Planete izvan Suncevog sistema

Johnny-Delija · Delija Sever - Forever

Ekstrasolarne planete

Istorija i metode potrage

Razmisljanja o postojanju drugih svetova i suncevih sistema nisu nova, i posezu u anticko vreme.

Zahvaljujuci sacuvanim pisanim dokumentima, poznato nam je kako su grcki atomisti iz petog veka pre nove ere razmisljali o drugim svetovima:

"Svetovi nastaju na sledeci nacin: mnostvo tela svih vrsta i oblika krecu se iz beskonacnosti ka praznini, dolaze u kontakt jedna s drugim praveci kovitlac, u kojem, sudarajuci se medjusobno, i razvijajuci se na sve moguce nacine, pocinju da se razdvajaju na nesto slicno" - Leucipije (480-420 p.n.e.).

Dok su mnogi stari naucnici i filozofi bili zainteresovani za proucavanje ustrojstva naseg, Suncevog sistema, verujuci mozda da je jedinstven u univerzumu, drugi su rasmisljali o mogucnosti postojanja bezbroj svetova, beskrajno razlicitih u svojoj posebnosti.

"U nekim svetovima nema Sunca i Meseca, a u drugima su oni veci od nasih, a u nekima ih ima mnogo vise. U nekim delovima svemira ima vise svetova, u drugima manje, u nekima su u razvoju, a u nekima propadaju. Ima svetova koji oskudevaju zivim bicima, biljkama, ili vlagom" - Demokrit (460-370 p.n.e).

"Ima bezbroj svetova i slicnih nasem i razlicitih od naseg. Kao sto su atomi bezbrojni, nema nikakve prepreke da postoji i bezbroj svetova" - Epikur (341-270 p.n.e).

Nazalost, ova razmisljanja atomista, bila su daleko ispred svog vremena. Rad velikog filozofa Aristotela ucinio je mnogo da se prednosti ovakvog nacina razmisljanja potisnu u zapecak. Naime, on je verovao u geocentricni sistem, dakle da je Zemlja centar svemira, i da jedina u svemiru sadrzi zivot.

"Ne moze biti vise svetova od jednog..." - Aristotel (384-322 p. n. e.).

Aristotelov pogled na svet preovladjivao je narednih 2000 godina. Tokom renesanse, postojanje drugih svetova postalo je uglavnom u religijskom smislu nezgodna stvar. Obzirom da nije bilo nacina dokazati ga na drugaciji nacin, Biblija je postala vodic. Smatralo se da Bog moze stvoriti drugi svet. Pitanje je bilo da li bi on to odabrao da ucini.

Do ponovnog ozivljavanja nauke doslo je u 16-om veku sa Heliocentricnim sistemon Nikole Kopernika (1543). Jedan od njegovih savremenika, italijanski filozof Djordano Bruno izrazio je svoje uverenje o beskonacnom broju zvezda, sa beskonacnim brojem orbitirajucih planeta. Njegov arazmisljanja nisu prihvacena, naprotiv, zbog toga je spaljen na lomaci u vreme Inkvizicije.

Pronalazak teleskopa (ili bolje receno, usavrsavanje Holandskog pronalaska – "spijunskog" stakla) od strane Galilea Galileja, godine 1609, rezultirao je otkrivanjem prave prirode Meseca i planeta. On je takodje otkrio da je Mlecni put sacinjen od mnostva zvezda, suvise slabog sjaja da se uoce golim okom. Iako je i Galilej imao odredjenih problema sa crkvom ("Ipak se okrece"), njegovo otkrice je oslobodilo um narednih generacija naucnika i filozofa. Nakon otkrica svih planeta Suncevog sistema (Urana- Hersel 1781. godine, Neptuna - Galle i d ' Aresto, 1846. god. i Plutona - Klajd Tombo 1930.), potraga za ekstrasolarnim planetama (ESP) je mogla da pocne..

Novija istorija

Prvu dokumentovanu potragu za ESP pokusao je Kristijan Hajgens, krajem 17 veka. Iako je verovatno bilo i drugih ranih stremljenja ka tom privlacnom cilju, zapisi o tome su oskudni. Sredinom dvadesetog veka belezi se pronalazak prve ESP. Astronom Peter van de Kamp udubio se u fotografije putanje Barnardove zvezde snimane desecima godina. Analizirajuci njeno kretanje, uocio je neznatno kolebanje njene putanje. Nakon daljih matematickih proracuna, dosao je do zakljucka da je ovo odstupanje uzrokovano postojanjem gravitacionog polja planete velicine 1,6 mase Jupitera, koja se oko ove zvezde krece u ekscentricnoj orbiti. Kroz nekoliko dekada daljeg posmatranja ove zvezde, on je precizirao kalkulacije, tako da je 1982. godine utvrdio da oko ove zvezde orbitiraju dve planete, mase 0,7 i 0,5 Jupiterove. Postojanje njegovih planeta nikad nije potvrdjeno. Mnogi astronomi su pokusali da potvrde njegov rad, medjutim, njihovi rezultati su se kretali u dva pravca. Naime jedni su nasli da kolebanje u putanji Barnardove zvezde uopste ne postoji, a drugi da su kolebanja koja je de Kamp uocio, posledica razlike u metodama proizvodnje fotografskih ploca, na kojima je putanja ove zvezde registrovana. Peter van de Kamp je umro 1995. i dalje ne odstupajuci od svojih uverenja.

Sadasnja istrazivanja

Poslednja dekada dvadesetog veka izmedju ostalog, ostace u nauci zapamcena po ekspanziji, u oblasti potrage za ESP. Razvoj nauke i tehnologije, i eksplozija obilja novih naucnih saznanja, imale su za posledicu mnostvo otkrica u ovoj oblasti astronomije. Vise nezavisnih timova naucnika (u smislu autonomnosti delovanja, ali jedinstvenih u cilju, i metodologijama potrage za ESP) ucinili su da je broj ESP za svega nekoliko godina dosao do cifre od 38 potvrdjenih ekstrasolarnih planeta.

Metode potrage

I Ucestalost (frekvencija) emisije Pulsara

Na kraju njihovog zivota, zvezde sa masom od 15 do 30 masa naseg Sunca eksplodiraju kao supernove, i ostavljaju za sobom poslednji trag – neutronsku zvezdu. Zvezde mase manje od napred navedene, za sobom ostavljaju belog patuljka, a zvezde mase vece od navedene prilikom kolapsa stvaraju crnu rupu. Ponekad se osa magnetnog polja i osa rotacije neutronske zvezde ne poklapaju. Kako se ova zvezda okrece oko svoje ose, "hrpe" radio talasa "pogadjaju" Zemlju u pravilnim intervalima obicno izmedju 2 millisekunde do nekoliko sekundi. Takve specijalne zvezde se zovu pulsari. Signali pulsara su ekstremno ravnomerni, sa tipicnim odstupanjem od jedne sekunde na deset miliona godina. Zbog toga, male anomalije u frekvenciji pulsara, mogu ukazati na postojanje planete koja orbitira oko sada vec ugasene zvezde. Zahvaljujuci ovom postupku, planete velicine Zemlje ili vece, mogu biti detektovane. Prva ESP cije je postojanje potvrdjeno, otkrivena je upravo voim metodom (Wolszczan i Frai 1992. godine). Po sadasnjem stupnju naucnog saznanja, verovatno je da je bilo koja planeta koja orbitira oko pulsara nastala nakon supernove, jer bi sva tela koja su nastala u tom zvezdanom sistemu za vreme zivota maticne zvezde, bila unistena eksplozijom supernove.

Do sada je otkriveno 4 ESP koje orbitiraju oko pulsara.

II Merenje radijalne brzine

Planeta koja orbitira oko svoje maticne zvezde donekle utice svojom gravitacijom na izvesno "kolebanje" putanje zvezde, uticuci da oba ova tela rotiraju oko zajednickog centra obe mase. Ako je ravan rotacije ovog sistema u liniji sa Zemljom, kretanje zvezde prema posmatracu i od posmatraca, ucinice da spektar sjaja zvezde bude neznatno pomeren ka plavom odnosno crvenom delu spektra (zbog Doplerovog efekta).

Teleskop opremljen preciznim spektrometrom, u stanju je da izmeri ove male pomake. Iz tog razloga ovaj metod je poznat i kao Doplerova spektroskopija.

Obzirom da je kretanje zvezde, uzrokovano orbitirajucom planetom, veoma malo, ovaj metod se pokazao najboljim u slucajevima detekcije velikih planeta u "tesnim" orbitama. Za zvezdu Sunceve mase, planeta na udaljenosti od 1 AJ (astronomske jedinice = udaljenost Zemlja-Sunce), bi morala imati masu od najmanje 67 puta vecu od Zemljine, da bi bila otkrivena (uz uslov da je ovaj sistem u liniji sa Zemljom, tj vidi se "bocno"). Medjutim, i pored takvih teskoca, vise od tuce ESP je pronadjeno ovom metodom, ukljucujuci i takozvane "vrele Jupitere", gasne gigantske planete na bliskoj orbiti, koje dovode u pitanje ranije teorije o nastanku planeta.

III Astrometrija

Kao sto je napred receno, tokom okretanja planete oko zvezde, ova donekle svojom masom utice na svoju zvezdu tako da oba tela orbitiraju oko zajednickog centra mase. Ako je ravan rotacije u liniji sa Zemljom, a planeta dovoljno velika, ovo malo kretanje zvezde oko centra mase (tzv. baricentar) moze se izmeriti astrometrijskom metodom. Kako se baricentar, zbog velike mase zvezde, prakticno nalazi unutar same zvezde, kruzno kretanje zvezde oko baricentra vrsi se po malim krugovima, tako da ova metoda pociva na veoma preciznim merenjima.

IV Gravitaciono "uvelicanje"

Do gravitacionog uvelicanja dolazi kada se svetlost pozadinskog objekta iskrivi pod uticajem gravitacije blizeg objekta, koji ga, posmatrano sa Zemlje vizuelno "preklapa". U tom slucaju, gravitacija blizeg objekta deluje kao svojevrsno "socivo". Dakle, za primenu ovog metoda, neophodno je da se blizi objekat ("socivo") nadje u liniji izmedju pozadinskog (posmatranog) objekta i posmatraca sa Zemlje. U blizoj proslosti, ovaj metod je koriscen za proucavanje svetlosti slabo vidljivih, dalekih galaksija, kada je njihova svetlost bila iskrivljena gravitacijom brizeg objekta. U novije vreme, medjutim, precizna oprema i ovaj metod koriste se za posmatranje svetlosti zvezda iz centra nase galaksije. Krivulja svetlosti zvezde prilikom gravitacionog uvelicanja je uglavnom blaga, medjutim, kada se planeta, koja po prirodi stvari nema sjaj, postavi ispred "sociva", njena pojava dovodi do naglog poremecaja u krivulji sjaja zvezde.

V Fotometrija

Ako je ekstrasolarni sistem u ravni sa Zemljom, onda jednom u toku svakog obilaska oko maticne zvezde, ESP dodje u polozaj izmedju zvezde i Zemlje, prouzrtokujuci tzv. "tranzit", tj. prividan prelaz preko diska zvezde. Uz pomoc jakih teleskopa opremljenih vrlo osetljivom CCD kamerom, ovakve tanane promene sjaja zvezde mogu se izmeriti.

Katalog otkrivenih ekstrasolarnih planeta
Uvodna napomena: Obzirom da ne postoji potpuna saglasnost o kriterijumima razlikovanja planeta, super-planeta, tamni patuljak (masa, nacin formiranja i sl.) ovaj katalog sadrzi (uz nekoliko izuzetaka, objekte lakse od 13 masa Jupitera (bez sagorevanja deuterijuma).

I Potvrdjene planete/tamni patuljci oko nizenavedenih zvezda

1.HD 75289
2.51 Peg
3.HD 187123
4.HD 209458
5.epsilon And
6.HD 192263
7.55 Cnc
8.HD 37124
9.HD 130322
10.rho CrB
11.HD 177830
12.HD 217107
13.HD 210277
14.16 Cyg B
15.HD 134987
16.Gliese 876 (poznata iz teksta "Milioni kometa dolaze")
17.HR810
18.47 Uma
19.14 Her
20.HD 195019
21.Gl 86
22.tau Boo
23.HD 168443
24.HD 222582
25.HD 10697
26.70 Vir
27.HD 114762
28.HD 110833
29.BD -04 782
30.HD 112758
31.HD 98230
32.HD 18445
33.HD 29587
34.HD 140913
35.HD 283750
36.HD 89707
37.HD 217580
38.Gl 229

II Potvrdjene planete oko pulsara:

1.PSR 1257+12
2.PSR B1620-26

III Disk(najverovatnije protoplanetarni ili pridruzen planeti)

1.Beta Pictoris
2.L 1551
3.BD +31 o 643 (disk;ceka se na potvrdu)

IV Nepotvrdjeni,nepouzdani ili do sada ne obnarodovani objekti

1.W 3 (OH)
2.HR7875
3.Geminga (nepotvrdjen)
4.PSR 0329+54 (Veoma nepouzdan)
5.PSR 1828-11 (neobnarodovan)
6.Q0957+561 A (ceka potvrdu)
7.Lalande 21185 (neobnarodovan)
8.CM Dra (ceka potvrdjivanje)
9.Alpha Tau (ceka potvrdjivanje)
10.TMR-1C (veoma nepouzdan)
11.98-BLG-35 (ceka potvrdjivanje)
12.95-BLG-3 (ceka potvrdjivanje)
13.97-BLG-41 (ceka potvrdjivanje)
14.94-BLG-4 (ceka potvrdjivanje)

Johnny-Delija · Delija Sever - Forever

Znam da je pisanje poruka za porukom Pravilnikom zabranjeno,ali mi je moderator ''dao'' dozvolu da pišem poruku za porukom samo ako to ima smisla.A i ne bi moglo sve što sam želeo da postavim ovde da stane u jednu poruku.Pošto malo ljudi poznaje sve u vezi ove teme i ne verujem da će često biti komentara o ovome,dodaću par tekstova,jer bih želeo da što više ljudi upozna ponešto u vezi ove teme.Ako coco bil(moderator ovog dela foruma) misli da sam prekšio pravila,neka izbriše sve ''problematične'' poruke.

Potraga za drugom Zemljom

Iako na Zemlji postoje teleskopi takve snage da možemo videti galaksije udaljene milijardama svetlosnih godina, iako imamo Hubble teleskop u orbiti sa izuzetno čistim pogledom neometanim zemljinom atmosferom, i pored X-ray i infracrvenih teleskopa, jedan objekat još niko nije video. Planetu sličnu našoj....drugu Zemlju u orbiti oko druge zvezde. Takvu planetu nije ni malo lako naći.

Kako da vidimo planetu?

Čak i sa distance od svega par svetlosnih godina u ovom našem kutku Mlečnog Puta, planeta slična Zemlji u orbiti bila bi previše blizu zvezdi da bi smo ih mogli videti kao dva objekta čak i sa Hubble teleskopom. Zvezda je 10 milijardi puta sjajnija od planete. Uočiti malu Zemlju u blještavilu izvora toplote pored nje bilo bi isto kao kada bismo pokušali uočiti malenoga svica tik ispred automobilskog fara sa distance od nekoliko hiljada kilometara.

Projekti

I pored ovoga NASA je još pre par godina odlučila da je nagrada vredna truda i izazova i počela raditi na projektu nazvanom "Terrestial Planet Finder". European Space Agency ima sličan projekat nazvan "Project Darwin" i nije isključeno da bi se u budućnosti ova dva projekta mogla spojiti da bi se izbeglo dupliranje i suvišan trošak.

Naučnici su smatrali da bi ovakav projekat koštao milijarde dolara, zahtevao lansiranje snažnih i tehnološki savršenih svemirskih teleskopa i najmanje 25 godina pre nego što neko zapravo vidi i nađe drugu Zemlju. Njihovo lansiranje verovatno ne bi bilo moguće do 2030. g. ali bi ubrzo nakon lansiranja bili u mogućnosti da vidimo planete oko zvezda udaljenih od 3 do 5 parseka.

I dok su se astronomi zaglibili u planove o poretku svemirski baziranih teleskopa, tim naučnika i inžinjera sa univerziteta u Princetonu je izašao sa novom idejom koja bi mogla da ubrza ceo projekat za nekoliko godina i košta mnogo manje nego što je iko mogao i zamisliti, što je još više naglašeno jednoštavnošću i elegancijom cele ideje.

A jednostavnost i elegancija su zadnje stvari kojima su se naučnici mogli nadati kada su počeli planirati Finder jos 1996. g, samo nekoliko meseci posle pronalaska prvih planeta izvan našeg Sunčevog sistema.

Prva planeta je nađena u orbiti oko zvezde 51 Pegasi koja se nalazi na nekih 50 svetlosnih godina od nas u sazvežđu Pegasus. Prve otkrivene planete nisu direktno viđene već su otkrivene zahvaljujući gravitacionom ljuljanju zvezde i planete.

Do sada su astronomi otkrili skoro 100 velikih planeta u orbiti oko različitih zvezda. Sa tolikim brojem pronađenih velikih planeta skoro bi bilo neverovatno da ne bi mogle postojati i manje planete. Mnogi eksperimenti i promatranja su u toku. Eksperimentom OGLE III je posmatrano 52.000 zvezda slične veličine kao Sunce, od kojih je kod 46 zvezda uočena promena jačine svetlosti usled prolaska malog objekta ispred zvezde.

Naučnici koje je NASA prvo konsultovala su predvidjali lansiranje četiri ili pet teleskopa, svaki veći od Hubble-a, i njihovo slanje ka Jupiteru, gde se oblaci prašine našeg Sunčevog sistema razređuju. Leteći u perfektnoj formaciji i kombinujući njihovu svetlost u jednu veliku superčistu sliku, teleskopi bi bili u mogućnosti da vide planete veličine Zemlje. Cena ovog projekta bi bila izražena u milijardama dolara i tehnologija za ovako nešto još uvek ne postoji, ali naučnici su smatrali da je to jedina mogućnost.

NASA, pod pritiskom smanjivanja budžeta je već počela da ima druga razmišljanja u kome pravcu da krene sa Finder projektom. Velike kompanije kao Ball Aerospace, Lockheed Martin, Boeing-SVS i TRW su već upitane za predlaganje alternativnih pristupa. Princeton tim se takođe složio da je najbolji način pronalaska male planete izostavljanje klasičnog teleskopa i pravljenje interferometra, serije teleskopa izuzetne jačine. Na primer, ako je nekoliko teleskopa postavljeno na distanci od 10 kilometara jedan od drugog i ako se slike skupljene od svakog digitalizuju i postave zajedno u isto vreme, konačna slika bila bi rezolucija teleskopa sa jednim ogledalom velicine 10 kilometara.

Ali pravljene interferometra za nalaženje malih planeta je problematično. Prvo, sa sadašnjom tehnologijom kombinovanje svetlosnih signala istovremeno je veoma teško. Drugo, naći planetu kao Zemlja, i pogotovo direktno je videti radije nego otkriti je "ljuljanjem" stvorenim gravitacionim povlačenjem zvezde, postrojeni teleskopi korišćeni za kreiranje interferometra bi morali biti lansirani u svemir iznad zemljine atmosfere. Treće, teleskopi bi još uvek bili zaslepljeni svetlošću zvezde u blizini planete. Četvrto, interferometrija je bolja ako se koristi u infracrvenoj a ne u vidljivoj svetlosti.

Pozitivnosti i negativnosti infracrvenog svetla ilustruje kompleksnost sa kojom se naučnici moraju suočiti u dizajniranju opservatorije za traženje male planete. Infracrvena talasna dužina je duža od onih u vidljivoj svetlosti tako da optika ne mora da bude isto tako precizna. Takođe, infracrvena svetlost smanjuje problem zaslepljivanja svetlošću zvezde. Tipična zvezda nadjačava svetlost planete u vidljivoj svetlosti u razmeri od 10 milijardi prema jedan, ali u infracrvenoj svetlosti ta razmera se smanjuje na 10 miliona prema jedan, čineći planetu hiljadu puta lakšom za uočavanje. Još jedan plus infracrvene svetlosti je da kada naučnici načine fotografiju planete slične Zemlji, svetlost koja se reflektuje od njene atmosfere će pokazati njen hemijski sastav, a mozda čak i biohemijski sastav. Karl Sagan i drugi naučnici su pokazali da če se planeta pogodna za život najverovatnije istaći u njenom infracrvenom delu spektra.

Problem je što bi se flota teleskopa morala poslati prema Jupiteru, zbog Sunčeve prašine koja se proteže iza Marsa. A NASA je već odlučila da bi slanje teleskopa prema Jupiteru bilo preskupo i preteško. Jedna od solucija je da se ostane bliže Zemlji i da se problem prašine reši pravljenjem mnogo većih teleskopa.

Princeton tim je isprva došao na ideju o veoma neuobičajenoj orbiti po kojoj bi Finder ostao blizu Zemlje ali po potrebi slao Finder daleko ispod ili iznad ravni Sunčeve prašine. Ali rešavanje problema sa infracrvenilom ne bi bilo dovoljno. Ispostavilo se da kao prvo Sagan nije imao zadnju reč o detektovanju biohemije planete. Istraživanjem naučnika kao Wes Traub je otkriveno da ima još molekula vezanih za život koji bi se pojavili u vidljivoj svetlosti što uključuje vodu, kisonik i ozon. Zahvaljujući manjim talasnim dužinama, interferometar vidljive svetlosti bi bio mnogo manji i samim tim lakši za lansiranje.

Ipak još uvek najveći problem vezan za vidljivu svetlost je bio kako ukloniti zaslepljujuću svetlost zvezde. Jedina ideja je korišćenje specijalnih filtera koji bi blokirali svetlost spolja i bili tamniji prema centru. Na taj način bi zaklonili pogled prema zvezdi. Ali niko nikada nije uspeo da napravi takav filter.

Mačje oko

A onda je jedan od naučnika iz Princeton tima po imenu David Spergel došao na briljantnu ideju razmišljajući na osnovu onoga što je već bilo poznato o anuliranju blještanja zvezde. Neki astronomi su dedusirali da bi postavljanje dva teleskopa na precizno rastojanje zataškalo svetlost u centru vidnog polja. Zataškavanje postaje još dublje ako se bočno od ovih teleskopa postave još dva manja teleskopa sa svake strane po jedan. Spergel je došao do zaključka da bi pomoglo postavljanje još dva manja teleskopa i zatim još dva što bi zaokružilo broj teleskopa na osam. U principu svaki dodavani par teleskopa zataškava svetlost sve više tako da bi beskonačni parovi ogledala bili idealni, veliki u centru i sve manji i manji sa strane. U jednostavnim interferometrima od četiri ogledala koje su drugi dizajnirali, malo od svetlosti zvezde bi se rasulo u svim pravcima od centralne "slepe tačke" što bi svaku planetu u blizini činilo teškom za videti.

Princeton sistem "multiogledala" je dizajniran da slije rasutu svetlost u dva regiona koji izgledom podsećaju na elisu, iznad i ispod zvezde, ostavljajući na taj način delove sa strane relativno tamne. Beskrajni parovi teleskopa su naravno fantazija, pa čak i tri, četiri para teleskopa predstavljaju komplikovan i nadasve skup poduhvat. Ali višestruko ogledalo mu je dalo ideju.

Ako pratite celokupan oblik idealnog, neograničenog broja ogledala, ceo sistem ima oblik mačijeg oka. Izbočeno i široko na sredini dok se sve više sužava i zaoštrava ka špicevima sa strane. Zašto da umesto izgradnje mnogo nezavisnih ogledala koja daju ovaj oblik, ne bi napravili samo jedno ogledalo takvog oblika? Jos bolje: zašto prolaziti kroz probleme pravljenja ogledala takvog oblika? Taj oblik se može dobiti i jednostavnim postavljanjem maske takvog oblika preko običnog teleskopa, i time dobiti otvor na teleskopu u obliku mačjeg oka.

I bio je u pravu. U maloj laboratoriji Princeton univerziteta aranžirano je par sočiva i okular tako da je svetlosni zrak malog lasera prolazio kroz njih. Zatim je dodan neproziran fotografski slajd, izuzev providnog kruga u sredini koji je simulirao kružni otvor na teleskopu. Svetlost koja je prolazila kroz okular, fokusirana je na papir. Rezultat je monohromatska tačka svetlosti, okružena sa regulisanim svetlijim i tamnijim talasima zvanim "Airy" šablon.

Zatim je taj slajd zamenjen drugim slajdom, takođe neprovidnim ali sa otvorom u obliku mačijeg oka umesto kružnog. Tačka svetlosti na papiru se nije promenila dok su svetliji i tamniji talasi bili ograničeni u obliku špiceva uperenih na gore i dole. Levo i desno od tačke svetlosti nije bilo ničega sem tame. Upravo u ovoj tami ceo tim se nada da će ugledati planete.

Cela demonstracija je uzela oko sat vremena i sa njome je tim uspeo da zataška svetlost lasera-zvezde za oko 100.000 puta. To nije ni približno cifri od 10 milijardi koja je potrebna, ali ako su uspeli da je smanje čak i za 100.000 puta za samo jednu probu od sat vremena, svi se nadaju da mogu učiniti i mnogo bolje od toga.

Ako uspeju onda bi NASA Terrestrial Planet Finder izgledao veoma različito od onoga kako je prvo zamišljen pre par godina. Sačinjavaće ga samo jedan satelit a ne četiri ili pet i biće stacioniran mnogo bliže u orbiti oko Zemlje. Ono što je najvažnije je mogućnost pronalaženja druge Zemlje desetinama godina brže nego što je svemirska agencija proračunala. Da bi još više ubrzali stvar, Princeton tim je predložio da se u međuvremenu napravi Finder sa ogledalom prečnika četiri metra koji bi se mogao lansirati već 2010. godine. Dizajniran sa njihovom maskom, ovaj teleskop bi bio dovoljno snažan da nađe planete slične Zemlji u orbiti oko 20 do 30 zvezda nama najbližih, od kojih bi verovatno prve na listi bile Alpha Centauri (4.4 s.g.), Epsilon Eridani (10.5 s.g.), Tau Ceti (11.9 s.g.), Epsilon Indi (11.9 s.g.) Eta Cassiopeia (19.5 s.g.), 82 Eridani (19.8 s.g.) i Delta Pavonis (19.8 s.g.).

Čak i ako ne nađe ni jednu Zemlju u orbiti oko ovih zvezda ovaj teleskop bi bio veoma koristan. Uklanjanjem maske sa teleskopa dobili bi konvencionalan teleskop jači od Hubble-a.

Princeton tim sa svojim planom je u prednosti zato što se radi samo o jednom satelitu a ne više satelita koji bi radili zajedno. Ali ogledalo tog satelita bi moralo biti skoro perfektno, čak do te mere da ga je sa sadašnjom tehnologijom možda i nemoguće napraviti. Ipak, Princeton tim smatra da bi odbijanje svetlosti sa drugog fleksibilinog ogledala korektovalo nepravilnosti izazvane eventualnim manama prvog ogledala.

Dva projekta

Posle dve i po godine i preko 60 različitih dizajna koje su uradili naučni timovi četiri velike kompanije, NASA je 10. maja objavila da je izabrala dva koncepta čiji će razvoj dalje finansirati. Oba dizajna imaju isti cilj blokiranja svetlosti zvezde radi lakšeg uočavanja manje planete.

Prvi koncept je dizajn Lockeed Martin "Infracrveni Interferometar". Više manjih teleskopa leteći u perfektnoj formaciji simulira jedan veliki teleskop. Interferometar koristi tehniku pod imenom "nulling", da zataška i redukuje svetlost zvezde u faktoru od jednog miliona, omogućavajuci detekciju veoma slabih infracrvenih emisija planeta.

Drugi koncept je Princeton-Ball Aerospace "Spergel Pupil Optical Coronograph". Koncept vidljive svetlosti. Veliki optički teleskop sa ogledalom veličine 4x10 metara kolektuje svetlost zvezde i veoma bledu svetlost koju reflektuje planeta. Teleskop bi imao specijalnu optiku koja bi redukovala svetlost zvezde u faktoru od jedne milijarde, omogućavajući astronomima da vide planetu.

Ova dva dizajna su veoma realistična po misljenju NASA i zaslužuju dalje izučavanje i razvijanje a sve u cilju lansiranja TPF-a negde sredinom sledeće dekade.

NASA i JPL će pratiti oba programa i odlučiti negde 2005 g.-2006 g. koji će program biti izabran za misiju.

Terrestial Planet Finder je deo NASA "Origins Program", serije misija koja ima za cilj izučavanje formiranja galaksija, zvezda i planeta i potragu za životom. Program ima za cilj odgovore na pitanja: "Odakle smo došli?" i "Da li smo sami?".

Johnny-Delija · Delija Sever - Forever

Ima li života oko najbližih zvezda?

Uslovi

Život kakvog mi poznajemo može da nastane samo u dosta ograničenim uslovima. Koji su to uslovi i da li oni vladaju oko najbližih zvezda?
Prostor oko zvezde u kome vladaju odgovarajući klimatski uslovi za nastanak života koji je zasnovan na ugljeniku naziva se nastanjiva zona ili ekosfera. Pod ovim se podrazumeva ne samo nastanak, već razvitak i opstanak tokom milijardi godina. Za takav razvitak potrebno je da zvezda domaćin bude zvezda glavnog niza H-R dijagrama, što joj obezbeđuje dugo sijanje pre zalaska u stanje crvenog džina.

U nastanjivoj zoni jedan od najbitnijih uslova jeste temperatura. U njoj mora da vlada opseg temperature od 0°C (tačka mržnjanja vode) do 100°C (tačka ključanja vode). Ako se uzme u obzir da planeta kruži oko zvezde tipa G2, da jedan deo svetlosti reflektuje, a jedan apsorbuje pa ponovo odaje, kao što je slučaj sa Zemljom, da rotira brzinom kojom i Zemlja rotira, onda je nastanjiva zona prostor oko zvezde na udaljenosti od oko 0.63 do 1.15 AJ (u drugim literaturama od oko 0.95 AU do 1.37 AU)

Nastanjive zone za toplije zvezde bile bi dalje od zvezde, ali i šire zbog toga što su sjajnije zvezde luminoznije, i obrnuto.

Bez obzira što sjajnije zvezde imaju šire nastanjive zone, potraga je pre svega za zvedama čija je masa između 0,5 i 1,4 Sunčeve mase. Takve zvezde će ostati na glavnom nizu onoliko vremena koliko je dovoljno inteligentnom životu da se razvije, a to znači minimum 3 milijarde godina nepromenljivog sjaja.

Zvezde od 1,4 Sunčeve mase će ujednačeno sijati oko 3,6 milijardi godina. Masivnije zvezde, kraće žive. Nastanjiva zona za zvezde od 0,5 Sunčevih masa je na udaljenosti od svega 0,23 – 0,38 AJ, što neminovno uzrokuje “zakucavanje” rotacije planete usled plimskih talasa. Manje masivne zvezde imale bi još uže i bliže nastanjive zone.

Više od 65% zvezda koje odgovaraju ovom opsegu masa pripadaju zvezdanim dvojnim sistemima. To je nepogodan faktor zbog toga što bi blizina druge zvezde u većini slučajeva narušavala stabilnost planetskih putanja.

Da bi se život uopšte razvio, u sastav planete moraju ući elementi neophodni za razvitak života kao što su: ugljenik, azot, kiseonik, fosfor, gvožđe… To znači da oblak od koga nastaje planetarni sistem mora biti bogat ovim elementima. U Galaksiji ove zvezde pripadaju Populaciji I i leže u galaktičkom disku. Znači, biraju se zvezde u čijem spektaru se detektuju ovi elementi, jer ako ovih elemenata ima u planetama, onda ih mora biti i u zvezdi.

Sirius

Alpha Canis Majoris A iliti poznatija kao Sirius je mlada zvezda stara svega 300 miliona godina. Taj period je i više nego dovoljan da se oko nje razvije planetarni sistem. Nastanjiva zona je poprilično široka zato što je Sirius sjajna zvezda. Zbog toga je moguće da se u ovoj zoni nađe tri do četiri planete Zemljinog tipa.

Sirius je bela zvezda, spektralne klase A. Takve zvezde su nekoliko puta sjajnije od Sunca, a zvezda što je sjajnija ona brže troši svoje gorivo i brže “izgori” svoj život na glavnom nizu H-R dijagrama. Ova zvezda će glavni niz napustiti za samo 700 miliona godina. Pri tome će prelaskom u stanje crvenog džina uništiti sve planete oko sebe.

Zbog toga, kada bi postojale, planete Siriusovog sistema bi bile mlade, prekrivene toplim i plitkim okeanima. Čak i ako bi se za to vreme formirao neki kontinent, on bi bio veoma male, vulkanski aktivne površine. Atmosfera bi bila jako debela i vlažna dok bi se kroz nju probijalo sjajno sunce. Ozonski omotač ne bi postojao, te ne bi imalo šta da štiti površinu planete od štetnog zračenja. Zbog toga bi se samo na dnu okeana, pored hidrotermalnih ventila, daleko od domašaja ultraviolentnog zračenja, mogle razviti primitivne jednoćelijske anaerobne bakterije i to je sve.

Pre svega ne bi bilo vremena za razvitak i opstanak kompleksnijih životnih formi, te baš iz navedenog razloga, zvezde ovog spektralnog tipa su isključene iz potrage za vanzemaljcima.

Sirius B je zvezdanog pratioca Siriusa A. Suviše je taman da bi se video golim okom. Udaljenost između ova dva člana odgovara udaljenosti Sunce – Uran.

Ovaj mali beli patuljak čini Sirius promenljivom zvezdom, jer je s vremena na vreme pomračuje. Putanja Siriusa B je jako ekscentrična (e=0,59).

Procyon

Tipičan primer zvezde poddžina jeste Procyon (Alpha Canis Minor), što znači da je sagorela sam helijum i da je na pragu umirujućeg procesa.

Pripada tipu F5 što znači da je masivnija i svetlija od Sunca. Stoga bi ovde nastanjiva zona bila nešto dalje od maternje zvezde, ali bi životni vek planeta bio za milijardu godina kraći nego na Zemlji, što znači da se nema vremena, ovog puta, za razvitak naprednih oblika života…

Potencijalna nastanjiva planeta oko Procyona imala bi klimu topliju od Zemljine. Zapravo, Procyon ne samo da emituje više vidljivog zračenja, već i više UV zračenja. Da bi život opstao pod ovakvom radijacijom potrebni su ili zaštitni pigmenti u ćelijama tih organizama ili nepogrešiv i savršen genetski aparat.

Možda čudna stvar u životu oko Procyona jeste prisustvo malog saputnika, belog patuljka. Logičan sled u evoluciji zvezda jeste da zvezda postaje beli patuljak posle stadijuma crvenog džina. Procyon B je postao crveni džin pre nekih 100 miliona godina. Takva promena bi znatno uticala na klimu hipotetičkih planeta. Posle katastrofe, ove planete bi bile pustoš. Od potencijalnih okeana ostale bi barice oko kojih bi se sjatili jedva preživeli organizmi…

Epsilon Eridani

Epsilon Eridani je, takođe, pripadnica glavnog niza H-R dijagrama i Sunčeva komšinica. Nešto je manja i hladnija od Sunca. Pripada tipu K. Ovakve zvezde imaju dugačak životni vek i druge su po redu zastupljenosti u Galaksiji. Njihova nastanjiva zona je uža i bliža zvezdi.

Ova zvezda je idealan kandidat za vanzemaljski život kakav mi tražimo. Slična je Suncu, te stoga oko nje mogu kružiti planete slične Zemlji, plus nema nijednog zvedanog saputnika koji bi ometao nastanak planeta. Oko nje je detektovan bledi prašnjavi disk prečnika oko 60AJ.

Ova zvezda je bila jedna od prvih meta SETI programa 1960. godine i u bliskoj budućnosti se očekuje rešenje pitanja života oko ove zvezde.

Tau Ceti

Zvezde spektralne klase G su najočiglednije mete za potragu za vanzemaljcima, jer je Sunce iste te klase. Tau Ceti je jedna od njih. Ona će sijati odgovarajućim ujednačenim sjajem još oko 10 milijardi godina što je sasvim dovoljno vremena za razvitak i opstanak najkompleksnijih oblika života.

Tau Ceti je oko dva puta manje luminoznosti od Sunca i njegova nastanjiva zona je široka oko 1/3AJ, ali je dovoljna za razvitak planete tipa Zemlje. Međutim, pošto je gotovo za svaki planetarni sistem uobičajeno da u njemu postoji i jedna džinovska gasovita planeta koja kruži blizu zvezde, onda bi to u ovom slučaju bilo malo nepogodno. Zapravo, ta gasovita planeta bi se nalazila u nastanjivoj zoni pri čemu ne bi bilo mesta za nastanak neke druge planete. Jedina mogućnost je da se život razvije na nekom od brojnih satelita te džinovske planete koji bi slučajno bio veličine Zemlje…

Klima na mesecu oko Tau Ceti bi definitivno bila drugačija od klime na Zemlji. U zavisnosti od udaljenosti orbite, nije isključen nijedan poznati oblik života na ovom mesecu.

UV Ceti

UV Ceti pripada zvezdama koje su male mase (oko 1/10 Sunčeve mase) i slabog sjaja, te se i ne mogu nazvati suncima. Međutim, ove tamne zvezde sačinjavaju više od 70% zvezdane populacije u Galaksiji, tako da su vredne pažnje. Zvezde M klase zrače jako malo, te su u mogućnosti da maltene žive čitavu večnost (od 50 milijardi do 50 biliona godina, u zavisnosti od njihove mase).

Crveni patuljci su slabog sjaja, tako da je njihova ekosfera jako uska i blizu zvezde, negde oko 0,04-0,2AJ. Zbog blizine planeta će vremenom prestati da rotira, što znači da će na jednoj strani potencijalne planete stalno biti dan, dok na drugoj noć. Prvo se smatralo da na ovakvoj planeti ne bi mogla da postoji zadovoljavajuća klima. Međutim, naučnici kažu da ako bi atmosfera sadržala min 150mbar ugljendioksida, dnevna strana bi efektom staklene bašte zarobljavala dovoljnu količinu toplote koja bi se vetrovima prenela i na drugu stranu planete i učinila da se atmosfera na toj strani ne zaledi i da razlika u temperaturama ne bude veća od 40°C.

Još jedna nezgoda jeste ta da crveni patuljci većinu svoje energije emituju u infracrvenom delu spektra. Zračenja potrebnog za fotosintezu bi bilo vrlo malo, tako da zelene biljke ovde ne bi opstale.

Pošto bi planeta orbitirala jako blizu zvezde, sila gravitacije zvezde bi izazivala jake plimske talase stvarajući planeti aktivnu unutrašnjost. Pošto nema efektivne fotosinteze, živi organizmi bi preživljavali koristeći geotermalnu energiju, što znači da bi mogli da žive i na tamnoj strani planete. Ova pomisao bi mogla da reši još jedan problem. Naime, karakteristika crvenih patuljaka jesu zvezdane erupcije. To su nagla povećanja sjaja u roku od par minuta. Atmosfera potencijalne planete bi stoga ublažavala ove promene čak i kad bi one trajale mesecima, te ne bi bilo značajnih promena u klimi.

Ne mora da znači da oko crvenih patuljaka nema života. Tamo bi život bio totalno drugačiji, sa stanovnicima koji ni malo ne liče na Zemljane. Ipak, univerzum umire, a poslednji koji će umreti jesu crveni patuljci tako da će oni biti jedina mesta gde se neka napredna civilizacija može nastaniti.

Gde je u svemu tome Zemlja?

Iz svega ovoga zaključujemo da je naše Sunce jedinstvena zvezda u svome “ćošku” svemira. Sunce, kao prvo, nema zvezdane pratioce, što omogućuje planetama, pre svega, stabilne putanje. Kao drugo, spada u 10% zvezda našeg zvezdanog komšiluka koje su dovoljno masivne da bi bile dovoljno svetle i tople, ali koje će sijati dovoljno dugo za nastanak i razvitak života, uz stvaranje kiseonika i prilagođenje planete životu, kakva je danas. Takođe, izgleda da se u Suncu nalazi 50% više težih elemenata nego u drugim zvezdama Sunčevog tipa i starosti, što je dobro zato što su teški elementi neophodni za izgradnju “kamenih” planeta. Sunce ima manje promenljiv sjaj od njemu sličnih zvezda što je značajno u tom smislu da nema velikih izliva štetnog zračenja Sunca.

Sunce ima neobičnu putanju oko galaktičkog centra. Putanja mu je manje ekscentrična u odnosu na druge zvezde njemu slične po tipu starosti i zahvaljujući tome Sunce ne zalazi dublje u Galaksiju gde su česte supernove. Takođe, putanja jedva da je malo nagluta u odnosu galaktičku ravan što ide u prilog tome da nema iznenadnih poremećaja Ortovog oblaka zbog čega bi komete često bombardovale Zemlju.

Naravno, nije još otkrivena nijedna zvezda koja je identična Suncu…

Johnny-Delija · Delija Sever - Forever

Na vansolarnoj planeti pronađen kiseonik i ugljen dioksid

Planeta nazvana HD 209458b - "Oziris"

To je još jedna planeta, van našeg Sunčevog sistema sa čuvene liste otkrivenih planeta: prva ekstra solarna planeta koja je otkrivena kako prolazi ispred svog matičnog Sunca, prva planeta za koju je utvrđeno da ima atmosferu, prva na kojoj je uočen vodonik koji isparava u atmosferu i sada prva planeta u čijoj su atmosferi otkriveni kiseonik i ugljendioksid.

Astronomima već dobro poznata ekstrasolarna planeta HD 209458b, kojoj su dali nadimak "Oziris", po glavnom egipatskom bogu Sunca, tvorcu vremena i zaštitniku Egipta, koji je izgubio deo svog tela - kao i Hd 209458b - posle ubistva svog brata, i nakon čega ga je isekao na komade da ga spreči da ponovo oživi.

Planeta Oziris je ponovo iznenadila astronome kada su u njenoj atmosferi pronašli kiseonik i ugljen dioksid, koji isparavaju u tako ogromnim količinama, da naučnici smatraju da treba da se ustanovi jedna nova vrsta planeta - tzv. "Chthonian Planets", što bi u vrlo slobodnom prevodu značilo "gasni džin od koga je ostalo samo jezgro".

Naučnici ESA su koristili svemirski teleskop HABL prilikom osmatranja HD 209458b planete koja rotira oko svog matičnog Sunca i pronašli kiseonik i ugljen dioksid koji okružuju planetu u njenoj izduženoj atmosferi elipsoidnog oblika, sličnoj ragbi lopti, kojom je planeta obavijena. Ovi "atomi" kuljaju iz nižih slojeva atmosfere u mlazevima, slično kovitlacu prašine koji ostaje iza supersoničnih aviona.

Kiseonik je jedan od mogućih pokazatelja života za kojim tragaju svi naučnici u svojim istraživanjima kada je u pitanju potraga za životom van naše planete.

Ovakvo otkriće iako zanimljivo za astronome, ali nije neko veliko iznenađenje, pošto je kiseonik prisutan i na džinovskim planetama našeg Sunčevog sistema, poput Jupitera i Saturna. Naučnike je iznenadilo da su pronašli atome ugljen dioksida i kiseonika koji okružuju planetu u jednom produženom omotaču. Ta činjenica da se oni vide u gornjim slojevima atmosfere na HD 209458b potvrđuje pretpostavku da se na ovoj planeti upravo događa stvaranje atmosfere - tj. "eksplozija atmosfere".

Oziris se nalazi na udaljenosti od samo 7 miliona kilometara od matičnog Sunca, i njena atmosfera se zagreva i do temperature od oko 1000°C.

Vodonik je veoma lagan elemenat, u stvari najlakši, kiseonik i ugljendioksid su mnogo teži u poređenju sa njim, pa je ovo navelo naučnike da zaključe da je fenomen ovako snažnog kuljanja "vazduha" mnogo delotvorniji od običnog isparavanja. Gas u suštini kulja brzinom većom od 35.000 km/h.

"Mi smatramo da bi čak i teži elementi, kao što je gvožđe, mogu biti izbačeni u atmosferu" - izjavio je član istraživačkog tima "Alan Lecavelier des Entages" sa istraživačkog instituta za astro fiziku u Parizu, CNRS, Francuska.

Ceo ovakav mehanizam isparavanja je tako karakterističan da postoji opravdan razlog za pretpostavku da postoji nova klasa-vrsta planeta van našeg Sunčevog sistema, tzv. - Chthonian Planets", po Grčkom Bogu Khthon-u, vladaocu vrelog paklenog podzemlja, koja je u Francuskom jeziku poznata i kao "Authchton"

Za "Chthonian" planete se misli da su one čvrsti ostatci jezgra isparenih gasnih džinova, koje se nalaze u orbitama čak bliži svojim matičnim Suncima nego što je planeta Oziris.

Otkrivena planeta će uskoro biti u dometu posmatranja postojećih teleskopa, kako na Zemlji, tako i iz svemira. Otkriće ovako silovitog, snažnog procesa isparavanja, prema mišljenju naučnika je sasvim uobičajen, ali nam može indirektno potvrditi teoriju o "detinjstvu" naše sopstvene Zemlje.

"Ovo je jedinstvena prilika da možemo direktno da posmatramo ovako jedno hidrodinamičko isparavanje. Naučnici smatraju da su: Venera, Zemlja i Mars možda potpuno izgubili svoju prvobitnu, originalnu atmosferu u ranom periodu postojanja. Njihove sadašnje atmosfere vode poreklo od udaraca asteroida i kometa, kao i od izbacivanja gasa iz unutrašnjosti ovih planeta." - smatraju naučnici.

aureliano · ♣ El Capitán ♠

Nakon što je u travnju objavljeno da u atmosferi planeta nalik Jupiteru ima vodene pare, Svemirski teleskop Spitzer potvrdio je njenu prisutnost u atmosferi plinovitog diva HD189733b.

Planetolozi su predvidjeli da bi "vrući Jupiteri" – masivni plinoviti divovi koji kruže blizu svojih zvijezda – mogli imati vodene pare u atmosferi.

U travnju su astronomi objavili da su je otkrili pomoću Hubblea, no kasnije je ta tvrdnja pobijana.

Sada su Giovanna Tinetti i njezini kolege s londonskog University Collegea pomoću Svemirskog teleskopa Spitzer proučavali HD 189733b, vrući Jupiter koji kruži oko zvijezde udaljene samo 63 svjetlosne godine od Zemlje.

Posebnu su pažnju posvetili trima infracrvenim područjima centriranima oko valnih duljina od 3,6, 5,8 i 8 mikrometara te su otkrili da svjetlost blijedi kad planet prolazi ispred zvijezde dosljedno apsorpciji svjetla u vodenoj pari.

"Ovo je prvi pravi dokaz takvog smanjivanja intenziteta svjetlosti i samim tim dokaz prisutnosti vode u atmosferi nekog drugog planeta", rekao je Jean-Philippe Beaulieu s Astrofizičkog insituta u Parizu.

net.hr

m1l1ja · Početnik Domaćeg.de

Evo takodje jednog linka sa tekstom na istu temu:

Vansolarne planete
Nikola Veselinović
Wednesday 14 February 2007

Astronomija se kao nauka može sagledati i kao otkrivanje da planeta Zemlja nije ni po čemu izuzetna i da ljudi u svemiru nisu bitni onoliko koliko bi hteli. Prvo se mislilo da je Zemlja centar univerzuma i slobodni umovi koji su to dovodili u pitanje su to mogli i glavom da plate na lomači (setimo se Đordana Bruna i umalo Galileja). Kada je najzad postalo jasno da je Zemlja samo jedna od planeta u Sunčevom sistemu, mislilo da ne postoje druge planete van našeg sistema ili da su strašno retke pa samim tim smo opet nekako bili posebni.

Naravno ni ta zabluda nije mogla dugo da traje. Sve bolja preciznost instrumenata nam je omogućila da posmatranjem zvezda upoznamo donekle i njihovu neposrednu okolinu. U toj okolini smo našli planete. Za sada možemo da ustanovimo postojanje najvećih i najbližih ali uskoro, mnogi novi svetovi će nam se otkriti a neki od njih će imati uslove pogodne za nastanak života.

Planeta izvan sunčevog sistema su otkrivane od početka devedesetih godina prošlog veka i sada se otkrivaju po dvadesetak godišnje.To je rezultat boljih teleskopa tj, tehnologija CCD detektora i kompjuterska obrada signala. Ova poboljšanja su omogućila bolju detekciju kretanja posmatrane zvezde i odatle uticaj planete na zvezdu . Planete direktno teško možemo da vidimo zbog sjaja matične zvezde. Do sada smo otkrili 153 planetarnih sistema sa bar 176 planete i otkriva se skoro po desetak planeta mesečno. Zvanično planete oko drugih zvezda nemaju ime ali nezvanično neke imaju imena kao Zlatokosa, Oziris, Belerofont, Milenijum i druga.

sl 1. Orbite nekih otkrivenih planeta upoređene sa našim sunčanim sistemom

Postoje više načina koja se koriste za posredno otkrivanje planeta oko zvezda i pulsara. Najlakša i prva korišćena metoda je posmatranje neregularnosti u periodu radio pulseva koji dolaze sa pulsara. Pulsari su ostaci zvezde koja je eksplodirala i ostavila za sobom jezgro koje se brzo okreće (usled očuvanja momenta impulsa) i emituje jako zračenje koje mi detektujemo u pravilnim kratkim razmacima. Ukoliko postoje neke nepravilnosti u tim impulsima, to znači da nešto gravitaciono utiče na pulsar. Ponekad je to planeta oko pulsara. Tako je otkrivena i najstarija planeta, popularno nazvana Metuzalem, koja je stara oko 13 milijardi godina i ima masu kao dva Jupitera i nalazi se na 5600 sv. godina od nas.

Druga metoda se zasnovaju na preciznom merenju kretanja zvezde. Posmatra se pomoću Doplerovog efekta (pomeranje spektralnih linija usled kretanja zvezde ka nama ili od nas). Ovom metodom možemo ustanoviti kako se zvezda kreće oko, na primer, centra gravitacije koji nije u centru zvezde već pomeren ukoliko postoji još neke mase kao plenete u sistemu te zvezde. Ovo je i najrasprostranjenija metoda koja se sada koristi i skoro sve planete oko drugih zvezda su tako otkrivene.

Sl 2. Revolucija planete i zvezde oko zajedničkog centra mase

Najlakše se detektuju masivne planete koje su blizu zvezde kao npr OGLE-TR-56 b koja se nalazi na 0,0225 rastojanja Zemlja-Sunce od svoje matične zvezde.

Pored ovih koristi se i detekcija u smanjivanju intenziteta sjaja posmatrane zvezde kada planeta prođe između nas i nje.

Sl 3. Smanjivanje svetlosti usled zaklanjanja

Zvezde od strane planete

Malo korišćeni metod do sada je metod gravitaciona mikro-sočiva koji se stvara kada planeta i zvezda gravitaciono skrenu svetlost (Ajnštajnova opšta teorija relativnosti) koja dolazi iz nekog izvora iza njih i dolazi do nas.Ova metoda zahteva da se posmatrani sistem izuzetno namesti da bismo videli efekat ali omogušava detekciju planeta poput Zemlje.Ova metoda će se tek razvijati pošto postoje planovi o automatskim teleskopima koji bi posmatrali ovaj fenomen koji je koristan ne samo za potragu za planetama nego i za druga astronomska istraživanja.

sl. 4. Gravitaciono sočivo

Najuzbudljiviji metod je naravno direktno posmatranje planeta. U martu 2005 su, koristeći Spicerov svemirski teleskop , snimljene dve planete. Spektralno su i izmerene temperature na otkrivenim planetama i one su preko 1000 K. Evropski timovi u Čileu su snimili još dve planete veličine nekoliko Jupitera i na priličnom rastojanju od matičnih zvezda. Problem u direktnom posmatranju je kako izolovati planetu u sjaju zvezda. Nove metode pokušavaju interferencijom dva signala iz dva teleskopa da nekako priguše sjaj zvezde.

Pored detekcija planeta direktnim posmatranjem smo uočili i brojne planetarne sisteme koji tek se rađaju. Oko tih zvezda se nalazi veliki disk prašine od kojeg će možda jednom nastati planete kao što se pre pet milijardi godina desilo u našem sistemu.

sl 5. Protoplanetarni disk oko zvezde u Orionovoj maglini

Sve brži razvoj tehnike posmatranja i izrade teleskopa dovešće do značajnih otkrića. Planiraju se misije koje bi u orbitu trebalo da postave naslednike Habl teleskopa. Ti teleskopi će pružiti nove nalaze koje nikako do sada nismo mogli da otkrijemo (evropski teleskop COROT koji je prva takva misija je lansiran krajem 2006. godine). Postoji i projekat Systemic koji uključuje radoznale amatere i njihove kompjutere pri obradi rezultata dobijenih od posmatranja zvezda teleskopima sa cele planete i otkrivanju neregularnosti u kretanju zvezda. Sve ovo čini astronomiju posebno interesantnom naukom sada jer pravi proboji na polju novih svetova tek predstoje i ko zna kakva nas iznenađenja i otkrića čekaju.

Izvor: Viva fizika