Neke istine koje ne smeju biti zaboravljene

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Sargarepa je moja

Jedna stara zena dospela je posle svoje smrti pred Bozji sud. Kopajuci po registru, Sudija nije mogao da pronadje ni jedno delo milosrdja osim jedne sargarepe koju je udelila nekom prosjaku.

Ipak, moc jednog jedinog cina ljubavi bila je dovoljna da je posalje u raj.

Sargarepa je doneta na sud i urucena je zeni. Kako ju je uzela, pocela je da se dize uvis, kao da je vuce nevidljivi konac. U tom trenutku, neki sirotan okacio se za skut njene haljine, za njegovu nogu okacio se neko treci, i ubrzo se formirao citav niz ljudi koji su se peli ka raju, okaceni o sargarepu.

Zena nije osecala nikakav teret, a posto nije gledala nanize, nije ni primetila sta se desava.
Peli su se sve vise i vise, dok nisu stigli do samih vrata raja. U tom trenutku, zena se okrenula da baci poslednji pogled ka Zemlji i ugledala ispod sebe citav niz ljudi, okacenih o nju.

Kako je pobesnela!
Pripretila im je rukom i viknula: "Mars! Dalje od mene! Sargarepa je moja!" Dok je tako mahala rukom, sargarepa joj je ispala i ona se sunovratila sa citavom svojom pratnjom.

Samo jedan je uzrok sveg zla na Zemlji: "Ovo je moje!"

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Prica o dva grada

Priblizavajuci se jednom velikom gradu,putnik upita zenu koja je sedela kraj puta: "Kakvi su ljudi u ovom gradu?"
"Kakvi su bili u mestu iz koga si dosao?"
"Uzasni"-odgovori putnik. "Zli, nepouzdani, antipaticni."
"Ah"- rece zena - "Iste takve ces naci i u gradu koji je pred tobom."
Tek sto je prvi putnik otisao, neki drugi se zaustavi pred njom i takodje zapita kakvi su ljudi u gradu. Ponovo starica upita kakvi su bili u mestu iz koga dolazi.
"Bili su divni ljudi: posteni, vredni i velikodusni. Zao mi je bilo kad sam morao da krenem" - rece drugi putnik.
Mudra zena mu odgovori: "Iste takve ces naci i u gradu koji je pred tobom."

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Blatnjavi put

Jednom Tanzan i Ekido zajedno putovaše po blatnjavom putu. Jaka kiša je još uvek padala.

Idući putem, sretoše lijepu djevojku obučenu u svileni kimono obavijen pojasom, koja nije mogla da pređe raskršće.

"Dođi, djevojko", reče odmah Tanzan. Podigavši je u svoje naručje, prenese je preko blata.

Ekido ne progovori do uveče, sve dok ne stigoše do hrama u kome je trebalo da prenoće. Tada više nije mogao da se suzdrži. "Mi sveštenici ne prilazimo blizu ženama", reče Tanzanu, "posebno ne mladim i lijepim. To je opasno. Zašto si to učinio?"

"Ja sam djevojku ostavio tamo", reče Tanzan. "Da li je ti još uvijek nosiš?"

Ono što se dugima čini da je istina na osnovu onoga što radimo ponekad i nije prava istina.

Tako dakle?

Učitelja zena Hakuina su komšije hvalile kao čovjeka koji živi čednim životom.
Blizu njega je živjela jedna lijepa japanska djevojka čiji su roditelji držali prodavnicu hrane. Iznenada, bez ikakvog upozorenja, njeni roditelji otkriše da je djevojka u drugom stanju.

Ovo razljuti roditelje. Djevojka ne htjede priznati ko je otac, ali poslije mnogo svađe djevojka imenova Hakuina. U velikoj ljutnji roditelji odoše do učitelja. "Tako dakle?", bijaše sve što on reče.

Kada se dijete rodilo, donijeli su ga Hakuinu. Do tada je on već izgubio svoj ugled, što ga nije mnogo brinulo, ali je veoma dobro vodio računa o djetetu. Nabavljao je mlijeko od svojih susjeda i sve drugo što je djetetu trebalo.

Poslije godinu dana djevojka-majka nije mogla više izdržati. Rekla je roditeljima istinu - da je pravi otac djeteta jedan mladić koji je radio na ribljoj tržnici. Majka i otac djevojke su odmah otišli do Hakuina da ga mole za oproštaj, da se iskreno izvinu, a i da uzmu dijete nazad. Hakuin je bio predusretljiv. Davajući im dijete, sve što je rekao bilo je: "Tako dakle?"

Osjećati unutrašnji mir čak i kada je čitava okolina okrenuta protiv nas je zaista sami vrh duhovne mudrosti.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Problemi

Devojka se jadala svom ocu kako ima sve manje snage da se suprodstavi zivotnim problemima i teskocama, zato sto se stalno pojavljuju novi problemi. Uvek kad bi se oslobodila jednog pojavio bi se drugi i tako stalno.

Njen otac, koji je bio kuvar po zanimanju, odveo je u kuhinju, uzeo tri lonca, napunio ih vodom i stavio na vatru. Za kratko vreme voda uposudama pocela je da kljuca. U prvi lonac stavio je sargarepu, u drugi jaje, a u treci nekoliko zrna kafe. Zatim ih je ostavio da se kuvaju neko vreme. Nesto kasnije, iskljucio je sporet, izvadio sargarepu iz vode i stavio je u po-sudu, a isto je uradio sa jajetom i kafom.

Pogledao je kcerku i upitao sta vidi?

- "Vidim sargarepu, jaje i zrno kafe", odgovorila je.

Zatrazio je od nje da opipa sargarepu i osetila je da je ista jako meka i krhka. Onda je zatrazio da oguli jaje i videla je da
je ono tvrdo i skuvano. Rekao joj je da pomirise kafu, a ona se nasmesila kad je osetila njen bogati miris.

-"Ali sta sve ovo treba da znaci"?, upitala je zacudjeno.
-"Znaj kceri moja da su i sargarepu i jaje i kafa prosli kroz isto stanje boreci se sa istim neprijateljem - 'kljucalom vodom', ali se svaki od njih suprotstavio na razlicit nacin. Sargarepa je bila tvrda i jaka, ali je vrlo brzo omeksala i oslabila u kljucaloj vodi.
Jaje je cuvala njegova jaka ljuska, ali ne zadugo i ono se skuvalo u vreloj vodi i promenilo iz tecnog u tvrdo stanje. Dok je kafa sasvim drugacija. Njeno zrno je ostalo isto, naprotiv - ona je uspela da primeni vodu!

A ti?
- Da li si sargarepa koja je naizgled jaka, al, cim naidjes na manje prepreke i teskoce, oslabis gubis snagu?
- Ili si jaje mekog srca koje, kad naidje na probleme, postaje jako. Tvoja ljuska se ne menja ali se menja tvoja unutrasnjost tako da tvoje srce ostaje tvrdo, jako i gorko?
- Ili si zrno kafe koje izmeni vrelu vodu (a ona je izvor bola) tako sto je cini ukusnom i daje joj lep miris.

- Ako si kao zrno kafe, ti svoju okolinu cinis boljom, vrednijom, ti teskocu sebi olaksavas tako da ona bude olaksica umesto teskoca i problema.

Razmisli, kceri moja kako ces se suociti sa svim problemima i teskocama ovoga sveta: kao sargarepa, jaje ili zrno kafe ?

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Poverenje

Bilo je to pre mnogo godina.
U jednoj zemlji ziveo je kralj koji je mudro upravljao svojim kraljevstvom. Oko sebe je ve imao poverljive ljude, ali mu je trebala jos jedna izuzetno poverljiva osoba. Kralj je zeleo da na dvoru ima jednog pametnog, ali iznad svega vernog i odanog mladica, koji je znao da cuva tajne. I zato je po celom kraljevstvu objavio da se trazi jedna takva licnost.

Nakon nekog vremena javio se veliki broj obrazovanih mladih ljudi i kralj se nasao u dilemi koga da izabere. Zato je odlucio da im postavi jedan zadatak, pa koji ga bude resio i jos obrazlozio svoje resenje, bice izabran.

Zadatak je bio jedna zagonetka: svaki mladic je dobio tri lutke. One su bile identicne, jednake velicine, jednako obucene sa istim frizurama.

Medjutim, one su se ipak u necemu razlikovale. A to nesto je trebalo zapaziti tj. pronaci. Zadatak je naoko bio lak, ali nakon podosta vremena mladici su vracali lutke sa obrazlozenjem da ne mogu primetiti razliku. Ali, kralj je ostao uporan.

„Valjda ce se naci bar jedan koji ce uociti vrednost jedne lutke i mane ostale dve. A ta vredna crta karaktera te lutke tako je vazna. Uoci li neko tu njenu osobinu, znaci da je i sam ima. A meni bas takav treba.”

Najzad se pojavio jedan mladic koji je skromno stao pred kralja, odvojio jednu lutku na jednu stranu a ostale dve na drugu. Pre nego sto je bilo sta rekao, uradio je sledece:

Prvoj lutki je uvukao jednu slamcicu u uho i ona je izasla kroz drugo uho.
Kod druge je uradio to isto, ali ovoga puta slamcica je izasla na usta.
I na kraju, kod trece lutke slamcica nije uopste izasla, vec je ostala unutar same lutke.

"Postovani kralju, ova poslednja lutka je najvrednija" - odgovorio je mirno mladic.

"Da, tako je" - zadovoljno se nasmejao kralj, jer je zagonetka bila resena.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Onaj koga hranis

Nekada davno je deda svome unuku ispricao jednu zivotnu istinu.
U dusi svakog coveka se vodi bitka. Kao borba izmedju dva vuka. U dusi svakoga od nas.

Jedan vuk predstavlja zlo. Predstavlja bes, zavist, ljubomoru, zaljenje, pohlepu, aroganciju, samosazaljenje, krivicu, greh, srdzbu, inferiornost, laz, lazni ponos, egoizam.

Drugi vuk predstavlja dobro. Predstavlja ono sto pruza uzitak, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrotu, srdacnost, darezljivost, istinu, saosecanje i veru.

Unuk se zamisli na nekoliko trenutaka. Sve svoje misli vredno usmeri u dubinu dedovih reci, pa ga upita;

-Koji vuk na kraju pobedi?

Deda odgovori sa smeskom na svom starom licu:

-Pobedjuje uvek onaj koga hranis.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Sejac srece

Jednog dana videse decaci nekog starca kako ide ulicom sa velikom korpom na ramenu, prepunom blistvaih zvezda. Laganim zamahom ruke on bi s vremena na vreme zagarbio iz korpe i zavitlao kao da seje. Tada bi mnogo prekrasnih zvezdica zaleprsalo oko njega kao jato varnica.

- Sta to radite? – upitase decaci goreci od znatizelje.
- Sejem srecu! – odgovori covek i mirno nastavi svoj posao dok su mu se medju prstima caklili prekrasni dragulji iz kojih su decake gledale tople dugine boje poput suncanih ociju.

Osvojeni tom lepotom malisani smesta pojurise da uhvate srecu, ali uzalud.
I oni najhitriji i najokretniji ostajali bi praznih ruku.

- Uzalud je to sto cinite – osvrnuo se tajanstveno starac - tako je nikada necete uloviti.
- Zasto? – upitase zacudjeno decaci.

Nasmesivsi se, starac je tiho rekao:

- Tek kad se naucite sejati radost i lepotu oko sebe, bit cete pozvani na zetvu srece. Onaj ko grabi sebi, nikada nece uhvatiti srecu.
Sreca se uzima rasirenih ruku.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Ljubav

Majka i decak hodaju plazom.
U jednom trenutku decak upita:
- Mama kako se cuva ljubav?
Mama ga pogleda i odgovori:
- Zgrabi malo peska i stisni u saku
Decak stisne saku i sto je vise stiskao, toje vise peska curilo iz nje.
- Ali mama pesak mi bezi!
- Znam ali sad potpuno otvori saku.
Decak je poslusa, ali u tom casu dunu vetar i odnese sav pesak sa dlana.
- Ni ovako neuspevam zadrzati pesak.
Na to majka sa smeskom na licu rece:
- Sada uzmi opet malo peska u ruku i drzi dlan kao da je u obliku kasike, dovoljno zatvoren da ga zastitis a dovoljno otvoren da bude slobodan.
Decak ucini kako mu je receno i pesak mu ostade na dlanu, dovoljno zasticen od vetra, i slobodan a da ne klizi kroz prste.
- Eto kako se cuva ljubav.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Sreca

Dosla sam k vama da vas pozdravim.
Moje je ime Sreca i sastavni sam deo zivota, zivota onih koji veruju u snagu ljubavi i zivota, onih koji veruju da je ljubav beskonacna.

A znate da sam u braku?
Davno sam se vencala za Vreme i ono vam je odgovorno za resenje mnogih problema koji vam na pocetku izgledaju veliki i bezizlazni. Ono izgradjuje srca i licnost, leci rane i pobedjuje tugu. Vreme i ja zajedno imamo troje dece. Nasa su deca Prijateljstvo, Mudrost i Ljubav.

Prijateljstvo je najstarije dete lepo, iskreno, veslo i nasmejano. Zblizava ljude, a da pri tome nikoga ne ranjava vec utesi svakoga kome se priblizi drzeci ga za ruku.

Mudrost je nase drugo dete. Ona je pametna, sa cvrstim principima i neprekidno uci i sve je zanima. Najslicnija je svom ocu Vremenu. Mozete zamisliti kako je to kad njih dvoje koracaju zajedno – Mudrost i Vreme.

Najmladja je Ljubav. Koliko posla s njom!!! Tvrdoglava je, uporna i prevrtljiva tako ponekad zeli ziveti na samo jednom mjestu a onda se nakon nekog vremena seti i kaze da je stvorena da bi zivela u dva srca, a ne samo u jednom. Ah, moja je Ljubav vrlo slozena i zapletena osoba, tako da zna i pokoju nesmotrenost pociniti i to samo kakvu!

Kada do toga dodje na scenu moram pozvati njenoga oca. Vreme dodje i pokusa pokrpiti rane koje je njegova kci Ljubav izazvala, a cesto u pomoc priskoci i Mudrost, mada nije u svim slucajevima od velike koristi sa svom svojom pamecu.

Jednom mi je jedna osoba rekla:

- " Na kraju sve dodje na svoje, na ovaj ili na onaj nacin. Ako se stvari jos nisu sredile i poslozile znaci da jos nismo na nasem pravom putu."

Zato, kazem vam, verujte mojoj porodici, mom suprugu Vremenu i mojoj deci Prijateljstvu, Mudrosti i Ljubavi.

Budete li imali poverenja u njih, znajte, da cu i ja,
Sreca jednog dana svakako pokucati na vasa vrata.
I nikad se ne zaboravite smesiti!

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Sad nosim u sebi zraku tebe

Dve zvezde. Ona i on.

Svaka na svom delicu neba, na svojoj zivotnoj stazi zivele su mirno ne znajuci jedna za drugu.Sjale su svaka svojim sjajemvere, ljubavi, nade, dobrote i prastanja. Svaka svojim sjjem u mnostvu ostalih, stvarale su nebeski hram mira i svetlosti.

Jednog dana nad nebeski hram mira svetla nadvilo se zlo tame koje je gusilo njiovo svetlo ostavljajuci za sobom beskrajno ledeno hladni mrak i pustos.
U hladnoci i pustosi nasla se ona, izvan svoje zivotne staze.

Vlastita svetlost vise nije bila dovoljna za sigurnost i spas. Bez sjaja svetla drugih ostajal je u nemilosti ledenoga zla, nesretna i napustena.
Njen vapaj nije dopirao do mase.
Tonula je sve vise u hladnocu tame. Imala je jednu jedinu slabasnu zraku svetlosti. Ispustila ju je kao poslednji vapaj, ostavsi bez mrve snage, misleci na kraj.

Ali, gotovo neverujuci ugledala je jednu ispruzenu zraku koja ju je dodirnula, potom jos jednu, dve..
Cinile su siguran, topao zivotom nadahnut zvezdani lezaj.
Osetila je ponovo dah zivota u sebi.
Zracila je beskrajnom zahvalnoscu za razumevanje, pozrtvovanje.
Bezbroj reci hvala, u znak zahvalnosti.

Kako se jos vise, jace zahvaliti?

- Gledati i slusati – rekao je ON - i najtoplije i najjasnije zvezde bez svoje volje mogu biti zarobljene mrakom, kad vidis da koja gubi sjaj ispruzi prema njoj zraku topline i svetlosti. Ne cekaj!

- Kako je prepoznati , kako znati?
- Znat ces! Osetices!

Sada nosis u sebi zraku mene.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Majcino pismo Svetu

Dragi Svete,
Moj sin danas polazi u skolu.Jedno vreme ce za njega sve biti neobicno i novo.Zelela bih da se ti prema njemu odnosis nezno.
Vidis do sada je on bio glavni u kuci. Bio je gazda u svom dvoristu. Ja sam uvek bila tu da vidam njegove rane i da ga utesim.
Ali sada - stvari ce se promeniti.
Ovoga jutra, on ce sici niz stepenice i mahnuti mi rukom. Krenuce u veliku avanturu u kojoj ce verovatno biti i ratova i tragedije i tuge.
Da bi ziveo u svetu u kome mora da zivi, bice potrebna vera, ljubav i hrabrost.
Zato,Svete, zelela bi da ga nekako uzmes za tu njegovu mladu ruku i da ga naucis stvarima koje ce morati da zna. Uci ga - ali nezno ako mozes. Nauci ga da na svakog nitkova dolazi po jedan heroj; da na svakog politicara dolazi po jedan vodja koji se istinski posvetio svom poslu; da na svakog neprijatelja dolazi po jedan prijatelj.Nauci ga cudesnim stvarima koje pruzaju kljige.
Daj mu da na miru razmislja o vecitoj tajni ptica na nebu pcela na suncu i cvece na zelenom brezuljku. Nauci ga da je mnogo casnije da dozivi neuspeh nego da vara.
Nauci ga da veruje u sopstvene ideje cak i kad mu svi drugi kazu da nisu valjane. Nauci ga da svoje misice i svoj mozak proda sto je moguce skuplje ali da nikada ne stavlja cenu na svoje srce i dusu.
Nauci ga da zatvori usi pred gomilom koja urla... ali da stoji uspravno i da se bori ako misli da je u pravu.
Uci ga nezno, Svete, ali nemoj ga razmaziti, zato sto se dobar celik kuje samo u vatri.
Ovo je veliki zahtev, Svete, ali vidi sta mozes da ucinis. On je tako drag mali covek.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Stablo i cvet

U zoru je podno stabla iznikao malen Cvet. I tek što je otvorio oči, ugledao je Stablo. - Ti si, sigurno, veliki Cvet - reče mu. - Ne, ja nisam Cvet. Ja sam Stablo - odgovori Stablo. - Kakva je razlika izmedju Stabla i Cveta? - upita Cvet.- Cvet živi nekoliko dana, a Stablo mnogo godina - reče Stablo. - I to je sve ? - Ne - odgovori Stablo. - Mi Stabla izdržimo i najjače vetrove, a vi, Cvetovi, prehladite se i od najblažeg lahora. - To je sve? - ponovno upita Cvet. - Vas mogu ubrati i darovati. Vas mogu staviti u vazu i negovati. Vas ljudi vole, a i vi volite ljude. A s nama Stablima je drukčije. Nas ne mogu ubrati i pokloniti. I ne mogu nas staviti u vazu i negovati. Mi uvek ostajemo po strani. - Zar smo mi Cvetovi na putu? - Ne, uglavnom niste. Ali ljudi vas primete i kada ste daleko od puta. Često vas i pogaze. Uostalom, lako je pogaziti one koji vole, jer oni nisu zaštićeni. - Šta se dogodi kada neko pogazi Cvet? - To se uvek sazna. I zbog toga se može mnogo plakati. Neki i nakon mnogo vremena spominju pregažen cvet. Nas Stabla niko ne može pregaziti, ali nas i ne vole kao što vole Cvetove. - Onda si ti - reče mu Cvet - izuzetak među Stablima, jer tebe voli jedan mali Cvet. Kada je oko podneva pripeklo sunce, Stablo je svojom senom zaštitilo Cvetić.