Srpski narodni mit i Evropa

Charmed · Malo ~ mače ~

Dr M. Spalajković:
Srpski narodni mit i Evropa

Srpski mit je bajka izatkana nitima od svile i zlata na razboju gorskih krilatica Vila. Obična pređa od kudelje osnova je tog čarobnog tkiva. Za ukras mu služe čudesne šare, koje samo nevidljive posestrime srpskih junaka znaju složiti i utkati u besmrtne, carskim vezovima optočene, pohvale narodnih izabranika. Sa sestrinskom ljubavlju Zagorkinja Vila plete vence od mirišljavog cveća iz srpskih dubrava i njima kiti narodne heroje kao večni ponos proste srpske duše.

Srpski narodni mit ne slavi toliko epske događaje, koliko epske ličnosti. U narodu mit se stvara iz najvišeg kulta prema tim ličnostima. Kosovski mit se ne može zamisliti bez Cara Lazara i Miloša Obilića. Upravo, kosovski boj je samo spoljni okvir, a legendarni likovi Lazara i Miloša su unutarnje jezgro kosovskog mita. Neodoljivom silom rasnog nagona ti se likovi održavaju u narodnom predanju kao živa slika bitnih osobina i istrajnosti srpskog plemena.

Narodni izbor mitskih ličnosti je od velikog značaja za narodnu psihologiju, jer heroji – sveci i junaci – pretstavljaju svi zajedno rasne idealne obrasce, koji naciji, dok god traje, treba da služe za ugled. Izobilje tih uzornih primera u našoj prišlosti potvrđuju slavna imena: Nemanja, Sv. Sava, Car Dušan, Kraljević Marko, Car Lazar, Miloš Obilić – među ljudima; Jevrosima Majka, Carica Milica, Majka Jugovića, Kosovka Devojka – među ženama. Naš srednjovekovni nacionalni mit razvijao se u znaku tih muških i ženskih heroja, čija je fizionimija, stvarna ili zamišljena, poznata svakom Srbinu. Najpopularniji su Sv. Sava i Car Lazar među svecima, Kraljević Marko i Miloš Obilić među junacima. Prva dvojica su oličenje urođenog rasnog idealizma; narod ih je priznao za svece, jer su obojica, svojim visoko etičkim shvatanjima čovečje uloge na zemlji i svojim ličnim primerom, potvrdili da samo duhovne vrednosti daju trajan smisao životu. Druga dvojica pretstavljaju ovaploćenu sintezu narodne borbene odlučnosti i rasne srčanosti; narod ih je proglasio za junake, jer su obojica – ispunjeni herojskim smislom života – prezirali smrt više nego čoveka, a nečovečnost više nego smrt. Sva četvorica su u očima srpskog naroda živi simvoli, ne toliko istoriske dovršene stvarnosti, koliko onih u vazdašnjoj narodnoj duši duboko ukorenjenih ideala. Ti se ideali zovu – plemenitost i viteštvo.

Narodna etika je temelj narodnog mita.

Charmed · Malo ~ mače ~

Istorija ostavlja mnogo dublje tragove u živoj narodnoj mašti nego u mrtvim zapisima letopisaca. I kao učiteljica života, istorija se neposredno napaja usmenim predanjima narodnog mita mnogo više nego pismenim izvorima istoriske učenosti. U tome i jeste tajna njene vaspitne i psihološke moći. Narodni mit je ogledalo narodne duše. U njemu je živi istoriski oblik narodnih tradicija. Ako njega nema, povesnica postaje umrtvljeni okvir ustajale prošlosti. Etničke vrednosti treba ceniti etičkim merilom. Po etičkom sadržaju nacionalnog mita treba suditi o kulturnoj sadržini narodne duše. I najrazvijenija civilizacija, bez duhovne kulture, bliska je varvarstvu. Kakav je narod, takav je i njegov nacionalni mit.

U ljudskoj povesnici svaki vek ima svoj mit, a svi vekovi zajedno čine opšti mit čovečanstva. I u istoriji pojedinih naroda svako razdoblje neosetno se pretvara u poseban mit, a iz kontinuiteta narodnih stremljenja i tradicija rađa se trajan narodni mit u kome jedinka raspoznaje sebe i rasu kojoj pripada. "Ako jedan narod, pri pregledanju svoje istorije i pri ispitivanju svoje volje za budućnost, ne nalazi između njih nikakvo jedinstvo, onda je on izgubljen i, kao narod, mrtav" – kaže A. Rozenberg u svojoj duboko-filozofskoj analizi nove evropske ideologije iz koje se ispreda "Mit XX veka".

Ipak, dok god jedan narod postoji, ne može se reći da je izgubljen, a još manje da je mrtav, jer duži ili kraći prekidi u njegovom nacionalnom mitu mogu biti posledice istoriskih slučajnosti, a ne kobni znaci rasne degeneracije. Ako jedan narod nije sasvim degenerisan, dovoljan je jedan snažan potres, kao spasonosan lek, pa da prekinuti mit ponovo zaveje narodnom dušom. Tako u jednom trenutku svoje istorije narod jedva raspoznaje onaj prvobitni samosvojni lik koji je ranije imao, to može značini da je u njegovom mitu nastao prekid, i dok god taj prekid traje, narod je – kao tikva bez korena – osuđen na učmalo i jalovo bitisanje. Takav trenutak u istoriji srpskog naroda prvi put je nastupio u dvadesetom veku i trajao je više od dvadeset godina.

Naš nacionalni mit počinje od Nemanjića, obuhvata srednjovekovni sjaj naše države do Kosova, naše robovanje sa podvizima uskoka i hajduka do kraja osamnaestog veka, zatim bunu na dahije sa ustancima Karađorđa i Miloša u devetnaestom veku, i naposletku Kumanovo i Kajmakčalan u dvadesetom veku. Tu nastaje prekid u srpskom narodnom mitu, a sa njim zamrlost i neplodnost u srpskom narodu. Dvadesetogodišnji period Jugoslavije, napuštanje srpskog imena i srpske zastave, izdajstvo srpske državne misli i raspadanje srpske narodne duše, vodviljski junaci od 27. marta, vlada narodne propasti, jugoslovenska ratna tragikomedija, bekstvo iz zemlje, jugoslovenska valda u Londonu – ni jedna od tih epizoda ne ulazi u srpski nacionalni mit, sve one – sva ta neverstva i izdajstva – pripadaju internacionalnoj mitologiji dvadesetog veka.

Bila je potrebna opšta narodna katastrofa te da se Srbi vrate mitu svojih pradedova i ponovo pođu putem koji je srpsko pleme od samog početka izabralo i u toku vekova svojom vlastitom kulturom obeležilo.

Charmed · Malo ~ mače ~

Posle svih beskorisnih žrtava mi se moramo prikloniti sudbini i nalaziti utehe u stoičkom mudrom shvatanju da je manji greh varati sebe nego varati druge. Setimo se stroge opomene Jevrosime Majke: "Bolje ti je izgubiti glavu nego svoju ogrešiti dušu". Takvim materinskih moralnih pouka puno je u kosovskom mitu. One nisu nikada dvosmislene. Njihov smisao uvek je lako pogoditi. Pre naše nedavne propasti to je bilo utoliko lakše, što je naš međunarodni položaj bio tada takav da nismo morali ni varati sebe ni varati druge, ni gubiti glavu ni ogrešiti dušu. Nikome se pre toga nismo bili obavezali da ćemo za njega ratovati. I onda je za srpski narod bilo najrazumnije poslušati savet Majke Jevrosime – "Ni po babu ni po sričevima", tojest ostati neutralan i ni prema kome se ne ogrešiti... Ali je za svoje sebične svrhe farisejska propaganda iskoristila baš kosovski mit, tumačeći ga Srbima na svoj farisejski način. Zar "plemenitost i viteštvo" ne obavezuju više nego ikakav pakt? Zar se "čast" brani paktom, a ne ratom? Zar Kosovo ne nameće Srbinu dužnost da uvek i za svakoga gubi glavu, pa čak i za fariseje!... I oholi fariseji likovaše: "Nema rata bez Srbalja".

Kopati jamu drugome – odlika je farisejskog mita. Srpski je narod stradao, jer nije znao za tu razliku, za taj nepremostivi jaz, između svoga mita i mita svih onih fariseja koji su ga doveli do raspeća, pa i posle raspeća produžili da mrcvare njegovo telo i muče njegovu dušu, Na crnoj berzi bezdušne sebičnosti i njihovog bezobzirnog cinizma trguje se, kako kad zatreba, tuđim vrlinama i tuđom krvlju.

Tragedija je srpskog naroda što je onda, kada je najviše trebalo, imao najmanje političkom smisla i što nije uvideo da je njogov kosovki mit u istoriskoj protivrečnosti sa stvarnošću, tojest sa mitom svih onih naroda koji su ga na prevaru uvukli u ratnu pustolovinu. zar se kroz vekovni mit tih farisejskih naroda ne provlači, kao crna nit, njihov okoreli egoizam, njihov krajnji cinizam, njihova novčana korupcija, njihovo raspaljivanje mržnje među ljudima i sejanje nepoverenja među narodima...

Charmed · Malo ~ mače ~

Ono što čini snagu jednog naroda, može u izvesnim prilikama da postane izvor njegovih stradanja. I vrline, kao što su plemenitost i viteštvo, moraju se savlađivati razumom, kao i mane. U nesebičnosti drugih sebični narodi vide slabost i postaju bezobzirni. Lukavstvo i prevara zavladali su svetom. Tome se mora učiniti jrak. Ne sme se dopustiti da se cinizam zacari među narodima, da vrline pravednih budu podjarmljene porocima grešnih, da duh robuje materiji. Rađa se mit nove Evrope, mit dvadesetog veka, koji stavlja duh ispred materije, rad iznad zlata, socijalnu pravdu namesto klasne borbe, međunarodnu saradnju namesto ratova.

Evropa je matica kulture i nosilac civilizacije na zemljinoj kugli. Još od drevnih vremena ona i politički i duhovno vodi čovečanstvo. Ali tek u naše vreme saznanje Evrope o njenom sudbinskom jedinstvu postaje istoriska činjenica od presudnog budućeg značaja. Ono se javlja kao neminovna životna reakcija na sva moralna, intelektualna i fizička nasilja, koja su mračne sile doskora vršile nad evropskim narodima. Evropa se preporodila. Ona je danas svesna svoje duhovne vrednosti i rešena je da brani sve oblike života i kulture koje su njeni narodi izgradili na nacionalnim osnovama. Ona sada vodi odsudnu borbu protiv svih udruženih internacionala koje su, satirući duh i energiju evropskih naroda, smerale da unište dostojanstvo ljudske ličnosti i da sputaju tvoračku moć slobodnog čoveka i nacije. Iz ove borbe izaći će kao pobedioci i preživeće ovaj rat samo oni narodi, koji budu sve jače naglašavali svoju nacionalnu ličnost. Narodna volja za samoodržanjem mora biti nepokolebiva. Samo moralno snažni i duhovno krepki narodi moći će se održati u strahovitoj borbi sadašnjice. Ako je njihova nacionalna svest ispunjena verom u nesalomljivost njihove duhovne energije, onda će sve materijalne nezgode i krize biti za njih samo prolazno iskušenje. Degenerisane nacije osuđene su na propast. Njihova politička psihologija, zasnovana na nezdravim doktrinama i lažnim društvenim sofizmima a ne na zdravim afirmacijama narodnog bića i prirodnom nagonu samoodržanja, uvršćuje ih u bolesne narode, u narode bez korena, u ljudske skupine bez duhovne domovine. Postoje izvesni zakoni života koje ni jedno ljudsko društvo ne može da prekrši a da ne posrne. Život rasklimatane društvene zajednice pretvara se lako u mehanički proces atomskog raspadanja. Plutokratski kapitalistički individualizam i sovjetsko-proleterski komunizam dve su krajnosti koje se dodiruju. I u jednom i u drugom poretku životna sudbina ljudske jedinke svodi se na fatalnu funkciju inertne materije.

Novi evropski mit se idejno tek izgrađuje, a kod pojedinih velikih naroda on se eksperimentalno i ostvaruje. Njegov konačni oblik još se ne može utvrditi, ali se može nazreti. On će spasti evropsku kulturu a sa njom i čoveka i narod, ako samo bude u korenu uništio sva ona nehumana stremljenja lažnog filozofskog materijalizma, čiji je vrhunac dostignut u oba ekstremna društvena poretka. Evropska kultura je ponikla iz stare jelinsko-latinske civilizacije, krunisane i usavršene hrišćanskom etikom. Samo na tim temeljima ona se i dalje može univerzalno razvijati i pobedonosno širiti. Bez nje život Evrope gubi svoj najviši smisao i osuđen je na slepu pokornost fatalnim zakonima materijalne civilizacije.

Materijalistički mit u oba svoja oblika, plutokratskom i komunističkom, pretvara čoveka u čudovište, slobodu u ropstvo, civilizaciju u varvarstvo.

Charmed · Malo ~ mače ~

One ideje koje tek sada pobeđuju u Evropi, ušle su u naš kosovski mit još pre toliko stotina godina. I pre Kosova sva etička i idealna stremljenja srpskog naroda izviru iz rasnog spiritualističkog shvatanja života, iz sveopšteg narodnog verovanja u večnost duha i duše. Sve naše narodne umotvornine nose metafizički žig takvog gledanja na svet. I u novom mitu Evrope dvadesetog veka verovatno neće se naći ni jedna filozofska misao, ni jedna moralna istina, ni jedna društvena ili međunarodna težnja, kojoj ne bi u našoj narodnoj poeziji ili u našim narodnim poslovicama, odgovarala srodna aksioma ili podesna izreka.

Sa definicijama i osnovnim pojmovima duhovne kulture, srpski nacionalni mit je prečistio još u samom početku svoga rađanja. U dvadesetom veku on nema potrebe da išta idejno pozajmljuje iiz novog eropskog mita koji se tek sada rađa. Kod srpskog naroda je od pamtiveka ukorenjeno saznanje da su sva pitanja među ljudima – i socijalna i internacionalna – ustvari moralna pitanja, pitanja ljudske duše i ljudske savesti.

Najsvetliji primer toga saznanja krajem dvanaestog i početkom trinaestog veka nalazimo u životu i radu najstarijeg srpskog vladaoca Stevana Nemanje i njegovog najmlađeg sina Rastka.

U Domentianovoj pohvali Simeona i Save rečeno je, i za oca i za sina, da su "obojica istiniti apostoli podignuti istinitim Bogom na prosvećenje i na božanstveno naučenje zapadne strane" (Srbije), i da su obojica "nezalazna svetila misaonog Istoka, koji bogomisleno prosvećuju svoje zapadno otačastvo". Od svih ideala, kojima je položio temelj u srpskom narodu, Sveti Sava se naročito brinuo o društvenoj pravdi, krčeći neumorno najkraće i najpouzdanije puteve koji vode njenom ostvarenju. On je u svakoj prilici učio Srbe da je pravda osnova svega, i zalagao se – kao što njegov biograf Teodosije kaže – "neutrudivo za svakoga ko je nepravdu i skrb trpeo". Ta nesalomljiva volja Savina da pravda pobedi, najviše je doprinela buđenju i razvijanju pravne svesti kod srpskog naroda u srednjem veku, izražene ne samo u običajnom pravu nego i u pisanim srpskim zakonima, među kojima carsku krunu nosi Dušanov Zakonik. Ti svedoci naše srednjovekovne državotvorne sposobnosti i društvene naprednosti pokazuju koliko je bila filozofski visoka zamisao Svetog Save – toga smirenog minaha i mudrog mislioca iz Svete Gore – o državi kao nacionalno-kulturnoj zajednici.

Visoka politička i moralna svest starih srpskih vladalaca najvernije je ogledalo srpskog nacionalnog idealizma. Kako su Nemanjići shvatili i svoje vladalačke i čovečanske dužnosti svedoči naša narodna poezija. Njihov visoki ideal, njihova društvena delatnost, njihovi humani pojmovi izraženi su naročito jasno u narodnim stihovima posvećenim svečanoj izjavi Svetog Save – u toj večnoj opomeni srpskoj gospoštini- da njegov otac, Nemanja, nije istrođio svoje bogatstvo na raskoš i na uživanje, nego je – "dok je duši mesto uhvatio" – četiri sedmine svoga blaga potrošio – "gradeći mnoge zadužbine", a tri sedmine – "zidajući po kalu lakdrme i gradeći po vodam' ćuprije, dijeleći kljastu i slijepu".

Svetosavsko pravoslavlje je moralna podloga našeg nacionalnog mita. Na temeljima srpske narodne etike, hrišćanske nauke i grčko-vizantiskog bogoslovlja, Sveti Sava je ostvario srpsku nacionalno-versku sintezu i dao joj obeležje narodne duhovne kulture. Taj prvi srpski prosvetitelj i tvorac srpskog nacionalizma spojio je u narodnoj duši državu i crkvu, narod i veru, zemaljsko i nebesko. I od tada Srbin sve više i više uviđa da je ljudski život samo privremeno sredstvo u službi neke trajne idealne svrhe koja se ne određuje fizičkim postjanjem čoveka nego metafizičkim bićem vasione. Ali, iako život sam po sebi nije cilj, ne pretstavlja apsolutnu vrednost, on je ipak i kao sredstvo jedna opšta kosmička potreba, i njegova relativna vrednost zavisi od njegove upotrebe. I kada se na Kosovu postavlja pitanje za Srbina da li će se privoleti zemaljskom ili nebeskom carstvu, on se odlučuje za one transcendentne ideale koji premašuju zemaljski život, jer ukoliko se život više posvećuje tim idealima utoliko i njegova relativna vrednost postaje veća. Stoga i poslednju odluku Cara Lazara ne treba tumačiti kao potcenjivanje zemaljskog života, nego kao najviši izražaj srpskog narodnog idealizma.

Srbi su izgubili bitku na Kosovu ali su spasli viteštvo i plemenitost srpskog plemena. Iz poraza ponikla je slava besmrtnog junaštva i triumf narodnog večnog ideala. Na Kosovu je epski zapečaćeno političko jedinstvo srpskog naroda, a etički osveštana zajednica nacionalnog ideala koji od tada postaje npresušni izvor narodne životne energije i moralne veličine. Iz kosovskog poraza rodila se kumanovska pobeda. U pogledu duhovnom postoji nesumnjiva veza istoriske uzročnosti između ta dva događaja, iako u pogledu vremenskom pet vekova rastavljaju prvi istoriski trenutak od drugog, poraz od pobede, uzrok od posledice.

Zato i pored sve svoje tragedije, srpski narod treba i dalje da ostane veran svome kosovskom mitu, jer će ga on duhovno preporoditi. I taj preporođaj biće utoliko pouzdaniji i brži ukoliko srpski narod bude u stanju, ne toliko da pronikne u nove ideje evropskog mita dvadesetog veka, koliko da prozre u nepromenljivu suštinu farisejskog mita svih vekova.

Charmed · Malo ~ mače ~

Srpski narod ima svoju filozofiju, svoje poglede na život i svet, svoja shvatanja o Bogu i čoveku, o istini i pravdi, o mudrosti i poštenju i t.d. Njima su prožeta sva narodna predanja, sve narodne umotvorine, u njima je i glavna podloga srpskog narodnog mita. Upravo taj mit je njihov duhovni okvir. U taj živi okvir narodna duša je utisnula, kao svoj rasni žig, dva glavna osećaja, dva osnovna pojma, koji od iskoni prate sudbinu srpskog naroda.

Naše narodne poslovice ističu istinu kao najveće ljudsko blago, a laž kao najveće zlo iz koga se rađaju svi poroci. Ali, nikada čovek neće saznati svu istinu, jer "samo Bog sve zna". "Bog nikome dužan ne ostaje", jer on vidi sve. "Ko pravo zbori, Boga hvali", jer ugađa Bogu koji voli samo istinu. "Što je pravo i Bogu je drago", jer Bog je sušta pravednost i vrhunac dobrote. "Mirno srce Boga moli, a nemirno suze roni". Stoga "Bolje je sa mudrim plakati, nego sa ludim pevati", jer sa razumnim čovekom napredovaćeš možda i sporije, ali pouzdanije, dok sa nerazumnim, pa ma koliko ti trenutno on koristio, upašćeš naposletku u pustolovinu.

Radi razmišljanja naših političara i intelektualaca, navešćemo i ovu lakonsku popularnu izreku:"Luda pamet – pogibija". Zar taj mudri narodni aforizam ne šiba, kao bič, pustolove od 27. marta i "vladu narodne propasti"?

Istina – prava istina – je nedostižna, jer je apsolutna. Njeno carstvo je nebesko. Ona se ne dokazuje; u nju se veruje. Stavovi koje u nauci nazivamo aksiomima, samo su njeni bledi odblesci. Očiglednost je karakteristika naše zemaljske istine koja se dokazuje razumom. Ova relativna istina treba da nam postane očigledna da bismo u nju poverovali, kao što verujemo u aksiome od kojih polazimo u dokazivanju. U ovom zemaljskom životu čovek može samo da istražuje pravu, apsolutnu, istinu ali do nje nikada ne može da dođe. U tom duševnom nemiru leži glavni izvor obnavljanja njegove duhovne snage i napretka.

Drugi visoki izražaj srpske narodne mudrosti tiče se filozofske sadržine samog pojma o Bogu i o čoveku. U metafizici Bog je samo jedna ideja. U srpskom narodnom mitu Bog – Tvorac neba i zemlje, vrhovni sudija svih ljudskih dela i misli – je sila, jedina prava i apsolutna sila: "Sila je u Boga jedinoga". Najveća je opasnost za ljude kada oni zamišljaju da su neka sila, pa ma koliku vlast imali nad drugim ljudima: "Starija je Božja no careva".

Ništa od čoveka ne zavisi, sem kad pogodi ono što i Bog hoće: "Čovek nalaže a Bog raspolaže". Naš život i naša smrt su u Božijim rukama. Oni zavise od naše sudbe, koja ne zavisi od nas. Ali dobro i zlo su u našim rukama. Čovek, kao oruđe, ima određenu kospološku funkciju; ali kao moralno biće on je potpuno slobodan. Čovek nije uvek samo pasivan objekat, ništavan predmet u fatalnom vrtlogu kosmičkih pojava, zrno peska u moru, – on je ponekad i kativni subjekat, svemoćan činilac, koji veruje u svoju metafizičku slobodu i svoju tvoračku moć u svetu moralnih zbivanja, on je vrhovni gospodar svojih duševnih nemira, kao more svojih talasa, a njegove su želje i težnje kao zrna peska u uzburkanom moru.

Ostavljajući svakome svoju veru kao najprirodniju, srpski narodni mit smatra sve religije kao dobre, a među njima svetosavsko pravoslavlje kao najbolju.

Charmed · Malo ~ mače ~

U prošlom veku, posle prvog vaskrsa Srbije, zahvaljujući neumornim naporima Vuka Karadžića, pred Evropom se otkrio sav značaj srpskog narodnog mita. Prvi koji su ocenili njegovu kulturnu vrednost bili su najviši pretstavnici nemačkog duha toga vremena: Gete, Grim, Ranke i njihovi savremenici. Od tada srpske narodne umotvorine su prevođene na sve glavnije evropske jezike i dat je nov polet uskrsloj duši srpskog naroda. Kao onda, tako i sada, pogledi srpskog naroda upravljaju se velikom nemačkom narodu i među Srbima održava nada da će nosioci nacionalno-socijalističke misli prihvatiti i nastaviti plemenite tradicije svojih duhovnih preteča i u evropskoj zajednici, koja se stvara, priznati srpkom narodnom mitu onaj idejni i moralni rang koji zaslužuje. Za takav književni i filozofski poduhvat, koristan ne samo za nemački i srpski narod, nego i za celu Evropu, niko ne bi bio pozvaniji od pisca čuvenog dela o "Mitu XX veka", Alfreda Rozenberga.

Narodne umotvorine – a one čine srpski narodni mit – jesu kolektivno delo koje se moglo roditi samo kao proizvod zajedničkih narodnih stremljenja. Ona duboka filozofija, koja je u njima izražena, potiče iz samog naroda i nastavlja se u duhu naroda. Ona nije tvorevina jednog određenog mislioca i jednog prolaznog vremena. U njoj nije osveštano i konačno uobličeno iskustvo samo jednog pokoljenja i jednog veka, nego svih pokoljenja i svih vekova. I kao što je najveći umetnik u srpskoj prošlosti bio sam narod, tako će i u budućnosti najveći srpski filozof biti sam srpski narod. Sadašnjica će ostaviti neizgladive tragove, ne samo u istoriji nego i u mašti srpskog naroda. I ta sadašnjica – sudbinska veza između srpske prošlosti i budućnosti – služiće, i u najudaljenijim vremenima, srpskom kolektivnom geniju kao nepresušni izvor ne samo umetničkih nego i filozofskih nadahnuća.

Mi već sada možemo reći da ta narodna filozofija neće niada napustiti svoju iskonsku i osnovnu ideju vodilju. Ta ideja je u jednoj izreci, koju naš narod nikada ne zaboravlja, ni u časovima tuge, ni u časovima radosti. Ova srpska poslovica je, po mom mišljenju, najpunija sadržinom i najlepša oblikom: "U dobru se ne ponesi, a u zlu se ne poništi". Sujeta, oholost, farisejska gordost, jesu teški gresi. Ne treba nikada dići glavu, ali treba uvek očuvati svoje ljudsko dostojanstvo. Što god imaš više sreće i uspeha u životu, budi smireniji i skromniji; što god imaš više neprilika i nevolja, budi vedriji i bodriji.

Bog stavlja u iskušenje čvrstinu tvoga karaktera i jačinu tvoje volje. On ti već dolazi u pomoć... Srbine! Veruj uvek u Boga i nemoj nikada klonuti duhom. To je najveća istina koju je dokazao srpski narodni mit.

(Autor je biv. ministar spoljnih poslova;
"Srpski narod", Beograd, Uskrs, 1943)

shokatz · Početnik Domaćeg.de

Animirani film Rastka Cirica "Ale i Bauci" u mnogome objasnjava ili bolje receno vizualizuje mitska bica u Srba. Film je kratkometrazni i ja sam ga gledao na nekom festivalu, ali je poprilicno cenjen u tim krugovima tako da bi trebao biti dotupan makar na Divxu. Uzivajte :)

miskopisko · ~Dream-Maker~

Charmed · Malo ~ mače ~

Dunavski vodeni duh

Dunavski vodeni duh je natprirodno vodeno biće u srpskoj narodnoj mitologiji. Zamišlja se kao patuljak sa bradom do pojasa i dugačkim nosom. Noge su mu kao u koze, na glavi ima roščić i kozje uši, a nosi kupastu kapu. Zao je i opasan za ljude.

Veruje se da u Dunavu ima 99 ovakvih duhova, a da je stoti njegov starešina. On nosi bubanj i bič u ruci. Bubnjem poziva svoje društvo, a bičem kažnjava potčinjene i njima hvata ljude na rep i davi ih.

Svoje žrtve vodeni duhovi pozivaju po imenu i naređuju im da dođu na Dunav. Odvlače ih na rečno dno kleštima, lancima i bičem, koji im obavijaju oko nogu ili vrata. Da bi se našao utopljenik, u narodu je postojao običaj da se spremi neslana pogača, pa se u nju zabode višestruka sveća i metne metalni nivčić. Naga žena rasplete kosu, zagazi u vodu između ponoći i prvih petlova, pa pogači sa zapaljenom svećom pusti niz vodu i moli nečastivog da pusti utopljenika.

Vlast dunavskog duha samo je na vodi. Kad se čovek prekrsti, duh nestane.

Pričalo se u prošlosti da je bilo žena koje su vadile duhove iz Dunava. Ulazile su u vodu gole i raspletene kose, samo su genitalije čuvale nekim sudićem, pri tom su bajale i izgovarale basme (čarobne reči).

U vreme velikog praznoverja govorilo se da su se neke žele podavale duhovima i tako su sticale neograničenu moć nad njima. Takve žene mogle su da pomognu muževima da imaju uspeha u ribolovu.

Ribari su se čuvali da ne padnu u ruke nečastivima. Noću nisu spavali kraj svog alata, da ih duhovi ne nađu. Zato se i govorilo: "Ni đavo ne zna gde alas spava".

stimi · Početnik Domaćeg.de

Evo nesto iz Slovenske Mitologije

Podrazumeva religijska shvatanja, kultove i rituale najmnogoljudnijeg ogranka indoevropske populacije koja je već u prvoj polovini I milenijuma pre n. e. naseljavala teritoriju između Dona i Karpata. U poslednjim stolećima pre n. e. Sloveni su se uključili u migracije podstaknute kretanjima raznih azijskih plemena i brzo zaposeli prostrane teritorije istočne, srednje i jugoistočne Evrope. Između 6. i 10. veka diferenciraju se u jezičkim i kulturnom smislu i razvrstavaju u tri velike grupe plemena, iz kojih su se razvili današnji Istočni Sloveni (Rusi, Ukrajinci, Belorusi), Zapadni Sloveni (Poljaci, Česi, Slovaci, Lužički Srbi, Baltički Sloveni) i Južni Sloveni (Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci, Bugari).
Za rekonstrukciju slovenske religije arheološka građa se može koristiti samo u ograničenoj meri. Kako još nije pouzdano utvrđeno poreklo Slovena, odnosno vreme njihovog formiranja, to se arheološka građa ne može smatrati pouzdanim dokumentom sve do vremena kad Slovene sagledavamo u istorijskim uslovima, tj. do 6. veka. Najdragoceniji su podaci do kojih se došlo arheološkim istraživanjima svetilišta Baltičkih Slovena, a u kojima su nađeni i kipovi pojedinih božanstava.
U svim oblastima naseljenim Slovenima folklorna građa je izuzetno bogata. Iako je hristijanizacija Slovena obavljena između sredine 9. i kraja 10. veka (osim Polapskih Slovena, koji su hrišćanstvo primili tek u 12. veku), pitanje je da li su njome bili zahvaćeni svi društveni slojevi, jer podaci iz kasnijeg vremena pokazuju da je sveštenstvo moralo da uloži mnogo napora kako bi iskorenilo paganska verovanja, posebno na selu. Ta paganska verovanja duže su se održala u istočnim nego u zapadnim slovenskim oblastima, gde je delovanje katoličke crkve bilo veoma uspešno. Zbog toga su u folklornoj građi i narodnim umotvorinama Južnih i Istočnih Slovena sadržani mnogi elementi stare slovenske religije. U ruskim bilinama, a i u srpskim narodnim pesmama i dugim usmenim narodnim umotvorinama, sačuvane su uspomene na stare slovenske bogove i heroje, a verovatno i nešto od prvobitne slovenske mitologije. Elementi stare religije održali su se i u likovima i kultovima pojedinih hrišćanskih svetaca, na primer, sv. Đorđa, sv. Nikole, sv. Ilije, a kod Srba - i sv. Save.
O religiji Slovena pre njihovog razdvajanja na Istočne, Zapadne i Južne Slovene ne može se ništa određeno reći. Postavlja se pitanje da li je ikada i postojala religija zajednička svim Slovenima, jer Titmar iz Merseburga u 11. veku saopštava da svako slovensko pleme ima svoje hramove, odnosno posebna božanstva. Panteon Istočnih Slovena može se rekonstruisati na osnovu podataka koji su sadržani u ugovorima između Vizantije i Rusije iz 945. i 971. godine, odnosno u takozvanoj Prvobitnoj hronici, kompiliranoj oko 1111. godine. Najpre se pominju bogovi Perun i Volos. Knez Vladimir je 980. godine obeležio početak svoje vladavine u Kijevu na taj način što je na jednom brežuljku postavio drveni idol Peruna sa srebrnom glavom, a uz njega i idole Horsa, Dažboga, Striboga, Simargla i Mokoš, da bi ispred njih sa svojim narodom prinosio žrtve. Istovremeno je i Vladimirov ujak u Novgorodu postavio Perunov idol. Iz navedenih podataka je izvesno da je vrhovni bog ruskog panteona bio Perun. Ostala božanstva, posebno Hors i Simargl, verovatno ne pripadaju slovenskom panteonu. Jedino je autentična boginja Mokoš, jer se pominje i u kasnijim homelijama.
Perun je poštovan ne samo kao bog gromovnik već i kao veliki zaštitnik ruskih vladara. Ruski kneževi normanskog porekla poistovećivali su ga sa Torom, a posle prihvatanja hrišćanstva njegove osobine prešle su na sv. Iliju. Volos je verovatno božanstvo izobilja i stada, koji je posle prihvatanja hrišćanstva preobražen u đavola. S druge strane, neke njegove odlike prenesene su na sv. Vlaha i sv. Nikolu. Kult Peruna i Volosa bio je rasprostranjen i kod Južnih Slovena, na šta ukazuju nazivi pojedinih mesta. Dažbog je zagonetno božanstvo koje je u jednoj Malalinoj glosi povezano sa Suncem, a koje se na osnovu imena može objasniti kao bog koji daruje, odnosno bog izobilja i plodnosti. Njemu je vrlo blizak Svarog, koji se ne pominje među bogovima kojima je Vladimir postavio idole, ali koga su svakako istočni Sloveni poštovali zajedno sa njegovim sinom Svarožićem, i to kao boga svetlosti, odnosno nebeske i zemaljske vatre.
U pisanim izvorima nije pomenuto nijedno svetilište kod Istočnih Slovena. Arheološkim istraživanjima otkriveni su, međutim, na lokalitetu Perin u blizini Novgoroda, ostaci drvene konstrukcije sa osnovom u obliku oktogonalne rozete, koja je protumačena kao Perunov hram. U središtu konstrukcije nađeno je ugljenisano drvo, koje ukazuje da se tu nalazio idol i mesto na kome je gorela vatra, dok je jedan ravan kamen u blizini protumačen kao žrtvenik. U staroj Ladogi otkriven je fragmentovan drveni idol bradatog božanstva iz 9. ili 10. veka, sa koničnim šlemom na glavi.
Istočnoslovenski panteon nije zasnovan ni na hijerarhijskim niti na rodbinskim odnosima. Idoli najznačajnijih božanstava postavljeni su na vrhovima brežuljaka, pod vedrim nebom. Neizvesno je kako su izgledala mesta žrtvovanja, kao i mesta žrtvi. Sveštenstvo nije pomenuto ni u jednom istorijskom izvoru, a nema ni podataka o proricanju i vračanju.
Religija Zapadnih Slovena poznata je samo fragmentarno jer se raspolaže uglavnom podacima koji se odnose na svetilišta i božanstva Baltičkih Slovena. Izvesno je samo da nije postojao panteon zajednički svim Zapadnim Slovenima, jer se u istorijskim izvorima uvek ističu božanstva pojedinih oblasti za koja se vezuju lokalni kultovi. Vrhovni bog baltičkih Slovena bio je verovatno Svantovid, opisan kao bog bogova, kao božanstvo koje obezbeđuje pobede u ratu. Kao najviši bogovi označavaju se i Triglav i Svarožić. Sva ta božanstva povezana su sa ratnim funkcijama i sa magijom, a ratnički karakter imala su i ostala božanstva Baltičkih Slovena, kao što su Rujevit ili Jarovit, koji je izjednačavan sa Marsom. Karakteristična je veza pomenutih božanstava sa pojedinim vrstama oružja (štit, koplje) i sa konjima, kao i njihova polikefalija. Tako Svantovid ima četiri glave, raspoređene prema glavnim pravcima sveta, Triglav je troglav, a Rujevit je predstavljan sa sedam glava. Polikefalija karakteriše i Porevita i Porenuta. Tom polikefalijom verovatno su izražene mnoge funkcije božanstava. Ostala božanstva poznata su uglavnom samo po imenu. Za Provena se može pretpostaviti da je bio povezan sa hrastovima jer je njemu bio posvećen sveti gaj između Oldenburga i Libeka. Za Podaga, kome je bio posvećen hram sa idolom u Pluni, pretpostavlja se da je bio povezan sa godišnjim dobima i vatrom. Bog Pripegala, kome je posebno godila hrišćanska krv, verovatno je bio itifalično božanstvo, nalik na Prijapa. O Živi, verovatno glavnom ženskom božanstvu, ništa se određeno ne zna. Sloveni koji su živeli između Labe i Odre poštovali su jednu bezimenu boginju, čiju su sliku nosili na svojoj zastavi. Polapski Sloveni su na svojim gozbama nazdravljali dobrom bogu i zlom bogu, izjavljujući da svaka sreća dolazi od dobrog boga, a nesreća od zlog. Tog zlog boga, koji je nazivan Crnobog, hrišćanski misionari su poistovetili sa đavolom, iako je on verovatno bio bog podzemlja.
U Istoriji Poljske Jana Dlugoša (oko 1460. g.) nabrojana su imena božanstva starog poljskog panteona, a uz njih i odgovarajuća božanstva iz rimske mitologije: Yesza - Jupiter, Lyada - Mars, Dzydzilelya - Venera, Nya - Pluton, Dzewana - Dijana, Marzyaba - Cerera, Pogoda - Vreme, Zywie - Život. Poljski pisci iz 16. veka dodali su tom spisku još nekoliko imena, na primer Lel, Polel, Pogwizd, Pohvist. Taj poljski panteon je, međutim, veštačka tvorevina, koju u celini treba odbaciti.
Kod čeških autora iz 16. veka takođe su pomenuta imena nekih prehrišćanskih božanstava, na primer Zelu, Klimba, Krosina, Krasatina, Morena, Lada i dr., ali su i ona proizvoljne tvorevine.
Hramovi Baltičkih Slovena opširno su opisani u istorijskim izvorima, a dokumentovani su i arheološkim iskopavanjima. Hram vrhovnog boga Svantovida u Arkoni na ostrvu Rigen, razrušen 1168. godine opisao je Saks Gramatik, a arheološki je istraživan u dva maha, 1921. i 1969-70. godine. Taj hram je možda podignut još krajem 9. veka. Opisana je njegova sjajno ukrašena drvena ograda i Svantovidov idol u natprirodnoj veličini u unutrašnjosti hrama. Na Rigenu su se u Garcu (Karenthia) nalazila još tri hrama, od kojih je onaj u središtu bio posvećen Rujevitu, dok su u ostala dva poštovani Porevit i Porenut. U Ridgostu (Retra) nalazio se hram u kome je poštovan veći broj lokalnih bogova, od kojih je najveći ugled uživao Svarožić. Spoljašnjost hrama bila je ukrašena predstavama bogova i boginja, a u unutrašnjosti su se nalazili idoli naoružanih bogova, kao i veliki broj zavetnih darova. U izvorima se pominje nekoliko hramova u Šćećinu, od kojih je najznačajniji bio hram posvećen Triglavu, takođe bogato ukrašen. U Volinu se nalazio hram sa svetim kopljem, a u Volgastu je postojalo svetilište u kome se umesto idola nalazio džinovski štit, prekriven zlatnim listićima.
U Gros Radenu, kod Šverina, arheološki je istraženo jedno veliko svetilište, četvorougaono u osnovi, oko koga su otkrivene hrastove daske duge 1,50 do 2 m, koje su u gornjem delu tako obrađene da u celini nalikuju na ljudsku figuru. Na osnovu keramičkih nalaza, to svetilište je datovano u 9-10. vek.
Baltički Sloveni poštovali su određena božanstva u svetilištima pod vedrim nebom. U blizini Oldenburga nalazio se gaj Prova, kome su bili posvećeni stari sveti hrastovi. Svetilište je bilo ograđeno drvenom ogradom, sa dva bogato ukrašena ulaza. Pristup je bi dozvoljen samo onima koji su nameravali da prinesu žrtvu, ali je svetilište bilo i utočište svim progonjenim. Hramovi baltičkih Slovena najčešće su služili i kao svojevrsne riznice. Postojao je običaj da se deseti deo dobijenog ratnog plena daruje svetilištu, a u riznicama svetilišta nalazili su se zlatni i srebrni pehari, koji su korišćeni samo u praznične dane. Čini se da su sva svetilišta bila ograđena plitkim rovovima ili drvenom ogradom. Samo je svešteniku bio dozvoljen ulaz u hram, a i on bi pri tom morao da zadržava dah kako ne bi uprljao najveću svetinju.
Istorijski izvori pouzdano dokumentuju postojanje kultnih statua i kod Istočnih i kod Zapadnih Slovena. To su pretežno bili drveni idoli koji su mogli imati oplatu od plemenitog metala. Neki od njih su bili natprirodne veličine, na primer drevni idol Svantovida u Arkoni. Arheološka istraživanja takođe dokumentuju postojanje drvenih idola kod Zapadnih Slovena. Pri iskopavanju jednog utvrđenog naselja kod Neubrandenburga pronađen je u sloju iz 11. - 12. veka, i to u središtu naselja, jedan dvoglavi idol od hrastovine, visok 1,70 m. Obe glave predstavljaju lik muškarca sa dugim brkovima. Na periferiji istog naselja otkrivena je još jedna figura od hrastovine, visoka 1,60 m, koja predstavlja ženu sa naglašenim grudima i stidnim trouglom, za koju se pretpostavlja da je neko domaće božanstvo, i to zaštitnica porodice. Da su mnoga mesta i utvrđenja imala svoje bogove zaštitnike pokazuju idoli od hrastovine, koji su otkriveni na nekoliko mesta. U Altfrizaku, kod Neurupina, neposredno ispred naselja nađena je hrastova figura koja prikazuje nagog muškarca. Taj idol, datovan metodom radioaktivnog ugljenika u drugu polovinu 6. veka, verovatno je imao određenu ulogu u kultu plodnosti. Bogovi Zapadnih Slovena predstavljani su i na kamenim reljefima. Iz vremena neposredno pred primanje hrišćanstva potiču i reljefi iz Altenkirchena i Bergena na kojima je predstavljen muškarac sa velikim rogom izobilja u rukama, verovatno Svantovid, jer je sa rogom izobilja predstavljan i u svom hramu u Arkoni. Na kamenoj ploči iz Volgasta shematizovano je prikazana ljudska figura, a kraj nje veliko koplje, koje je atribut Gerovita, zaštitnika Volgasta.
O svetilištima i kultnim obredima koji su u njima obavljani staralo se sveštenstvo. Manja svetilišta, posebno ona pod vedrim nebom, opsluživao je samo jedan sveštenik, ali za velike hramove vezivao se veći broj sveštenika. Osnovna dužnost sveštenika sastojala se u staranju o dobru plemena, i to na taj način što su oni, tumačeći volju plemenskog božanstva, odlučivali o ratu i miru ili delili pravdu i vodili diplomatske pregovore. Oni su brinuli i o riznicama svetilišta. Kako su sve važne odluke zavisile od sveštenstva, ono je često bilo moćnije od plemenskih vladara. Veoma važno mesto u društvenom životu dato je proricanju. Sveštenici su proricali pomoću pepela, vode, kolača, ukusa krvi žrtve ili mokraće. Najuticajnija proricanja obavljana su u Arkoni, Retri i Šverinu, gde je odluka o ratu i miru donošena na osnovu ponašanja konja (v. Svantovid). Pri kraju žetve obavljan je u Arkoni posebni ritual po kome je sveštenik uzimao posudu iz ruku Svantovidovog kipa i, na osnovu količine tečnosti sadržane u njoj, nagoveštavao rodnu ili nerodnu godinu. Zatim je sveštenik stavljao ispred idola kolač od meda, velik koliko i čovek, sklanjao se iza njega i pitao narod da li ga vidi. Ako bi dobio potvrdan odgovor, molio je da iduće godine kolač bude veći, odnosno da letina bude dobra.
U pisanim izvorima pominju se žrtve koje su Zapadni Sloveni prinosili svojim bogovima, ali ne i njihove vrste niti način žrtvovanja. Hroničari insistiraju na ljudskim žrtvama, ali taj podatak treba primiti sa najvećom rezervom.
Panteon Južnih Slovena najteže je rekonstruisati, jer su oni rano potpali pod neposredni uticaj vizantijske civilizacije i hrišćanske religije. Već je napomenuto da su Sloveni u vreme naseljavanja Balkanskog poluostrva verovali, prema Prokopijevom svedočenju, u jednog vrhovnog boga, i to boga munje, kome su bila podređena božanstva nižeg reda. Kako su u toponomastici južno od Dunava mnogi tragovi imena Peruna, sa dosta verovatnoće može se pretpostaviti da je kod Južnih, kao i kod Istočnih Slovena, Perun bio vrhovni bog. U toponimima ima tragova i o Velesu, o čijem se liku i funkcijama kod Južnih Slovena može indirektno suditi po opisima sv. Save, koji je, po srpskom narodnom predanju, prvenstveno pokrovitelj i zaštitnik stoke. Njemu bi bio blizak i Dabog iz srpskih priča, crno i hromo božanstvo donjeg sveta, gospodar mrtvih, zaštitnik stada, ali i vukova, koji je nazivan i Daba, Dabo ili Hromi Daba. Dabog je istovremeno i bog plemenitih metala, zlata i srebra, pronalazač i zaštitnik kovačke veštine. Posle prihvatanja hrišćanstva, funkcije Daboga prenesene su na velike hrišćanske svece (sv. Jovana, sv. Savu, sv. Arhanđela, sv. Đorđa, sv. Nikolu, sv. Mratu), a njegov lik je preobražen u sotonu i Hromog Dabu. Jedna od hipostaza Dabogovih je verovatno i Vid, božanski vidar čije je ime sačuvano u velikom srpskom prazniku Vidovdanu. Car Trojan sa tri glave, koji se pominje u jednoj skaski, verovatno je božanstvo blisko Triglavu jer je opisan kao noćni konjanik. Kako se u jednoj slovenačkoj bajci pominje čarobnica Mokoši, mogućno je da je boginja Mokoš nekada bila poznata Južnim Slovenima.
Kod Južnih Slovena dosada nisu arheološki posvedočena svetilišta niti idoli, a u istorijskim izvorima ne pominje se sveštenstvo niti ima podataka o kultovima i ritualima. Žrtve su prinosili bogovima jedino kao molitvu za svoj spas.
Izvesno je da su svi Sloveni poštovali i mnogo niža božanstva, kao i različite demone, jer to potvrđuju i pisani izvori i folklorna građa. Za kuću i domaćinstvo vezana su različita natprirodna bića. Kod Rusa je to ded, deduška, ukrajinski did, didko i domovnik, ili domovoj, kod Čeha dedek, a kod Bugara - stopan. Pod tim imenima zamišljan je starac sa krznenim ogrtačem koji živi iza ili ispod ognjišta i brine se o kući i stoci. Nekada se zamišlja i u vidu psa, medveda ili zmije. Ako se tom kućnom zaštitniku ne poklanja određena pažnja, on napušta kuću i prouzrokuje bolesti stoke ili smrt domaćina. U odajama koje su služile kupanju prebivao je banik, kome su kupači ostavljali u čabru vodu za kupanje i žrtvovali mu crnu kokošku. U uglu ambara živeo je ovinik, zamišljan u vidu crne mačke ognjenih očiju, koji, ako ga neko naljuti, može da zapali ambar. Za domaćinstvo je vezana i Kikimora, mala žena koja je lenjim domaćicama mrsila pređu i noću uznemiravala decu.
Kako su Sloveni bili okruženi gustim šumama, u koje su često zalazili radi lova ili koje su krčili, to su za njih vezivali i različite šumske duhove, od kojih je kod Istočnih Slovena najpoznatiji bio lešij, a kod Južnih - lesnik (v. ta imena). Poljima je, međutim, gospodario polevoj ili polevik, koji je zamišljan čas kao kepec, a čas kao ljudsko biće crnog tela i zelene kose. Za polja su još češće vezivani ženski demoni, poludnice (kod Rusa), koje su zamišljane kao devojke dugih kosa, zaogrnute belim platnom, a koje se najčešće pojavljuju u raži, i to u podne kada je sunce najjače.
Za vode su Sloveni vezivali razna demonska bića, zla i opaka. Vodanoj je boravio pokraj vodenica, gde je prolaznike stropoštavao u vodu da bi ih učinio svojim slugama. I ostali vodeni duhovi nisu bili blagonakloni ljudima, a svi su zamišljani kao zastrašujuća bića, često sa kandžama, rogovima, repom i užarenim očima. Njima se pridružuju i rusalke, u stvari utopljenice ili nekrštena deca, preobražena u devojke sa dugom raspuštenom zelenom kosom (v. to ime). Dok su kod severnih Rusa ružne i nage, spremne da odvuku pod vodu svakog ko im se približi, rusalke koje nastanjuju Dnjepar i Dunav imaju zanosan izgled i svojom pesmom začaravaju prolaznike. Posebno su opasne u nedelji rusalki (nedelja koja sledi posle Trojica), jer one tada izlaze iz vode, jure po poljima, penju se na drveće i igraju na proplancima. Njima su kod Južnih Slovena slične vile, zanosne devojke sa raspuštenom kosom i krilima, koje najčešće obitavaju pokraj kladenaca, jezera, ili po gorama i planinama (v. to ime).
U ritualima za plodnost kod Istočnih, a delom i Južnih Slovena, značajno mesto zauzimaju praznici za koje se vezuju božanstva nazvana Kostroma i Jarilo, odnosno lutke od slame, koje se na određen način sahranjuju, spaljuju, rasturaju na delove ili potapaju u vodu, uz obredno oplakivanje ili povike i smeh, sa ciljem da ponovo ožive. U tom ritualu, obavljenom u proleće, čiji je cilj bio da se obezbedi plodnost, Kostroma se pojavljuje kao mlada žena umotana u bele čaršafe, sa hrastovom grančicom u rukama, a Jarilo kao prekrasni mladić na belom konju. U vreme letnje dugodnevnice proslavljan je praznik na koji su lutke zvane kupala potapane u vodu i paljene velike vatre. Na taj dan tragalo se za magičnim i lekovitim biljkama. Rasprostranjeno je predanje o cvetu paprati koji se rascvetava uoči tog dana, a čija magična svojstva omogućuju da se otkrije zakopano blago. U svim ritualima koji se na taj praznik obavljaju jasno su istaknuti vatra i voda kao suprotni elementi, a na osnovu pesama i ostalih folklornih tekstova vezanih za kupala, mogućno je rekonstruisati mit o rodoskrvnom odnosu brata i sestre, oličenim dvobojnim cvetom dan i noć.
Za rituale plodnosti u južnoslovenskom folkloru vezani su likovi Germana i dodola. Pri obredu izazivanja kiše pravljena je glinena lutka muškarca, nazvana German, koju su žene sahranjivale u suvu zemlju sa uverenjem da će na taj način izazvati plodonosnu kišu. U vreme suše, povorka devojčica, najčešće od pete do desete godine, koje su nazivane dodole, išla je od kuće do kuće pevajući pesme kojima je prizivana kiša. Dodole su bile bose, odevene u iznošenu odeću, sa vencem od trava, žitarica i vinove loze na glavi. Između sebe su birale predvodnicu, zvanu dodola ili dodolka. Prolazeći kroz polja, dodolke su ih prskale vodom, dok ih je ispred seoskih kuća domaćica posipala vodom po glavi i nogama, a zatim darivala brašnom, vunom ili novcem. Inače i kod Južnih i kod Istočnih Slovena kiša je izazivana na taj način što je preko mrtvaca, najčešće utopljenika, koga bi za taj obred iskopali, izlivana voda.
U religiji svih slovenskih naroda, kult mrtvih zauzima značajno mesto, posebno u religiji Južnih Slovena. Sve do 9-10. veka Sloveni su spaljivali mrtve, a njihove ostatke sahranjivali u urnama ili su preko lomače nasipali humke, U tom ranom razdoblju grobni prilozi su izuzetno retki. U urne su katkad stavljani raž ili spaljene kosti konja. Ugledne ličnosti su sahranjivane sa pompom, a u smrti ih je pratila supruga ili robinja. Prema svedočenju arapskih pisaca iz 10. veka, koje treba primiti sa najvećom rezervom, kad umre neki plemić, njegovo telo se privremeno sahranjuje, a kada se njegovo imanje podeli, obavljana je prava sahrana, i to na taj način što se naoružan, u bogatoj odeći, smešta u lađu sa hranom, pićem i suprugom, a zatim je lađa predavana vatri i otiskivana od obale. Izvesno je, međutim, da su Sloveni koji su živeli pokraj mora u 8-9. veku imali predstave o lađi mrtvih, jer su u tom razdoblju arheološki posvedočene nadgrobne ploče ili grobovi u vidu lađa.
Počev od 10. - 11. veka, pod uticajem hrišćanstva, Sloveni prihvataju običaj inhumiranja pokojnika. Bez obzira na to da li se pokojnici spaljuju ili inhumiraju, čvrsto se verovalo da nastavljaju život posle smrti, što se ogleda u pogrebnim ritualima kao što su daće ili pogrebne igre, često sa maskiranim učesnicima. Trećeg, sedmog, dvanaestog i četrdesetog dana posle smrti pokojnicima su na grob donošeni hrana i piće, kao i posle 6 i 12 meseci. Posebni praznici mrtvih - zadušnice - proslavljani su i na grobovima i po kućama, u rano proleće i u kasnu jesen.
Kult predaka bio je posebno razvijen kod Južnih Slovena, pre svega kod Srba. Gotovo svi srpski običaji u vreme Božića i takozvanih nekrštenih dana vezani su za kult predaka, a i krsno ime - slava - kod Srba jeste veliki praznik porodičnog pretka, čuvara i zaštitnika kuće i porodice.
Kod Južnih Slovena posebno je dobro očuvano verovanje da se duše umrlih grešnika pretvaraju u vampire (v. to ime). To je svakako prastaro verovanje jer su na nekropolama posvedočeni grobovi koji su ukopani dublje od ostalih, ili grobovi u koje je pokojnik stavljan u neuobičajenom položaju (potrbuške, licem prema zemlji), ili je, pak, zatrpan kamenjem.
Neizvesno je kakve su predstave Sloveni imali o svetu mrtvih, kao i o božanstvima koja njime gospodare. Na osnovu uzgrednih ili dvosmislenih podataka u istorijskim izvorima, pretpostavlja se da je svet mrtvih mračan, a da je božanstvo koje njime vlada crno (v. Crnobog). Dok se analizom folklorne građe iz oblasti naseljene Južnim Slovenima može zaključiti da svetom mrtvih gospodari muško božanstvo, dotle folklorna građa iz istočnoslovenskih oblasti ukazuje na to da žensko božanstvo vlada Podzemljem i mrtvima. Tako se pretpostavlja da je u liku Baba Jage inkorporirana stara evropska boginja smrti (v. Baba Jaga) i da je Vedma (veštica) u stvari demonizirana boginja Podzemlja. Za Baba-Jagu se vezuju i likovi demonizovanih muških božanstava smrti, kao što su Kaščej Besmrtni ili Morozko.