Staljingradska bitka

Reponja · Upućeni član

ПРОПАСТ НЕМАЧКЕ ШЕСТЕ АРМИЈЕ

Непосредна одлука о противофанзиви код Стаљинграда донесена је још 13. септембра на саветовању државног комитета одбране на предлог Жукова и Васиљевског, што је одмах подржао Стаљин.Од средине септембра до средине новембра 1942, подробно је разрађиван план противофанзиве код Стаљинграда и спровођене су опсежне мере да се она што боље припреми.

План за противофанзиву је добио назив “Уран“.Предвиђено је било да се предстојећа контраофанзива одвије на површини од 400 квадратних километара.Имала је за циљ опкољавање и уништавање великих снага противничке војске.Због тога је концентрација трупа Црвене армије вршена ноћу и уз највећу камуфлажу.

Јутро 19. новембра 1942. године.Дан је био тмуран, а видљивост слаба.Сипала је хладна ситна киша помешана са снегом.Легендарни снајпериста Василиј Зајцев, који је већ тада имао више од 200 убијених Немаца, заузео је унапред пипремељни положај у близини металних развалина завода „Црвени октобар“.Десно од њега седели су исто тако прекаљени стрелци Виктор Медведев и Галифан Абзалов.Испред њих се дизао Мамајев курган.На 200 метара испред њих налазио се резервоар са водом саграђен од армираног бетона.У њему су се угнездили коректори ватре немачких минобацачких батерија.

Стаљинград је обавијала необична тишина.Тачно у 7 часова и 30 минута Зајцев је за све време Стаљинградске битке први пут испалио метак у небо.Истог тренутка проломила се ураганска ватра артиљерије.У велику противофанзиву кренуле су трупе Југозападног и Донског фронта.Пробој немачке одбране извршен је истоврмено на неколико сектора.Слаба видљивост је онемогућавала да се у већој мери користи авијација.Противофанзиву су најпре објавиле каћуше, а одмах затим су им се придружиле и три и по хиљаде топова и минобацача.Артиљеријска припрема трајала је 80 минута.

Трупе Југозападног фронта пробиле су моћним ударима одбрану румунске 3. армије истовремено на два сектора.С обзиром да је пробој ишао доста споро, комадант фронта је донео одлуку да у борбу убаци 1. оклопни корпус генерала В.В. Буткова и 26. оклопни корпус генерала А.Г. Родина.Тенкови ових корпуса пробили су одбрану противника и напредовале у току дана око 20 километара.

У 21. армији највећи успех је постигао 4. тенковски корпус генерала А.Г. Кравченка, који је напредовао 30-35 километра у дубину непријатеља.

Немачке трупе нису издржале удар па су почеле да одступају.Румунске трупе су већ после првих удара почеле да хватају маглу, али су се и њима и Русима испречиле немачке трупе, распоређене у другој одбрамбеној линији.Међутим, те трупе нису биле довољно јаке да зауставе јединице совјетског 1. и 26. оклопног корпуса.

Трупе Донског фронта под командом Константина Рокосовског наносиле су помоћни удар у правцу Вертјачија са две армије; 24. и 65. (бивша 4. тенковска).Циљ им је био да опколе противничку војску на малој окуци Дона.

На Стаљинградском фронту артиљеријска припрема је почела тачно у 10 сати 20. новембра 1942. године.После десетоминутне канонаде, из својих бункера и скровишта излетели су совјетски тенкови и војници и устремили се на противничке положаје.Негде око 3 сата поподне, ударне групације Стаљинградског фронта пробиле су одбрану немачке 4. тенковске армије и 4. румунске армије на сва три сектора напада.У том тренутку Андреј Јерјоменко, комадант Стаљинградског фронта, нардио је да се у направљену брешу убаце 13. и 4. механизовани корпус.Одмах затим у помоћ им је кренуо и 4. коњички корпус.

Негде око подне 21. новембра совјетске трупе су угрозиле командно место 6. немачке армије, па је оно хитно премештено.Фон Паулус је затражио од комаданта ГА „Б“ да повуче своју армију са обале Дона и Чира и добио одобрење, али је касно увече стигла нова наредба из штаба Копнених снага да трупе 6. армије морају држати Стаљинград и Волшки фронт по сваку цену.

Када су јединице 26. оклопног корпуса стигле до Калча и заузеле мост преко Дона, то је изазвало панику не само у немачким јединицама већ и у штабу 6. армије.Учесник у тим догађајима, пуковник Вилхелм Адам овако описује насталу ситуацију: “У грозничавом настојању да спасу сопствени живот људи су остављали све што им је сметало да што пре побегну, бацали су оружје и опрему, возила пуна муниције непомично су стајала поред пута, пољске кухиње и запрежна кола су напуштени, јер су испрегнути коњи коришћени за јахање како би се што пре утекло.Страшан хаос ја завладао у Верхњечирској.Бегунцима из 4. тенковске армије прикључили су се војници и официри 3. румунске армије и позадинске службе 11. армијског корпуса који су безглаво бежали ка северу...“

Остварујући план „Уран“, срачунат на опкољавање противничке групације код Стаљинграда, 45. тенковска бригада из састава 4. тенковског корпуса у 16 часова, 23. новембра, просто је улетела у градић Совјетски и спојила се са 36. механизованом бригадом из 4. механизованог корпуса.Трупе Југозападног фронта које су долазиле из области Серафимовича пробиле су одбрану 3. румунске армије и 23. новембра избиле у подручје Калача, Совјетског и Мариновке.С југа су им у сусрет хитале трупе Стаљинградског фронта генерала Јерјоменка, које су збрисале одбрану румунске 4. армије.Петог дана од почетка совјетске противофанзиве, битка је достигла своју кулминацију.У рејону Калча сусреле су се челне трупе Југозападног и Стаљинградског фронта, чиме је завршено оперативно окруживање непријатељске групације између Волге и Дона.У обручу су се нашли ојачана фон Паулусова 6. армија и делови 4. оклопне армије генерала Хота са укупно 22 дивизије и 160 самосталних јединица, које су заједно имале око 330.000 војника.

„Кувамо се у сопственом сосу“, јавио се 24. новембра у драматичној радио-поруци комаданту ГА „Б“ комадант опкољене 4. тенковске армије генерал Херман Хот.

Хитлерова Врховна команда (Главни стан) није дуго остала у подземним бункерима код Виница.Разне околности захтевале су да се Хитлер ујесен 1942. године врати у источну Пруску, у Растенбург, старо седиште највишег руководства Вермахта.Два дана пред почетак совјетске противофанзиве код Стаљинграда, Хитлер и немачко највише руководство су се налазили у Бергхофу (јужна Баварска), у Фиреровој планинској резиденцији.

Када је ујутро 19. новембра почела противофанзива Црвене армије, специјални представник за везу немачког генералштаба код 6. армије, мајор фон Цицевич, обавестио је генерала Цајцлера о новонасталој опасности на Волги.Баш у тим тренуцима Хитлер је држао један од својих монолога о „... новим корацима према Уралу, Кавказу и на Неви...“ Узнемирени Цајцлер драматично је рекао Јодлу:“Руси наступају на Дону против румунске 3. армије! Управо су ми јавили да су започели напад и на другим секторима код Стаљинграда!“ Нико се није усудио да прекине монолог великог вође и да му саопшти непријатну вест.

Наредних дана у Бергхоф су почеле да пристижу све алармантније вести о опасној ситуацији на Волги и Дону.Одлучено је да се од снага у угроженој области формира Група армија „Дон“ под командом фелдмаршала фон Манштајна.У њен састав су ушле све трупе које су се налазиле јужно од средњег тока Дона., укључујући ту и опкољену 6. армију и делове опкољене 4. оклопне армије као и оне јединице који се нису нашле у обручу, као и остатке 3.
румунске армије.Да би се ојачала Група „Дон“ хитно су из Немачке, Француске, Пољске, са Кавказа и из околине Вороњежа и Орла пребачене нове јединице.

Манштајн је добио наређење да у оквиру операције „Зимска олуја“ разбије совјетски обруч и споји се са 6. фон Паулусовом армијом.Комадант ГА „Б“ фелдмаршал Вајкс и фон Паулус су захтевали хитне мере да би покушали са пробојем обруча, у правцу југозапада, што је подразумевало напуштање Стаљинграда.Хитлер, Кјтел и Јодл су изричито захтевали да 6. армија настави борбу у обручу.Штавише, Хитлер је 24. новембра потписао наредбу којом се опкољененим трупама на подручју Стаљинграда налаже да из петних жила задрже своје позиције, док их немачке јединице споља не деблокирају. „Руси су само привремено опколили трупе 6. армије...“, каже се у његовој наредби.

Ерих фон Манштајн је стигао 27. новембра у Новочеркаск, где је формирао штаб ГА „Дон“ и одмах се дао на посао.После брижног проучавања ситуације, закључио је да ситуација није тако лоша:“Фирер је у праву када захтева од фон Паулуса да не напушта Стаљинград“, рекао је тада Шулцу, свом начелнику штаба „Имам већ неколико идеја за ефикасно пружање помоћи 6. армији.“ Први прорачуни су показали да ће у деблокаду моћи да крене тек 9. децембра.

Једини начин за снабдевање 6. армије био је ваздушни транспорт, чије су могућности биле веома ограничене.Луфтвафа је могла да покрије само 20% потреба 6. армије, која је свакодневно трошила више од 700 тона различитог материјала и муниције.За такву количину терета требало је дневно преко 1.000 велих транспортних авиона, и то под условом да лете неометано и да их Совјети не обарају.Међутим, комадант 8. ваздушне армије Рихтхофен располагао је почетком децембра са само 298 транпортних авиона.

Око фон Паулусове групације обруч се све више стезао и њен положај постајао је све тежи.Совјетске јединице добиле су задатак да снажним ударима у правцу Гумрака раздвоје опкољену групацију и униште је по деловима.Већ 30. новембра двоструко се смањила територија коју је држао опкољени непријатељ.Међутим, Немци су се и даље ђавослки супротстављали, па у почетку њихове снаге нису могле бити пресечене на два или више делова.Совјетска команда дуго је сматрала да су у обручу налази само 85-90 хиљада немачких војника, па је од те чињенице полазила када је планирала њихово уништење.Али касније се успоставило да се у обручу нашло око 330.000 људи.

Црвеноармејци су често слушали необичне понуде из оближњих немачких ровова на исквареном руском језику:“Еј Рус, умирем од зиме.Мењам аутомат за шапку.“

Планови за извођење немачке операције под називом „Зимска олуја“ су предвиђали да тенковска група „Хот“ састављена од поново формиране 4. тенковске армије крене у напад са подручја Котељникова, а 48. тенковски корпус (из састава немачко-румунске групе „Холит“) из околине Нижњечирске.Фон Паулусова 6. армија требала је да запне из петних жила како би задржала своје положаје на Волги, али истовремено би њене тенковске јединице кренуле у пробој и спојиле се са трупаме генерала Хота.

Ујутро 12. децембра две Хотове тенковске дивизије прешле су у напад са циљем да деблокирају 6. армију.Наносећи удар на уском сектору почеле су да потискују совјетску 51. армију генерала Н.И.Труфанова.Тешке борбе водиле су се код села Верхње Кусмског, које је више пута у току дана прелазило из једне руке у другу.Овде су Немци први пут у рату употребили батаљон тенкова типа „Тигар“ (Tiger I).Манштај је био врло оптимистичан.За три дана Немци су успели да напредују 45 километра у правцу Стаљинграда и да се приближе 6. армији на свега 48 километра.У „Вучјој јами“ је настало неописиво одушевљење.Опасност од пробоја блокаде око 6. армије постајала је све реалнија.Совјети су на угрожени сектор хитно почели да довлаче нове дивизије како би зауставили напредовање Манштајнове групације.

Хитлер је наредио да се напрегну све снаге да се учини „све што је могуће и немогуће“, да се „направи нови скок“ и стигне до фон Паулусове армије, уз истовремено разбијање совјетске групације на Дону и Чиру.Трпећи огромне губитке, Манштајнове снаге су 19. децембра избиле на реку Мишкову, али им се овде
испречила 51. армија генерала Труфанова.

Обе стране су се бориле с таквом љутином каква је карактеристична за најжешће окршаје Стаљинградске битке.Историчари су забележили подвиг И.М. Каплунова који је својом противтенковксом пушком уништио 8 немачких тенков.Девети тенк је онеспособљен после другог рањавања војника Каплунова.Истиче се и беспримерно јунаштво 24 војника Црвене армије који су бранили коту у близини Верхње Кумска.Они су уништили 18 немачких тенкова и велики број непријатељских војника и официра.Немци су заузели коту тек када је последњи војник погинуо.

У исто време када су противудари Црвене армије зауставили тенкове генерала Хота, Совјети су појачали свој притасак на италијанску 8. армију развијену дуж средњег тока Дона.Комадант армије панично је јавио Манштајну, „Вучкој јами“ и Риму:“Противник се уклињује у положаје наших дивизија „Равена“ и „Косерија“.Тог момента напетост у Врховној команди достигла је врхунац.

Кроз густу јутарњу маглу 16. децембра кренуле су трупе Југозападног фронта у велику офанзиву на средњем Дону.Истовремено, на северу, у офанзиву је кренуо и Вороњешки фронт.План је био да се уништи италијанска 8. и остаци 3. румунске армије на средњем Дону и да се продре у позадину немачких снага на ширем подручју Тормосина.У почетку напредовање није ишло по плану па је одлучено да су у битку убаце тенковски корпуси и да се активира авијација.

На секторима напада 6. и 1. гардијске армије (Југозападни фронт), ојачане наведеним корпусима, немачке снаге су почеле да се повлаче у нереду.Направљен је пробој од 60 km у ширини и 40 km у дубини.Кроз створене бреше кренула је бујица совјетских тенкова, претећи да озбиљно угрози позадину Манштајнове групације „Дон“.

„Атмосфера потиштености и страха је завладала у Растенбургу“, писао касније тадашњи италијански министар иностраних послова гроф Ћано, који је заједно са маршалом Каваљером 18. децембра посетио Хитлеров Главни стан.Циљ мисије италијанских руководилаца је био веома деликатан.Требало је уверити Хитлера да се „на неки начин договори са Русима и потпише мир“, а да се потом главнина снага Вермахта ангажује у Средоземљу и спаси Италију од искрцавања западних савезника.Хитлер је, наравно, те захтеве одбацио „као сулуде“.

Уочи 25. децембра наступила је давно очекивана катастрофа италијанске 8. армије.Совјети су нанели удар преко Дона, у правцу југа.Околности су претиле да пређу у „супер-Стаљинград“, тј. да Црвена армија пресече одступницу целом јужном крилу немачких снага од Кавказа до Црног мора.За Манштајна су наступили тешки тренуци.Он је био принуђен да повуче снаге генерала Хота, како би још једном покушао да затвори брешу у дубини. Руси су наставили да потискују Манштајнове трупе и да га све више удаљавају од опкољене немачке 6. армије.Совјетске трупе на сектроу Дона и Чира напредовале од 150 – 200 километра и избиле у подручје Кантамировке, Тацинске и Морозовска.Због новонасталих догађаја немчки Генералштаб је одлучио да „до даљењг“ одустане од било каквих офанзивних акција и хитно пређе у одбрану, као и да настави са повлачењем угрожених трупа.

Неодлучност и збуњеност немачке команде искористио је 24. корпус генерала В.М. Баданова и за пет дана уз борбу превалио је 240 километара у дубину непријатеља и код варошице Тацинске уништио неколико хиљада непријатељских војника.У међувремну, одред тенкиста (из састава 24. корпуса) под командом капетана Ф.Ф. Нечејева упао је на аеродром где се налазило више од 300 немачких авиона.Приликом заузимања аеродрома велика количина ратног материјала и горива пала је у руке тенкиста.Међутим, Немцима је пошло за руком да прикупе резерве и да опколе 24. корпус.Корпус се пет дана борио у обручу против немачких резерви.У зору 29. децембра корпус је добио наређење од Николаја Ватутуина да пробије обруч и да се повуче, што је и учињено.За јуначка дела учињена у овој акцији, 24. корпус је преименован у 2. гардијски тенковски корпус, добивши почасно звање „Тацински“.Комадант корпуса В.М Баданов је први у Совјетском Савезу одликован орденом Суворова II реда, а одликовани су и сви војници и официри ове јединице.

Комадант Југозападног фронта Николај Ватутин реферисао је 28. децембра Ставки:”Све што се раније налазило испред Југозападног фронта, то јест око 17 дивизија, потпуно је уништено.И складишта су нам пала у руке.Заробљено је више од 60 хиљада војника, о отприлике толико је и убијено...”

24. децембра на подручју Котељникова стајали су једни наспрам других многобројни немачки и совјетски тенкови, блештећи на зубатом децембарском сунцу.Манштајн је напред истурио нове модерне тенкове типа “Тигар”, док је комадант Стаљинградског фронта наредио генралу Радиону Малиновском да у снегом покривеној степи развије своје тенкове.

“Догодио се занимљив случај”, писао је касније Малиновски, ”Ваздушним извиђањем сазнали смо да је противник концентрисао у борбени поредак огромну масу тенкова, 6 редова по 60 тенкова.Сваког тренутка су били спремни да крену у јуриш и пробију наше редове.Како да се супротставимо непријатељу? Ми смо, додуше, имали више тенкова, али нам је недостајало
гориво.Значи борба је морала да буде кратка и брза.Издао сам наређење да се скину средства за маскирање и да се на чистину изведу сва возила, чак и она која су била сакривена у заклонима и јаругама.Нека непријатљ види добро на шта ће да налети.У Хитлеров стан су почели да стижу телеграми: Читава степа је прекривена совјетским тенковима.”

Радило се о испитивању нерава противника и психолошком ударцу.После својеврсног обостраног демонстрирања силе, заподела се разгоропађена битка у којој су, на Манштајново запрепашћење, “тридесетчетворке” Малиновоског натерале његове “тигрове” у бекство.Ујутро 29. децембра трупе Стаљинградског фронта су заузеле град Котељниково.

“И ова зима нам није наклоњена ... Следећу, одлучујућу операцију на Истоку водићемо и завршити је у току лета”, рекао је Хитлер свом званичном заменику рајхсмаршалу Херману Герингу.На предлог Јодла и Цајцлера у Хитлеровом Главном стану донета је 29. децембра коначна одлука; ГА “А” и “Дон” треба повући далеко на запад и објединити их под командом фелдмаршала Манштајна.Нова формација зваће се убудуће ГА “Југ”.Уследило је брзо повлачење ГА “А” на линију Мајкоп-Армавир-Саљск. ГА ”Дон” је и даље имала, формално, задатак да покуша да се пробије до опкољене 6. армије и да се једино у случају неких непредвиђених дешавања повуче на запад до линије Константиновска-Северни Доњец.

У пет минута до поноћи, 31. децембра 1942. године, Фридрих фон Паулус изашао је из своје земунице, погледао пут мрачног неба на којем су се једва видели обриси љубичастог месеца, шибан леденим ветром, сетно је кроз зубе промрмљао:”Хеј, Нова годино, шта ми доносиш? Каква ли ме сотона довела у ово бескрајно, бело беспуће? Да ли сам заиста из љубави према Немачкој, или због слепе оданости Фиреру убио толико људи ... И Русе, и Немце? Боже, како да спасим бар преживеле војнике 6. армије?”

Литература: svetskirat.net

stimi · Početnik Domaćeg.de

Bitka za Staljingrad (28. lipanj 1942. - 2. veljače 1943.) bila je najvažnija bitka u preokretu Drugog svjetskog rata i smatra se jednom od najkrvavijih bitaka u ljudskoj povijesti

SrXXX · Početnik Domaćeg.de

U toj bitci, veoma veliki doprinos su dali snajperisti koji su iz zgrada pucali po Njemačkim vojnicima. Bolje rečeno, Njemci se nisu smjeli puno kretati kroz grad, inače BUM-BUM Very Happy

Ortel · Početnik Domaćeg.de

sta se tice "ruskih" snajpera, jedan od njih

Floydfan · Početnik Domaćeg.de

Staljingrad je nesumnjivo mnogo znachajna bitka,ali nije bash ona odluchila rat,kako vidim da mnogi ovdje tvrde.Ne zaboravite da je Manstein,u vjerovatno najbriljantnije vodjenoj kampanji u chitavom ratu,uspio da zaustavi sovjetsku protivofanzivu i nanese joj odluchni poraz u bici kod Harkova.Tek je Kursk oznachio pravu prekretnicu,jer je strateshka inicijativa potpno preshla u ruke Crvene armije,kako je i ostalo do kraja rata.

Konjanik · **Ludi Bosanac**

Daleko od toga da je Staljingrad odlučio 2. svetski rat. Istina, jest bio samo jedan od momenata, u kojem su NJemci, a sa time i saveznici, shvatili da su pobjedivi. Nije toliko sam Staljingrad pomogao, ima tu dosta faktora: zima, slaba podpora, izmučenost vojnika, pao je moral. Dok su Rusi branili svoje, NJemci su gazili tuđe, i svi mi znamo kako je kad se brani svoje, tad je lakše i morala uvjek imaš.

Partyholic · Početnik Domaćeg.de

Sto se tice filmova, siguran sam da nemacki film Staljingrad ima vecu vrednost od americkog neprijatelj pred vratima...
Ipak amerikanci malo preteruju u filmova sa nekim pojedinostima!