Duhovi

dj's · Početnik Domaćeg.de

Nije toliko strasno ali je istinito.Negde oko 5 sati ujutru krecu ljudi na posao autobusom.Bus ceka oko 15 minuta pa krece.Iz busa izlaze muz, zena i dete i nestaju u mraku.Pre nego sto je bus krenuo jedna zena kaze "stani moram da vidim nesto".Izadje napolje a ispred crkve koju sam zaboravio da spomenem vidi to dete koje je obeseno i jednom rukom se drzi za granu i place.Ode tamo i skine ga sa drveta i smire ga malo.Krene bus i posle 3,4 km u njega udju muz i zena.Dete im prilazi i kaze majci "Sto si rekla da nece da me boli?Mnogo me je bolelo!".Vozac okrene bus i ode pravo u policiju.Vise se ne zna sta je bilo.Vozac ne prica o tome.Od tada se ispred te crkve vidja osoba koja lebdi bez glave.Jezivo a?

zaljubljeni_narcis · Upućeni član

ja bih woljela da widim duha ili mi se makar tako chini

Masha92 · Početnik Domaćeg.de

http://www.misterije.com/index.php?option=com_content&task=view&id=233&Itemid=119

odgledajte ovo Rolling Eyes

goran.b · Početnik Domaćeg.de

slatkicaa88 · Početnik Domaćeg.de

...satrsno...postoje takve stvari...svi smo nekad znali osjetit neciju ruku na ramenu a kad se okrenemo nema nikog...

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Poseta mrtvog prijatelja
Karl Gustav Jung, čuveni švajcarski psiholog i psihijatar, jedan od učenika Sigmunda Frojda, bio je poznat po svom zanimanju za zbivanja u vezi s posmrtnim životom. I, mada je jednom izjavio da besmrtnost duše nikako ne može da bude dokazana, verovao je da između živih i mrtvih može da se uspostavi neka vrsta telepatske veze. U svojoj autobiografiji Jung je opisao jedan svoj doživljaj koji, kako izgleda, ide u prilog ovom njegovom verovanju.

Jedne noći u krevetu Jung je razmišljao o pogrebu na kome je bio prethodnog dana i, odjednom, ukazala mu se vizija: njegov pokojni, tek sahranjeni prijatelj stajao je u dnu njegovog kreveta i posmatrao ga. Zatim je krenuo prema vratima davši mu znak da ga prati.

Jung ga je, u mislima, poslušao i, takođe u mislima, izišao s njim iz svoje kuće, a zatim ulicama do njegove. Ušli su u prijateljevu biblioteku i ovaj se popeo na merdevine i pokazao prstom na jednu knjigu – drugu po redu od pet u crvenim kožnim povezima koje su se nalazile u drugom redu računajući od vrha police. Tu se Jungova vizija prekinula.

Teran ogromnom radoznalošću, Jung je odmah ujutro posetio prijateljevu udovicu i zamolio je da pregleda biblioteku, prostoriju u kojoj nikada ranije nije bio. Kada je ušao unutra, sve je bilo onako kako je video u mislima uključujući i merdevine kraj police.

Jung se popeo do pretposlednjeg reda knjiga i našao onu koju mu je prijatelj pokazao. To je bio prevod s francuskog romana Emila Zole "Zaveštanje smrti".

To je samo jedno od sličnih Jungovih iskustava i on o njima nije rado javno govorio. Jednom je objasnio i zbog čega: "Više volim da, bar dok sam živ, takve događaje ne objavljujem. Oni bi naučnike opteretili velikim teškoćama."

U autobiografiji "Sećanja, snovi, razmišljanja" opisao ih je sve.

Trkački auto broj 42
Peti maj 1963. bio je značajan datum za milione ljubitelja auto-trka u Japanu. Tog dana održavao se prvi Japanski gran-pri posle Drugog sv. rata i to na ultramodernoj stazi "Suzuka" u Nagoji. Favorit je, po opštem mišljenju bio čuveni Masao Asano za volanom belog "Osten Hilija" s brojem 42.

Izbog baš tog broja zaprepastio je masu posmatrača koja se od jeze ustalasala. Jer, to je broj od koga se u Japanu beži kao đavo od krsta. Pisan arapskim ciframa 42 u japanskom prevodu glasi "ši ni" i vezuje se za reč "šingu" – umreti. Šampion Masao Asano odbacio je zabrinute primedbe kao "drevne praznoverice".

Trka je počela i posle prvog kruga Asano je preuzeo vođstvo i nalazio se na čelu sve do poslednje, veoma opasne krivine. Kada je u nju uleteo brzinom o d preko 200 kilometara na čas, njegov "Ostin-Hili" se, iz dosad nepoznatih razloga, oteo kontroli. Tumbajući se preko piste, automobil je rasturio sve sa strane postavljene zaštitne odbojnike i srušio se u duboku jarugu. Dok su spasioci stigli do olupina, Masao Asano je već bio mrtav.

Nekoliko nedelja kasnije, Japanska automobilska federacija, u čijoj su nadležnosti svi sportovi motornih vozila u toj zemlji, zabranila je upotrebu broja 42 na svim vozilima.

Sledeće godine, oko 150.000 gledalaca okupilo se na tribinama oko staze "Suzuka" za drugi posleratni Japanski gran pri. Dve ekipe zvaničnih posmatrača zauzele su mesta u kontrolnoj kuli. Njihov je posao bio da paze i beleže brojeve automobila svaki put kada projure krug i da, posle trke, uporede svoje papire kako ne bi došlo do greške.

Za vreme trke u kojoj je učestvovalo mnogo automobila ti posmatrači nisu imali mnogo vremena za razmišljanje – samo su izvikivali i zapisivali brojeve kola koja su sevala pistom ispod njih. A, kada su posle trke uporedili papire, otkrili su da je automobil obeležen brojem 42 prošišao stazom vodeći u osam od 25 krugova. Posle osmog niko ga nije zabeležio.

To je bila neoboriva činjenica mada nijedna kola s tim brojem nisu bila prijavljena za trku niti je iko ikada umeo da ih opiše, a još manje da kaže ko ih je vozio. Ona su jednostavno postojala samo u beleškama kontrolora trke iz kule.

[Iz "Politikinog zabavnika" #2086; 20. XII 1991.]

Duhovi škotskih zamkova

Luda Meri

Zamak Kilhrn, sagrađen u XV veku, na obali Loh Ejva prepun je duhova. Za vreme maglovitih dana u njemu se može videti mlada žena kako tumara po ruševinama i jeca. To je takozvana Luda meri, devojka koju je vlasnik zamka silovao da bi se njome oženio protiv njene volje.
Petorica Merine braće, koji su pritekli u pomoć, izgubili su se u gustoj magli, njihov laki čamac se prevrnuo i svi su se podavili. Od tada, kad god je maglovit dan, njihova sestra, poludela od tuge, doziva ih iz zamka.

Kćerka data đavolu

Postoje ostaci zamka Ardverk za koji se priča da ga je sagradio lično Đavo, ali pod uslovom da mu vođa klana Meklaud zauzvrat pokloni svoju dušu. Ovaj je odbio da se rastane od duše i, umesto nje, ponudio je Đavolu svoju ćerku za ženu.
Ugovor je potpisan, zamak podignut i proslavljena je svadba. Ali, kada je nevesta shvatila za koga su je udali, bacila se kroz prozor i razbila o stene.

Odsečene ruke

Zamak Dantrani u kome su u XVII veku po naređenju klana Kempbel odsečene ruke jednom zarobljeniku koji je, svirajući gajde, uspeo da upozori i spase članove svoga klana da ne upadnu u zamku Kempbelovih.
Bila ov priča tačna ili ne, tek, za vreme restauracije zamka dvadesetih godina XX veka, ispdo kuhinjskog poda nađene su kosti dveju ruku. Od tada se više ne čuje tiha svirka hrabrog gajdaša.

Bal vampira

U divnom zamku Glamz, gde je 1930. rođena princeza Margaret, sestra sadašnje britanske kraljice, vrvi od duhova: tu su seni radnika koje je žive uzidao okrutni vlasnik, zatim Ledi Glamz spaljene na lomači po naređenju škotskog kralja Džejmsa V, pa žene bez jezika koja luta vrtom i, najzad, jedno čudovište čije se režanje u centralnoj kuli moglo čuti sve do 1921. godine i koje je volelo da se vere po strmim tornjevima.

Nesrećna ledi Margaret

Zamak Danrobin, sagrađen je 1275. godine gleda na Severno more. Priča se da se 1600. ledi Margaret, kćerka vojvode od Saderlenda čijoj porodici zamak pripada, zaljubila u lepog i mladog čoveka, ali običnog napoličara, koji je imao hrabrosti da je zaprosi. Vojvoda, besan zbog ove drskosti, zaključao je kćer u sobu na vrhu kule i mladiću zabranio da ikada kroči u zamak.
Ali, pošto je ljubav obično jača od svih prepreka, zaljubljeni su se nekako dogovorili da zajedno pobegnu. U noći određenoj za bekstvo, baš kada je Margaret zakoračila da se spusti niz konopac, u sobu je upao njen otac. Videvši ga, devojka se uplašila, ispustila konopac iz ruku i pala na zemlju., pravo pred noge svog voljenog. Držeći njeno beživotno telo u zagrljaju, mladić je vojvodu od Saderlenda prokleo za sva vremena.
U II sv. ratu zamak Danrobin pretvoren je u vojnu bolnicu. Mornari koji su se u njoj oporavljali pričali su kako se noću neka nečujna prilika šunjala između kreveta kao i da su često slušali očajnički devojački plač.

Mekdonaldova osveta

Na ostrvu Skaj postoje ostaci zamka Dantalm. Legenda kaže da je jedan vođa čuvenog škotskog klana Mekdonald pozvao na ručak čoveka koga je mrzeo i pred njega na trpezu izneo usoljenu govedinu, usoljenu ribu, domaći hleb i bokal vode. Tek kada se dobro najeo, gost je primetio da je bokal prazan. Umro je u strašnim mukama i, kažu, u ruševinama zamka i dan-danas odjekuju njegovi krici.

Šon Koneri i Mekrej

U zamku Ilen Donan, po kome osim duhova vitlaju i vile, snimane su neke scene filma "Gorštak" sa Šonom Konerijem i Kristoferom Lamberom. Oba glumca, kao i ostali članovi ekipe, zapamtili su čovek a koji je sedeći na steni posmatrao snimanje i često pomagao režiseru dajući veoma detaljne podatke za scene iz bitke. Predstavio se kao Mekrej, ali takvog tamo niko od meštana nije ni video ni poznavao.

[iz "Politikinog zabavnika", #2012, 20. VII 1990]

PaIn_KiLLeR · Početnik Domaćeg.de

da li neko zna ritual prizivanja duhova???

sta je potrebno, kako se to radi, sta se radi, koliko ucesnika je potrebno, sta se izgovara i tome slicno...

treba mi ceo postupak do zadnjeg detalja...

poison · **~Chase The Sun~**

pa možda bolje da ne pokazuješ.nisam stručnjak za to al i ono što znam ne želim baš prenosit drugima jer ne bi htjela pomoć nekom da si dovede moguće nevolje u život.ja sam probala a i znam mnoge druge koji su probali i samo bih ti htjela reć da to nije za igru.ako to radiš trebaš jako bit svjestan šta radiš.čak i da se ništa ne dogodi ako si psihički labilniji i sam pokušaj prizivanja duhova može ostavit neugodne posljedice.zato radje šutim.istina je da ako želiš možeš se vrlo lako informirat, ako se i informiraš ja ti ne preporučam da to pokušavaš

PaIn_KiLLeR · Početnik Domaćeg.de

ako je neko pokusao da se informise onda sam to ja (mislim na period pre nego sto ista pokusam) ali mislim da mi to nije dovoljno...zelim jos informacija...

ne zelim da pogresim negde...

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Za početak, ja bih se složio sa Poison: prizivanje duhova nikako nije za igru.

Drugo, prelistaj malo ovu temu. Imaš dosta podataka i o tome koliko je prizivanje duhova zeznuto.

[Edit by Coco Bill: Teme spojene]

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Gradovi gde stanuju duhovi

Bodi, Kalifornija
Između 1874. i 1882. u grad se u potrazi za zlatom slilo 10.000 ljudi. Većina ga je našla, ali u različitim količinama. Grad je cvetao i imao sve što je svako iole napredno mesto u ono doba obavezno moralo da ima: lepe kuće, konjušnice, javna kupatila, otmene i manje otmene krčme, gradske novine i redovnu vezu sa ostalim svetom posredstvom poštanskih kočija.
Nakon šest berićetnih godina zlato je presušilo. Danas je Bodi turistička atrakcija. Posetioci tu mogu da prošetaju kroz 170 renovirano-autentičnih kuća nekadašnjeg "zlatnog grada". Značajna napomena: priča se da svakome ko pomeri, dotakne ili, sačuvaj bože, ukrade neki od predmeta sleduje dugi niz nesrećnih godina.

Rendzburg, Kalifornija
U ovom gradu duhova trenutno živi nekoliko ljudi koji pokušavaju da ga dignu iz mrtvih. Stvari su, inače, živahne u tamošnjem obnovljenom hotelu koji ima ukupno četiri gostinjske sobe. Priča se naime, da nad hotelom i gostima bdi duh nekadašnjeg vlasnika. Duh je dobroćudan, jedina mu je briga da gostima sve bude potaman.

Riolajt, Nevada
Reč je o verovatno najkratkovečnijem gradu na svetu. U jednom
trenutku u njemu je živelo 16.000 ljudi, kroz grad su prolazile tri železničke pruge, a njegovi žitelji uživali su u blagodetima za ono doba velikog luksuza – električne struje. Do danas se sačuvalo svega nekoliko zgrada, uključujući i pivsku kuću koja je, kao što joj se iz imena vidi, sagrađena od cementa i pivskih flaša.
Ako je verovati jednom od poslednjih žitelja grada, u Riolajtu se, pored njega, zadržalo i više muzički obrazovanih duhova. Čovek se, naime, sve dok se nije odselio, žalio kako ga noću bude zvuci pleh-muzike. Pouzdano se, međutim, zna da je pleh-orkestar u Riolajtu poslednji put muzicirao 1910. godine

Virdžinija Siti, Nevada
Godine 1859. tu su nađeni zlato i srebro, pa se broj stanovnika sa nule za tili čas popeo na 30.000 (živih) duša. Nikako se, inače, ne bi moglo reći kako je Virdžinija Siti bilo bezbedno mesto za život. Štaviše, tvrdi se da su prvih 30 mesta na tamošnjem groblju zauzeli muškarci od kojih su svi do jednoga na onaj svet otišli nasilnim putem. Stradali su što u uličnim dvobojima, što u opštim pojedinačnim kafanskim tučama sa pripucavanjem. Gotovo da se samo po sebi razume kako groblje prosto vrvi od duhova. Neki se čak zaklinju kako jedan nadgrobni spomenik svetli u mraku.
Maskota grada je, inače, duh Bele kaluđerice. Pre nego što je postala duh, dotična kaluđerica zaista je živela u Virdžinija Sitiju sve do 1870. kada je stradala u požaru u kojem je do temelja izgorela tamošnja bolnica. Ima turista koji se kunu kako su je lično videli. Noću, naravno, i na groblju, razume se.

[iz "Politikinog zabavnika" #2115/1992]

Lane86 · **~The last lady~**

*1982. godine, tokom posete crkvi Svetog Botolfa u Bishopsgate [Bišopsgejt] u Londonu, Engleska fotograf Chris Brackley [Kris Brekli] načinio je nekoliko fotografija unutrašnjosti ovog istorijskog zdanja. Niko sem njega i njegove supruge nije bio prisutan za vreme njihove posete crkvi. Kada je film razvijen, Kris je bio zaprepašćen otkrićem da se na jednoj od fotografija, na balkonu desno od oltara, nalazi lik žene u staromodnom ogrtaču.

*Negativ je zatim poslat na rigorozno profesionalno ispitivanje čiji su rezultati potvrdili da se ne radi o slučaju dvostruke ekspozicije kao i da je foto-aparat koji je fotografija načinjena u savršeno ispravnom stanju.

*Nekoliko godina kasnije građevinar koji je bio zaposlen na rekonstrukciji kripte u crkvi Svetog Botolfa kontaktirao je autora ove fotografije i objasnio mu da je tokom izvođenja radova, prilikom rušenja jednog zida, slučajno prevrnuo nekoliko veoma starih kovčega. Jedan od njih se otvorio prilikom pada i građevinar je video da se u njemu nalazi veoma dobro očuvano telo žene čije lice neodoljivo podseća na lice žene koja se nepozvana pojavila na ovoj fotografiji. To ga je i navelo da pronađe i kontaktira fotografa i nadopuni.

*Ova crkve se inače po prvi puta pominje 1212. godine, mada je na tom lokalitetu i pre postojala crkva. 1247. godine na zemljištu na severnoj strani crkve sagrađen je Priorat Svete Marije od Vitlejema koje je kasnije postala čuvena Vitlejem Bolnica za Lude poznatija pod nazivom Bedlam.

*Crkva je spašena od velikog požara u Londonu 2. Septembra 1666. godine, ali je 1724. godine srušena. Na istom mestu podignuta je nova crkva, a njena gradnja završena je 1729. godine.