Staljingradska bitka

nmilic · Početnik Domaćeg.de

Caricin,kasnije Staljingrad,smešten u jugozapadnoj Rusiji,osnovan je u 16 veku i od početka je bio važan strateški centar.Kroz njega su išli trgovački karavani ka zapadu,a bio je i centar plodnog Zavolvožja. Nestajaće u plamenu i biti ponovo građen nekoliko puta. Bio je i poprište nekoliko bitaka npr između seljaka i carske vojske,ili Crvenogardejaca i Belogardejaca 1918 godine.Caricin je 1925 preimenovan u Staljingrad,a kasnije 1961 u Volgograd.Pred Drugi Svetski Rat imao je 500 000 stanovnika,veliku koncentraciju industrije -50 manjih i većih fabrika i zavoda i prvi u Sovjetskom Savezu džinovski zavod,dužine 2km,za proizvodnju traktora.Staljingrad je takođe bio ključ za kontrolisanje bogatog Donskog basena sa njegovim sirovinama i namirnicama,a i kroz njega je prolazila vodena arterija-Volga preko koje je tekla nafta iz Groznog i Majkopa .

Bitka za Staljingrad je bila zamišljena kao jedna etapa u znatno većoj nemačkoj operaciji „Blau“.Ta operacija je imala za cilj zauzimanje gorepomenutog Donskog basena i slalom prema Kavkazu, tj Majkopu i Groznom i njihovim zalihama nafte koja je tako bila potrebna Nemačkoj za nastavljanje rata.Takođe Nemci su računali i na nacionalne pokrete u Iranu i Iraku kao i uvlačenje Turske i Japana na stranu Nemaca u rat protiv Sovjetskog Saveza. Političko i moralno stanje u Nemačkoj zahtevalo je što bržu pobedu nad Rusima posle zimskog kraha „Barbarose“.Operacija „Blau“ je podeljena na nekoliko faza i podoperacija a početne su podrazumevale zauzimanje Staljingrada brzim prodorom tenkovskih jedinica sa jugozapada i severozapada i odsecanje većeg broja sovjetskih jedinica na tom pravcu .Za operaciju „Blau“ je predviđena osnažena grupa armija „Jug“ koja se sastojala iz grupe armija „A“ i grupe armije „B“,prve pod komandom feldmaršala Vajsa,a druge pod komandom Vilhema Lista.U njihov sastav je ulazilo 97 divizija (76 pešadijskih,10 tenkovskih,8 motorizovanih i 3 konjičke).Staljingrad je za njih predstavljao običan objekat na mapi,ali sled događaja i sovjetski otpor će ga pretvoriti u novi Verden.

Sovjetske pripreme i planovi

Sovjeti su bili veoma uzdrmani i oslabljeni neuspehom kod Prohorovke i krahom njihove prve ofanzive koja je toliko obećavala.Sada su znali da je incijativa prešla u ruke Nemaca.Pitanje je bilo gde će Nemci udariti.Staljin se naročito pribojavao ponovne ofanzive u pravcu Moskve gde je odbrana bila naročito slaba.Ali sovjetski obaveštajac Mihail Kuznjecov je javio o planiranoj ofanzivi na jugu.To su potvrdila i dokumenta iz jednog srušenog nemačkog aviona.Zbog toga je na tom pravcu pojačana odbrana ,upućena velika količina, naoružanja ,opreme i pojačanja trupama.Ali i pored toga sovjetske snage nisu bile dovoljno jake.Udar su trebalo da podnesu snage Brnjaskog,Jugozapadnog i Južnog fronta(81 pešadijska i 12 konjičkih divizija kao i 38 motorizovanih brigada i 62 tenkovske brigade,Na glavnom pravcu nastupanja odnos snaga je bio približno podjednak uz nadmoćnost Verhmahta u artiljeriji i avionima.Takođe da bi usporili i oslabili nemački napad izgradili su sovjetski radnici 4 utvrđena pojasa,a preduzete su mere za odbranu u samom gradu.

Tok operacije
Prva faza:ofanziva Nemaca

Operacija „Blau“ je počela 28 juna 1942 moćnom artiljerijskom pripremom.Nemačke trupe brzo su postigle zavidne uspehe,ali ne i presudne,npr nisu ispele da istisnu i zarobe Jugozapadni front kod Voronežja.Naročito je dobro napredovala nemačka 6 armija pod komandom generala Paulusa koja je 17 jula uspela da prodre u Staljingradsku oblast započinjući tako Staljingradsku bitku.Samo nekoliko časova kasnije od ostataka južnog fronta i jedinica na tom području formiran je Staljingradski front od približno 16 divizija od sa 180 000 000 ljudi,360 tenkova i 337 aviona i 7900 topova i minobacača.6 Armija je tada brojala 14 divizija od 270 000 000,8000 topova i 500 tenkova.Podržavala ih je 4 Luftflota Rihthofena sa 1200 aviona.Neposredno ispred nje su bile sovjetska 62 i 64 armija.Međutim sovjetima su pristizala sve veća pojačanja,ali uprkos tome 6 armija je napredovala,mada je odlučeno da se polje njenog delovanja suzi ,a na bok pošalje italijanska 8 armija.Južnije od njih je delovala 4 tenkovska armija generala Hota isturena ka Staljingradu.Hot je pokušao da se 6 avgusta prateći želežničku prugu energičnom ofanzivom probije u južne delove Staljingrada ali je bio odbijen.već 7 avgusta je 6 Paulusova armija istisnula 62 armiju i došla na spoljašnji odbrambeni pojas Staljingrada.Time je završena prva odbrambena faza bitke.

Ruski tenkovi u jurišu u stepama Nemačke mehanizovane kolone na
ispred Staljingrada putu za Staljingrad
Nemci koji su se sada nalazili 40km,a na nekim mestima (Hot) i na daljini 20-30 km planirali su da koncentričnim udarima sa severa i juga brzo slome odbranu Staljingrada izauzmu ga.Sa 15 avgustom se nastavila nihova ofanziva i započela druga odbrambena faza Staljingradske bitke.U ovoj fazi Nemci su sadejsvom svih rodova vojske slomili rusku odbranu na Donu i formirali mostobrane za dalje nastupanje.23 avgusta 6 armija je uspela da probije odbranu na spoju 4 oklopnog korpusa i 62 armije ida se probije do Rinoka na Volgi uprkos žestokom sovjetskom otporu ida odatle počne napade na jug ka severnim predgrađima staljingrada.Ona je ovom brešom rasekla Staljingradski front na pola i okružila 62 armiju.Sa 23 avgustom počela su i masovna bombardovanja Staljingrada.Sa 700 aviona Nemci izvršili napad bombardujući masovno grad zapaljivim bombama.Budući da je bilo leto,suvo vreme a u gradu je postojao veliki broj drvenih kuća i skladišta nafte grad je za tili čas planuo.Bilo je mnogo žrtava što civila što sovjetskih rezervi.Ali sovjetsko stanovništvo nije pokleknulo,ono se odmah bacilo na gašenje požara, iako je to bilo teško jer je bombardovanje oštetilo vodovod,simultano organizujući dobrovoljačke bataljone i upućujući ih u žar bitke koja se već prenosila u Staljingrad.Protivavionski topovi 85mm kojima su upravljale i sovjetske devojke i srednjoškolci uspešno su odbijale i nemačke avione i tenkove.Ali Nemci su napredovali stopu po stopu i 12 septembra uspeli da se približe na 2 do 10km od grada.Komandu nad okruženom 62 armijom preuzeo je tada energični general Čuikov primivši komandu od generala koji je smatrao da je dalji otpor 62 armije uzaludan.On se odmah sa svojim štabom prebacio na samu liniju borbe.Odlučio je da brani grad do poslednjeg.“Ili ćemo ga odbraniti ili ćemo svi izginuti u njemu.Za nas preko Volge nema zemlje!“ rekao je.Već sledećeg 13 septembra Nemci su uz artiljerijsku podršku krenuli u „konačan“ juriš na Staljingrad.Nemci su uspeli da se probiju u sam grad i tada su počele ogorčene gradske borbe.Čuikov je znao da nadmoćnijeg nepriljatelja mora uvesti u borbu iscrpljivanja.Ali prvo je trebalo održati postojeće stanje pre nego što prva neophodna pojačanja ( 13 gardiska divizija) stignu.Dotada su grad trebale da održe jedinice novomobilisanih radnika i iznurene jedinice koje su se povukle u grad.One su uspele da to ispune i da posle žestokih borbi zadrže Mamajev kurgan koji je bio kritičan za uspešno prebacivanje pojačanja preko Volge.Ali Nemci su uspeli da napreduju u drugim krajevima grada i da na nekoliko mesta izbiju na Volgu.Ali sada se pojavio problem kako da ih zadrže.Nemačka doktrina blitzikriega nije bila primenjiva u urbanim uslovima,a Sovjeti su posle Sevastopolja i Lenjingrada znali kako se boriti u gradu.Oni su od prisutnih jedinica obrazovali male i pokretljive jurišne odrede.Oni su napadajući frontalno i u pozadini lišili Nemce artiljerijske i vazdušne podrške jer su Nemci tako gađali i svoje vojnike.Fabrika „Barikada“ je branioce oskrbila i sa 12 tenkovskih kupola koje su bile montirane kao samostalne vatrene tačke.Svaka zgrada je pretvorena u tvrđavu. Takva je na primer bila čuvena Pavlovljeva kuća.Nju je 58 dana u opkoljenom području branila grupa od 10-tak ljudi.Oni su uspeli da osujete svako dalje napredovanje Nemaca na tom području.A Nemcima je pravila toliko problema da je na kartama Paulusa ona obeležena kao neosvojiva tvrđava koju brani najmanje 1 bataljon.Ali to je bila ustvari obična trospratna kuća koju je umešno branio vodnik Pavlov i njegovi vojnici. Borbama se dnevno front menjao u metrima.Dešavalo se da jedna zgrada dnevno menja vlasnika i po 20 puta.Dok bi se Nemci branili na spratovima Sovjeti bi nadirali iz prizemja i taman kada bi Sovjeti uspeli da očiste spratove Nemci bi zauzeli prizemlje.I tako u beskonačnost.Ali nije samo sovjetska umešnost zaustavila Nemce već i ogroman moral i boraca i civila.Rusi su se retko predavali,mnogi civili su se dobrovoljno priljavljivali u vojsku dok su sovjetski radnici nastavili proizvodnju naoružanja i u ratom zahvaćenom gradu.Bilo je primera da u tek dovršeni tenk uskače posada na jednom kraju fabrike i priključuje se borbi koja je besnela na drugom kraju iste fabrike.
General Paulus je bio šokiran teškim gubicima i sporim napredovanjem svoje 6 armije.Pojačanja su morala da se dovlače čak iz Francuske.Što se približavala zima Nemci su postajali sve očajniji.Hitler je 14 oktobra izdao naredbu za poslednji veliki napad u toj godini sa ciljem da se zgromi i poslednji bolšljevički bastion na levoj obali Volge.Posle snazne artiljerijske i avionske pripreme nemački vojnici su puni vere u sebe i elana jurnuli na sovjetske položaje.Njima je već bilo dosta i ovog grada i ovog rata.Želeli su da se konačno odmore od svakodnevnih iscrpljujućih borbi.Mnogi su još verovali da će Nemačka da pobedi u ovom ratu,neki su mislili da će biti sa porodicama za Božic,ali Sovjeti su imali druge planove za prazničnu sezonu.Njihov otpor je bio žestok iako su bili znatno potreseni artiljerijskim udarom koji im je naneo dosta žrtava.Posebno teške borbe su bile za zavode Crveni oktobar i Barikade koje su Rusi prebacivanjem svežih rezervi preko Volgeuspeli da odbrane dok je Traktorski zavod pao u nemačke ruke.Sredinom novembra je prekinuta nemačka ofanziva i obe vojske su ležale iscrpljene naizgled u pat poziciji.Ali da li je zaista bilo tako.

Nemački vojnici na ulicama ratom Ruski dobrovoljački Ruske elitne gardijske
razorenog Staljingrad radnički odred jedinice na položaju
Dok je Nemačka 6 armija bila zaustavljena u Staljingradu i grupa armija A Vilhema Lista je bila zakucana na Kavkazu .Iako je bila snažna (167 000 000 vojnika) i opremljena alpskim jedinicama ona nije uspela da ostvari zacrtane ciljeve.Ona je u početku ostvarila solidne rezultate napredovavši oklopnim jedinicama duž Crnomorske obale i obale Kaspijskog jezera,osvojivši Elbrus ali nije zarobila Grozni,dok su rafinerije Majkopa nađene uništene.Konačno napredovanje Nemaca je zaustavljeno na reci Terek ispred Groznog gde im je Crvena armija nananela velike gubitke te su Nemci i na ovm pravcu morali da pređu u defanzivu iako se nisu dočepali željenog cilja- nafte koja je već počela da stvara teškoće pri pokretima motorizovanih i oklopnih jedinica.

Konjičke jedinice odigrale su Čak ni alpske jedinice nisu I sovjetski marinci i flota
veliku ulogu u odbrani Kavkaza omogućile Nemcima su branili primorske
osvajanje Kavkaza gradove

Druga faza bitke
Sovjetska protiofanziva

U novembru 1942 STAVKA (sovjetska vrhovna komanda) je odlučila da izvede niz ofanzivnih operacija koje bi promenile tok rata.Šifrovani naziv ove operacije je bio „Uran“.Glavna protivofanziva je trebala da se preduzme na području Staljingrada ,dok su ofanzive drugim delovima fronta bile od sekundarnog značaja.Neposredna odluka o izvođenju operacije doneta je je 13 septembra na savetovanju Žukova i Vasiljevskog.Operacija se sastojala od dva zadatka:prvog -opkoljavanja protivničkih trupa na području grada.;i drugog- njihovog uništenja.Pripreme za ofanzivu su podrobno urađenje i u najvećoj tajnosti.Trupe su prevožene i njihova koncentracija je vršena pod kamuflažom.I tako je skupljena velika koncentracija trupa i najmodernijeg oružja uključujući i najmodernije tenkove T-34 i KV (Kliment Vorišilov) koji su bili mnogo superiorniji od nemačkih.Sovjeti su pravilno ocenili da im na glavnim pravcima stoje snage kvalitativno i kvantitativno slabije i da će proboj biti siguran.Naime bokove 6 i 4 oklopne armije su branile Rumunske trupe (3 armija Dimitreskua i 4 Armija Konstantineskua) sa nekim brojem slabijih nemačkih jedinica.Nemci uopšte nisu slutili o sovjetskoj ofanzivi niti su primetili nijhovu koncentraciju na desnoj obali Dona severoistočno od Staljingrada.Čak je i Paulus izvršavajući Hitlerove naredbe naredio svim starešinama zaklučno sa komandantima pukova naredbu o daljem nastupanju na Volgu i osvajanju Staljingrada 17 novembra,tj samo dva dana pre početka „Urana“.
Operacija „Uran“ je počela moćnom artiljerijskom pripremom 19 novembra iz 3500 topova, minobacača i kaćuša.Ispaljeno je 689 000 granata.Udar je bio toliko iznenadan j jak da je većina rumunskih trupa bila izbačena iz stroja.Naviknuti samo na pozadinske i stražarske dužnosti suočeni sa kvalitativno i brojno nadmoćnijim protivnikom veliki broj Rumuna je bacao oružje i tražio spas u bekstvu ka zapadu.Iza Rumuna se nalazio rezervni nemački ešalon koji je pokušao protivnapad,ali je bio bukvalno slišćen jačinom sovjetskog napada.Nemačka 6 armija videći šta joj se dešava na bokovima i ugrožena sovjetskim nastupanjem tražila je od nemačke vrhovne komande dozvolu da se povuče na Don.Ali odgovor je bio da 6 armija treba da ostane u Staljingradu kao „jež“ pri probijanju njenih krila i da se već vrše protivakcije.Ali već 22 novembra sovjetske prethodnice su izbile na Kalač na Donu i završile okruživanje protivnika.Nemačka 6 armija je bila odsečena.

Sovjetske jedinice u nezadrživom Rumunske jedinice nisu bile Sovjetski oficiri planiraju
kontranapadu dorasle Sovjetima pravce nastupanja

Munjevita brzina izvođenja „Urana“ je iznenadila nemačku Vrhovnu komandu ,ali je nije bacila u očajanje.Od preostalih neopkoljenih jedinica na jugu formirana je grupa armija Don kojo je kao glavni zadatak bilo postavljeno oslobađanje 6 armije iz okruženja.Grupom armija Don rukovodio je feldmaršal Manštajn.Njegova grupacija je dobijala nove jedinice iz Evrope predodređene za protivnapad.Od tih jedinica on je naročito računao na 2 oklopne divizije iz Francuske od kojih je hteo da obrazuje novu oklopnu udarnu grupu pod Hotom.Ali za neko vreme zahvaljujući dejstvu partizana njihova koncentracija je bila osujećena.Manštajn je izradio planove „Zimske oluje“ koju je podelio na dve etape-prvu etapa da Hot sa oklopnim jedinicama probije koridor do 6 armije i uspostavi snabdevanje;druga etapa – potpuno razbijanje okruženja.Međutim Manštajn nije znao da i Sovjeti planiraju novu ofanzivu,tzv operaciju „Saturn“ koja bi iskoristila opštu poremećenost nemačke odbrane,probila odbranu slabe italijanske 8 armije i probila se na zapad sve do Rostova i Milerova iako je to moguće okružila grupu armija Don i ostale nemačke jedinice na Kavkazu.Ona je bila predviđena za 10 decembar ali je zbog priprema morala biti odložena za 16 decembar.

Nemački feldmaršal Sovjetski maršal Nemci su Zimskoj oluji
Erih fon Manštajn Aleksandar Vasiljevski upotrebili i tenkove tigar

Nemačka protivofanziva je počela 12 decembra napadom dve Hotove oklopne divizije kojima su na bokovima napredovale konjičke i pešadijske jedinice.Nemci su izvršili izvesne prodore,a 6 armija je na svom jugu skoncentrisala preostale tenkove koji su trebali da stupe u akciju kada bi se Hotove jedinice približile na 30 km.Međutim Hot je sve sporije napredovao jer su Sovjeti pojačavali otpor ubacivši u nastalu brešu 2 gardisku armiju.Nemci su ipak uspeli da se probiju do 48 km ispred grada,ali nisu više mogli da napreduju napred.Videći razvoj događaja i mogućnost oslobađanja 6 armije iz okruženja Sovjeti su odlučili da smanje obim postavljenih zadataka „Saturna“ i da počnu sa njegovim izvođenjem.U međuvremenu „Zimska oluja“ se nije odvijala kako je planirano i Manštajn se sve više pribojavao za svoja krila.Ali Hitler je zahtevao da se koridor probije u skoku pre nego što stupe sovjetske protivmere.Manštajn je shodno tome u borbu bacio isvoje poslednje rezeve računajući i 17 panzer diviziju.Ali tada je nastupio „Saturn“ i velika ofanziva na Donu.Uraganska vatra se sručila na položaje italijanske 8 armije čija je odbrana probijena na nekoliko mesta,te je Manštajn bio prinuđen da od preko potrebnih ofanzivnih snaga odvaja neke i šalje nasever.Ali sve više je bio na vidiku slom nemačkih ofanzivnih operacija i opšta ugroženost južne grupe armija.Hitler su uplašio SuperStaljingrada pa je dozvolio Manštajnu da prekine ofanzivu i povuče se na zapad.Time je 6 armija bila osuđena na propast.Nemačke trupe koje su se povukle na zapad i dalje su imale u svojim operatvnim planovima oslobođenje 6 armije iako svi znali da je to nemoguće.Firer je zabranio predaju,i preimenovao 6 armiju u Tvrđavu Staljingrad i pozvao vojnike da izdrže do pomoći.

Nemački vojnici pripremaju Nokturno na ruševinama Nemački ju-52 u misiji
zasedu Sovjetima Staljingrada snabdevanja 6 armije

U Staljingradu koji je bio odsečen od novembra stanje je bilo užasno teško.Sve je bilo hladnije,a Nemci su i dalje nosili letnje uniforme,jer zimske nisu poslate na vreme da se trupama ne bi smanjio moral.Hrane,municije i goriva sve je bilo manje uprkos svim naporima nemačke transportne avijacije čija pomoć ipak nije prelazila ni 1/5 najnužnijih dnevnih potreba.Opracijom Saturn to se još više pogoršalo jer su nemci izgubili veći broj transportnih
aviona kao i obližnje aerodrome koji su pali u sovjetske ruke.Dnevno sledovanje hleba na početku je bilo 100gr,onda 50gr da bi na kraju hleb dobijale samo jedinice koje su se borile.Tretiranje ranjenika u takvim uslovima bilo je gotovo nemoguće.Moral je padao i predavalo se sve više nemačkih vojnika.Ipak većina je i dalje odbijala sve glasnije sovjetske pozive na predaju.Zbog toga su Sovjeti odlučili da eleminišu 6 armiju.
Operacija je dobila ime „Prsten“ i poverena je Donskom frontu kojim je komandovao maršal Rokosovski.Njen početak je predviđen za 10 januar.I tada je i počela.Nemci su se branili žestoko i umešno,vešto sagradivši utvrđenja i smestivši rezerveAli otpor se smanjivao ,sve je bilo manje municije.Velike borbe su vođene za aerodrom Pitomnik koji je bio ključan za snabdevanje.Ali Sovjeti su ga ipak zarobili 15 januara.Teritorija koju su Nemci držali sve više se smanjivala.Paulus je molio Hitlera za dozvolu da kapitulira.Ali Hitler mu to nije dozvolio.Paulus je u poslednim danima bio unapređen u feldmaršala,ali njegove armije je bilo sve manje svakoga dana i on je 27 januara bio prinuđen da kapitulira.Time je završena Staljingradska bitka.

Izvori:Staljingradska bitka

Amerigo · Početnik Domaćeg.de

ako niste pogledajte film enemy at the gates. sniman po istorijskim dogadjajima u staljingradu.

Reponja · Upućeni član

^Nije bas sasvim po istorijskim dogadjajima (ubacena je nepotrebna limunada i nije propustena prilika da se bar malo ocrni sovjetsko rukovodstvo). Veoma dobar je nemacki film Stalingrad koji prikazuje pricu iz sasvim drugog ugla.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Битка за Стаљинград

Стаљинградска битка
Део Другог светског рата

Руски војници у Стаљинграду
Време: 28. јун, 1942. - 2. фебруар, 1943.
Локација: Стаљинград, СССР
Резултат: Совјетска победа
Узрок битке:
Промене у територији:
Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
Совјетски Савез Немачка
Италија
Мађарска
Румунија
Хрватска
Заповедници
Александар Васиљевски
Василиј Чујков Фридрих Паулус
Јачина
1.700.000 Укупан број непознат
Губици
750.000 погинулих, рањених или заробљених, више од 40.000 погинулих цивила 740.000 погинулих или рањених 110.000 заробљених

Стаљинградска битка је била главна прекретница у Другом светском рату, и сматра се најкрвавијом битком у људској историји. Битку су обележили бруталност и небрига за цивилне жртве са обе стране. Битка се састојала из немачке опсаде јужног руског града Стаљинграда (данашњи Волгоград), битке унутар града, и совјетске контра-офанзиве у којој су коначно биле заробљене и уништене немачке и остале снаге сила Осовине око града. Укупни губици се процењују на између 1 и 2 милиона. Силе Осовине су изгубиле око четвртине укупног људства на источном фронту, и никад се нису опоравиле од овог пораза. За Совјете, који су изгубили преко милион војника и цивила за време битке, победа код Стаљинграда је значила почетак ослобођења Совјетског Савеза, и пут ка коначној победи над Нацистичком Немачком, 1945.

Izvor: Wikipedia

nastasenjka · **~daydreaming~**

Позадина

Дана 22. јуна 1941. Немачка и њене савезнице, Силе осовине, извршиле су инвазију на Совјетски Савез, брзо напредујући дубоко у совјетску територију. Трпећи пораз за поразом током лета и јесени 1941, совјетске снаге су извршиле контра-напад великих размера из предграђа руске престонице у Бици за Москву, децембра 1941. Немачка војска, исцрпљена и слабо опремљена за зимско ратовање и са проређеним линијама за снабдевање, је одбачена од Москве.

Немци су стабилизовали фронт у пролеће 1942. Планови да се покрене нова офанзива ка Москви су ипак одбачени, јер је Армијска група Центар била сувише ослабљена за такав напад. Штавише, такав напад би био "исувише очигледан", а кључ успеха блицкрига је био напад тамо где непријатељ најмање очекује, тако да би велики успеси могли да се постигну пре него што се постави одбрана. Из овог разлога су разматране нове офанзиве на северу и југу.

Izvor: Wikipedia

nastasenjka · **~daydreaming~**

Операција Плави

Коначно је Армијска група Југ, која је претходно освојила Украјину, одабрана да продре кроз јужне руске степе у Кавказ, и заузме кључна совјетска нафтна поља у Бакуу, Грозном и Мајкопу, јер је Хитлер био уверен да би без њих немачке оклопне армије изгубиле своју покретљивост. Више није било питање да ли ће се рат добити, већ, пре свега да ли уопште да се наставља. Овакво Хитлерово размишљање није нимало чудно ако се има на уму чињеница да је од 30 милиона тона сирове нафте, колико је 1938. г. било извађено у СССР-у, скоро три четвртине потицало из региона око Бакуа, даљих 16 % из севернокавкаских нафтоносних поља око Мајкопа, Грозног и Дагестана, а само једна десетина је била произведена у другим деловима Совјетског Савеза. Очигледно је да се Хитлер спремао за један дуготрајан рат — рат против англо-америчких оружаних снага иза којих су стајали скоро неисцрпни ресурси. Након немачке објаве рата САД 10. децембра 1941, ситуација у сировинама постаје веома важан предмет у стратешкој рачуници Трећег Рајха. Хитлер је директивом бр. 41 од 5. априла 1942. као стратешки циљ немачке летње офанзиве одредио да се "коначно уништи остатак постојеће совјетске одбрамбене моћи и да се освоји што више важних ратнопривредних извора енергије... У сваком случају мора се покушати стићи до самог Стаљинграда или га, у најмању руку, ставити под дејство нашег тешког наоружања, тако да буде елиминисан као даљи центар индустрије наоружања и саобрћаја".

Ова летња офанзива са кодним именом Операција Плави нем. Fall Blau; енг. Case Blue), требало је да укључи немачку 6. и 17. армију, и 4. и 7. Панцер армију.

Ипак, Хитлер је интервенисао у стратешком планирању наредивши да се Армијска група подели на два дела. Армијска група Југ (A), под командом Ериха фон Манштајна и Евалда фон Клајста, требало је да настави са напредовањем јужно према Кавказу по плану. Армијска група Југ (Б), укључујући Паулусову 6. армију и Хотову 4. Панцер армију, требало је да се креће ка истоку према Волги, и граду Стаљинграду.

Освајање Стаљинграда је за Хитлера било важно из више разлога. То је био велики индустријски град, лоциран на реци Волги, која је била витална транспортна рута између Каспијског мора и северне Русије. Његово заузимање би обезбедило лево крило немачких армија приликом напредовања ка унутрашњости Кавказа. Коначно, чињеница да је град носио име Хитлеровог архи-непријатеља, Јосифа Стаљина, учинила је освајање града добрим идеолошким и пропагандним потезом.

Izvor: Wikipedia

nastasenjka · **~daydreaming~**

Почетак битке

Почетак Операције Плави планиран је за крај маја 1942. Ипак, бројне немачке и румунске јединице које је требало да учествују у акцији биле су заузете опседањем Севастопоља на Кримском полуострву. Одлагања у окончању опсаде померила су и датум почетка Операције Плави неколико пута, јер Севастопољ није пао до краја јуна. У међувремену је предузета мања акција, укљештења избачених совјетских положаја јужно од Харкова, што је резултирало опкољавањем великих совјетских снага, 22. маја.

Операција је коначно отпочела, кад је Армијска група Југ започела свој напад у јужној Русији 28. јуна, 1942. Немачка офанзива је добро започела. Совјетске снаге су пружале слаб отпор у широким и празним степама, и почеле су да се повлаче ка истоку и у нереду. Неколико покушаја да се формирају одбрамбене линије је пропало, кад су друге немачке јединице почеле да напредују око њих које су формирале два велика џепа и уништиле их - први североисточно од Харкова, 2. јуна, а други око Милерова у Области Ростов, недељу касније.

Почетно напредовање је било толико успешно - до 3. јула је само 6. армија заробила преко 40.000 совјетских војника - да је Хитлер још једном интервенисао, и донео је злогласну Директиву бр. 45 којом је наредио 4. Панцер армији да се придружи Армијској групи Југ (A) на југу. По Хитлеровом виђењу Совјети су већ били потучени. Наредио је да оба сукцесивно надолазећа циља треба истовремено напасти, поделивши оружане снаге на југу Источног фронта. Заправо, 17. армија, 3. румунска армија, као и 1. и 4. оклопна армија сада су биле придружене Групи армија "A" под командом генерал-фелдмаршала Листа, и требало је да, преко Ростова, освоје Кваказ. Шифровани назив тих операција назван је "Рунолист" - Еделвајс (нем. Edelweiss). Овакав план уопште није предвиђао формирање резерви. Немачки генералштаб је био свестан ризика, али је ћутао - генерал-пуковник фон Паулус такође.

Касније ће му бити пребацивано да је управо он од свих других комананданта армија требало да уочи Хитлерово сулудо вођење рата. А заправо је било супротно: он је до детаља био упознат са основама оперативног плана напада на СССР, и знао је како се, са становишта познавања целокупне ситуације, командовало јединицама. Фон Паулус је касније објашњавао да армијски командант нема слободу деловања у спровођењу сопствених одлука које би превазилазиле извршавање повереног задатка. То је била судбоносна процена која ће Немачку коштати десетине хиљада живота.

Велика саобраћајна гужва је уследила када се 6. армија "сударила" са 4. оклопном на неколико путева који су водили кроз регију, и обе армије су се потпуно зауставиле, у покушају да се рашчисти гужва од хиљада возила. Застој је био запањујуће дуг, и сматра се да је коштао напредовање за најмање једну недељу. Како је напредовање било успорено, Хитлер се предомислио и поново доделио 4. Панцер армији задатак да нападне Стаљинград.

До краја јула, Немци су одбацили Совјете преко Реке Дон, поставивши одбрамбене линије уз помоћ њихових савезника, италијанских, мађарских и румунских армија. Шеста армија је била на само неколико десетина километара од Стаљинграда, а 4. Панцер армија је сада била на јужно од ње, окренувши се поново ка северу да помогне у освајању града.

До овог тренутка совјетским командантима су већ биле јасне немачке намере и у јулу су начињени планови да се започне одбрана Стаљинграда. Трупама које су се још кретале ка истоку на фронту ка Немцима наређено је да уђу у град, док су додатне јединице доведене на даљу страну Волге. Новоформирана 62. армија под командом Василија Ивановича Чујкова имала је задатак да брани град по сваку цену.

Izvor: Wikipedia

nastasenjka · **~daydreaming~**

Битка унутар града

До 21. августа, Армијска група Југ (B), са скоро 300.000 војника је коначно досегла окуку Дона а крајем августа и Волгу северно од Стаљинграда. Убрзо је уследило ново напредовање до реке, јужно од и ка самом граду. Совјетске трупе су, повлачећи се у предграђа града на Волги, успоравале немачко напредовање. Померањем борби у град све могуће стратегије немачког Генералштаба су пропале. Далеко на истоку, истурена 6. армија, без довољно покриваних бокова, била је увучена у исцрпљујуће борбе за сваку кућу. Класичан пример муњевитог рата, који је имао за циљ просторни обухват, а затим и разбијање непријатеља, није више деловао. Ефективно дејство јуришних бомбардера 4 ваздушне флоте под командом генерал-пуковника фон Рихтхофена (нем. von Richthoven) једва да је било могуће, јер се у убитачној уличној борби из ваздуха нису могле јасно разазнати линије фронта. Тенкови су постајали лака мета за противничку пешадију. Од 1. септембра, 1942, Совјети су могли да снабдевају своје снаге само преко опасних прелаза преко Волге. Снажно немачко ваздушно бомбардовање 23. августа је убило на хиљаде цивила и претворило град у рушевине. Осамдесет процената животног простора у граду је уништено. Совјетска 62. армија је формирала одбрамбене линије између рушевина, са упориштима у кућама и фабрикама.

Борбе у граду су биле жестоке и очајничке. Стаљин је наредио стрељање сваког војника који би се повукао. Слоган је био "Ни корак назад!". За време битке, совјетске сигурносне снаге су ухапсиле и стрељале или послале 13.000 сопствених војника у казнене одреде због "кукавичлука". Чак 300.000 је враћено у своје јединице или искоришћено да допуни друге јединице. Немци су се у међувремену трудили да напредују по сваку цену, такође трпећи тешке губитке. Совјетска појачања која су пребацивана преко Волге са источне обале, константно су била под нападом немачке артиљерије и авијације. По статистици, новопридошли совјетски војник који би стигао у град могао је да очекује да ће живети још неколико сати. Огорчене борбе су беснеле за сваку улицу, сваку фабрику, сваку кућу, подрум и степениште. Немци који су ово невиђено градско ратовање назвали "пацовски рат" (нем. Rattenkrieg), горко су се шалили како су заузели кухињу, али се још увек боре за дневну собу.

Борбе на Мамајев Кургану, истакнутом брду изнад града биле су нарочито крваве. Контрола над брдом је променила страну неколико пута. У једном од контра-напада који је требало да поврате брдо, Совјети су изгубили целу дивизију од 10.000 људи у једном дану. У међувремену, борбе унутар лифта за жито, огромног силоса где су совјетски и немачки војници били толико близу једни других, трајале су недељама. У другом делу града, стамбена зграда коју је бранио совјетски вод под командом Јакова Павлова претворена је у непробојну тврђаву. Зграда, касније названа "Павловљева кућа" била је изнад трга у центру града. Војници су је окружили минским пољима, поставили митраљеска гнезда на прозорима и пробили зидове у подруму зарад боље комуникације.

Велики допринос у одбрани Стаљинграда дали су руски снајперисти који су вешто бирали најповољније положаје у градским рушевинама са којих су могли да дејствују против непријатеља. Најбољи од свих руских снајпериста, који је до 20. новембра 1942. год. убио 224 непријатељска војника, остао је запамћен само по надимку "Зикан". Најпознатији руски снајпериста, Васили Зајцев о коме је у Холивуду снимљен филм под називом "Непријатељ пред вратима" (енг. Enemy at the Gates), за време битке за Стаљинград убио је 149 непријатељских војника.

Битка за Стаљинград је била од виталног значаја не само за Стаљина већ и за Хитлера. Совјетска команда је пребацила стратешке резерве Црвене Армије из околине Москве на доњи ток Волге, заједно са целокупном расположивом авијацијом која није била ангажована на другим фронтовима. Команданти обе зараћене стране били су под великим стресом: Паулус је имао очни тик док је Чујков добио екцем због чега су му обе руке биле у завојима.

Уместо да јави освајање града, фон Паулус је морао да констатује да његова армија од 260.000 људи које треба снабдевати, располаже заправо пешадијском борбеном моћи од 25.000 војника. Упркос вишеструким захтевима, значајнија појачања није добио. Било му је додељено само пет јуришних пионирских батаљона са по 600 људи, не би ли заузео последње фабрике у идустријској зони. После два дана борби и те јединице су престале да постоје а фабрике су и даље држали Совјети.

У новембру, након три месеца спорог и крвавог напредовања, Немци су коначно избили на обалу реке пресекавши територију под контролом Црвене Армије на два мала џепа која су се леђима ослањала на обалу реке Волге. У том тренутку Немци су контролисали око 80 % територије разрушеног града. Положај бранилаца додатно је отежала појава леда на Волги што је привремено онемогућило њихово даље снабдевање. Без обзира на околности, борбе су настављене пуном жестином. Брдо Мамајев Курган је и даље остао главна мета немачких напада и око њега су се водиле жестоке борбе. Браниоци су такође нарочито жесток отпор пружали у фабричкој хали фабрике трактора Црвени октобар у којој су радници за све време трајања борби производили нове и поправљали оштећене тенкове.

Izvor: Wikipedia

nastasenjka · **~daydreaming~**

Совјетски контра-напад код Стаљинграда: операцијa "Уран"

Совјетски контра-напад код Стаљинграда Немачки фронт, 19. новембар Немачки фронт, 12. децембар Немачки фронт, 24. децембар Руско напредовање, 19. - 28. новембар
Совјетски контра-напад код Стаљинграда

Немачки фронт, 19. новембар

Немачки фронт, 12. децембар

Немачки фронт, 24. децембар

Руско напредовање, 19. - 28. новембар

За све време опсаде, немачки и румунски команданти су притискали своје главне штабове како би добили појачање за утврђивање линије на Дону. Совјетске снаге су држале неколико тачака на јужној обали реке, и сваки способни командант би их сматрао озбиљном претњом. Крајем октобра и почетком новембра, фон Паулус и његов начелник штаба, генерал-мајор Артур Шмит, све чешће су добијали знаке непосредно предстојеће совјетске контраофанзиве, која би могла да доведе 6. армију у смртну опасност. На оба крила фронта, и код суседних италијанских и румунских армија било је небројено много знакова јаког совјетског борбеног груписања, које би биле у стању да сваког тренутка пробију фронт и код Стањинграда опколе Немце. Због такве ситуације врховна команда 6. армије затражила је да се јалови напади у градском језгру Стаљинграда обуставе, а да се армија повуче на линију река Дон-Чир, с тиме да 14. оклопни корпус буде спреман у резерви. Дана 7. новембра немачко радио-извиђање је јавило драмтачну промену совјетских положаја која је указивала на предстојећу велику совјетску офанзиву на оба крила 6. армије. Ипак, Хитлер је био толико фокусиран на сам град да су сви такви извештаји били узалудни. Командант генералштаба Немачке копнене војске OKH, Франц Халдер, изразио је забринутост због Хитлерове опсесије градом, истичући слабост крила немачке војске. Хитлер је средином октобра сменио Хадлера, и поставио генерала Курта Цајтцлера (нем. Kurt Zeitzler).

Фон Паулус је поводом једног предавања које одржао пред официрирским питомцима Народне полиције Демократске Републике Немачке маја 1954. описао тадшњу ситуацију 6.армије: "Те припреме за напад очигледно су имале за циљ опкољавање 6. армије. Врховна команда је уз сагласност армијског корпуса прослеђивала текуће вести и захтеве претпостављеној Групи армија 'Б'(...)Група армија 'Б' имала је исти састав као и врховна команда 6. армије, али никако није успевала да се наметне код Врховне команде Вермахта. Група армија је у суштини увек преносила исте, повртане одлуке Врховне команде Вермахта: У оквирима познате опште процене совјетских снага Врховна команда Вермахта сматра да не постоји озбиљна опасност од непријатељског напада на донском фронту. Резерве (међу њима 48. оклопни корпус иза 3. румунске армије) које се налазе иза делова фронта које држе савезници су довољне. У оваквој ситуацији се напад за одузимање осталих делова Стаљинграда мора довести до краја, да би се жариште уклонило. Против совјетских правца кретања биће ангажована Луфтвафе, чим се утврди да је тај простор попуњен трупама". Како су борбе у граду настављене током јесени, совјетски генерал Георгиј Жуков, који је командовао стратешким планирањем у стаљинградској области, започео је да концентрише масовне совјетске снаге у степама северно и јужно од града. Северно крило нападачке војске било је посебно рањиво, јер су га браниле румунске јединице које су имале слабу опрему и низак морал. Жуковов план је био да задржи немачке снаге у борбама у граду, а онда да се пробије кроз растегнуте и слабо брањене бокове немачке војске, и да их опколи унутар Стаљинграда. Ова операција је имала кодно име "Уран".

Дана 19. новембра, 1942. Црвена армија је започела операцију "Уран". Нападачке снаге под командом генерала Николаја Ватутина су се састојале из три комплетне армије, 1. гардијске, 5. тенковске и 21. армије, укључујући укупно 18 пешадијских дивизија, осам тенковских бригада, две моторизоване бригаде, шест коњичких дивизија и једну антитенковску бригаду. То у бројкама отприлике гласи овако: 900 фабрички нових тенкова Т-34, 13.500 артиљеријских оруђа и минобацача, 1.250 ракетних бацача типа "каћуша" и 1.100 противавионских топова. Ваздушне снаге су обухватале више од 1.000 авиона. За благовремени транспорт резерви Совјети су изградили додатних 6 железничких пруга дуплог колосека укупне дужине од око 1.100 километара, поправљено је 1.958 километара железничких пруга и 293 моста. само ка правцу Стаљинграда је било допремљено 142.000 вагона са трупама и материјалом. Румуни су чули припреме за напад, тражили су појачања, али су били одбијени. Бројчано надјачана, и слабо опремљена 3. румунска армија, која је држала северно крило 6. немачкој армији здробљена је после скоро једног невероватног дана огорчене одбране. Снег је тако густо падао да 4. ваздушна армија данима није могла да дејствује. Толико хваљена резерва, немачки 48. оклопни корпус, био је заправо у страшно јадном стању: 22. оклопна дивизија је на располагању имала само 42 тенка, 14. оклопна дивизија је требало да се бори без својих пешадијских пукова, а румунска 1. оклопна дивизија, једноставно речено, није уопште била за борбу.

У немачким биоскопима је 19. новембра почео да се приказује снимак Немачких филмских новости, издање 637/42. У филмском сижеу о борбама у Стаљинграду је стајало: "Некадашња метропола на Волги, осим малобројних квртова, отета је непријатељу. Немачки Вермахт се налази на Волги."

Дана 20. новембра, друга совјетска офанзива започела је јужно од Стаљинграда, против позиција које је држала 4. румунска армија. Армија, сачињена првенствено од коњице разбијена је готово тренутно. Совјетске снаге су журиле ка западу у маневру укљештења, и среле су се близу града Калача два дана касније, запечативши прстен око Стаљинграда. Око 250.000 немачких, румунских и италијанских војника, као и неке хрватске јединице и добровољачке помоћне трупе биле су заробљене у насталом џепу, заједно са преживелим совјетским цивилима и неколицином хиљада совјетских војника које су Немци заробили током битке.

Нису сви немачки војници заробљени: 50.000 је остало изван џепа.

Тог дана око 14.45 часова Фон Паулус је потчињеним корпусима упутио следеће армијско наређење: "Армија обуставља све досадашње нападе у Стаљинграду и држи положаје. Иза њеног западног крила ће се довести снаге да би тамо најпре поставили одбранбени фронт. Предвиђени су каснији напади са тог фронта." Без увијања, оваква директива представља укопавање као и то да су Фон Паулус и Шмит већ знали судбину 6. армије, два дана пре но што ће тенковске предходнице код Калача затворити обруч.

Совјетски војници у покрету код Стаљинграда

Обично се за пробој фронта и опкољавање 6. армије у Стаљинграду оптужују ужасно лоше опремљене и слабо мотивисане румунске, мађарске и италијанске трупе, али се заборавља да се не би одупрле ни одморне, спремне и добро опремљене немачке елитне јединице против свега оног што се обрушило на те положаје тих новембарских дана 1942.

Пре но што је копија и стигла до свих немачких биоскопа ситуација на фронту између Волге и Дона се алармантно променила. Фон Паулус је морао да јави немачкој Врховној команди: "Јаке совјетске снаге у нападу против западне суседне армије са обе стране Клетскаје и Блинофа су оствариле дубоке продоре (...). Мора се рачунати са тим да ће Совјети настојати да прошире своје продоре, посебно са оклопним јединицама. Неизвесно је да ли су румунске снаге у стању да пруже јачи отпор." Одговор Врховне команде Вермахта је одмах уследио: "У сваком случају, 6. армија мора држати Стаљинград и садашњи положај. Мере против непријатељског пробоја су већ предузете. "

Хитлер је у јавном говору 30. септембра изјавио да немачка армија никад неће напустити град. Када су разматрали шта чинити у вези са овим проблемом, армијски команданти су били за тренутан пробој на нове линије, западно од Дона. Херман Геринг је уместо овога тврдио да Луфтвафе може да снабде 6. армију "ваздушним мостом". Ово би дозволило Немцима у граду да наставе са борбом, док се не окупе појачања - план који је годину дана раније успешно коришћен на знатно мањем нивоу, са армијским корпусом, не са целом армијом. Уз то, немачка шеста армија је била највећа јединица овог типа на свету, скоро двоструко већа од регуларне армије, а у џепу је био заробљен и корпус четврте Панцер армије. Ипак, свима је било јасно да је ово немогуће: капацитет носивости Луфтвафеа после Битке за Крит никада није опорављен, и 300 тона које би они могли дневно да допреме би било знатно мање од 500 колико су износиле потребе војске. Ипак, тврдња кад је једном исказана, више није могла бити повучена, и Хитлер је подржав Герингов план, и поновио своје наређење да "нема предаје" својим заробљеним армијама.

Мисија снабдевања је пропала готово одмах. Тешко зимско време и јака совјетска противваздушна одбрана учинила је одржавање ваздушног моста готово немогућим. Само 10 посто од потребних намирница могло је бити испоручено. Транспортни авиони који би стигли на одредиште евакуисали су болесне и рањене, када би полетали из опседнуте енклаве. Шеста армија је полако умирала од глади, а касније током битке, пилоти су били шокирани стањем војнике задужених за истовар хране, који су били сувише уморни и гладни да би помогли при истовару.

Совјетске снаге су у међувремену могле да консолидују своје положаје око Стаљинграда, и жестоке борбе за сужавање џепова су отпочеле. Напад немачке борбене групе формиране да помогне заробљеним армијама са југа, Операција Винтергевитер ("Зимска олуја") је успешно одбијен у децембру. Обруч око Стаљинграда је остао непробијен. У исто време је наступио удар оштре руске зиме. Волга се замрзла, олакшавајући Совјетима снабдевање снага унутар града. Заробљени немачки војници су убрзано остајали без горива за грејање и медицинских залиха, и хиљаде њих су почели да умиру од промрзлина, слабе исхране и болести.

У јануару су Совјети започели другу офанзиву, Операцију Нептун, покушавајући да се пробију кроз италијанску армију на Дону, и заузму Ростов. Мамера им је била да заробе остатак Армијске групе Југ на Кавказу, што би била потпуна катастрофа за Немце. Немци су, ипак, поставили "мобилну одбрану" у којој су мале јединице држале градове, док оклопне јединице не би пристигле да помогну. Иако Совјети нису успели да приђу Ростову, борбе су ипак приморале фон Манштајна да извуче своје снаге са Кавказа и да поново стабилизује линију фронта на неких 250 километара од града, што је значило да је 6. армија дефинитивно остављена на милост и немилост. Ово није речено немачким трупама у Стаљинграду, које су и даље веровале да су појачања на путу. Неки од Паулусових официра су тражили од њега да прекрши Хитлерова наређења, и покуша пробој из Стаљинграда. Паулус је био посвећен војник, и помисао на непоштовање наређења му се гадила.

Izvor: Wikipedia

nastasenjka · **~daydreaming~**

Крај битке

Црвени барјак над слободним Стаљинградом

Ускоро су се опкољени Немци повукли из предграђа Стаљинграда у сам град. Губитак два аеродрома код Питомника и Гурмака значио је крај ваздушном добављању намирница и евакуацији рањених. Немци су сада дословно умирали од глади, и почело је да им недостаје муниције. Упркос свему, наставили су са тврдоглавим отпором, делом јер су веровали да ће Совјети да стрељају оне који се предају. Совјети су на почетку били изненађени бројем немачких војника које су опколили, и морали су да ојачају своје снаге на обручу да би заузели територију. Поново су почеле крваве градске борбе у Стаљинграду, али овај пут су Немци били притиснути на обале Волге.

Хитлер је 30. јануара, 1943. унапредио Паулуса у чин Генералфелдмаршала. Како ниједан немачки официр овог ранга никада није жив заробљен, Хитлер је претпоставио да ће Паулус наставити да се бори, или одузети себи живот. Било како било, када су совјетски војници пришли Паулусовом штабу, он се предао. Остатак немачких снага у Стаљинграду се предао 2. фебруара 1943 — 91.000 уморних и гладних Немаца је заробљено. На радост совјетских снага, и ужас Рајха, у заробљеништво су пала и 22 генерала.

Само 6.000 од 91.000 немачких заробљеника је преживело заробљеништво и вратило се кући. Већ ослабљени болешћу, глађу и недостатком медицинске неге док су били у опсади, немачки заробљеници су послати у радне логоре по целом Совјетском Савезу, где је већина од њих умрла од претераног рада и слабе исхране. Неколицина виших официра је одведена у Москву где су коришћени у пропагандне сврхе. Неки, укључујући Паулуса, су потписали анти-хитлеровске изјаве у сврху њиховог објављивања немачким војницима. Генерал Валтер фон Сејдлиц Курцбах је понудио да оформи анти-хитлеровску армију од преживелих из Стаљинграда, али Совјети нису прихватили ову понуду. Тек се 1955. неколицина преживелих заробљеника вратила у отаџбину.

Мајка Русија - споменик подигнут у част бранилаца Стаљинграда на Мамајевом Кургану.

Немачкој јавности није званично речено ништа о катастрофи до 3. фебруара 1943. Ипак, већ недељама пре објављивања престали су да се појављују позитивни извештаји о бици у немачкој пропаганди. Иако ово није био први велики неуспех немачке војске, пораз код Стаљинграда је био до тада немерљиво највећи. Дана 18. фебруара, министар пропаганде, Јозеф Гебелс, одржао је свој чувени говор у палати спортова у Берлину, охрабрујући Немце да прихвате тотални рат који би захтевао све ресурсе и напоре целог становништва. По било ком мерилу, Стаљинградска битка је била једна од најкрвавијих, а можда и највећа појединачна битка у људској историји. Беснела је 200 дана. Совјетски браниоци су претрпели губитке у висини од милион мртвих, рањених и несталих за време одбране Стаљинграда, контра-офанзиве одбране обруча и чишћења џепа. Више од 100.000 совјетских цивила је умрло или погинуло у Стаљинграду и његовим предграђима. Са друге стране, око 40.000 немачких и војника сила Осовине је умрло само за време првих 100 дана битке 1942. Више од 100.000 Румуна, и 87.000 Италијана изгинуло је када су Совјети започели контра-офанзиву. После тога, између 160.000 и 170.000 Немаца је погинуло или било заробљено када су Совјети запечатили обруч око града. На хиљаде је погинуло у покушају да се помогне 6. армији. Од 500.000 немачких и војника сила Осовине који су учествовали у бици, само 91.000 је заробљено. Остали су или нестали у акцији, или погинули у акцији, умрли од глади, хладноће или болести.

Због хероизма совјетских бранилаца Стаљинграда, граду је додељена титула Град херој, 1945. После рата, током шездесетих година, подигнут је колосални споменик, "Мајци Русији" на брду Мамајев Кургану. Статуа је део меморијалног комплекса који укључује срушене зидове, намерно остављене у стању затеченом после битке. И данас могу да се посете житни лифт и Павловљева кућа, стамбена зграда чији су браниоци издржали два месеца док нису стигла појачања. И данас могу да се виде кости и зарђали метал на Мамајев Кургану, симболу, како људске патње током битке, тако и успешног иако скупо плаћеног отпора немачкој инвазији.

Izvor: Wikipedia

Reponja · Upućeni član

СТАЉИНГРАДСКА БИТКА

Ујутро 13. септембра небо изнад Стаљинграда поново су прекрили немачки авиони.Грунула је и њихова артиљерија.Петнаестак минута касније у јуриш на централни део Стаљинграда кренуле су две немачке копнене групације.Прва група дивизија (295, 71. и 94. пешадијска и 24. оклопна) имала је око сто тенкова и долазила је из правца железничког чвора Разгуљевка.Друга немачка група је била још моћнија (29. моторизована и 14. оклопна дивизија) јер је нападала са 250 тенкова.Она је у налету заузела варошицу Садоваја и пробила се у западни део приградског насеља Мињин.Стаљинград је бранила 62. армија под командом генерала Чујкова који је примајући команду над армијом изјавио:“Предузећу све мере да би одбранио град.И кунем се да га нећу напустити.Или ћемо одбранити Стаљинград или ћемо у њему изгинути.“ Генерал се чврсто држао овог обећања.
Следећег дана генерал Чујков је издао наредбу да 62. армија пређе у противудар.Напад је извршен али је резултат био доста скроман јер су Немци одмах подигли своју авијацију која је просто приковала совјетске војнике за земљу.Ни фон Паулус није седео скрштених руку.Наредио је својим јединицама да тачно у 12 часова пређу у нови напад.Распламсале су се борбе невиђених размера и жестине.У борбама за централни и јужни део града Немци су ангажовали седам елитних дивизија, рачунајући да ће на овом сектору избити на Волгу за 1-3 дана.Међутим, Руси су се огорчено бранили.Сваки кварт, свака улица, свака зграда, сваки индустријски погон био је претворен у одбрамбени положај.

Сукоб Немаца и Руса у Стаљинграду се разликовао од досадашњег.Овде се нису сукобљавале одједном велике формације већ је градско окружење наметнуло другачији начин ратовања.Борба се обично водила на малој раздаљини, употребом митраљеза, аутомата, експлозива и ручних бомби, често и бајонетима, тако да немачка артиљерија и авијација није могла да помогне својима.Штавише, немачки авиони су престали да бомбардују совјетске истурене положаје, јер је део бомби падао и на војнике 6. немачке армије.
Војницима Вермахта обећавани су гвоздени, а
добијали су дрвене крстове ... (Иља Еренбург)
Дошао је и 14. септембар, дан који је забележен као један од најкритичнијих дана одбране града.У битку за уже градско језгро Немци су убацили нове јединице.Борбе су се све више разбуктавале око Мамајевог кургана, на обали Царице, око једног големог Силоса (који је ушао у ратне хронике као објекат о којем је написано на десетине књига и стотине написа, па се зато и пише великим словом) и на западном делу Верхње Јељшанке.
По унапред разрађеном плану, фон Паулусови тенкови су рано ујутро просто јурнули према железничкој станици.“Удрар је био силовит“, сећао се касније генерал Чујков.Немци су већ почели да
верују како је битка добијена па су журили да што пре избију на Волгу како би 62. армију поцепали на два дела, а затим је лакше уништили.
Ставака је у помоћ 62. армији послала из своје резерве 13. гардијску дивизију генерала А. Радимцева.У ноћи измећу 14. и 15. септембра на источној обали Волге били су концентрисани пукови 13. гардијске дивизије.Почело је укрцавање трупа у бродиће, рибарске чамце, у скеле и њихово пребацивање на другу страну Волге, уз истовремно убиствену ватру коју су Немци просипали на војнике 13. дивизије.Немачки авиони су их нападали у непрекидним таласима.
Али гардисти су се искрцали упркос оловном пљуску који их је засипао са друге обале.Запосели су главно пристаниште и одмах се укључили у бој.Нажалост, сви се нису пробили на десну обалу.Те ноћи Волга је однела многа тела бранилаца отаџбине.Последње јединице пукова под командом Јељина и Панихина пребациле су се у зору 15. септембра.Заједно са њима, у седам часова изјутра, прешао је и штаб дивизије.
Тог дана када су се гардисти искрцали на стаљинградској обали, армијски лист је писао:“За нас више нема пута натраг.Он је затворен по наредби отаџбине, по наредби народа.Отаџбина захтева од свих бранилаца града да се боре до последњег човека, али да задрже град ...“
Око 6 хиљада гардиста који су се искрцали у ноћи 15. септембра очистили су терен од пристаништа до железничке пруге.Два батаљона су запосела положаје на јужним падинама Мамајевог кургана.13. гардијска дивизија је у муњевитом нападу почела да потискује немачку војску, омогућавајући 62. армији да изврши прегруписавање и консолидацију својих трупа.
Посебно тешки окршаји вођени су у насељу Мињин.Железничка станица је у току дана четири пута прелазила из руке у руку али се, најзад, у току ноћи нашла у совјетским рукама.На неким секторима совјетска армија је претрпела велике губитке тако да је била приморана да се повуче или да престане са нападима.
Увече 15. септембра тешко је било рећи у чијим се рукама налази Мамајев курган, стизала су противречна обавештења.Ако Немци њиме чврсто овладају, загосподариће читавим градом и Волгом.
На јужној периферији Стаљинграда, у рејону Купоросноје, 64. армија генерала Шумилова настојала је свим силама да непрестаним ударима олакша положај 62. армије.Купоросноје је често прелазило из руке у руку да би га Немци чврсто освојили 15. септембра и тако раздвојили крилне јединице 62. и 64. армије.Сада је Чујковљева 62. армија била одсечена не само на северу од Стаљинградског фронта, већ и од јединица Југозападног фронта на југу.
Браниоцима града велику помоћ су пружале и три армије Стаљинградског фронта (1. гардијска, 24. и 66. армија), које су оперисале северно од града.Оне су непрестано вршиле нападе на подручју Ринока како би на себе привукле што веће противничке снаге.У тим борбама нарочито се истакао 7. тенковски корпус генерала Павела Алексијевича Ростмистрова.

ПАВЛОВЉЕВА КУЋА

На јужној периферији Стаљинграда налазио се огромни житни силос са млином.У борбама за овај објекат погинуло је на обе стране око хиљаду људи.Посебно драматични окршаји вођени су овде 16. и 17. септембра када су читав силос или поједини његови спратови и складишта прелазили, по неколико пута дневно, из руку бранилаца у руке нападача и обрнуто.Комадант 35. гардијске дивизије пуковник В.П. Дубјански рапортирао је Василију Чујкову:“Ситуација се изменила.Пре смо се ми налазили на врху силоса, а Немци доле.Сада смо истерали Немце са доњих спратова, али су се зато они дочепали врха и сада се горе воде борбе...“ Много је таквих рапорта тих дана било у Стаљинграду.Недељама су се водиле борбе за сваку просторију, за сваки спрат, за свако степениште, за свако двориште.
Крајем септембра, извиђачка група 13. гардијске дивизије, коју су чинили водник Ј.Ф. Павлов и војници А.М. Александров, В.С. Глушенко и Н.Ј. Черноголовиј освојили су зграду у Пензенској улици и држали је 48 сати.Ова зграда биће у току битке названа Дом водника Павлова, а тај назив ће касније задржати у свим историјским документима.Зграда је имала три спрата и била је саграђена од цигала.У њеној близини се налазио повећи млин.
Приликом запоседања куће, Павловљеву групу су дочекали рафали Немаца из правца оближњег трга.Те ноћи Павлов је одлучио да са својим људима заузме истурени противнички положај у оближњој згради.
Ујутро се на другој страни улице почео развијати у борбени поредак немачки батаљон са намером да се пробије до Волге.Када су први редови стигли до трамвајске линије, иза леђа су им заштектали митраљези и пушкимитраљези.Они су најпре покосили немачке подофицире који су предводили напад, а затим су збрисани и остали.Преостали Немци су били приковани за земљу и онемогућени да крену у јуриш.То је тако трајало током целог дана.Увече је батаљон добио наређење да се повуче.
Следећег дана појавила су се три тенка и почела да заузимају борбени положај пре него што би отворила ватру на зграду.Али изненада испод њихових гусеница су одјекнуле експлозије.У току
ноћи Павловљева група је минирала све прилазе згради, изузимајући тајни подрумски пролаз на канал.Мине су биле повезане специјалним проводником и активиране су по наређењу Павлова.Немачка пешадија, која се крила, после губитка тенкова се није усудила да крене у јуриш.
2. октобра је поручник Иван Афанасјев добио наређење да се са још седам људи прикључи Павловљевој групи.Неколико дана касније стигла су још четири борца.Мада је душа одбране био водник Павлов, ипак је 3. октобра званичну команду преузео поручник Афанасјев.Павловљеву Кућу бранило је укупно 24 војника.
Почев од 3. октобра Немци су привукли топове, минобацаче и тешке митраљезе и обасипали зграду ватром.Готово непрестано су вођени окршаји с Немцима.По наређењу комаданта батаљона Павловљева група је за само пет дана прокопала подземни тунел до зграде оближњег млина у дужини од 100 метара.Додуше с друге стране у сусрет групи, тунел су копали и војници из 7. чете.
Занимљива је судбина комаданта групе, поручника Ивана Афанасјева, који је 24. новембра 1942. године тешко контузован.После изласка из болнице вратио се на фронт па су га путеви рата одвели све до Берлина.Међутим, задобијена контузија и незалечене ране учиниле су то да је постепено почео да губи вид, да би 1952. године потпуно ослепео.Чувени московски хирург Водовозов извршио је на његовом оку веома тешку операцију после које је овај велики јунак прогледао.Афанасјев је 1954. поново видео Стаљинград.Посетио је и легендарну „Павловљеву кућу“ и на мермерној плочи прочитао своје име.

ЈУНАЦИ СА ВОЛГЕ

Битка за град из дана у дан постајала је све жешћа.Немци су 21. септембра са четири своје дивизије покушали да се пробију до Волге кроз централни део града, али је њихов покушај осујетила 13. гардијска дивизија.
У Хитлеровом главном стану избила су крупна неслагања.Фирер је одлучио да 24. септембра смени Халдера са положаја и да на његово место доведе генерала Курта Цајцлера, дотадашњег начелника ГА „Д“ (главна команда „Запада“).Ова смена је довела до наглог пада утицаја Алфреда Јодла, једног од најспособнијих генерала Вермахта.Цајцлер је избегавао да противуречи Хитлеру тако да је, бар у почетку, био само пука трансмисија Фирерових погледа и намера.
Дошао је и октобар месец, по многима најкрвавији месец борби у читавом совјетско-немачком рату.Главне борбе вођене су у северном делу града, то јест, на територији тракторског завода.
У септембру и октобру и првој половини новембра за Стаљинградску битку је карактеристичан један феномен – борба совјетских и немачких снајпериста.Чувени снајпериста 62. армије Василиј Зајцев убио је на стотине Немаца.Поред Зајцева у Стаљинграду су се борили и други совјетски снајперисти који су убили многе високе немачке официре и уносили панику код војника Вермахта, па је из Берлина, авионом хитно на бојиште пребачен главни инструктор немачких снајпериста мајор Конингс, са задатком да убије Зајцева о коме су већ кружиле легенде на обе сукобљене стране.Руси су за долазак чувеног стрелца сазнали од немачких заробљеника, па су снајперисти 62. армије под командом пуковника Н.Ф. Батјука почели да праве план како да смакну мајора Конингса, што би омогућило значајан морални престиж.
Данима је трајало надмудривање совјетских и немачких снајпериста, док снајпериста Николај Куликов није једним хицем, 4. октобра 1942. године, усмртио главног инструктора школе за стрелце у Берлину.
Следећег дана, 5. октобра ујутро, Немци су кренули у још једну силовиту офанзиву на индустријски део града.Чујков је командовао:“Не освртати се назад ... Гледати напред... Ни корак назад“.Један за другим смењивали су се немачки јуриши.Циљ је био да се освоји завод како би се рашчланила и по деловима уништила 62. армија.Фон Паулус је 10. октобра на овај сектор убацио још пет јуришних инжињерских батаљона, специјално обучених и опремљњних за битке у градским условима.Губици на обе стране били су огромни.
Главна ударна групација немачких трупа која је директно била усмерена против Чујковљеве 62. армије имала је осам дивизија, односно формацију од око 90.000 људи.Ове снаге су располагале са 2.300 топова, око 300 тенкова и са 1.000 авиона из 4. ваздушне флоте.Те снаге нападале су сектор Ринока (на северу града) па преко Тракторског завода, фабрика „Барикаде“ и „Црвени октобар“, североисточне падине Мамајевог кургана, па до железничке станице Стаљинград-1.Овој немачкој групацији супротстављала се 62. армија са 55.000 војника, 1.400 топова и 80 тенкова.Совјетска 8. ваздушна армија, која ју је подржавала, имала је 9. октобра само 190 исправних авиона.
Цео слободољубиви свет пратио је с напетом пажњом развој и ток грандиозне битке на Волги, битке која је у октобру доспела у фазу усијања.У ноћи 9. октобра Волга је код Стаљинграда добила први лед.То није био лед преко кога је могло да се хода, али он није дозвољавао пловидбу мањих бродова и шлепова.Пребацивање муниције и рањеника, као и достављање хране постало је крајње отежано.Фон Паулус је на све могуће начине покушавао да искористи ту повољну ситуацију по његове трупе.
Хитлеров Главни стан је одлучио да 14. октобра предузме најсиловитији напад у читавој кампањи на југу СССР-а и освоји Стаљинград.Згуснувши на фронту ужем од 5 km три пешадијске и две тенковске дивизије, фон Паулус је 14. октобра започео нову велику офанзиву.Хитлер је захтевао да се битка на Волги, по сваку цену, заврши заузимањем Стаљинграда.Фон Паулусове трупе кренуле су у напад у 8 сати ујутро.Главни удар је био усмерен у правцу Тракторског завода и завода „Барикаде“.Велике групације немачких авиона напале су територију ширине пет километра свим врстама бомби којима је Луфтвафа располагала.Истовремено је уследила и ураганска артиљеријска ватра.
Немачки тенкови су кренули у напад нападајући положаје Чујковљеве армије.Земља се тресла од експлозија бомби и граната, пуцала је арматура утврђења, рушила се велика камена здања испреплетана бетоном и гвожђем.Сваки метар земље био је израњаван рупчагама.Све што је могло да гори било је у пламену.Руси су успели да одбију први напад.Сат и по касније Немци су поново напали са још већом жестином.
У 10 сати 109. пук 37. гардијске дивизије просто су самлели немачки тенкови и пешадија.
У 11 сати Чујков добија извештај да је непријатељ такође прегазио и лево крило 112. пешадијске дивизије.Око 50 немачких тенкова „пеглало“ је положаје те дивизије.
У 11 и 50 противник је заузео локални стадион Стаљинградског тракторског завода и дубоко се уклинио у совјетску одбрану.
Већ у 14 часова телефонске везе са свим трупама биле су у прекиду.Функционисале су једино радио-станице.
У 15 часова Немци су се још дубље уклинили у совјетске положаје, стигавши до ивице Тракторског завода и „Барикада“.У једном тренутку немачки тенкови су успели да се пробију на само триста метара од командног места 62. армије, па је пратећа чета била приморана да ступи у борбу.На срећу, фон Паулус није располагао ни једним слободним батаљоном који би могао да убаци у борбу и тако зароби штаб 62. армије.А могуће је да Паулус у том тренутку није ни знао где се штаб налази.
У 16 часова и 35 минута потпуковник Устинов је затражио да совјетска артиљерија отвори ватру на његово командно место, којем су Немци пришли и засули га бомбама.Није било ни мало лако донети такву одлуку, али је генерал Пожарски морао да нареди дивизиону „каћуша“ да распали по непријатељу.Ватрени удар је изведен успешано ...
Борбе су настављене несмањеном жестином и 15. октобра.Немцима је 18. октобра пошло за руком да пробију фронт 62. армије у рејону Тракторског завода, да заузму Завод и одсеку северну групацију Чујковљевих трупа.
Средином новембра напредовање Паулусових трупа било је заустављно на читавом фронту.Немци су најзад решили да пређу у одбрану.Њихова главна ударна снага била је истрошена.Тако се средином новембра завршила трећа и последња етапа Стаљинградске одбрамбене операције.Град-херој се није покорио освајачима.
Према дванаестотомној совјетској „Историји другог светског рата“ (История второй мировой войны) на Источном фронту никада раније није било толико јединица као у новембру 1942.Силе Осовине су овде имале укупно 266 дивизија, од тога 193 немачких, 18 финских, 26 румунских, 11 италијанских, 14 мађарских, 2 словачке и једну шпанску.
Почев од лета 1942. совјетска Авијација за даљинска дејства почела је са бомбардовањем војних, индустријских и саобраћајних објеката у Немачкој, нарочито у источном делу.Од 19. августа до 14. септембра бомбардовани су Берлин и главни градови немачких савезника.Берлин је бомбардован 27. и 30. августа, као и 10 септембра.Будимпешта је бомбардована 5. и 10. септембра, а Букурешт 14. септембра.

Преузето из: svetskirat.net

RODJAZMAJ · Početnik Domaćeg.de

Da nije bilo staljingradske bitke Nemacka bi pregazila svet