Milan Rakic

rouzvel · Prijatelj foruma

ISKRENA PESMA

O sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I reč nek tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje
Zabrekću novim, zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred veličinom prirode; a potom,

Kad prodje sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u obicnu čamu,
I život nov i nadahnuće celo
Nečujno, tiho potone u tamu,

Ja ću ti draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako.

I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda
Slušati rado ove reči lažne,
I zahvalićeš Bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući vrh zaspalih njiva
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećeš znati šta u meni biva-
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osecaji navale ko plima!

Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, na volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći: ćuti,
Ostavi dušu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lišće na drvetu žuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.

rouzvel · Prijatelj foruma

ČEKANJE

Čekam u senci jedog starog duda
Da mesec zadje i, skrivena tamom,
Po uskoj stazi što kroz noć krivuda,
Da sidješ k meni čežnjivom i samom.

Čekam, a lenjo prolaze minuti,
I sati biju na tornju daleko.
Već zora sviće, blede mlečni puti,
A ja jos čekam, - i večno bih ček'o!

O, šta je to što mene veže sada
Za jedan put, za jedan oblik tela,
I što mi duša zatreperi cela,
I sva nemoćna izdise i pada,
Kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
Lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
Kao da svakog časa život dajem,
Prilazim tebi pun pobožnog straha,

Posrćem, klecam, dokle me privlače,
Ko provalija tamna i duboka,
I dok se strasnim prelivima mrače,
Tvoja dva crna neumitna oka...

rouzvel · Prijatelj foruma

OČAJNA PESMA

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim.
Kao Hermes stari i s njom Afrodita,
Stopi se u meni strašću tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da duša moja bude sita.
-Kada pomislim, draga, da ce doći vreme
Kad za mene neće postojati žene,
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da prodju kao dim i pena,
A da će, još uvek, pokraj mene svuda
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole i voljenih ljudi,
Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogodjenom zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela
Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim.

Bestija_NeOpravljiva · Početnik Domaćeg.de

Milan Rakic

OBICNA PESMA

Nasa je ljubav bila kratkog veka,
Trenutak jedan - tek godinu dana.
I rastavi nas naglo sudba preka,
Bez uzdisaja, bez suza, bez rana.

U svadji nam je proslo pola dana;
U pomirenju mucnom pola noci.
I bezao sam iz naseg stana,
Trazeci mira u poljskoj samoci.

No to je bilo kratko vreme;
Pa postadosmo tudji jedno drugom;
I gledasmo se u cutanju dugom,
Tupo, k'o sito dete secerleme.

I tako sve je proslo; i ja sada
Ne mogu kleti nebo ni sudbinu,
Il' s pesnicama stisnutim, pun jada,
Prokleti zene ili podlost njinu|

Pa ipak - da si samo katkad znala
Veliki, kobni oganj duse ove,
I silnu ljubav sto nisti k'o hala
Sve druge misli i nade i snove; -

Pa ipak - da si samo katkad htela
U zanosu, i slicnu mekoj svili,
Da nadjes neznu rec iz srca vrela -
I mi bi mozda dugo srecni bili|

A sad polako tece ovo vreme;
Postasmo tako tudji jedno drugom;
I gledamo se u cutanju dugom
Tupo, k'o sito dete secerleme.

rouzvel · Prijatelj foruma

DALIDA

Ko pečat sam te metnuo na srce
I kao pečat na mišicu svoju;
I sve sam dao, i, po ljutom boju,
Hladnokrvno sam pokopao mrče.

I duša moja nije htela znati
Za tajnu grižu i osećaj stida,
Ni da l' ćeš biti dobra kao mati,
Ili si stara, večita Dalida.

Vladaj nad mojom dušom, moćno dete,
Sa rascvetanim ružama u kosi,
I vlast nek tvoju ništa ne omete,
Ni bol, ni plač, ni reč što milost prosi.

U mojoj duši uvek mesta ima
Za pun zaborav, za sve što će redom
Navaliti na mene kao plima,
I sve, zbog tebe, zameniti bedom.

Pa što se plašiš i ustežeš? Znam te!
Caruj ko uvek, caruj prema sebi,
Ti, despotice, što te večno pamte;
Da nisi takva- voleo te ne bi'!

rouzvel · Prijatelj foruma

ADAGIO

Zadrhtaše na stabljikama glatki
Krinovi redom, i dušu mi bonu
Preliše zraci mistični i slatki:
Pojavila se draga na balkonu.

Čula si pesmu, draga, al' to nije
Vesela pesma nekadašnjih dana...
O, da l' osećaš da se u njoj krije
Nesnosi zadah ustojalih rana?

O, da l' razumeš, draga, strašnu bedu,
I osećaš li nevidljive uze,
Vidiš li kroz noć na licu mi bledu
Krvave oči i stinute suze?...

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

SENTIMENTALNA PESMA

Po mesecu ti šaljem uzdah jedan,

Po tom u čeznji bratu. Nek ti reče,

U tužni čas kad zimsko pada veče.

Da sam ko Azra, bled, veran i predan.

I šta bi on, taj mesec, kome poju

Od Indije do večitoga Rima

Čežnjivu svetlost i sanjivu boju

Svi pesnici na jezicima svima,

Kad ne bi tako u gluhoj samoći

Tešio srca što se čežnjom guše

I ljupkim sjajem kroz beskrajne noći

Vezivao sve rastavljene duše!

I sad, kad sine ta starinska Luna

I setne zrake prospe mojom sobom,

Ja čudno prenem i, ko da si tuna,

Sva duša moja zamiriše tobom...

lovegoddess · Veštica

NA GAZI-MESTANU

Silni oklopnici, bez mane i straha,

hladni ko vaš oklop i pogleda mrka,

vi jurnuste tada u oblaku praha,

i nastade tresak i krvava trka.

Zaljuljano carstvo survalo se s vama ...

Kad oluja prođe vrh Kosova ravna,

Kosovo postade nepregledna jama,

kosturnica strašna i porazom slavna.

Kosovski junaci, zasluga je vaša

što poslednji beste. U krvavoj stravi,

kada trulo carstvo oružja se maši,

svaki leš je svesna žrtva, junak pravi.

Danas nama kažu, deci ovog veka,

da smo nedostojni istorije naše,

da nas zahvatila zapadnjačka reka,

i da nam se duše opasnosti plaše.

Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli

danas, taj te voli, jer zna da si mati,

jer pre nas ni polja ni krševi goli

ne mogoše nikom svesnu ljubav dati!

I danas kad dođe do poslednjeg boja,

neozaren starog oreola sjajem,

ja ću dati život, otadžbino moja,

znajući šta dajem i zašto ga dajem!

CicaVestica · Upućeni član

Simonida

Iskopase ti oci, lepa sliko
Veceri jedne na kamenoj ploci,
Znajuci da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nozem izbo oci.

Ali dirnuti rukom nije hteo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,
Pod kojim lezi kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskicenom mozaik-odelu,
Dok mirno snosis sudbu svoju grubu,
Gledam te tuznu, svecanu, i belu;

I kao zvezde ugasene, koje
Coveku ipak salju svetlost svoju,
Te covek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda sto vec ne postoje,

Tako na mene, sa mracnoga zida,
Na pocadjaloj i starinskoj ploci,
Sijaju sada, tuzna Simonida, -
Tvoje vec davno iskopane oci

CicaVestica · Upućeni član

VECITI PUTNIK

Ja sam bio stvoren,Gospo,da se rodim'
Da zivim,i umrem,sve u istoj kuci,
Da celog zivota,nikud nemicuci,
U istome kutu razgovore vodim,-

A ja belim svetom rasuh zivot ceo;
I na obalama gde je vecna plima,
I u svakom gradu,svakom mestu,ima
Po kap moje krvi i mog srca deo.

Ko raskinut djerdan,snizali se moji
Dani,razbacani,tudji jedan drugom,
I u lutalackom mom zivotu dugom
Nigde jedan spomen uz drugi ne stoji.

Sad sam silom cudi,Gospo,ne znam cije,
Na severu mrtvom,gde se mrzne more,
Gde ni jedna tica propevala nije,
Gde prastare sume nikad ne sumore,
I gde snezne jele sto proleca broje
Kao bele duvne nepomicno stoje...

Sve su jutros jele obvijene snegom,
I drvene kuce ,ko od snega cele,
Pod crkvenim tornjem spokojno se bele,
Ko satori beli pod pobednim stegom.

No misao moja nije tako bela,-
U meni se budi opet ceznja stara,
I sapcuci tajno,ko vecernnja vrela,
Pred ocima mojim stare slike stvara.

I ja vidim druge predele,i boje
Druge,s puno sunca,s dve goleme vode,
Gde slepovi niski ukotvljeni stoje
I brodovi puni u daljinu brode.

Gde nad mirnom vodom,u vecernje vrele,
Bde starinske kule s mrke citadele...
[align=left]

nastasenjka · **~daydreaming~**

Božur

Kako je lepa ova noć! Gle, svuda,
S topole, 'rasta, bagrema i duda,
U mlazevima zlatokosim pada
Nesustastvena mesečina. Sada,

Nad livadama gde trava miriše,
U rascvetanim granama, svrh njiva
Koje se crne posle bujne kiše,
Velika duša mesečeva sniva.

Sve mirno. tajac. Ćuti polje ravno
Gde nekad pade za četama četa...
- Iz mnoge krvi izniknuo davno,
Crven i plav, Kosovom božur cveta...

nastasenjka · **~daydreaming~**

Jefimija

Jefimija, ćerka gospodara Drame
I žena despota Uglješe, u miru,
Daleko od sveta, puna verske tame,
Veze svilen pokrov za dar manastiru.

Pokraj nje se krve narodi i guše,
Prodaju carstva, svet vaskoliki cvili.
Ona, večno sama, na zlatu i svili
Veze strasne bole otmene joj duše.

Vekovi su prošli i zaborav pada,
A još ovaj narod kao nekada grca,
I meni se čini da su naša srca
U grudima tvojim kucala još tada,

I u mučne čase narodnoga sloma,
Kad svetlosti nema na vidiku celom,
Ja se sećam tebe i tvojega doma,
Despotice srpska s kaluđerskim velom!

I osećam tada da, ko nekad, sama,
Nad nesrećnom kobi što steže sve jače,
Nad plamenom koje obuhvata tama,
Stara Crna Gospa zapeva i plače...