Oscar Wilde

dreamwalker · ***dragancee***

Oscar Wilde(Fingal O'Flahertie Wills)
(1854-1900)
Britanski dramaturg, pesnik i kritičar

Rođen je u Irskoj, u porodici imućnih protestanata, Williama
Wildea i Francesce Elgee - koja je više volela da je zovu Francesca
Speranza - Lady Wilde; umro je u Francuskoj pet godina nakon nekoliko
suđenja i zatvora, u bedi i usamljenosti koji su usledili nakon
izuzetne književne karijere i ogromnog društvenog uspeha, koji
je Wilde imao među višim i obrazovanim klasama u Londonu. Budući
da je jednako bio popularan u otmenim kućama, umetničkim krugovima,
kao i tadašnjem ''polusvetu', Wildea su obožavali zbog njegovih
izvanrednih konverzacionih sposobnosti, duhovitosti, samouverenosti,
dobroćudnosti i otvorenosti uma.
Wilde je upisao Oksfordski univerzitet 1874. godine i odlikovao
se kao student klasičnih studija, flertovao je sa obraćenjem u
katoličanstvo i upustio se u Oksfordski pokret, krug ljudi u Anglikanskoj
crkvi koji su pokušavali da ovu crkvu bolje povežu sa rimokatoličkom.
Pokret je osnovan 1833. godine u Oksfordu, i u međuvremenu je
postao poznat po svom religijskom žaru i po svojoj posvećenosti
idejama u vezi sa umetnošću i klasičnom kulturom; u Oksfordu se
takođe sumnjalo da je ovaj krug posvećen i homoseksualnoj ljubavi.
Mnogo pre nego što je diplomirao i uputio se za London, Wilde
je odlučio da bude pesnik, dendi i, iznad svega, slavna ličnost.

dreamwalker · ***dragancee***

Dve godine se natenane udvarao Constance Lloyd, koju je oženio 1884.
Sin Cyril rodio se 1885, a 1886. i njegov drugi sin, Vyvyan.
Uglavnom se izdržavajući od prihoda svoje žene, Wilde je sledećih nekoliko godina radio kao novinar, a izdao je i knjigu bajki: Srećni princ i druge priče (The Happy Prince and Other Tales) 1888. godine
roman Slika Dorijana Greja (The Picture of Dorian Grey)
političku raspravu: Čovekova duša u socijalizmu (The Soul of Man Under Socialism);
uspeo je i da završi svoj prvi uspešni komad, Lady Windermere's Fan kao i da napiše veci deo komada Salome. Napisao je komade An Ideal Husband, A Woman of No Importance
i svoje remek-delo, Važno je zvati se Ernest (The Importance of Being Ear.nest).
De Profundis (objavljen posthumno), jedno izuzetno pismo, zapravo jedna vrstu memoara, u kome se priseća kako je došlo do njegovog samouništenja;
takode je napisao Baladu o redinškoj tamnici (The Ballad of Reading Gaol), koja je bila njegovo poslednje objavljeno delo. Napisao je i dve tragedije u stihu, Vera: Or, the Nihilists i Duchess of Padua.

Wilde je često tvrdio da je u pisanje uložio sav svoj talenat, ali da je svoju genijalnost uložio u svoj život, od koga je želeo da napravi umetničko delo

dreamwalker · ***dragancee***

~Prica o Narcisu~
Alhemicar uze knjigu koju je neko iz karavana poneo sa sobom. Knjiga je bila bez korica, ali on je uspeo da utvrdi da je njen autor Oscar Wilde. Listajuci knjigu naišao je na pricu o Narcisu.
Alhemicar je poznavao legendu o Narcisu, lepom mladicu koji je išao da posmatra sopstvenu lepotu koja se ogledala u jezeru. Toliko je bio opcinjen samim sobom da je jednog dana pao u jezero i utopio se. Na mestu gde je pao nikao je cvet koji su nazvali narcis.
Ali Oscar Wilde nije tako završio ovu pricu.
On je napisao da su, kada je Narcis umro, došle šumske nimfe i zatekle dotle slatkovodno jezero pretvoreno u krcag slanih suza.
- Zašto placeš? – upitaše šumske nimfe.
- Placem za Narcisom – rece jezero.
- Ah, nimalo nas ne cudi što placeš zbog Narcisa – nastaviše one. I pored toga što smo mi sve stalno trcale za njim po šumi, ti si bilo jedino koje je imalo priliku da izbliza posmatra njegovu lepotu.
- Pa zar je Narcis bio lep? – upita jezero.
- A ko bi to osim tebe mogao bolje da zna? – odgovoriše iznenadene nimfe. – Na kraju krajeva, on se svakog dana s tvojih obala naginjao nad tebe.
Jezero je za trenutak zacutalo. Najzad, rece:
- Ja placem za Narcisom, ali nikad nisam primetilo da je Narcis lep.
Oplakujem Narcisa zato što sam, uvek kada bi se on nagao nad mene, moglo u dnu njegovih ociju da vidim odraz svoje sopstvene lepote.
Lepe li price, rece Alhemicar.

dreamwalker · ***dragancee***

Kuća Strašnog suda

I bi tišina u Kući Strašnog suda, i Čovek izađe nag pred lice Boga.
I Bog otvori Knjigu Života Čovekovoga.
I Bog prozbori Čoveku: "Tvoj život bejaše zao, i ti pokazivaše samo okrutnost prema onima u nevolji, i po onima što pomoć im nedostajaše, ti izlivaše samo gorčinu, i teška srca bejaše. Siromasi pozivahu te, ali ti ne odgovori, i uši tvoje bejahu gluve za zapomaganje mučenika Mojih. Nasledstvo siročadi samo za sebe prisvajaše, i sa namerom zlom slaše lisice u vinograde susedove. Ti uzimaše i hleb za decu i davaše psinama da proždiru ga, i gubavce Moje, što življahu u močvarama i bejahu u miru i hvališe Mene, izagnaše na puste ulice, i na zemlji Mojoj, od koje te stvorih, prosipaše nevinih krv!".
I Čovek odgovori i reče: "Čak i tako počinih!".
I Bog ponovo otvori Knjigu Života Čovekovoga.
I Bog prozbori Čoveku: "Tvoj život bejaše zao, i Lepota koju pokazivah tebi, i Dobro koje sakrih za tebe, ti prolaziše pored, ne primetivši ih. Zidovi odaja tvojih behu oslikani, i ti ustajaše na zvuk flauta iz kreveta grozota svojih. Ti izgradiše sedam olatara za grehe zbog kojih propatih, i pojede od stvari koje nisu za jelo, i purpur odela tvojega bejaše protkan trima znacima sramote. Idoli tvoji ne bejahu ni od zlata ni od srebra, već od mesa mrtvoga. Ti ispuniše mirisima kose njihove, i stavljaše u ruke im nar. Šafranom im premazivaše stopala, i raspostiraše tepihe preda nj'. I premazivaše antimonom očne kapke njihove, i prekrivaše izmirom tela njihova. Ti bacaše se na kolena preda nj', i tronovi idola tvojih bejahu svetlošću obasjani, i pokazivaše tako Suncu sramotu tvoju, a Mesecu ludilo tvoje!".
I Čovek odgovori i reče: "Čak i to učinih!".
I po treći put otvori Bog Knjigu Života Čovekovoga. I Bog prozbori Čoveku: "Tvoj život bejaše zao, i na dobro uzvraćaše ti samo zlom, i krivočinstvom na ljubaznost. Povrediše ruke što hranišete, i prezreše grudi sa kojih sisaše. Oni koji sa vodom dolaziše tebi uvek odlaziše žedni, i pobunjenici koji te skrivahu u šatorima svojim u noći, bejahu izdani pre zore. Neprijatelji tvoji, što te poštedeše, završiše život svoj u zasedi tvojoj, i prijatelja što hodaše kraj tebe prodade, i oni što donosiše ti Ljubav uvek dobijaše samo Požudu zauzvrat!".
I Čovek odgovori i reče: "Čak i tako činjah!".
I Bog zatvori Knjigu Života Čovekovoga, i prozbori: "Sigurno, u Pakao ću te poslati! U Pakao poslaću tebe!".
I Čovek uzviknu: "Učiniti to ne možeš!".
I Bog reče Čoveku: "Zašto ne mogu u Pakao da te pošaljem, i sa razlogom kojim?".
"Zato što u Paklu življah uvek!", odgovori Čovek.
I bi tišina u Kući Strašnog suda.
I posle pauze Bog prozbori, i reče Čoveku: "Shvativši da ne mogu u Pakao da te pošaljem, sigurno ću te u Raj uputiti! Čak u Raj poslaću tebe!".
I Čovek uzviknu: "Učiniti to ne možeš!".
I Bog reče Čoveku: "Zašto ne mogu u Raj da te pošaljem, i s razlogom kojim?".
"Zato što nikada, ni na jednom mestu, ne mogah Raj da zamislim!", Čovek odgovori.
I bi tišina u Kući Strašnog suda.

Oscar Wilde, The House of Judgement, 1893.
Ilustracije: William Blake

dameski · Prijatelj foruma

upravo citam slika Dorijana Greja

odusevljena sam, a Oskarov stil pisanja i razmisljanja mi nekako lezi

zaista, ovu knjigu ubrajacu u jednu od meni naj

ex_deda · *28*

Da, jedan mojih najomiljenih pisaca isto. O kako je davno je bilo kad sam ga chitao. Crying or Very sad

dreamwalker · ***dragancee***

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Prije pocetka…

“Umjetnik je tvorac lijepoga,umjetnost je cilj da otkrije umjetnost a da sakrije umjetnika.Nesto kao moralna ili nemoralna knjiga ne postoji,postoje samo dobre i lose knjige i to je sve.Nema umjetnika sa etickim simpatijama,eticka simpatija kod umjetnika je neoprostivo stilsko manirisanje.Umjetnost je ustvari,ogledalo posmatraca.Svaka je umjetnost nekorisna.”

Slika Dorijana Greja je roman koji se javio 1890.medjutim dozivio veoma zalosnu slavu.U njemu je Oskar Vajld trazio senzacije izvjesnog tajnog culnog otkrica,medjutim,taj roman je nista drugo do prelijepa smjesa stranica koje su napisane o mladosti i opisa zakutaka londonskog zivota.Najsjajnija slika toga romana svakako je slika londonskih “dana slave”. Najvisi stepen njegovog romana svakako je prica,koja je ustvari,bajka.Tri glavna lica tri su licnosti Oskara Vajlda.Lord Henri,lord koji duhovno prezire sve,slikar Bazil koji obozava sve sto je lijepo i savrseno i Dorijan,mladic koji se strmoglavljuje u uzivanje i tu pokusava pronaci tajnu zivota.Ono o cemu se tu govori opija dusu i cini se da ta knjiga ima moc jer Vajld prosto zaprepascuje svojim ogromnim poznavanjem lijepih stvari.Sigurno je to najsjajniji roman dekadentne engleske aristokratije.Razlog zasto roman nije prihvacen je to sto mnogi nisu imali milosti za neizljecivu mladost Dorijana Greja,ni razumijevanje za ono bezmalo djecacko uvjerenje da mastanjem,laganjem,zavodjenjem i maskama moze se spasiti zivot od monotonije.Jer kako Vajld kaze:”Covjek je najmanje svoj kad govori u svoje ime,dajte mu masku i reci ce vam istinu.” Tim romanom dostigao je genijalnost a ljudi oprastaju sve osim genijalnosti.U njegovom romanu naslovni lik svojim nacinom zivota potvrdjuje da je Bazil,autor njegova portreta bio u pravu kada je iznio misljenje da model nije ono sto slikar otkriva jer na obojenom platnu slikar otkriva samoga sebe.Dorijan Grej nije se identifikovao sa portretom jer nije razumio poruku da zivot treba treba da se reformise prema ideji ljepote pa se njegovo gnusno ponasanje nije odrazilo na njegovoj lijepoj spoljasnjosti vec na portretu gdje je ljepota lika izraz duhovnosti autora.Dakle,umjetnicka ljepota pretvara se u savjest koju Dorijan pokusava da unisti a umjesto nje unistava sebe. Knjiga je proglasena nemoralnom i zbog nje Vajld zavrsava na sudu ali ne odrice je se.

Sudjenje Vajldu:

Tuzilac:Slikareva simpatija ljubav i ljubav prema Dorijanu mogle bi da zavedu obicnu osobu da povjeruje da je napisano sa odredjenom tendencijom?

Vajld:Nisam upucen u razmisljanje obicnih ljudi.

Tuzilac:Da li ste nekada ludjacki obozavali mladica?

Vajld:Ne,ne ludjacki,ja sam za ljubav,ona je uzvisenija,nikada nisam obozavao nikoga izuzev sebe samog”.(smijeh u publici).

Tuzilac:Rekao bih da to smatrate veoma duhovitim?

Vajld:Ne,ni najmanje.

Tuzilac:Dakle,niste gajili takva osjecanja?

Vajld:Ne.Citava ideja pozajmljena je od Sekspira.

Tuzilac:Ako se ne varam,napisali ste clanak da Sekspirovi soneti sadrze nagovjestaj protivprirodnog bluda?

Vajld:Naprotiv,napisao sam clanak da pokazem da oni to ne sadrze.Usprotivio sam se da se na sekspirova ledja tovari takva perverzija.

Znate sta,gospodine karsone,bice prekasno kad vi shvatite da obozavate mene.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Oskar Vajld šokirao je London talentovano i neprestano. Kada ga je na premijeri jedne njegove drame publika ogromnim aplauzom izmamila na binu, izašao je pušeći cigaretu, što je u to vreme bilo novo i drsko ponašanje. Zatim je zahvalio publici na "inteligentnom prijemu ove predivne drame; vidim da vam se svidela skoro koliko i meni".

Skromnost mu nije bila vrlina, pa je izjavio : "Na putovanja uvek nosim svoj dnevnik. U vozu mi je potrebno senzacionalno štivo." Na putu za Ameriku, na carini je teatralno izjavio: "Nemam ništa da prijavim osim svog genija." "Volim London!" rekao je jednom, "Komponovan je od divnih idiota i briljantnih ludaka, baš onako kako društvo treba da izgleda." Verujući da "ništa nije tako uspešno kao preterivanje", bio je sklon uživanjima u jelu i piću, novcu, zabavama. Oskar je pričao o svakoj temi na svetu, sve je znao, u sve se razumeo. Satima je mogao da zabavlja publiku smišljajući priče "u letu", vesele prirode, zabavan, duhovit, dečačkog duha."Želim da probam sve plodove iz svetske bašte!" izjavio je nadahnuto, ne znajući da ęe mu ta želja doći glave. Naime, šokiranje Londona otišlo je predaleko onda kada je četrdesetogodišnji Oskar Vajld, srećno oženjen i otac dva sina, spoznao svoju homoseksualnost zahvaljujući 17- godišnjem zavodniku Robiju Rosu. Ros će do kraja ostati njegov najverniji prijatelj, ali ne i najveća ljubav.

"Jedna od najvećih romansi viktorijanskog doba bila je ljubavna veza između Oskara Vajlda i mladog lorda Alfreda Daglasa, zvanog Bouzi. Bouzi je najpre bio očaran romanom "Slika Dorijana Greja". Dvostruko mlađi od Vajlda, dekadentni lord anđeoskog lica, zaveo je pisca i postao njegova najveća ljubav i uzrok njegove propasti. Bouzijev otac markiz od Kvinsberija, autoritaran, ali i uticajan, rešio je da uništi Vajlda, podigavši tužbu protiv njega. Iako je perverzni mladi lord bio veća opasnost za Vajlda nego obratno, Vajldu je sudija zbog "nakaznog ponašanja" izrekao najgoru moguću kaznu - dvogodišnji prinudni rad. Bouzi je Vajlda uvukao u krug mladih muških prostitutki, sa kojima je orgijao s vremena na vreme, koje je Bouzijev otac kasnije potplatio da svedoče na sudu o Vajldovoj perverznosti. Viktorijanski London okrenuo je tada leđa Oskaru Vajldu, lordu reči, dotadašnjem najomiljenijem žitelju. Od najpoznatijeg viktorijanskog pisca postao je preko noći najpoznatiji viktorijanski kriminalac. Njegova porodica je posle sudskog skandala emigrirala u Švajcarsku, promenivši prezime u Holand. Žena ga je jednom posetila u zatvoru.

"Ja sam Irac po rođenju, Englez po odgoju, osuđen da koristim jezik Šekspira." Zaljubljen u život i večiti optimista, do svoje 40. godine nije proveo nijedan dan nesrećan. Govorio je da se ljudi i te kako procenjuju po svom izgledu, u zrelim godinama izgledao je kao predimenzionirani dečak. U Parizu ne samo da se oblačio po pariskoj modi, nego je i svoje dugačke negovane pramenove kose ukovrdžavao. Kovrdže mu je i mama negovala u detinjstvu, ignorišući činjenicu da je Oskar dečak, oblačila ga je u čipke i odgajala kao devojčicu sve do devete godine. Možda bi i nastavila, ali je Oskar bio veoma krupan za svoj uzrast, a u međuvremenu je dobio i sestru. Za mlađu sestru je bio emotivno vezan mnogo više nego za starijeg brata, umrla je kao devojčica a Oskar je čuvao njen uvojak kose celog života u kutijici.

Oskarov otac bio je lekar i arheolog, veoma uspešan u svemu čime se bavio. Za razliku od svog sina, hobi su mu bile žene, pa je pored zakonite dece imao još nekoliko nezakonite. Nikad potpuno pijan, ali zato retko sasvim trezan, važio je za najprljavijeg Dablinca, iza čijih leđa su pričali vic: "Zašto doktor Vajld ima crne nokte?" "Zato što se počeškao." Oskarova majka bila je za nijansu čudnija od oca. Bila je neurotični nacionalista, neuredna i pričljiva, a njen hobi bilo je objavljivanje rodoljubive poezije pod pseudonimom "Speranca". Uvek je lagala da je pet godina mlađa. Jedan Vajldov biograf primetio je: "Jadno dete iz ovakvog braka."

Kao mladić rekao je: "Potpuno sam siguran da ću biti slavan, ili bar ozloglašen." Bio je u kratkom periodu i jedno i drugo. Prva godina zatvora uništila ga je i duhovno i telesno. U Londonu ga odjednom niko više nije spominjao. To ga je duhovno ubijalo: "Samo je jedna stvar gora od toga da svi o tebi pričaju, a to je - da prestanu!" Teški uslovi života u zatvoru uništili su mu zdravlje. Posle zatvora živeo je samo još tri godine, uglavnom u siromaštvu i izbegavan, objavljujući novinske članke pod pseudonimom "Sebastijan Melmut" u Parizu. Nije odoleo još jednom susretu sa Bouzijem, ali njihov zajednički život u Francuskoj trajao je veoma kratko. Ubrzo je umro od meningitisa, bez novca, bez publike, bez glamura. U pohabanoj pariskoj hotelskoj sobi mrzeo je tapete na zidu, na samrti je rekao: "Jedno od nas đe morati da ode!"

* * *

Stogodišnjica smrti slavnog dendija bila je obeležena istovremeno u Parizu, Londonu i Dablinu. Ambasadori Irske i Britanije digli su u Parizu čaše sa skupocenim šampanjcem u čast genija, a katolički sveštenik održao je dirljiv govor o nekad izgubljenom sinu koji je ponovo nađen…

U Londonu je lord Daglas, unuk Vajldovog najpoznatijeg ljubavnika Bouzija, svirao polku na klaviru za predsednicu Irske Meri Mek Alis. Irska predsednica je svečano otvorila londonsku izložbu o Oskaru Vajldu u Britanskoj biblioteci. Troškove oko Vajldove izložbe u Londonu pokrila je kompanija "Taitinger" koja proizvodi šampanjac. Ista kompanija pokrila je i troškove Vajldovog unuka Merlina Holanda u najskupljem pariskom hotelu "Krilon". U Dablinu je komemoracija prošla najskromnije - okupljanjem nekoliko desetina ljubitelja ispred Vajldove rodne kuće, gde je danas prometna stanica metroa. Interesantno je da su i Dablin i London tek pre dve godine podigli spomenik Oskaru Vajldu. U Londonu je spomenik 1998. godine ponosno otkrio britanski sekretar za kulturu, Kris Smit, inače otvoreni homoseksualac. On je zahvalio Vajldu što je dao svoj život da bi danas zaživelo društvo koje toleriše različitosti. Na spomeniku su uklesane Vajldove reči: "Svi smo mi u provaliji, samo neki gledaju u pravcu zvezda".

U Dablinu je Vajldov spomenik poznat po skupocenom žadu od kojeg je vajar napravio Oskarov kaput. Mermerni Oskar Vajld ležerno se naslonio na kamen u Merion parku, gledajući preko drveća u svoju kuču u kojoj je proveo najsrećnije godine detinjstva. Jedna polovina njegovog lica izražava osmeh, a druga bol.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Pisac koji je za kratko vreme doživeo vrhunac uspeha i totalni pad bio je Oskar Vajld. Nekim piscima tamnica je bila početak književne karijere, nekima dalji podstrek za rad, a za Oskara Vajlda bila je grobnica u kojoj su iskopneli i njegov dar i snaga.

Godina 1982. za autora „Slike Dorijana Greja“ bila je period velikog uspeha. Njegove drame i komedije se izvode na najvećim londonskim pozornicama, a njegovim ekscentričnim ispadima pričaju se anegdote. Jedna od tih anegdota nastala je posle premijere komada „Lepeza ledi Vindermir“.

Oduševljena publika je tražila uporno da se posle završene predstave pojavi autor. Na molbe i preklinjanja glumaca i upravnika pozorišta Vajld je jedva pristao da izađe na pozornicu. Sama njegova pojava je bila predstava: ekstravagantno obučen, sa zelenim karanfilom u reveru, cigaretom u ustima: Oduševljenoj publici kaže sa puno ironije: „Gospođe i gospodo! Možda nije sasvim korektno pušiti pred vama, ali se meni čini da je nekorektno i što vi meni smetate da pušim".

Nastavio je da priča arogantno i nemarno. Publika je prihvatila svaki hir omiljenog pisca, i aplaudirala. Vajld se smešio misleći da će ga ti isti ljudi uskoro obasuti pogrdama i potpuno uništiti. Hir mase? Kazna za odstupanje od uobičajenih moralnih normi? Možda je Oskar Vajld najbolje objasnio svoju tragediju. U čuvenom delu „Slika Dorijana Greja“ piše:

„Oko svake telesne i duhovne izuzetnosti lebdi zla kob, neka vrsta zle kobi koja, izgleda, kroz istoriju u stopu prati pogrešne korake kraljeva. Bolje je ne razlikovati se od svojih bližnjih. U ovom svetu najbolje prolaze ružni i glupi. Oni mogu mirno da sede i da bezbrižno posmatraju igru. Ako ne znaju ništa o pobedi, oni su bar pošteđeni saznaj o porazu. Svi ćemo ispaštati zbog onoga što su nam bogovi dali, strašno ispaštati: zbog svog položaja i bogatstva, zbog svoje pameti, takva kakva je, zbog svoje umetnosti, bilo šta da ona vredi, zbog svoje lepote...“

Iste godine Vajld je upoznao mladog aristokratu i pesnika Ferda Daglasa. Mladi lord je izuzetno lep, obrazovan, šarmantan. I tada se nešto neobično dogodilo sa piscem. U njemu se probudila, do tada prikrivena osećanja. Bio je oženjen, otac dvoje dece, ali lord Daglas sve više zaokuplja njegove misli i osećanja. O njihovom neobičnom prijateljstvu javno su pričali u otmenim londonskim krčmama i novinskim redakcijama.

Skandal je bio na pomolu. Kruti viktorijanski moral nije dozvoljavao nikakva razmimoilaženja sa opšte prihvaćenim društvenim normama. Svako ko bi im se suprotstavio bio je kažnjen opštom osudom koju je masa, u takvim prilikama, nemilosrdno izricala. Saznavši za vezu svog sina i Vajlda, stari lord Daglas, nekadašnji piščev prijatelj javno ga je optužio i uvredio. Vajld na uvredu odgovara pred tužbom londonskom sudu. Ali tužba se ubrzo pretvorila u optužbu.

Prijatelji i rođaci, sluteći tragičan rasplet ovog suđenja, predlagali su mu da beži iz Engleske. Kažu da je pisac odbio njihov predlog samouvereno izjavljujući: „Ne mogu odoleti želji da postanem robijaš“.

I želju su mu uskoro ispunili. Izveden je pred sud i optužen za povredu javnog morala protivprirodni blud. Na sudu je po svom običaju bio drzak i arogantan, još zanesen slavom i uspehom nije verovao da mu se nešto ozbiljno može dogoditi.

Pročitali su jedno previše intimno i lascivno pismo Vajldovo upućeno lordu Daglasu. Sudija je pitao slavnog pisca? „Da li ste vi obično ovako pisali lordu Daglasu“? „Obično. Nikako, pa ni ja ne bih mogao pisati takva pisma svaki dan".

Za neki nemoralan spis je utvrđeno da mu nije pripadao. Sudija ga je pitao: „Priznajete li bar da je ovo izdanje nemoralno"?

„Još gore. Priznajem da je rđavo napisano."

Kada su ga pitali šta misli o Bogu, čuli su ovu izjavu: „Rekoh, da će svet brzo propasti, jer polovina čovečanstva ne veruje više u Boga, a druga polovina ne veruje više u mene".

Sud razgnevljen njegovim drskim ponašanjem osudio ga je na dve godine robije. Svu imovinu su mu prodali na licitaciji. Prijatelji, kao što često biva u takvim situacijama, napustili su ga i zaboravili.

Njegova supruga je, sa sinovima, pobegla iz Engleske. I publika više nije bila naklonjena slavnom piscu. Drame, do tada rado gledane, skinuli su sa repertoara svih pozorišta. Izdavači se nisu više interesovali za njegove knjige.

Čuveni roman „“Slika Dorijana Greja“ objavljen je ponovo tek 1928. godine. Njegova književna i društvena karijera bila je zapečaćena. Život se poigrao sa Oskarom Vajldom na najsuroviji način: iz sjaja i slave pao je u najdublju bedu i samoću.

Maja 1895. godine Vajld je postao robijaš tamnice Reding. Svoje elegantno odelo, svilene košulje i prsluke, cvet na reveru, zamenio je prljavim robijaškim odelom broj 33. Ali pisac još nije bio slomljen. Oduzeli su mu sve, ali najdragocenije, njegov pesnički dar, niko mu nije mogao oduzeti.

U tami i samoći Vajld je napisao svoje čuveno delo „De Profundis". Delo je posvetio mladom lordu Daglasu prema kome je još uvek gajio nežna osećanja. „De Profundis" je objavljen tek nekoliko godina posle piščeve smrti.

Dok je Vajld ležao u tamnici francuski književnici su pokušali da ga rehabilituju. U više pariskih časopisa objavljeni su polemički članci, priređena su predavanja o uhapšenom piscu, nekoliko njegovih komada je prikazano na pariskim pozornicama. Ali hladne engleske puritance ni malo nije tronula francuska sentimentalnost. O svojim sunarodnicima Vajld je napisao u eseju „Duša čoveka u socijalizmu": „Ne postoji ni jedan pravi pesnik ili prozaik u ovom stoleću kojem britanska publika nije svečano dodelila diplomu nemorala. Te diplome kod nas praktično igraju ulogu onoga što je u Francuskoj formalno priznanje Akademije književnosti.

U tamnici, u dugim časovima očaja i samoće, sećao se svog detinjstva, mladosti, srećnih dana. U svojim uspomenama je napisao: „Pripadam plemenitoj irskoj porodici. Moj otac ser Vilijems je bio lekar, antikvar i književnik. I moja majka je pisala stihove. Moje detinjstvo je bilo ružičasta poema potpune sreće. U mladosti me je veoma privlačila nauka. I posvetio bih joj se da u osamnaestoj godina na Oksfordskom univerzitetu ne dobih sve nagrade za poeziju".

U tamnici je zamislio svoju „Baladu o tamnici u Redingu" koju je objavio po izlasku iz zatvora.

Jedini prijatelj koji mu je pisao, slao knjige i obaveštavao ga o književnim novostima bio je Robert Ros. Njega je pisac odredio za izvršitelja svoje književne oporuke. Dve godine provedene iza tamničkih zidina ostavile su dubok trag u Vajldu. Njegova vedrina, samouverenost, sjaj pojave i njegove reči, nestali su zauvek. Iz Redinga je izašao četrdesetogodišnji osedeli i izborani starac u kome niko nije mogao da prepozna čuvenog pisca. Dani njegovog briljantnog uspeha kod engleske publike i u londonskim aristokratskim salonima otišli su u nepovrat. Niko ga nije želeo i niko se nije interesovao za njegov književni rad i delo. Brod koji tone svi su napustili. Kao da su se obistinile njegove reèi. „Svi ćemo ispaštati, strašno ispaštati..."

Omražen, ismejan i napušten Oskar Vajld je promenio ime u Sebistijan Melmot. Prvo je otišao u grad svoje mladosti i lepih uspomena - Pariz. Ali ni ovde ga nisu srdačno primili, robijaški žig i priče o njegovom homoseksualnom prijateljstvu pratili su ga svuda.

Na svetlim pariskim bulevarima, u zadimljenim bistroima, u pozorištima, na licima prolaznika tražio je Oskar Vajld srećne dane svoje mladosti.

Sve je bilo uzaludno, sa svih strana pritiskali su ga jezivi zidovi Redinga. Kuda? Lutao je mesecima Italijom i vratio se ponovo u Pariz. Bio je fizički iscrpljen i oronuo, psihički nesposoban, bez sredstava za život i nade u bolje dane. Ipak je uspeo da potpiše nekoliko ugovora za nove komedije ali nije bio sposoban da ih ispuni. Kao i da je poslednji trag njegovog dara ostao iza sumornih zidova Redinga.

Krajem novembra 1908. godine u hotelu „Alzas“ ugasio se život nesrećnog pisca. Umro je na poćetku novog stoleća, još mlad u 44. godini. Do poslednjeg boravišta ga je ispratilo nekoliko retkih poznanika iz pariskih bistroa.

dreamwalker · ***dragancee***

Prijatelja biram po izgledu, poznanika po karakteru, a neprijatelja po pameti. Nemam nijednog glupog neprijatelja - sve su to bistri i pametni ljudi koji me mrze i poštuju; Lopovi danas izgledaju kao pošteni ljudi. Pošteni su zbog toga prisiljeni izgledati kao lopovi - kako bi se razlikovali; Oni smiješni Amerikanci su se smijali kada sam pri dolasku na carini sasvim ozbiljno izjavio da nemem ništa za prijaviti - osim svoje genijalnosti. Ovo su samo neke od Zločestih misli, zapravo knjiga aforizama, epigrama, paradoksa i izreka čovjeka za kojeg je George Bernard Shaw rekao: " Oscar Wilde je neusporedivo najbolji govornik svog vremena, a možda i svih vremena".

plasticpinkpunkX* · Početnik Domaćeg.de

oskar vajld je potpuni i apsolutni genije, a uz to i prilichno talentovan.. opet, ne veci genije od jednog hesea, nichea ili shopenhauera, mada bih ga postavila u isti rang. Svi veliki ljudi su bili mizantropi, jednostavno mora da bude tako..

"U ovom svetu najbolje prolaze ruzni i glupi. Oni mogu mirno da sede i da bezbrizno posmatraju igru.. Svi cemo ispashtati zbog onoga shto su namo bogovi dali, strashno ispashtati ; ti, Hari, zbog svog polozaja i bogatstva; ja, zbog svoje pameti, takve kakva je.. "