Digitalizacija Umetnosti

ancica_kv · Početnik Domaćeg.de

Mozda sam malo staromodna, ali, digitalna umetnost ne moze u potpunosti da predstavi emociju koju umetnik ima u trenutku stvaranja...

zaree · Početnik Domaćeg.de

ma nema tu nikakve umetnosti cim je nesto digitalno!

Manhattan · Psycho Killer

Eladan · Odomaćeni član

Naravno da nije u suprotnosti. Meni je draži klasičan vid stvaranja umetničkog dela ali bio bih neopevani ludista i neko bez iole razuma kada bih bagatelisao ono što ljude rade uz pomoć digitalnih pomagala. Uostalom, ono što je u stvaranju umetničkog dela najvažnije (ideja i osmišljavanje realizacije) je isto ma čime da se koristili kao metodom za stvaranje.
A za nekih par desetleća, možda će samo vajarstvo ostati lišeno primesa digitalnih pomagala (mada, i tu se naslućuje veliki potencijal za korišćenje raznoraznih programčića za modelovanje)

Charmed · Malo ~ mače ~

Digitalni mediji dali su umetnicima u ruke novi alat, kojim mogu da naslikaju ono što klasičnim slikarskim sredstvima nije moguće. Mnoštvo tehničkih efekata, od različitih struktura i tekstura materijala, iluzionističkih prizora treće dimenzije, svetlosnih senzacija, zakrivljenosti prostora i objekata, ili ubacivanja fotografskih i tekstualnih predlo`aka kao ravnopravnih činilaca slike, daju bogatstvo samom jeziku izra`avanja. Sa druge strane, priroda procesa kreacije digitalnim medijima omogućava da se pojedine faze rada memorišu i tako sačuvaju bezbrojne varijacije, koje su u klasičnom slikarskom mediju ireverzibilne. Takav, sa jedne strane repertoar mogućnosti, a sa druge prezervativnosti, daju digitalnom stvaraocu do sada nevi|enu stvaralačku slobodu, osećaj lagodnosti pri kreiranju, odsustvo straha ili nedoumice koju klasični slikar može da oseti pred belim platnom. Ako tome dodamo da se kompjuterske tehnologije i hardverski i softverski gotovo dnevno razvijaju i usavršavaju, onda je jasno da digitalna umetnost predstavlja jednu stalno rastuću i razvojnu stvaralačku avantruru sa još uvek nesagledivom perspektivom. Nepotrebno je naglasiti da ovaj pristup umetnosti u svetu danas ima ogroman broj sledbenika, specijalizovanih kataloga, časopisa, onlajn prezentacija, festivala i galerija, predstavljajući nesumnjivo jedan od karakterističnih vidova umetnosti savremenog trenutka.

Jedan od posvećenika avanturi digitalnog slikarstva je i Radovan Simić, mla|i umetnik iz Bijeljine (Republika Srpska, BiH) koji se svojim vizuelno složenim i atraktivnim radovima poslednjih godina predstavio na nekoliko samostalnih i grupnih izložbi u regionu. U mnoštvu mogućnosti koje digitalno slikarstvo pruža, Simić se opredelio za kombinaciju iluzije prostora i ekspresije boja, kojima nas vodi u svet mašte, ali zahvaljujući moćnoj tehnologiji koju majstorski koristi i neuobičajeno velikim formatima svojih printova, realan do opipljivosti.

Pred Simićevim velikim kompozicijama neretko nam zastaje dah, toliko su one stvarne, a zapravo produkt umetnikove mašte. Znalački se koristeći zahtevnim i gotovo svemogućim Bryce programom za trodimenzionalnu grafiku, on iz običnih površina, tekstura i linija stvara čudesni svet beskraja, animiranih krivulja i ritmova, sa mnoštvom izvora svetla, prožimanja boja i zamišljenih horizonata kroz koje se pogledom krećemo kao kroz paralelnu stavrnost. U tome nam pomažu prostorne dimenzije Simićevih radova koje ponekad vezuje u gigantske višemetarske nizove, što u galerijskoj postavci dobijaju ambijentalna svojstva.

Radovan Simić je rođen u Bijeljini (Republika Srpska, BiH) 1962. godine. Završio tehnološki fakultet. Živi i radi u Bijeljini. Digitalnom umetnošću se bavi u poslednjih deset godina. Član je SPKD "Prosvjeta", Bijeljina i Likovnog kluba "Sveti Luka". Značajan broj njegovih radova nalazi se u raznim svetskim organizacijama.

Charmed · Malo ~ mače ~

Ratomir Kulic - Slike (digital print na platnu)

Akciju, izvedenu 1966, a možda i 1967. godine, cesto je sam akter navodio kao anegdotu. Sastojala se od zakopavanja, na odabranim mestima, plocica ili nekih drugih predmeta na kojima je prethodno bila urezana odredena rec. O akciji nije nacinjen, niti ostavljen nikakav materijalni trag (pisani dokument, foto-zapis), a usmeno kazivanje autora o ovom dogadaju zabeleženo je na audio-traci i objavljeno pre desetak godina.

Pominjanjem akcije od pre gotovo cetiri decenije, ciji je autor i jedini ucesnik bio Ratko Kulic, želi se ukazati na neke posebne veze i razloge za realizaciju ove izložbe. Prvo, izložba predstavlja rezultat Kulicevog višegodišnjeg neokonceptualnog projekta sacinjenog od multimedijalnih i intermedijalnih akcija i produkcije, projekta koji je proistekao upravo iz ondašnje anegdotske akcije. Drugo, zbog svog koncepta, operacionalne odredenosti i objektnog/predmetnog smisla navedena akcija, iako tada možda nije do kraja osvešcena kao umetnicki cin, danas se može smatrati anticipacijom kasnijeg umetnickog rada Verbumprograma (Kulic, Mattioni).

Nacelno delovanje iz off-a, na rubovima mainstreama, ni na margini ni u centru - kao svesno odabrana umetnicka pozicija - od pocetka je Verbumprogramu omogucavala takav manevarski prostor koji, gledan sa strane, nije bio sasvim jasan niti je mnogima mogao biti do kraja razumljiv. Pozicija distance i ravnodušnosti, s jedne, i stalnog protivstavljanja i manje-više aktivnog intelektualnog otpora, s druge strane - pokazuje da i Kulicev post-verbumprogram umetnicki rad i delovanje, unutar/izvan/nasuprot sistema umetnosti, i jeste i nije lišeno direktnog kulturnog, društvenog i politickog angažovanja. No, neka pretpostavljana rekapitulacija svega, u tom smislu do sada ostvarenog i/ili zapocetog, bice na ovom mestu zadržana na Kulicevom angažmanu od 1995. do danas. Naime, razdvajanje okolnostima pocetkom devedesetih za umetnicki par Verbumprogram predstavljao je uslovan prekid i nemogucnost daljnjeg zajednickog rada. Organizacija i realizacija retrospektive Verbumprograma u Galeriji (današnjem Muzeju) savremene likovne umetnosti, marta-aprila 1995. godine i prvo samostalno pojavljivanje na izložbi Energije: Savremena umetnost u Vojvodini, održane juna meseca 1995. godine u vršackoj "Konkordiji", stoga, predstavljaju simbolicke ali i stvarne vremenske i prostorne granicnike koji su bitno odredili dalji Kulicev rad i umetnicke nastupe u javnosti, koji pak suštinski referiraju na misaoni i delatni okvir Verbumprograma.

Akcenat je, ovom prilikom, pre svega na specificnom ucešcu Ratka Kulica u ciklusu izložbi Tendencije devedesetih: diskretni modernizam, održan 1996. godine u Centru za vizuelnu kulturu "Zlatno oko" u Novom Sadu, kao i Kulicevom autorskom kreiranju ciklusa izložbi Identitet i razlika: dvostruka artikulacija, realizovan 1997. godine u istom prostoru.

Velikim crtežom: Ekskurs III, realizovanim 2003. godine u Muzeju savremene likovne umetnosti u Novom Sadu, Kulicev rad na upotrebi sistema umetnosti dobija još jednu, novu dimenziju. Citav niz pitanja o prirodi umetnosti / umetnickog dela i njihove društvene funkcije, pitanja o položaju i statusu umetnika, vlastitom radu, pitanja jezika (i) umetnosti i sistema umetnosti u sasvim odredenom društvenom kontekstu tokom niza godina samo su se ponavljala i na taj nacin umnožavala. Unutar tog kruga konstantne zapitanosti odvijala se programska aktivnost Verbumprograma kroz odredene vrste projekata kao odgovora koji su bili u formi stavova, propozicija, tautologija, cemu ce Kulic u svom samostalnom radu dodati formu ekskursa kao ogleda i metoda za iskušavanje zadatih tema i formu zakljucka.

Osnovna takticka pozicija projekta Anamorfoze, kao uostalom i celokupna strategija umetnickog delovanja Ratomira Kulica od 1995. godine, nastoji da razlicite zone vidljivosti i razlicite zone nevidljivosti, kako sveta umetnosti tako i sveta realnosti, ucini relativnim ili makar posredovanim. To bi, zapravo, znacilo da se koristi vec postojeci kontekst u kojem je pojedinac-umetnik (ne)vidljiv za umetnicki sistem ili se (de)konstruiše umetnicki sistem (ne)vidljiv za pojedinca-umetnika u prenesenom ali i doslovnom smislu.

Naziv projekta anamorfoze - sa znacenjem preinacenja, više nego promena, a najmanje kao preobražaj - ponuden je u ovom konkretnom slucaju kao interpretativni kljuc, koji možda otvara prava vrata ali ne garantuje bezbedan i siguran prolaz tesnim hodnikom. Naime, u zavisnosti od konteksta menja se znacenje, imajuci pri tom u vidu i doslovni prevod reci anamorfoza. Ta promena krece se od anamorfoze u znacenju puke iskrivljenosti (distortion), išcašenja, uganuca, izvrtanja, preko "uvrnutosti" (twisted), nastranosti, grimase, deformacije, nakaznosti, monstruoznosti, nedostatka simetrije - sve do anamorfoze kao lažnog predstavljanja ili pogrešnog prikazivanja (misrepresentation), ali i preuvelicavanja, preterivanja, karikature, parodije, satire i transvestije, uz još i znacenje netacne tvrdnje (misstatement) i/ili skidanja, svlacenja (taking-off, take-off -skinuti). Na drugom mestu naglašava se kako je anamorfoza Slika iskrivljena na takav nacin da postaje vidljiva jedino i samo kada se gleda na poseban nacin, sa izvesne tacke tj. iz odredenog ugla. Kako pronaci pravi ugao? Koja je to tacka? Koji nacin? Ukoliko anamorfozama pristupimo kao procesu, kao nizu aktivnosti tokom kojih se pretpostavlja, izvršava, sprovodi, otvara i na kraju prikazuje/pokazuje prisustvo u fizickom odsustvu i obratno, ispostavice se da je uglova i tacaka mnogo, ili ih je malo (!?).U svakom slucaju, broj i položaj uglova i tacaka sklon je translociranju, a oni se mogu transformisati, cak i mutirati. Iako se u svakodnevnim okolnostima na levu ruku ne može navuci desna rukavica - anamorfoze su upravo ta mogucnost - da se poput odraza u ogledalu koji je slican, simetrican ali ne i potpuno jednak tj. nepodudaran je, nepoklopiv do kraja sa onim što je ispred ogledala - stvori prostor za percepciju verbalno-vizuelne subverzije odnosno onog što je precutano, sakriveno, necitko.

U tom smislu, odnos dela i interpretacije kao jedne od baznih preokupacija Verbumprograma, i dalje je za Kulica aktuelan predmet promišljanja koji dopušta pre/formulacije i nova, preciznija elaboriranja. Jer, iako uvek problematican, na kraju to je ipak odnos neodvojivosti, preklopivosti, potencijalne istovetnosti u razlikama i medusobne uslovljenosti u produkciji znacenja. Sada, dakle, pred (još) jednom verbum-situacijom u kojoj zbivanje slike zahteva mesto, umetnik nanovo prihvata instituciju recepcije, na njoj cak insistira, iz uverenja i saznanja da je to jedini legitiman nacin da se stvori moguce mesto za ulaženje u dijalog, za dolazak u dosluh s jezikom... Otuda prezentacija kao potreba za prepoznavanjem i "prilagodavanjem" i reprezentacija kao zahtev za komunikacijom. Postavka je tu, ili može biti, tek puka intervencija i pokušaj unutrašnje-spoljašnje organizacije. To otvaranje prema stvarnom svetu ili za njega, jeste jedan od Kulicevih uobicajenih metoda ispitivanja i uspostavljanja veze i uopšte oblika ponašanja kojim bi i da utvrdi i da ospori prisustvo umetnosti, umetnika, dela,... tražeci posrednike/posredništvo u pokušaju (samo)razumevanja i saucestvovanja u vizuelno-jezickoj igri/zagonetki. Dakle, to i dalje jeste verbum-program: prvobitno zatvoreni sistem u ocekivanju odgovora.

O svojevrsnom obracunu sa slikom svedoci fotodokumentacija akcije u kojoj je slika provedena kroz cetiri osnovna elementa (vodu, vatru, zemlju i vazduh). Dugo pripreman i više puta odlagan, obracun je ipak obavljen. Slika je sacuvana, a njena ne-moguca egzistencija još jednom potvrdena. Da bi je vratili sebi - od slike se (ne) treba distancirati. Da bi se umetnik bavio slikom mora je (se) osloboditi. Odnos prema slici i njenoj u/potrebi Kulic realizuje u kontekstu odnosa života i umetnosti, života i smrti, umetnosti i smrti. Sa slikom je završeno. Ona se može još samo udaviti/utopiti, spaliti, upucati, sahraniti... ili se može oprati, ocistiti, preporoditi, prodisati... i onda se (sa) slikom pocinje, jer slika i dalje jeste (svoja) zagonetka i ujedno (sopstvena) odgonetka (Ona samu sebe misli / ona samu sebe zna / zna sama od sebe / i ne može da kaže šta zna / ne zna šta je ono / niti zna šta je ovo).

Tokom prerušavanja, presvlacenja, kostimiranja i poziranja umetnik/model preuzeo je pravila svojevrsnog fotosešna i na najneposredniji nacin iskoristio svoje telo za direktnu provokaciju (umetnickog) jezika, sistema umetnosti i komunikacionih fenomena.

Dok posmatraci gledanjem stvaraju i troše sliku i (njeno) spljošteno telo, za umetnika pokazivanje sebe i pogled na sebe i svoje vlastito telo obuhvaceno umetnickim sistemom predstavlja i doslovno suocavanje sa onom poznatom istinom da nema istine bez posledica: U svojoj predavajucoj izloženosti ono (telo) govori bez udvaranja: Ovde sam!

(Iako možda i nije.)

U pRoLaZu · Dobro upućeni član

Ako su vremena takva i tehnologija toliko napreduje pa je i fotografija skoro potpuno presla u digitalni oblik ne mora da znaci da to vise nije umjetnost! Ja smatram da i digitlne slike i radovi mogu biti dio umjetonosti!

milanche_81 · Upućeni član

Svaki vid umetnosti postujem i nema nicheg losheg ukoliko je neshto uradjeno na rachunaru ili uz pomoc njega - chak mnoge kompjuterski pravljene slike umeju da prenesu mnogo vishe osecanja nego da su ruchno slikani ili crtani.

aksiomoer · Početnik Domaćeg.de

Sama energija u komunikaciji sa materijom je nesto sto rad bar veoma bitnih 40% (ako ne i vise) priblizava gledaocu.
Olovka moze da pise po raznim materijalima.. digitalno.. moze da se stampa po raznim materijalima, ali od tog rada do stampe imamo redovnih pa barem 7% odstupanja... odstupanja od emocije.
Vara se svako ko misli da umjetnost nije veoma konkretna nauka.. i trazi konkretne izraze i rezultate samih izraza...
Ne bjezim od rada olovkom na racunaru ili misem... Ali veoma cesto uradim crtez ili odredjenu mini instalaciju koju skeniram ili fotografisem i koristim dalje u radu. Pokazalo se kao jako dobro rjesenje, bar od strane trzista kom je rad upucen i samih klijenata koji rad narucuju..

Evo necega da kazemo.. primjer...http://www.gtalondon.org/staff.php

Ohanzee · **.:Tale Believer:.**

kada neko delo prihvatamo kao umetnicko?

ne bih se slozio sa konstatacijom da neki rad na racunaru ne moze da bude umetnicki.
racunar je jedno od sredstava da se covek kreativno izrazi... nista nije manje vazan od slikarskog platna, cetkice ili paselnih boja.
ono sto coveka cini umetnikom nije sredstvo za rad nego emocija i svest.
da li coveka koji u danasnje vreme pise poeziju, i tekst kuca u word-u a ne olovkom na papiru, mozemo da nazovemo umetnikom?
Poprilicno sam siguran da mozemo.