepustila svome blagoslovu.
Od cepa laganiji, igrah usred vala
Koje i kolevkama za mrtvace zovu,
Deset noci, s prezirom za glup mig ferala!
Slada nego jabuka za grlo decaka,
Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,
Od plavicastih vina i od izbljuvaka
Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.
I od tog se vremena kupam u Poemi
Mora, sjajem sazvežda obliven, i mlecan,
Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi
Zamišljeno ponekad slazi na put vecan;
Gde, naglo obojivši bunilo, modrenje
I prespore ritmove ispod danjih kola,
Gorku ridost ljubavi obuzima vrenje
Od svih lira snažnije, od svih alkohola!
Znam nebo što munjama cepa se; stub vode,
I udarce talasa, i struje; znam vece,
Zore, kao golublji narod kad se rode,
I videh što videti van sna covek nece.
Sunce videh spušteno, sa pegama strave,
Gde lije svetlucanje ljubicaste skrame
Na treptaje kapaka koje vali prave
Kroz dalj, slicni glumcima neke drevne drame!
Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noci
I poljubac što raste ka ocima mora,
Protok soka neznanog, i kako se toci
Žutoplavim titranjem pevanje fosfora.
Besna stada talasa kroz niz dugih dana
Ispracah u juriše na hridinu mnogu,
Nesvestan da sipljivu njušku Okeana
Svetle noge Marija savladati mogu!
O Floride udarah što se ni ne slute,
Gde oci ljudokožih pantera se jave
U cvecu; i o duge, uzde namaknute
Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!
I grdnih baruština video sam vrenja,
Tršcake u kojima Levijatan trune!
I bonace prepune vodenih rušenja,
I dalj što se pokrece da u ponor grune!
Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,
Žeravice nebeske; drage kud me plima
Bacala, gde udave stenice su ždrale,
Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!
O da deci pokažem kroz te plave vale
Te ribe što pevaju, te ribe od zlata!
I pene su od cveca moj beg ljuljuškale,
Cesto me okrilila bura nepoznata.
Klonulo od polova, zona nepojamnih,
More, kroz uljuljanku slatku koju jeci,
Pružaše mi sisaljke sa cvetova tamnih,
Te ostajah, podoban ženi koja kleci...
Skoro otok, njišuci bokovima svade
I izmete brbljavih ptica oka plava,
Ja hitah, a katkada kroz užad mi zade
Utopljenik poneki, natraške, da spava!
I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,
Uraganom zavitlan u eter bez ptica,
Brod kom trup, što opi se vodom što ga nosi,
Ne mogu da uhvate hajke krstarica;
Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,
Ja koji sam bušio zid neba ko bura,
Zid što nosi slastice svih pesnika pravih,
Lišajeve suncane i sline azura;
Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,
Zasuda elektricnim zracenjem iskara,
Kad juli obarahu toljagama grdnim
Nebo ultramarinsko u levak pun žara;
Ja što s jezom osetih kroz huku daljina
Behemote pohlepne i Malstrome pjane,
Vecni tkalac spokojnih i plavih širina,
Ja još žalim evropske drevne lukobrane!
Zvezdana sam otocja video! gde neznan
Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika ceka.
- Skrivaš li se, usnula, u toj noci bez dna,
Ptica zlatnih najezdo, Snago novog veka?
Ali mnogo proplakah! Jer bolne su Zore.
I mesec je okrutan, i suncevo oko.
Ljubavi me opojnim mrtvilima more.
O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!
Ako želim evropsku vodu neku, to je
Lokva crna, prohladna, gde, kad suton zade,
Jedan decak, cucnuvši, bled od tuge svoje,
Kao majske leptire pušta krhke lade.
Više tragom šlepova ne mogu da krecem,
Jer vaša malaksalost, vali, mene moci,
Ni oganj ni barjake da gledam, da srecem
Lada-robijašnica strahovite oci.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Suza

Daleko od seljanki, od ptica i od stada,
Pio sam, klececi usred nekog vresa
Medu nežnim leskama, pod zelenim maglama
Smlacenog popodneva... Osim nemog bresta,
I ledine bez cveta, i neba punog tmice,
Šta mogoh da pijem u mladoj Oazi toj?
Šta sam to povukao iz vrga-cuturice?
Napitak zlatni, bljutav i od kog tece znoj.
Takav bih bogme bio za krcmu loša firma.
No nebo se do veceri promenilo olujom.
To behu crne zemlje, jezera, jata riba,
Stanice, kolonade pod plavom nocnom strujom.
U devicanski pesak voda je šumska tekla,
Vetrovito je nebo lokvice ledom bilo,
Pa ipak, kao lovcu na školjke ili zlato,
Kad pomislim da meni do pica nije bilo!

Maja 1872.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Dobra jutarnja misao

U cetiri jutrom, leti,
San ljubavni još se sanja.
Miris nocnog svetkovanja
Zorom kroz šumarak leti.
Na ogromnom se Gradilištu,
Gde sunce Hesperida tece,
S rukavima zasukanim
Komešaju Drvosece.
U pustinji biljnoj treba
Oplate da spreme krasne
Gde ce raskoš gradska da se
Smeje ispod lažnog neba.
Za Radnike - podanike
Jednog vavilonskog kralja -
Venero, pusti Ljubavnike
Cija je duša puna slavlja.
O Kraljice Pastira!
Daj Radniku rakiju životvornu,
Nek mu snaga bude mirna
Do kupanja u podnevnom moru.

Maja 1872.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Svetkovine strpljenja

1. Majski barjaci
2. Pesma s najviše kule
3. Vecnost
4. Zlatno doba

Majski barjaci

Na blistavim granama lipe
Bolešljivi zov roga mre.
Ali duhovnih pesama glas
Leprša medu ribizlama.
Nek nam sred žila smeje se krv,
Evo se zaplicu vinogradi.
Lepotom andela nebo sja
Dok se pricešcuju azur i val.
Izlazim. Umrecu na mahovini
Ako me rani sjajni zrak.
Strpljiv biti, dosadu znati
Mnogo je lako. Glup je moj jad.
Neka me potresno leto veže
U svojih srecnih kola spreg.
Neka, Prirodo, dugo kroz tebe
- Manje sitan i samotan - mrem.
Umesto što Pastire skoro
Smešnom smrcu dariva svet.
Nek me iscrpu godišnja doba.
Tebi se, Prirodo, predajem ja;
Dajem ti glad svoju, svu svoju žed,
Pa, ako želiš, napoj, nahrani.
Ne obmanjuje baš ništa mene.
Smeškanje suncu postaje smešak
Za roditelje, no do smeška mi nije,
I nek je slobodna nevolja ta.