Arthur Jean Rimbaud

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Predosećaj

U plav letnji suton, krenuću na staze,
Hoću, bockan žitom, da kroz nisku travu,
U njenoj svežini, moje noge gaze
I da vetar kupa moju golu glavu.
Bez misli, bez reči, pozvan od daljina,
S dušom, od ljubavi silne opijenom,
Na put ću da pođem, poput ciganina,
Kroz Prirodu - srećan kao s nekom ženom.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Ofelija

I

Valom, gde zvezdani zrcale se snovi,
Bela Ofelija poput krupnog krina
U svom dugom velu polagano plovi...
- Rog trubi smrt srne iz šumskih dubina.
Vec hiljadu leta s duge reke crne
Ona, sablast bela, budi bol i strah,
I ludost joj ljupka, kada vece trne,
Šapuce romansu kroz lahorov dah.
Vetar joj celiva nedra, i od vela
Pravi cvet, ponesen blago niz val snen,
Trske se klanjaju snima bledog cela,
Na rame joj place tužnih vrba sen.
Lokvanji uzdišu pored nje; iz gnezda
Šalje drhtaj krila uspavani žbun;
Tajanstvena pesma lije se sa zvezda
Od cijeg je zlata tamni prostor pun.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

II

Ofelijo bleda, o kao sneg lepa!
Da, ti si umrla na toj silnoj vodi!
- Jer su ti vihori iz ledenih stepa
Tihano pricali o gorkoj slobodi;
I jer svaki lahor, splicuci ti kose,
U duh ti sanjarski cudne zvuke toci,
Jer ti glas Prirode srcu otkrio se
U tužaljci stabla, u uzdahu noci;
Jer glas ludih mora, hropac neizmerni,
Smrsko je detinje blage tvoje grudi,
Jer jednoga jutra bledi vitez verni,
Nem, gledaše tebe pogledom što ludi!
Snivaš, jadna Ludo! o nebu, slobodi,
Ljubavi! A sneg si na ognju tog sna,
Rec ti u nepovrat sjaj vizija vodi,
Plave su ti oci ponori bez dna!

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

III

A Pesnik otkriva da kroz svetlost belu
Sa zvezda, u noci, ti još tražiš cvet
Što ga davno uzbra, i da u svom velu
Na vodi, ko ljiljan, promiceš kroz svet.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Bal obešenih

Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.
Gospodar Velzevul za kravatu vuce
Crne te pajace što se nebu keze,
I dok ih po celu starom cizmom tuce,
Uz pesmu božicnu s njima igru veze.
A pajaci na to splicu ruke tanke:
Iz orgulja crnih, iz tih šupljih grudi
Koje su grlile ljupke vragolanke,
Od tih se sudara ružna ljubav budi.
Ura, o igraci lišeni stomaka!
Skokovi su laki, dugo polje ovo!
Hop! je li to bitka ili igra laka!
Vrag je violinu loše naštimovo!
O tvrdih li peta kada se bos ide!
Kad košulje kože sa tela otpire!
Niceg što im smeta i cega se stide.
Sneg im na lobanje stavio šešire.
Pod gavranom - kapom za naprsle glave -
S mršave se cupe parce mesa žuti:
Kao da su oni usred bitke prave
S kartonskim oklopom vitezovi kruti.
Na balu skeleta zviždi bura ljuta!
Ura! - ko orgulje gubilište vice.
Iz plavkastih šuma vucji odjek luta,
Crven se pakao horizontom mice...
Hej, razdrmaj malo razmetljivce ove
Što slomljenim prstom podmuklo prebiru
Brojanice kicme, svoje pršljenove:
Pokojnici, niste sad u manastiru!
Oh! evo gde usred mrtvackog plesa
Velik ludi kostur u plam neba skace,
Zanet, kao konj se propinje i stresa
I, jer mu je uže šiju steglo jace,
Grci pest na kuku što krcka od stiska,
Pa se, ko cirkuzan u svoj šator, gura
Natrag, sa cerenjem što je blizu vriska,
U taj bal, zanjihan pevanjem kostura.
Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Uz muziku

Trgom isecenim u leje sirote,
Skverom gde red mori drvece i cvece,
Sipljiv se gradanin, pod maljem toplote,
U cetvrtak gordom glupošcu razmece.
- Tu vojni orkestar usred parka svira
I valcer njihanjem koporane hvata;
- Tu, u prvom redu, kicoš paradira;
Beležnik se kaci o visuljke sata;
Rentijer s lornjonom lovi falš-tonove;
Tu nadutog catu vuce krupna dama,
A s njom ide vredni vodic za slonove,
Pratilja, s karnerom divnim ko reklama.
Tu umirovljeni bakalin na klupi
Džara štapom pesak i ozbiljno zbori
O sveopštem stanju; zatim burmut kupi
Po srebru, pa opet ugovore kori...
Tu katkad Flamanac na klupi raširi
Burag, gdeno više no u bacvu stane,
I svoju lulicu, iz koje mu viri
Krijumcaren duvan, sladi natenane.
Tu se parkom keze probisveti divni;
Jer od trube raste u srcu toplota,
Mirisav ko ruža, tu redov naivni
Bebu nežno milki, dadilju da smota...
- Ja pratim, razdrljen, stazama u seni
Živahne curice, a one to znaju,
Pa se glasno smeju i okrecu k meni,
A drske im tajne iz ociju sjaju.
Cutljivo ih pratim, a pogled mi hvata
Sve što kriju nakit i vitica smeda,
Pa lutam pod bluzu, do beloga vrata
I oblih ramena, božanstvenih leda.
Cizmice im svucem i carape brže...
- Docaravši telo u zanosu plovim.
One tiho šapcu, za smešnog me drže...
- A ja im žestokom željom usne lovim...

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Prvo vece

Ona se bila vrlo svukla,
A velika su stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.
U moju je fotelju sela,
Radosno ruke sklopi tu,
Ispod golišavog joj tela
Nožice treptahu na tlu.
Pogledah zracak koji bludi
- Iz krošnje leptirasti let -
U njezin smešak i na grudi,
Ko mušica na ružin cvet.
Moj poljubac joj nogu dirne.
I kao kaznu za taj greh
Cuh zvuke bistre i nemirne,
Kristalno lep i surov smeh.
Pod košulju je raširenu
Sakrila noge: "Dosta s tim!"
- Tu prvu smelost dopuštenu
Kaznila smehom veselim!
Drhtuljke jadne, oci njene,
Dodirnuh usnom lagano.
Nežno mi glavu tad okrene:
"Oh! svida mi se, svida to!
Ali ti moram reci zato..."
Ostatak joj u grudi ja
Sakrih sa poljupcem, i na to
Zacuh njen smeh što znaci: da...
Ona se bila vrlo svukla,
A velika stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Zateceni

Tamni u snegu i u magli,
Petoro malih su se sagli
Nad okno što se kresi,
S guzama uvis, i - o jade! -
Oci im divni prizor slade
Dok Pekar hlebac mesi.
Motre ga kako testo sivo
Obrce, pa ga gurne živo
U rupu što se žari,
I cuju - dobri hleb se pece,
Sa Pekarovih usta tece
Nekakav napev stari.
Tu šcucureni, ne micu se,
Dah sa okna udišu u se,
Ko miris toplih grudi,
Dok se zbog nekog nocnog slavlja
Pletenica od hleba spravlja
Pred pogledom što žudi,
Dok pod gredama što se dime
Mirisna kora cvrci rime
S popcima raspevanim,
Pred rupom tom gde život diše
Ne vide svoje rite više
Ocima zacaranim.
O, svaki sneva kako jede,
Isusi jadni što se lede -
Pa ipak se tu kupe
Da stisnu ružicaste njuške
Uz rešetke i, potrbuške,
Da mumlaju kroz rupe,
Otupeli, i tu se mole,
Sagnuti tako snažno dole
Ka nebu odškrinutom,
Da pucaju im bedne hlace
I košulje im se izvlace
U zimskom vetru ljutom.
(20, sept. 70)

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Zlo

Dok zvižde crveni ispljuvci karteca,
Kroz modrinu neba, dok citave cete,
Skerletne, zelene, kosi ratna seca,
Kraj Kralja cijih su rugalica mete,
Dok strašna ludila bezbroj ljudi melju,
Cineci brda što dime se ... - O leto!
O jadni mrtvi, u travi, u veselju
Prirode koja vas jednom stvori sveto!
Postoji Bog što se smeje sa oltara
U cvecu, tamjanu, kaležu od zlata,
Kog hosane njišu pa ga dremež hvata,
A bude ga majke koje bol obara,
Kad mu, u suzama i pod crnim šalom,
Krupan groš pružaju u svom rupcu malom.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Njoj

U ružicasti vagon sa plavim jastucima
Sešcemo, zimi, pa na put!
Bice nam dobro. Gnezdo sa ludim poljupcima
Skrivace svaki dremljiv kut.
Sklopiceš tada oci, da ne vidiš kroz prozor
Sav cudovišni onaj puk
U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom,
Crn demon ceri, crni vuk.
Tad ce ti iznenada pecnuti obraz nešto.
I sicušni poljubac vratom ce tvojim vešto
Potrcati, ko pauk lud...
Rekavši: "Traži", ti ceš prignuti glavu k meni;
I tražicemo dugo tu bubu, zaneseni,
- A ona ce da skita svud...

U vagonu, 7. oktobra 70.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Spavac u dolu

To je zelen-rupa s raspevanom rekom
Što srebrne prnje poludelo kaci
O travu: tu sunce na bregu dalekom
Blešti: to je dolac što penasto zraci.
Otvorenih usta, tu mlad vojnik spava.
Jastuk mu je plava potocnica sveža.
Bled je, pod oblakom pružen preko trava,
A svetlost mu daždi na zeleni ležaj.
S nogama u cvecu, on se u snu smeška,
Kao dete koje muci bolest teška.
Zagrej ga, Prirodo, jer zima ga mori.
Miris mu drhtaje nozdrva ne budi.
Miran, mladic spava, s rukom preko grudi.
Crvena mu rupa s desne strane gori.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Moje boemstvo fantazija

Ja kretah, s rukama u dva džepa šuplja;
Imao sam cak i kaput idealni;
U skitnji, o Muzo, bio sam tvoj stalni
Zatocnik što u snu cvet ljubavi skuplja.
Rupom su zjapile hlace mi jedine.
- Bejah Palcic-sanjar što slikove ište.
Velika mi Kola behu konacište,
A moja sazvežda šuštahu iz tmine,
Te, uz put sedeci u jesenje vece,
Ja ih osluškivah, pustivši da tece
Mojim celom rosa - sok što snagom vrca,
Pa, slažuci rime sred carobne tmice,
Ja sam prebirao, ko na liri, žice
Ranjenih mi cipela - stopu pored srca!