:: |
Autor |
Poruka |
DzudzusNeoplantus Veštica
|
Godine: 57
Datum registracije: 20 Okt 2004 Poruke: 1894
|
|
Uživajte u poeziji Stevana Raičković
|
|
|
|
|
|
DzudzusNeoplantus Veštica
|
Godine: 57
Datum registracije: 20 Okt 2004 Poruke: 1894
|
|
TAKO JE DOBRO BITI SAM
Pođem kroz trave do najbliže padine.
Pronađem obli kamen, sednem, pa
ćutim.
Tako je dobro biti sam: u daljini neko
čeka.
Zagledam se u sunce i polako žutim,
(U glavi dodam:
Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.)
Tako je dobro biti sam:
U zamršenom korovu iza kamena
Dve ptice se hlade od sunca.
Dve male ptice!
Jedna prhne u sunce i senkom mi išara
lice.
Drugu zovem da mi sleti na ramena.
Tako je dobro biti sam: neko te voli.
Potrčiš pet koraka i staneš kao
kamen.
Prav, visok, ispod sunca: ti ličiš
jedino topoli!
Stojim.
Tako je dobro biti sam: u daljini neko
čeka.
Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.
TIHI SAT
Dobro je biti živ
I onda
Kad to otprilike znači:
Disati samo
Polako,
Imati oči,
Čuti vlat.
Dobro je biti živ
Pa ma i tako:
Sve je tiho,
Srce ćuti.
(Mesto njega kuca pesma:
Tihi sat.)
DALEKO
Ima jedan vetar koji kosu ne rastura
I grane ne povija,
Nego, samo tako, dođe odnekuda
I u nama jednu misao pokrene
I zašumi, meko:
Da postoji nešto od nas sasvim daleko.
BALADA O UCVETALOM BADEMU
Iz blizine sam hteo da vidim ucvetali
badem.
Bio je lep i lilav u golom brdu, i
neobičan.
Bio je kao okrugla kap pene. Kap
daljine.
(Inače: bio je to čitav krug od lišća
Sa razbacanim tačkama tek
probuđenim za oko.)
Daljina je ostala daljina od bogzna
kojeg proleća,
Postala je možda još samo sećanje:
Kao pruga selica kad se slomije i
neprimetno udvoji.
Na polovini blizine podigle su se oči
Baš kad je u vazduhu umirala ptica od
starosti:
Ta mala smrt i ja i ucvetali badem
Zašto smo zaklopili trougao crn tako
usred svetlosti?
Ruke su od toga bile nesređene.
Kosa se učinila da počinje da tamni.
I uzalud su oči tražile petu stranu.
Stopala su se tiho ukopavala.
LIRIKA O VODI
Kad vode osete da prilazim one postaju
mirne,
Izjednače se sa mnom i ja postajem kao
one.
(Znam: to mi se tako samo učini. Ali
to je duboko u meni,
Toliko duboko da poverujem da je tako.)
Evo ih: sada imaju moje oči i
zamišljeno gledaju,
Imaju moje ruke i ne znaju šta će s
dubinama.
I moje noge imaju: i stoje zapanjeno
Sa ohladnelim stopalima ukočenim na
dnu
Gde raste mali kamen, zemlja, spirala
trave
I dva okrugla sjaja potonula iz mene.
sad: idu mi u susret dve ribe i belasaju
snegom slabina
I baš kod prstiju se lome i grade
pravi ugao.
... Meka je mahovina vode i guta moj
potiljak
Dok mirno otplovljujem kao stablo
tišine.
Jedan prst svetlosti, pružen iz
daljine sunca,
Pokušava da mi obnaži oči i pronađe
gledanje.
Dole, ispod mene, sad već nevidljive
ribe
Stvaraju geometriju koja se za tren
rastura.
*
Ponekad tako stajati
Skriven u seni ponoći
Kada zaškripe vajati
Kao da ištu pomoći:
Pucaju grede debele
Načete tajnom sekirom,
A daske krive, nebele,
Odječu ko pod zvekirom.
I vonja sve na amove,
Kožuhe, krnje rogove,
Slavine, koce čamove,
Lanene dreje, stogove.
I šušti slama umorna
I curi zob iz zobnice
I zjape vrata sumorna
Ko odškrinute grobnice.
Sve što je ikad imalo
Život, do ure udesne,
O nije mrtvo nimalo
(Bar neke noći čudesne)
O KAKO DUGO
Odavno nisam strigo-seko
Kose i nokte, bradu strugo.
O, kako dugo, kako dugo,
Ni sa kim nisam ni reč reko.
Ogrnut, sav u starom ruvu,
Obrastao u dlaku golu:
Mrmljao sam samo svome stolu
I šaptao samo svome uvu.
I tek ponekad, u čas tmine,
Kad i poslednji korak mine-
Kreto sam ka svom trgu-getu:
I vrteo se svu noć dugu
Kao robijaš po svom krugu
Ili kuglica u ruletu.
*
Dve ptice nada mnom kruže ko pijane
U pustom vazduhu bez ijedne grane.
Mora da su pile za vazdušnim stolom
Ispunjene plavim nepoznatim bolom.
Da l to zastadoše kraj vazdušne klupe
Da podele stvari i da hrabrost skupe?
I dok sad odlaze svaka svome kraju:
U mojoj su pesmi skupa, a ne znaju.
RUKE BOLA
Daj reči guste kao smola
I reči kao krv neophodne
Za naše prazne ruke bola
Podignute u svetlo podne.
Daj onu strašnu reč što tone
Još neprobuđena u rak mesa
Od koje grudi muklo zvone
Kao negledana kap nebesa.
Daj reči koje imaju telo
I u telu srce crveno,
Sve one koje će gorko čelo
Naći u svetu razbijeno.
Daj reči gorde ko mač topola
Za naše prazne ruke bola.
TUGOVANKA NAD VELIKIM SIVIM PREDELOM
O, grade, gde sam živeo
Po suterenima, na balkonima,
Smejao se, plakao, siveo
Pod tvojim nebom, plafonima.
Tu smo se tužno ljubili
U senkama, po klupama.
Tu su me veselo ubili
I bacili po rupama.
O, gde sve nisam šetao,
Koga sve nisam sretao,
Pred kakvim kafanama sedao.
Kako je bolno vredeo
Veliki sivi predeo
U koji sam satima gledao...
KAMENA USPAVANKA
Uspavajte se gde ste zatečeni
Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,
Zarastite u plav san kameni
Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni,
Zaustavi se biljko i ne veni:
Uspavajte se, ko kamen, neveni,
Uspavajte se tužni, umoreni.
Poslednja ptico: mom liku se okreni
Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni.
|
_________________ Danas je prvi dan ostatka tvog zivota!!! |
|
|
|
|
Dostojevski Dobro upućeni član
|
Godine: 48
Datum registracije: 16 Maj 2005 Poruke: 641 Mesto: Novi Sad
|
|
SAMO JE BUDILA MIR
O prosta ružo govora
Zašto te proleća bude
Zaspalu među dva mora
Na usni plave lude?
O svi smo lomni ko štap
Na prvom rubu greha
Kad padne pregorka kap
U plavi zumbul smeha.
Teško je:drhtiš ko bor.
Pa ćutiš...Što sklapaš vid?
Zar nije crno ko flor?
I pesma:da l plavi vir?
Ili kap pala na zid?
Samo je budila mir.
OPROSTI KAMENU ŠTO ĆUTI
Oprosti kamenu što ćuti
Oprosti što tajnu sakriva:
Kako ti se nad umom sliva
Samoća i teku minuti
Kap po kap u prazan krug
Što se širi ko vid pred strahom.
Oprosti ptici koja i dahom
Hoće da ti postane drug.
Oprosti senci što te prati
i vetru što te u krug vodi.
Zagledaj se u tanke vlati
I reci nečem malom:hodi
Šumno kao što ptice slete
Sa plavog mira na suncokrete.
|
_________________ potpisujem da dovoljno sam luda |
|
|
|
|
Daca ~Žena Sanjicinog švalera~
|
Godine: 51
Datum registracije: 16 Apr 2004 Poruke: 2617 Mesto: Beograd
|
|
NA SEPTEMBARSKOJ PLAŽI
Ne znam da li da stojim?
Ne znam da li da bežim?
(Ja se pomalo bojim
Na ovom pesku dok ležim).
Da li da krenem Bogu?
Ili okrenem vragu?
Da maknem nekud nogu
Il' stojim u svom tragu?
Sam nasred žala
Sa glavom koja štrči
Pod suncem što je loče:
Kao u zevu ala
Ja čekam da se svrši
I ovo što ne poče.
|
|
|
|
|
|
lovegoddess Veštica
|
Godine: 43
Datum registracije: 24 Feb 2005 Poruke: 6554 Mesto: Hidden island...
|
|
CRTANKA
Daj mi dve-tri čiste
hartije al' iste
i jednu olovku
da nacrtam plovku.
Daj mi žutu boju
da obojim proju
pa ću njome zatim
Sunce da pozlatim.
I plava mi treba
za komadić neba
ona će da doda
vodu radi broda.
Daj mi posle plave
zelenu zbog trave
i zbog skoro trista
na drvetu lista.
Sad crvenu novu
zbog crepa na krovu
i zbog jednog lica
i zbog lubenica.
Daj mi boju belu
zbog cveta za čcelu
a i posle njega
zbog dve grudve snega
Daj mi boju crnu
da nacrtam srnu
da obojim mačku
da udarim tačku.
|
_________________ El amor ha florecido en mi corazon a causa de tu amor. |
|
|
|
|
GiGi *Pravi muškarac*
|
Datum registracije: 09 Mar 2005 Poruke: 10732 Mesto: Autonomna Pokrajina Vojvodina/ Novi Sad/ Liman
|
|
Pesma i smrt
Ova pesma nema oštrih zuba
Sve je u njoj golo ćutanje i mir
I spori dolazak do poslednjeg ruba
Ispod koga mami hladan dubok vir.
Ova pesma nisu teške reči
Mada malo opor zvuči gusti zvuk.
U njoj nema kapi koja glavu leči
I bolne ruke zgrčene u luk.
Ova pesma možda liči na dolinu
U kojoj se bolno skamenio vuk.
Ova pesma sporo ulazi u tminu:
Ja ne vidim više od nje pomrčinu
I osećam samo teški tamni zvuk
Kako moje ruke vuče u daljinu.
|
_________________
|
|
|
|
|
GiGi *Pravi muškarac*
|
Datum registracije: 09 Mar 2005 Poruke: 10732 Mesto: Autonomna Pokrajina Vojvodina/ Novi Sad/ Liman
|
|
O sjaj su samo vrata kraja
Taj muk - da nije zvuk bez kraja
Što svud seže
Pa neki mir sa krikom veže
Il maglen duh sa mesom spaja?
Taj krik - da nije vrh tišine
Što e ko usov u nas ruši
Il neki bat u našoj duši
Kad bol se vine?
O miso rije
Moj duh i kao smrt me gleda:
Sve što biva - a san nije
Zaspalog nečeg usred leda?
Taj mrak - da nije bolest sjaja?
O sjaj su samo vrata kraja.
|
_________________
|
|
|
|
|
GiGi *Pravi muškarac*
|
Datum registracije: 09 Mar 2005 Poruke: 10732 Mesto: Autonomna Pokrajina Vojvodina/ Novi Sad/ Liman
|
|
O vrati se
O vrati se u sobu
Iz blata pod beli krov.
Glupi te umorio lov
Po polju i po lobu.
I sve dok živi u dubu
Bezglasni tihi crv
Neka se i tvoja krv
Povuče u muk. A trubu
Mladosti nek zatrube
Drugi za druge i grube.
O vrati se o vrati.
Lomi se već tvoja trska
Na vetru. I kiša prska
Po golom mesu što pati.
|
_________________
|
|
|
|
|
Tajana Početnik Domaćeg.de
|
Godine: 51
Datum registracije: 24 Jan 2005 Poruke: 40 Mesto: Canada
|
|
Povratak
Ona ima ruke od trave.
Ona ima glas od vetra i žita.
Ona ima oko od kiše.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima grudi od ruže.
Ona ima koleno od belutka.
Ona ima oko od kiše.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima smeh od lišća.
Ona ima hod od vode i peska.
Ona ima kožu od protegnutog labuda.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima kosu od mojih prstiju.
Ona ima mozak od mojih godina.
Ona ima sluh od mojih koraka.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
|
|
|
|
|
|
Tajana Početnik Domaćeg.de
|
Godine: 51
Datum registracije: 24 Jan 2005 Poruke: 40 Mesto: Canada
|
|
U mojoj glavi stanuješ
U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.
Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.
Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.
Na povetarcu lebdiš poput slamke.
(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke...)
Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)
spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.
Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.
Vidim sa tvoga lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.
U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?
Van tebe druge misli ne postoje.
Samo dok spavam ti se nekud gubiš...
|
|
|
|
|
|
Tajana Početnik Domaćeg.de
|
Godine: 51
Datum registracije: 24 Jan 2005 Poruke: 40 Mesto: Canada
|
|
Balada o predvečerju
Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči
i ostali ste sasvim sami.
Niste ni znali kako tišina voli nepoznate
da rani iz nevidljive puške.
I dugo ste uzalud naprezali oči
Da protumačite arhitekturu ptica koje su letele.
Predugo ste uzalud bili svijeni prema zemlji
Kao polomljen luk:
Hteli ste naivno da uhvatite baš onu kap vremena
kad se nedirnuta travka popela uvis za novi
milimetar.
Pošli ste u predvečerje:
Niste ni znali
Da vas ramena bole od nevidljivih krovova
Da su vam ruke teške od ne sasvim prirodnih ljubavi
Pomislili ste da vam se u sluhu nešto događa
A zaboravili ste da ste sa sobom povukli
zidove jedne jako navikle ulice.
Pošli ste u predvečerje:
Išli ste polako
I tek ste odjedanput shvatili da to nije
vaš korak iako su noge sasvim vaše.
Išli ste polako:
samo sad još laganije
Skoro kao da ne idete.
Stali ste
A učinilo vam se kao da i dalje idete korakom
koji nije vaš korak.
Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči
I sada ležite u travi
Iako znate da ste hteli samo da sednete.
Pored vašeg uha
Jedna travka je prilično sumno porasla za milimetar
- Vi ništa niste čuli.
U vazduhu su dve ptice obeležile krilima
skromnu umetnost
- Vi ništa niste videli.
Pošli ste u predvečerje
I sada iz trave krišom otvarate oči
I čini vam se da vas još uvek neko nišani
iz nevidljive puške.
|
|
|
|
|
|
Tajana Početnik Domaćeg.de
|
Godine: 51
Datum registracije: 24 Jan 2005 Poruke: 40 Mesto: Canada
|
|
Koračam dugom ulicom
Koračam dugom ulicom ka tebi.
Zastanem na po puta kad shvatim
Da me ni druga polovina ne bi
Odvela u kraj s gradom nepoznatim.
Stojim, a mislim da idem, u sebi.
Ili polako stignem do predgrađa
U kome mi je sve neznano kao
Da sam već dopro do tvoga mesta: lađa
Se vidi s' jednog ugla gde sam stao
I sunce što se gasi ili rađa.
Dođe do mene glas da su me mnogi
Koji me znaju već unavideli:
Smeju se kao u novoj eklogi
Kako se čudno gubim mesec celi
Ili da sam se privoleo drogi.
Prođe još jedan dan za koji vele
Da je običan bio: videše me
Gde se u uskoj ulici (kraj skele)
S prolaznicima sudaram sve vreme.
Stojim, a oni da prominu, žele.
Krenuću sutra (ali ne polako)
Do stabla, vode, klupe usred bilja;
Svih mesta gde smo bili nauznako.
Neka svi kažu da lutam bez cilja.
Ja idem prema tebi, makar tako.
|
|
|
|
|
|
|
|
Vi ne možete otvarati nove teme u ovom forumu Vi ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Vi ne možete menjati Vaše poruke u ovom forumu Vi ne možete brisati Vaše poruke u ovom forumu Vi ne možete glasati u anketama u ovom forumu Vi ne možete postavljati fajlove u ovom forumu Vi ne možete preuzeti fajlove sa ovog foruma
|
|