Tolkinov Recnik

Charmed · Malo ~ mače ~

N

Nahar

Konj Valara, divovski beli Konj Oromea, Lovca Valara, Nahar je prvi konj stvoren u svetu i praotac svih konja. Orome je često jahao Nahara po šumovitim predelima Srednje Zemlje tokom Doba Tmine i Zvezdane svetlosti. Na jednom takvom putovanju Orome i Nahar su otkrili Vilenjake kraj Voda Buđenja.

Nandori

Među Vilenjacima koji su krenuli na Veliko Putovanje u potrazi za Neumirućim Zemljama bilo je Tri Roda. Treći i najveći rod bili su Teleri, i pošto je ovaj narod bio tako brojan, njihov prelazak je tekao najsporije, a broj onih koji nisu bili u stanju ili nisu bili voljni da okončaju Putovanje bio je veći nego u druga dva plemena. Do prve podele, zabeležene na tom Putovanju, došlo je kada su se Teleri zaustavili pred Velikom rekom Anduin i, gledajući na drugu stranu, spazili Maglene Planine. Ova moćna prepreka prestrašilaje Vilenjake i tako je, radije nego da se izloži opasnosti pri prelasku planina, Lenve, velikaš Telerija, odvojio svoje Ijude. Oni su pošli prema jugu niz Reku Anduin i živeli na mestima koja su bila nepoznata njihovim sunarodnicima; prozvani su Nandori, "oni koji se vraćaju". Bili su skitački narod šumskih predela i nije im bilo premca u poznavanju šuma i lovačkoj veštini, niti u znanjima o Kelvarima i Olvarima Srednje Zemlje. Lovili su lukovima i imali oružja napravljena od nekih osnovnih metala, ali nisu znali kako da kuju oružja od čelika kojima bi se borili protiv zlih stvorenja koja su, u potonjim Dobima, došla sa Severa.

Tokom više od dva Doba Zvezdanog sjaja Nandori su živeli u slozi u zemljama po kojima su lutali, u Dolovima Anduina. Neki su prešli preko Belih Planina i došli u Erijador. Oni su postali upućeniji u osobenosti i ćudi šuma i reka, ali kad su ih zla bića napala u šumama, bili su nepripremljeni i njihov broj je počeo da se smanjuje. Mnoge su pobiie horde čelikom oklopljenih Orka, bande Kamenih divova i čopori pobesnelih Vukova.

Mnogi su se Nandori, koristeći svoje poznavanje šuma, skrivali što su bolje mogli od užasa koji je vrebao. Međutim, Denetor, sin Kralja Lenvea, okupio je oko sebe mnoge Nandore i uputio se ponovo na davno napušteni marš na zapad. On je tragao za nekim srodnicima koji bi im pritekli u pomoć, jer su do Nandora stigle priče o moći Sindara,predvođenih ličnošću kojaje nekada bila kralj svih Telera, Elveom Singolom, sada zvanim Tingol. Denetor je prešao Plave Planine i ušao u Belerijand, dovodeći veliki broj Nandora ponovo pod vrhovnu vlast njihovog zakonitog kralja.

Tu su ih dočekali Sindari koji su ih zaštitili, naučili ih nekim ratnim veštinama i dodelili im Osirijand, "zemlju sedam reka", kao njihovo kraljevstvo. Oni se više nisu zvali Nandori, već Laikvendi i Zeleni Vilenjaci zbog svoje Ijubavi prema zelenim šumovitim predelima i običaja da se oblače u zelenu odeću da bi neprijateljima naizgled mogli da se učine kao deo šume. Tako su u tom Dobu pred dolazak Sunca srećno živeli kraj reka i u šumama Osirijanda, a umilne pesme Laikvendija nadmetale su se s melodijama slavuja.

Nargotrond

Najveće kraljevstvo noldorskih Vilenjaka u Belerijandu tokom Prvog Doba bilo je ono kojim je upravljao Finrod iz svog grada tvrđave Nargotronda. Bila je to moćna podzemna tvrđava uklesana u pećinama Reke

Norog i iz nje je Finrod vladao najvećim delom Zapadnog Belerijanda. Po uzoru na Hiljadu Pećina Menegrota, Noldori i Patuljci Plavih Planina su proširili prostrane komplekse ove palate tvrđave od prvobitnih ukopavanja Sitnih Patuljaka koji su nekada ovde živeli. Mada su njegovi stanovnici uključeni u mnoge okršaje i bitke s Morgotovim snagama, Nargotrond je ostao neotkriven i bezbedan sve do poznog petog veka kad su oni počeli često da izlaze u otvorenu borbu. To se pokazalo kao njihova propast, jer 496. su se borili u Bici od Tumhalada protiv Glaurunga Zmaja i jedne ogromne vojske, i bili su poraženi. Glaurungje potom ušao u Nargotrond pre no što su uspeli da sruše njegov kameni most. Svi u Nargotrondu su pobijeni ili porobljeni i pet godina Glaurungje vladao njego-vim pećinama pre nego što je i sam ubijen. Ubrzo zatim Mim, poslednji od Sitnih Patuljaka, vratio se u pećine koje su nekada bile dom njegovih predaka, ali kada je i on ubijen, drevni dvori su ostali zauvek potom prazni.

Naugrimi

Za vreme Doba Zvezdane svetlosti pre no što je kraljevstvo Sivih Vilenjaka ojačalo i steklo punu moć, rasa Patuljaka koji su bili dugobradi i naoružani čeličnim oružjem prešlaje preko Plavih Planina u Belerijand. Sivi Vilenjaci su mislili da su ti Ijudi nakazni i ružni, i nazvali su ih Naugrim, "zakržljali Ijudi". Ali Naugrimi nisu došli da ratuju, nego da trguju i obavljaju trampu, i od ove trgovine obe rase su napredovale. I mada su Naugrimi živeli u blagostanju i miru s Vilenjacima, između njih je postojalo samo labavo savezništvo a da nije bilo velikog prijateljstva.

Nazguli

U dvadeset i trećem veku Drugog Doba Sunca u Srednjoj Zemlji se uzdiglo devet moćnih utvara koji su u crnom govoru Orka bili nazvani Nazguli, što znači "Utvare prstena". I od svih zlih slugu i generala Saurona Gospodara Prstenova ovi Nazguli su se pokazali kao najveći.

Kažu da su Nazguli nekada bili moćni kraljevi i volšebnici među Ljudima i da je svakome od njih Sauron bio dodelio po jedan Prsten Moći. Ti Prstenovi su bili devet od devetnaest čarobnih Prstenova koje su Kelebrimbor i Vilin kovači Eregiona iskovali za Saurona. Mnogo vekova ovi Ljudi su koristili svoje prstenove da ispune sopstvene želje, ali svima je vladao Jedini Prsten kogaje načinio Sauron. I premda su ovi odabrani Ljudi uz moć Prstenova daleko nadživeli obične smrtnike, njihov likovi su bledeli. Do dvadeset i trećeg veka u potpunosti su postali utvare i robovi koji su mislili samo na to kako bi mogli da posluže Sauronu, Gospodaru Prstenova. Tako su tumarali svetom vršeći strašna zlodela. Nosili su velike crne ogrtače s kapuljačama, i oklopne pancirne košulje i srebrne kacige, ali ispod toga su bile sive halje pokojnika a njihova tela su bila nevidljiva. Svako ko bi im pogledao u lice ustuknuo bi u užasu, jer je izgledalo da nema ničega što drži kacigu i kapuljaču. Ipak, ponekad bi se pojavljivao, tamo gde bi trebalo da budu lica, sjaj dva blistava i hipnotička oka ili, u besu i silini, crveni i pakleni plamen.

Oružja Nazgula bila su mnogobrojna: nosili su čelične i plamene mačeve, crne buzdovane i bodeže s čarobnim otrovnim oštricama. Koristili su čini prizivanja i čini zaslepIjujuće volšebničke vatre, a prokletstvo njihovog Crnog Daha biloje kao kuga beznađa i prokletstvo njegovog užasa ledilo je srca njihovih nepriatelja. Nazguli su bili nedodirljivi za smrtne Ljude, jer oružje nije moglo da im naudi ukoliko nije bilo blagosloveno vilenjačkom čarolijom, a svako sečivo koje bi ih udariloje bledelo i nestajalo.

Tako su tokom hiljadu godina Drugog Doba Sunca Nazguli, ili devetorica crnih Jahača, brisali predelima Srednje Zemlje kao užasna noćna mora. I za sve to vreme oni su išli u ratove kao što je činio i sam Sauron, Gospodar Prstenova. Oni nisu nestali sve dok nije palo kraIjevstvo Saurona, Mordor, a Poslednja Alijansa Vilenjaka i Ljudi razbila sedmogodišnju opsadu Baraddura na kraju tog Doba. Izildur, dunedainski gospodar Gondora je isekao Jedini Prsten iz Sauronove šake, i Nazguli su, s Gospodarem Prstenova, zbrisani i potisnuti u senke i pusta mesta u istočnim zemljama Sveta gde nisu imali nikakvo obličje niti moć.

Nazguli su bili bez oblicja i moći trinaest vekova u Trećem Dobu Sunca. Ali Jedini Prsten nije bio uništen i Sauron je mogao da sebi ponovo stvori lik. Tako je u četrnaestom veku ponovo dozvao iz senki svoje velike sluge Nazgule. Devet Crnih jahača pojavilo se na istoku i najveći od njih je došao na sever u Erijador, gde je stvorio kraljevstvo Angmar i sagradio veliku citadelu u Karn Dumu. Sazvao je orčke legije i zle Brđane iz Etenskih močvara. Više od šest vekova je u Erijadoru bio stalni rat. Ovaj gospodar Nazgula, u to vreme nazivan Veštac-kralj od Angmara, stalnoje ratovao protiv Dunedaina Arnora i iz Karn Duma je dolazilo mnogo zla. Jedna po jedna, velike pokrajine i gradovi su se rušili sve do 1974, kad su poslednji - pokrajina Artedain i grad Fornost - pali pod varvarskim hordama. Ali vlast Vešca-kralja nad Dunedainskim Kraljevstvom Severa bila je kratkog veka, jer su 1975. njegovu vojsku do nogu potukli i satrli Vilin-gospodari Kirdan i Glorfindel i Earnur, kralj Gondora, u Bici kod Fornosta. Ali i dalje su Veštac-kralj i njegov gospodar Sauron smatrali ovo velikim delom, jer njih se malo ticao pokolj Orka i Brdana, a uništenje moći i kraljevstva Dunedaina Severa u Arnoru je zaista bila velika pobeda za Mračne Sile.

Veštac-kralj od Angmara, zvani Uzvišeni Nazgul, napustio je razrušene zemlje Erijadora i vratio se u Mordor. I mada Sauron još nije stigao, već se i dalje krio u Dol Gulduru u mraku Mrke šume (gde je Nazgul zvani Kamul, Crni Istočnjak, bio glavni zapovednik) bilo je u Mordoru drugih Nazgula koji su tu došli u tajnosti pre mnogo vekova. U to vreme oni su se trudili da ponovo izgrade zlu silu te zemlje i bili su okupili oko sebe Orčke horde.

2000. godine Nazguli su izašli iz Mordora da bi se borili s Dunedainima Juga u Gondoru. a dve godine kasnije pala je istočna kula, Minas Itil, "kula Meseca". Nazguli su ovo mesto prisvojili i dali mu novo ime Minas Morgul, "kula crnih utvara", a ponekad su ga zvali i Kula Volšeb-ništva i Mrtvi Grad. Uzvišeni Nazgul, Veštac-kralj od Angmara, sada se zvao Gospodar Morgula i nosio je krunu od čelika. Upravo je on ubio Earnura, poslednjeg Uzvišenog Kralja Gondora, i hiljadu godina ratovao s Ljudima Gondora i volšeb-ništvom i silom svoje armije, i podrivao je njihovu moć puslošeći njihove gradove i uništavajući njihovu zemlju.

Međutim, tek se 2951. godine Sauron, mračni Gospodar, razotkrio i došao u Mordor. Kažu da se Sauron plašio da se otvoreno pokaže pre tog vremena iz straha da neko ne poseduje Jedini Prsten koji je mogao da ga uništi. A tek još malo kasnije su najmudriji od Ljudi saznali da on zapoveda ulvarama u Morgulu, i da su te utvare Nazguli Drugog Doba.

Godine 3018. Trećeg Doba otpočeoje Rat za Prsten. Jer te godine Sauron je saznao gde je sakriven Jedini Prsten i njegova žudnja za njim je bila tolika da je poslao svih devet Nazgula da ga otmu. Ali, oni su osujećeni u toj nameri. Kad su Crni Jahači došli do granica Rivendela, zbacile su ih s konja i poterale vilenjačke snage koje su nadzirale reku.

Potraga za Jedinim Prstenom dovela je Nazgule do Okruga gde je njihova sumnja pala na Hobita Froda Baginsa. S pravom su sumnjali da je Frodo Nosilac Prstena i progonili njega i njegove saputnike. Nekoliko puta su skoro uspeli da zarobe Nosioca Prstena. Zaista, na Vrhu Vetrova Veštac-kralj je ranio Froda Baginsa otrovnim bodežom. Ipak, Frodo i njegovi saputnici su uspeli da nađu sklonište ušavši u kraljevstvo Elronda Poluvilenjaka.

Ali, oni su se ponovo pojavili u još moćnijem obličju, na pastuvima strašnim kao i oni sami. Ti pastuvi su bili Krilate Zveri za koje Vilenjaci i Ljudi nisu imali imena. To su bila drevna bića koja su došla na svet pre no što je otpočelo Računanje Vremena. Mada su imali kljun, kandže i krila, nisu bili ptice, a čak ni Slepi Miševi, bili su zmijolika bića kao Zmajevi, ali još stariji. Njih je stvorio Melkor, Sauronov gospodar, u nečistim jamama Utumna, gde su se pojavili zmija Kraken i druga zla bića skrivenih mesta. Hranjene mesom Orka i dosegavši veličinu koja je nadmašivala sva bića koja žive u vazduhu, Krilate Zveri su nosile Nazgule visoko iznad zemlje brzinom vetra. Uprkos njihovoj moći i strašnom izgledu, u Ratu za Prsten Nazguli su bili u smrtnoj opasnosti, jer je Jedini Prsten bio u rukama njihovih protivnika. U bici od Pelenorskih Polja, Morgula, Gospodara, koji nije mogao da bude ubijen rukom Čovckovom, usmrtila jc vitez-deva Eovina od Rohana sa hobitskim ratnikom Merjadokom Brendibakom. I mada je preostalo još osam Nazgula, i oni su uskoro dokrajčeni. Kad su se pojavili da se bore s neprijateljem kod Crne Kapije Mordora, u samom Mordoru je nastupila velika uzbuna. Sauron je zapovedio Nazgulima da pohitaju do Orodruina, Plamene Planine, koja se zove i Planina Usuda, jer tamo se nalazio Hobit Frodo Bagins. Na svojim Krilatim Zverima Nazguli su leteli kao vetar Sauronu u pomoć, ali uzalud, jer Frodo Bagins je ispustio Jedini Prsten u Planinu Usuda. U tom času Sauron i ceo njegov strašni svet su uništeni. Kad se Crna Kapija srušila, Crna Kula se zatresla i pala, a usred svog leta moćni Nazguli su se strmoglavili kričeći u plamenove koji su ih zauvek dokrajčili.

Neldoret

Među najomiljenijim drvećem koje je raslo u Srednjoj Zemlji bilo je ono koje su Vilenjaci zvali Neldoret, a Ljudi znali kao Bukvu. Prema pričama o izgubljenom Belerijandu, veliki dvori Menegrota, Hiljadu Pećina, imali su stubove isklesane u obliku drveća bukve koje je raslo u velikoj Taur-na-Neldor, Šumi Neldoret, koja se smatrala najlepšom šumom u Belerijandu. A u mislima Vilenjaka Neldoret bila je još voljenija jer je delimično bila slična Zlatnom Drvetu Valara zvano Laurelin, koje je nekad obasjavalo Blagosloveno KraIjevstvo Zlatnim Svetlom.

Bukva Dorijata, s trostrukim deblom, koja se zvala Hirilorn bilaje najmoćnija od Neldoreta koje su ikad rasle u Srednjoj Zemlji, i u njoj je sagrađena Lutijenina kuća pod stražom - kao što se pripoveda u priči o Potrazi za Silmarilom.

Nesamelda

Jedno od mnogobrojnog zimzelenog drveća koje su s Tol Ereseje u zemlju Numenor doneli Morski Vilenjaci u Drugom Dobu Sunca bilo je i Nesamelda. Bilo je to "drvo Nese", valarske plesačice, boginje šumovitih predela, sestre Oromea Lovca, a bilo ga je najviše u onom delu Numenora koji se zvao Nisimaldar, zemlja "Mirisnog Drveća".

Neumiruće Zemlje

Veliki kontinent Aman na dalekom zapadu Arde najčešće je nazivan Neumiruće Zemlje. Kako je to bila zemlja besmrtnih Valara, Majara i Eldara, ovo ime je izgledalo dovoljno prikladno. Aman je prvobitno bio sastavIjen od dva carstva: Valinora, postojbine Valara i Majara, sa njihovom prestonicom Valinorom, i Eldamara, postojbine vanjarskih, noldorskih i telerskih Vilenjaka, sa njihovim prestonicama Tirionom i Alkvalondeom. Posle Promene Sveta Neumiruće Zemlje su bile prenete na mesto koje je van moći poimanja smrtnika. Odonda se u njih moglo stići samo plovidbom u čarobnim belim brodovima Vilenjaka duž "Pravog Puta" koji vodi napolje, izvan Sveta.

Niena

Vala zvana "Naricaljka", Nienina glavna briga je oplakivanje, što je i značenje njenog imena. Ona je sestra Lorijena i Mandosa. Zivi sama na zapadu Valinora gde njeni dvori gledaju na more i Zidove Noći. Njene suze imaju moć da leče i ispunjavaju druge nadom i izdržljivošću.

Nifredil

Na kraju Drugog Doba Zvezdane Svetlosti najlepše dete koje je ikad došlo na svet rodilo se Melijani Maji i Tingolu, kralju Sindara. Ono se rodilo u šumovitim predelima Neldoreta u Belerijandu i nazvano je Lutijena. U šume je u to vreme stigao cvet Nifredil da pozdravi lepu Lutijenu. Za taj cvet kažu da je Zvezda Zemlje, kao što je to bila i ova kći, jedina rođena iz veze Eldara i Majara. Mada su mnoga Doba Zvezda i Sunca protekla, a Lutijena sa svojim voljenim Berenom odavno nestala iz Sfera Sveta, Zvezdani cvet Nifredil je ostao kao spomen na najlepšu kći Zemlje.

U Trećem Dobu Sunca beli cvet je i dalje rastao u Zlatnoj Šumi Iotlorijen gde je bujao izmešan sa zlatnim cvetom Elanor. U Četvrtom Dobu Sunca najlepša Vilin-deva tog doba došla je u tu šumu. Bila je to Aruena Undomijela, koja je, kao i Lutijena, doživela istu sudbinu da se tragično zaljubi u smrtnika, i u toj šumi Aruena se obećala Aragornu, Dunedainu. Mnogo godina kasnije, u toj istoj šumi odabrala je da umre na postelji od ovih belih i zlatnih cvetova.

Nikerbrikeri

U nečistim Muvovodnim Baruštinama, u severnom Erijadoru živeli su u ogromnim mnoštvima insekti krvopije. Među njima su bila neka bučna stvorenja srodna cvrčcima koja su Hobiti nazivali Nikerbrikeri. Putnici u Muvovodnim Močvarama bili bi dovedeni skoro do hidila užasnim bučanjem ovih stvorenja koje se neprestano ponavljalo - "niik - briik, briik - niik".

Nimbretil

U izgubljenom Belerijandu raslo je mnogo divnog belog brezovog drveća koje se u govoru Sivih Vilenjaka zvalo Nimbretil. "Vingilot", moćni brod kojim je Earendil Moreplovac otplovio preko Belegaira, Zapadnih Mora, u Neumiruće Zemlje, bio je sagrađen drvenom građom ovog ogromnog drveća.

Nimrodela

Vilin-deva od Lotlorijena. Za vreme drugog milenijuma Trećeg Doba Sunca Nimrodela i njen voljeni Amrod su se zaručili u Lotlorijenu. Međutim, par se rastao u vreme po-javljivanja čudovišnog demona, vatrenog Balroga od Morije 1980. Nimrodela, što znači "bela gospa", izgubila se u Belim Planinama i više je nikada nisu videli.

Nogrod

Jedno od dva velika kraljevstva Patuljaka u Plavim Planinama biloje Nogrod, "Patuljačko naselje". Patuljci Nogroda, baš kao i oni iz obližnjeg Belegosta, bili su vešti kovači i zanatlije koji su napredovali i bogatili se trgovinom s Vilenjacima Belerijanda, i odvažno se borili protiv Orka i Zmajeva tokom Prvog Doba. Najčuveniji od kovača Nogroda u pravljenju oružja bio je Telhar, koji je iskovao Narsil, mač Elendilov kojim je on isekao Jedini Prsten iz Sauronove ruke, i Angrist, nož Berena koji je upotrebljen da se iseče Silmaril iz Morgotove krune.

Do pada Nogroda je došlo kad je od nekih zanatlija Patuljaka, koji su boravili u Menegortu, Kralj Sivih Vilenjaka Tingol zatražio da umetnu neprocenjivi dragulj Silmaril u zlatnu ogrlicu po imenu Nauglamir. Zanatlije je nadvladala pohlepa, ubili su Tingola i ukrali ogrlicu. Pre no što su uspeli da pobegnu, osvetnici su ih ubili i ogrlica je vraćena u Menegrot. Razgnevivši se, Patuljci Nogroda su poslali veliku vojsku, opljačkali Menegrot i ponovo oteli ogrlicu. Međutim, pre no što je patuljačka vojska uspela da se bezbedno vrati u Nogrod, presreli su je Beren i Dior i, uz pomoć Laikvendija i Enta, cela vojska je pobijena. Na kraju Prvog Doba Nogrod je, zajedno s Belegostom i najvećim delom Belerijanda, potonuo u more.

Noigit Nibin

Drevne priče o izgubljenom kraljevstvu Belerijanda govore o jednoj rasi koju su Sivi Vilenjaci zvali Noigit Nibin. To su bili mali Ijudi - manji čak i od Patuljaka, od kojih su poticali. Ljudi su ih zvali Sitni Patuljci, a u Prvom Dobu Sunca Mima, poslednjeg od ove izumrle rase, svirepo je ubio Hurin.

Noldori

Najmoćniji od Vilenjaka koji su naseIjavali Srednju Zemlju, a i daleko najčuveniji u pesmama i pričama koje su doprle do ušiju Ljudi, bili su Noldori. Jer, to su bili Vilenjaci koji su iskovali Velike Dragulje zvane Silmarili, kao i Prstenove Moći. Najsilniji ratovi za koje su znali Vilenjaci i Ljudi vodili su se oko ovih velikih dela.

Od Eldara koji su došli u Neumiruće Zemlje, Noldori su bili Drugi Rod. Ime Noldor znači "znanje", kome su oni, više od svih drugih Vilenjaka, najupornije stremili i najžešće se borili da ga steknu. U godinama Drveća Valara njihov je kralj bio Finve i tada je njihova sreća bila velika, jer su ih podučavali učitelji Valari i Majari. U toj večnoj zlatnoj i srebrnoj svetlosti Noldori su postali snažni i plemeniti. Njihov grad Tirion na zelenom brdu Tuni, koji je gledao na zvezdama obasjano more, bio je moćan i prelep. Jer grad je bio podignut u Prevoju Svetlosti po imenu Kalakirija, jedinom prolazu kroz ogromne Pelori Planine koje su okruživale zemlje Eldamar i Valinor. Kroz ovaj klanac izlivala se Svetlost Drveća i padala sa zapada na grad. Prema istoku, u senci Tune, Vilenjaci su gledali na Zvezde koje su blistale iznad Senovitih Mora.

Tako su Noldori postali mudri i vešti, a naročito su se isticali u zanatima Aulea, Tvorca Planina. Oni su isklesali velike kule Eldamara iz stene i izrezbarili mnoge lepe predmete od sjajnog belog kamena. Bili su prvi koji su izneli na videlo dragulje koji su ležali u srcu planine. Rado su darivali kamenje, i kuće Vilenjaka i Valara blistale su od draguija Noldora, a same peščane obale i jezera Eldamara, kažu, svetlucale su svetlošću koja se širila od dragulja.

Kralju Noldora i njegovoj prvoj kraljici, Mirijeli, rođenje sin po imenu Kurufinve, koji je nazvan Feanor, što znači "duh vatre". Od svih zanatlija koji su učili veštine Auleove, Feanor je bio najmoćniji: čak ni među Majarima nije bilo nikog ko je mogao da ga nadmaši. Jer on je bio prvi koji je načinio one čarobne Vilin-dragulje koji su bili sjajniji i čarobniji od zemaljskih kamenova. Bili su bledi u svom nastanku, ali kad bi se stavili pod zvezde bili su poređeni s očima Vilenjaka, jer su upijali svetlost Zvezda i sijali sjajno i plavo. Feanor je takođe načinio druge kristale, po imenu Palantiri, "videći kamenovi", čarobni kamenovi koje su, mnogo vekova kasnije, Vilenjaci Avalonea podarili Dunedaini-ma. Ali najveće od svih dela Feanora bilo je stvaranje ona tri legendarna dragulja koja su zarobila u svojim kristalima pomešanu Svetlost Drveća Valara. Bili su to Silmarili, najdiv-niji dragulji koje je Svet ikada video, jer su sijali živim Svetlom. Da, kao što sc priča u "Kventa Silmarilion" i "Noldolante", velika slavoljubivost Feanora, udružena sa zlim delima Melkora, dovela je do najveće propasti koju su ikad upoznali vilenjački narodi. Kako bilo da bilo, tragedija je zadesila Noldore kad se Melkor pojavio sa Paukom, Ungolijantom, uništio Drveće Valara, ubio Finvea i ukrao Silmarile. Feanor se zakleo na osvetu i to je potom bilo prokletstvo za njegov narod. U gnevu je pošao za Melkorom, koga je nazvao Morgot, "mračni neprijatelj Sveta", u Srednju Zemlju. Tako su otpočeli Rat Dragulja i Ratovi Belerijanda, koji su vođeni tokom celog Prvog Doba Sunca.

Za vreme ovog doba rata Noldori su takođe doneli velike darove u Srednju Zemlju. I za neko vreme oni su uzdigli noldorska vilenjačka kraIjevstva u Hitlumu, Dorlominu, Nevrastu, Mitrimu, Dortonionu, Himladu, Targelionu i Istočnom Belerijandu. Najlepša od noldorskih carstava bila su dva skrivena kraljevstva: Gondolin, kojim je vladao Turgon; i Nargotrond, kojim je upravIjao Finrod Felagund.

U Ratu Dragulja Feanor je ubijen, kao i njegovih sedam sinova, Amras, Amrod, Karantir, Kelegorm, Kurufin, Maidros i Maglor. Njegovog brata Fingolfina i Fingolfinovu decu, Fingona, Turgona i Aredelu, takođe je ubio Morgot. I mada je Finarfin, drugi brat (i treći sin Finveov), ostao u Neumirućim Zemljama gde je vladao ostatkom Noldora u Tirionu, sva njegova deca su otišla u Srednju Zemlju i četvorica njegovih sinova, Aignor, Angrod, Finrod Felagund i Orodret su ubijeni. Tako je od svih noldorskih velikaša i njihove dece samo Finarfinova kći Galadrijela, kasnija Kraljica Lotlorijena, ostala da živi u Srednjoj Zemlji.

Tokom godina u Prvom Dobu Morgot i njegove sluge su uništile sva noldorska kraljevstva. U to vreme bilo je u Belerijandu mnogo drugih Ijudi čija sudbina je delimično bila povezana sa sudbinom Noldora. Zbog ovih ratova razorena su kraIjevstva Sivih Vilenjaka, koji su se zvali takođe i Sindari, kao i kraljevstva Patuljaka Nogrod i Belegost i većina kraljevstava Tri Kuće Edaina.

Ali, konačno su Valari i Majari izašli iz Neumirućih Zemalja i krenuli protiv Morgota. Tako se odigrala Velika Bitka i Rat Besnih. Pred tom moćnom silom Angband je pao a Morgot zauvek bačen u Večitu Prazninu. Ali, borba je bila tako silna da se Belerijand raspao i veći deo te zemlje je progutalo more.

Od svih kraljevskih loza Noldora malo je onih koji su, preživevši Rat Dragulja, mogli da polažu pravo na nasleđe. I tako je Gil-galad, sin Fingona, sina Fingollina, ustanovio poslednje noldorsko uzvišcno kraljevstvo u Smrtnim Zemljama. Biloje to u Lindonu, poslednjem delu Belerijanda koji je preostao posle Velike Bitke. S Gil-galadom je živeo Kelebrimbor, sin Kurufina, jedini princ od Kuće Feanorove koji je živeo i u Drugom Dobu. Galadrijela, kći Finarfinova, Elrond i Elros Poluvilenjaci i mnogi sindarski velikaši su takođe došli, kao i Kirdan od Falatrima, Laikvendi i Edaini - Ljudi koji su bili verni Vilenjacima tokom RataDragulja.

U to vreme su se mnogi Vilenjaci ukrcali na brodove u Sivim Lukama i otplovili do Tol Ereseje u Zalivu Eldamar u Neumirućim Zemljama i sagradili tu grad Avalone. Edainima je takođe dodeljeno jedno lepo ostrvo u Zapadnom Moru, zvano Numenore, i oni su takođe napustili predele Srednje Zemlje.

Ali, svi iz kraljevske noldorske loze su ostali. Gil-galad je vladao Lindonom, a Kirdan je držao Sive Luke. A kažu da je godine 750. Drugog Doba Kelebrimbor izašao iz Lindona i ustanovio kraljevstvo u podnožju Maglenih Planina u zemlji Eregion, pokraj patuljačkog kraljevstva Kazad-dum. Ti Vilenjaci su, u legendama potonjih vremena, nazvani Gvait-i-Mirdain, "narod dragulj-kovača", i Vilin-kovači. Baš tu, na prepredene nagovore Saurona, Kelebrimbor, unuk Feanora kojije stvorio Silmarile, iskovao je Prstenove Moći, i tako je stvoreno drugo veliko delo Noldora zbog koga se vodio drugi krug ogorčenih ratova. Jer Sauron je u to vreme načinio Jedini Prsten koji će vladati svim ostalim delima Noldora. U srdžbi i strahu Vilenjaci su se digli i vodio se Rat Saurona i Vilenjaka. Kelebrimbor i većina Gvait-i-Mirdaina su ubijeni, Eregion je opustošen i, mada je Elrond Poluvilenjak stigao s vojskom, jedino što je mogao da učini jeste da spase one koji su preživeli i da potraži utočište u Imladrisu, koga su Ljudi zvali Rivendel. Tu je podignuto jedino noldorsko utvrđenje između Plavih i Maglenih Planina.

U to vreme se Lindon našao u opasnosti, ali su potomci Edaina, Numenorejci, doveli svoje ogromne flote i saterali Saurona na istok. Još kasnije oni su se vratili i zarobili Mračnog Gospodara, ali ga nisu uništili. Držali su ga kao zarobljenika, i tako je došlo do njihovog Pada, jer ih je on okrenuo protiv Valara i njih je zbog sopstvene ludosti progutalo more.

Tako se Sauron vratio u Srednju Zemlju gde su opstajala samo noldorska kraljevstva Lindon i Rivendel, mada su već bila sagrađena kraljevstva Zelenšume Velike i Lot-lorijena, s noldorskim i sindarskim plemstvom i podanicima šumskih Vilenjaka. Ali sa Sauronovim povratkom ponovo je došlo do rata: obrazovana je Poslednja Alijansa Ljudi i Vilenjaka i u tom ratu, kojim je okončano Drugo Doba, Sauron je ubio Gil-galada i kralja Dunedaina, ali je i on uništen, zajedno s celim kraljevstvom Mordor.

Odonda nije više bilo Uzvišenog Kralja noldorskih Vilenjaka u Srednjoj Zemlji, ali su preostala kraljevstva. Gospodstvo nad Lindonom i Sivim Lukama dopalo je Kirdanu, dokje Elrond i dalje vladao u Rivendelu. Tokom Trećeg Doba najlepše kraljevstvo bio je Lotlorijen, gde je kraljevala Kraljica Galadrijela, najplemenitijeg roda od Noldora koji su i dalje živeli u Srednjoj Zemlji. Mada je malo Noldora živelo među onima koji su se nazivali Galadrimi u Zlatnoj Sumi, to je bilo najsjajnije kraIjevstvo i najviše slično noldorskim starim kraljevstvima.

Kao što se priča u "Crvenoj Knjizi Zapadne Međe", kada je na kraju Trećeg Doba Jedini Prsten razoren i Sauron uništen, Elrond je pozvan iz Rivendela i Galadrijela je došla iz Lotlorijena na bele brodove koji će ih odvesti u Neumiruće Zemlje. Kada je Kraljica otišla, Iot-lorijen je izbledeo i oslabio; i Noldorska kraljevstva Srednje Zemlje su nestajala u godinama Četvrtog Doba. Kažu da je Kirdan Brodograditelj poveo poslednje od Noldora u Neumiruće Zemlje. Tu obitava sad ostatak noldorskog naroda koje je nanelo najveću tugu, izvršilo najveće podvige i zadobilo najviše slave od svih Vilenjaka u pričama koje su došle do nas tokom Doba. Kakva su bila njihova dela otkako je otplovio poslednji brod samo će Velika Muzika obelodaniti onima koji žive u Smrtnim Zemljama.

Nomin

Kada su Ljudi ušli u zemlje Belerijanda u Prvom Dobu Sunca, ugledali su po prvi put Vilenjake Finroda Felagunda, gospodara Noldora. Ti Ljudi su bili zapanjeni lepotom i znanjem ovih Vilenjaka, koje su nazvali Nomin, što znači "mudri".

Nori

Patuljak Torina i Družine, Nori se uputio u Potragu za Ereborom godine 2941. Trećcg Doba, što je za ishod imalo smrt Šmauga Zmaja i ponovno uspostavljanje Kraljevstva Patuljaka pod Planinom. Nori se nastanio u Ereboru gde je ostao do kraja života.

Numenor

Posle Prvog Doba Sunca preostalo je još od one rase Ljudi zvanih Edaini koji su se udružili s Vilenjaciam u ratu Prstenova protiv Morgota. Kao nagradu za njihovu hrabrost Valari su uzdigli jedno veliko ostrvo usred Zapadnog Mora, da bi ti Ijudi, zvani Dunedaini, mogli da imaju sopstvenu zemlju. Bio je to Numeor - "Zapadna Zemlja" na jeziku Ljudi Srednje Zemlje - osnovan godine trideset i druge Drugog Doba i najmoćnije kraljevstvo Ljudi u celoj Ardi. Ljudima Numenora je darovan životni vek mnogo puta duži od života drugih smrtnika, zajedno s velikim umnim i telesnim moćima koje su ranije bile dodeljivane samo Vilenjacima. Ostrvo Numenor, koje je takođe zvano i Andor, "zemlja dara", ili "Elena", "zemlja zvezde" bilo je grubo oblikovano kao petokraka zvezda. Bilo je otprilike 250 milja široko na svom najužem, a pet stotina milja na najširem delu, i bilo je podeljeno na šest regiona. U središtu se nalazio Mitalmar, "unutrašnjost". koji je obuhvatao: Arandor, "zemlju kraIjeva"; Armenelos, kraljevski grad:
Meneltarmu, svetu planinu, i pristanište Romenu. Svako od pet poluostrva koje se zrakaslo širilo od Mitalmara bilo je posebno podrucje:
Forostar, "severne zemlje"; Orostar, "istočne zemlje", Hjarostar, "jugo-istočne zemlje", Hjarnustar, "jugoza-padne zemlje" i Andustar, "zapadne zemlje", sa glavnim gradom i pris-taništem Andunie, što znači "zalazak sunca".

Numenor je takođe bio blagosloven mnogim divnim šumama mirišljavog drveća u cvatu. Imao je mnogo lepih polja i dve glavne reke: Siril, koja je tekla na jug s obronaka Meneltarme do mora pokraj ribarskog gradića Nindamosa, i Nundunie koja je tekla zapadno od Eldalondea Zelenog, najlepšeg pristaništa Numenora. Tokom Drugog Doba Numenor je bio tako veliki da su se kraljevi toliko uzoholili da je to prevazilazilo svaku meru. Zaveden opakim nagovaranjima Saurona, Gospodara Prstenova, 3319. Kralj Ar-Farazon se usudio da pošalje jednu veliku flotu protiv Valara u Neumiruće Zemlje. Rezultat toga bilo je potpuno uništenje Numenora, jer je more bukvalno progutalo ovo ostrvsko kraljevstvo. Bilo je to vreme poznato kao Promena Sveta, jer ne samo da je Numenor, već su i Neumiruće Zemlje odnete iz Sfera Sveta u dimenziju koja je van domašaja i poimanja smrtnika. I mada je deo njegovog naroda izbegao kataklizmu i otišao u Srednju Zemlju i tamo izgradio svoja kraljevstva i carstva, Numenor se nikada više nije uzdigao. Tokom mnogo doba legende su govorile o njemu kao o čarobnoj zemlji potonuloj u more pod imenima Akalabet, Marn-nu-Falmar i Atlante na Atlantidi.

Numenorejci

Kada se završilo Prvo Doba Sunca i kada je moć Morgota skršena, preostao je samo jedan deo rase Ljudi zvanih Edaini koji su bili saveznici Vilenjaka u strašnim ratovima Belerijanda.

Posle Velike Bitke Valari su se sažalili na Edaine koji su tako teško stradali i čije su zemlje izgubljene, i Valari su stvorili jedno veliko ostrvo za njih u Zapadnom moru, između Srednjc Zemlje i Neumirućih ZemaIja. Uz tu zemlju podareni su im i dug život i veće umne i telesne moći, i mnoge veštine i znanja koji su ranije bili dodeljivani samo Vilenjacima. Ti Ijudi su bili veoma promenjeni i sad su se zvali Numenorejci, jer je njihova zemlja bila Numenor ili Zapadna Zemlja. Ali, ona se takođe zvala i Andar, "zemlja dara", ili Elena, "zemlja zvezde", i Mar-nu-Falmar na Atalanteu.

Podvizi Numenorejaca u Drugom Dobu Sunca su bili izuzetni, jer su Numenorejci bili uveliko osnaženi darovima Valara i Eldara. Prvi od kraljeva Numenora bio je Elros Poluvilenjak, brat Elronda koji je vladao u Rivendelu. Elrosje odabrao da bude smrtan, ali je njegova vladavina ipak trajala 400 godina. U toj zemlji on je nazvan Tar-Minjatur. Širom Sveta plovili su Numenorejci, čak toliko daleko da su stizali do Kapija Jutra na Istoku. Međutim, nikad nisu mogli da plove na zapad, jer je postojala jedna zabrana koja nije smela da bude prekršena: nijedan smrtnik nije smeo da kroči na blagoslovenu obalu Neumirućih Zemalja Eldamara i Valinora.

U Numenoru se blagostanje Ljudi povećavalo, dok se u Srednjoj Zemlji ponovo pojavila tama. Jer iako je Morgot Neprijatelj nestao iz Sveta, vratio se njegov veliki siuga, Mračni Gospodar Sauron, i Ljudi u južnim i istočnim predelima Srednje Zemlje su obožavali njegovu zlu senku.

Pripovedanje o Prstenovima Moći govori kako je, u to vreme, Sauron načinio volšebnički Prsten kojim se nadao da će zavladati svim Smrtnim Zemljama, i poveo rat protiv Vilenjaka i ubijao ih strašno i poterao ih nazad u Plave Planine. Ali moć Numenorejaca je takođe narasla, došli su u pomoć Vilenjacima i zaratili protiv Saurona, i on je isteran iz Zapadne Zemije. Neko vreme je vladao mir i Numenorejci su ponovo jačali, sagradivši pristaništa Umbar na Jugu i Pelargir na Severu Srednje Zemlje. Ali, oni su postali oholi i poželeli su da se proglase gospodarima Srednje Zemlje i gospodarima mora. Tako su godine 3262. Drugog Doba Sunca došli u Mračnu Zemlju Mordor sa tako silnim mnoštvom oružja i Ijudi da Sauron nije mogao da im se odupre. Na zaprepašćenje celog Sveta, Sauron je sišao sa svoje Mračne Kule i predao se Numenorejcima, umesto da se usudi da se bori sa takvom vojskom. Tako je Mračni Gospodar postao zarobljenik i u okovima je odveden u veliku kulu kralja Numenora.

No, Sauronova predaja bila je samo varka majstora obmane da bi postigao prepredenošću ono što nije mogao da postigne snagom oružja. Jer u Numenorejcima je zapazio kobne slabe tačke oholosti i slavoljubivosti, i verovao je da može da ih dovede u iskušenje i zavede darovima svojih moći. I tako, kad se jednom našao u kraljevstvu Numenor, uspeo je da nanese najveće zlo koje je ikad počinjeno protiv rase Ljudi: Sauron je zaveo i pokvario kralja Numenora, Ar-Farazona. U Numenoru su sagrađeni veliki harmovi posvećeni Morgotu, Mračnom Gospodaru, i Ijudske žrtve su prinošene na njegovom oltaru. Onda je Sauron posavetovao Numenorejce da zarate protiv Valara i Eldara koji su živeli u Neumirućim Zemljama. Najveća flota kojaje ikada plovila svetom je tada okupljena i zaplovila je na Zapad prema zemlji zabranjenoj za Ljude. Prošavši kroz začarano Ostrvlje i Senovita Mora, flota je došla do Neumirućih Zemalja. Kad je ogromna mornarica stigla do Neumirućih Zemalja, priča se u Akalabetu, velika zla kob je zadesila Svet. Premda je kralj došao da pobedi, s prvim njegovim korakom Pelori Planine su se obrušile na njega i celu njegovu ogromnu armadu. Numenorejci su bili pobijeni do poslednjeg čoveka, ali to nije bilo sve, jer je usledila još veća propast. Talasi su se digli u besu, a iz Meneltarme planine koja je ležala u središtu Numenora - pokuljao je veliki plamen i ceo Numenor je, u neizmernom viru, potonuo u Belegair, Veliko More.

Tako se dogodilo ono što se naziva Promena Sveta. Jer te godine, 3319. Drugog Doba Sunca, Neumiruće Zemlje su odnete iz Krugova Sveta i preseljene van dohvata svih osim Odabranih, koji su putovali u vilin-brodovima Pravim Putem kroz Sfere oba Sveta.

Ipak, deo numenorejske rase je preživeo. Neki su pobegli od potonuća Numenora i doplovili su u devet brodova u Srednju Zemlju. To su bili Elendili, "verni", koje Sauron nije zaveo i koji su odbili da napuste stari način života Valara i Eldara. Ti Ijudi su otplovili u Srednju Zemlju u devet brodova i obrazovali dva moćna kraIjevstva u Arnoru i Gondoru. Drugi su takođe preživeli Pad Numenora, u potonjim vremenima nazvani su Crni Numenorejci i naselili se u zemlji Umbar.

Nurn

Južni deo Sauronog zlog kraljevstva Mordor bio je poznat kao Nurn. Dok je Sauron vladao, bila je to zemlja puna robova Gospodara Prstenova koji su neveselo obradivali njene prostrane oranice da bi obezbedili hranu za armije Mordora. Kroz polja Nurna proticale su četiri glavne reke koje su se ulivale i unutrašnjc more Nurnen. Malo se priča o ovom mestu ili njegovim stanovnicima, ali posle Rata za Prsten, Kralj Elesar je oslobodio robove i predao im oranice Nurna u svojinu.

Charmed · Malo ~ mače ~

O

Oghor-hai

Ime Oghor-hai bilo je orčko ime za primitivne šumske Divlje Ijude koji su često hvatali u zasedu i napadali orčke čete zalutale u njihove krajeve. Ljudima su bili poznati kao Vosi.

Oiolaire

Među numenorejskim pomorskim kraljevima vladao je običaj da blagoslove brod da bi bezbedno prošao i bezbedno se vratio. To je činjeno tako što bi se posekla grana svetog mirišljavog drveta zvanog Oiolaire i stavljala se na pramac broda. Ta "Zelena Grana Povratka" bila je žrtveni dar Oseu, Gospodaru Talasa, i Uineni, Gospi od Mirnih Mora. Oiolaire su Numenorejcima darovali Vilenjaci Ereseje, a ime mu znači "večno leto".

Oin

Patuljak Torina i Družine, Oin, sin Groina, rođenje 2774. Trećeg Doba, a priključio se Potrazi za Ereborom 2941. Posle ubijanja Smauga Zmaja i ponovnog uspostavljanja kraljevstva Patuljaka pod Planinom, Oin se naselio i živeo neko vreme u Ereboru. Međutim, 2989. je krenuo sa Balinom i Orijem da pokuša da ponovo ustanovi patuljačko kraIjevstvo u Moriji. Tu gaje 2994. ubilo čudovište zvano Čuvar u Vodi.

Okrug

Zelene i prijatne zemlje Okruga u Erijadoru - odmah na zapadu od Brendivinske Reke i na istoku od Dalekih Nizija - bile su dom naroda Polušana, zvanih Hobiti, od sedamnaestog veka Trećeg Doba Sunca. Nekad deo kraljevstva Arnora, koje je tokom stoleća ratovanja opustošilo, Okrug je predat Hobitima 1601. ukazom dunedainskog kralja Argeleba II od Artedaina.

Sam Okrug bio je podeljen na četiri glavne oblasti, zvane Četiri Daleke stvari; kasnije, 2340. hobitska porodica po imenu Starkicoš je prešla Brendivinsku Reku i naselila se u deo nazvan Baklend (Kicoš-zemlja). U Četvrtom Dobu Baklend, zajedno sa zemljama Zapadne međe od Dalekih Sprudova do Brda Kule, zvanično je pridodat slobodnim zemIjama Okruga. Umeren način života Hobita je veoma odgovarao ovim plodnim područjima, i oni su, uz svoje skromne oranice i poštenim radom, napredovali. U Okrugu su rasla sela i gradovi koliba i hobitskih rupa.

Hobiton, Gozbograd, Majklov kop, Zobambar, Žaboselo i tuce drugih. Izgleda da je, izuzev nekoliko prirodnih nesreća i jednog jedinog orčkog upada 2747, Okrug bio jedan izuzetno miran kraj, ponajčešće i ne poznajući svet uokolo. On je uspeo da izbegne većinu sukoba Trećeg Doba sve do vremena Rata za Prsten kada je ova uspavana zemlja iznenada upletena u dogadanja. Jer tu je živeo Bilbo Bagins, koji se pridružio Potrazi za Samotnom Planinom i tokom te pustolovine došao do jednog čarobnog Prstena. Ovo slučajno otkriće uvuklo je Bilboa, njegovog naslednika Froda Baginsa i sve Hobite Okruga u najveću dramu tog doba. Tako se desilo da su Hobiti, najskrušeniji i najneznatniji od svih naroda Srednje Zemlje, držali sudbinu celog Sveta u svojim rukama.

Olifaunti

U hobitske zemlje Okruga ušunjale su se mnoge legende o tajanstvenim vrelim zemljama koje su se nalazile daleko na jugu Srednje Zemlje. Hobite su najviše opčinjavalc priče o divovskim Olifauntima, životinjama koje su se koristile u borbi a imale su kljove i ogromna teška stopala. Kružile su glasine da divlji Ljudi Harada stavljaju bojne tornjeve na leđa ovih stvorenja kada jašu u bitku. Razumni Hobiti su verovali da su te priče tvorevine maštovitih umova, mada su neki od njihovog sopslvenog naroda tvrdili da su videli ta stvorenja, koja su Ljudi Gondora obično zvali Mumakili.

Olog-hai

Priča se da je u Trećem Dobu Sunca Gospodar Prstenova Sauron, koji je vladao u Mordoru, uzeo neke od drevnih Divova koje je Melkor nakotio u Angbandu i od njih sačinio jednu drugu rasu koja je u Crnom Govoru bila poznata kao Olog-hai. Stvorenja ove rase su bila istinski Divovi po veličini i snazi, ali Sauron ih je načinio da budu lukavi i da se ne plaše svetla, koje je bilo smrtonosno za većinu trolovske i divovske rase. Olog-hai su bili strašni u borbi jer su bili odgajeni kao grabežljive zveri gladne mesa svojih neprijatelja. Bili su oklopljeni kao kamen tvrdim krljuštima i, bez sumnje, bar dvostruko viši i krupniji od Ljudi. Nosili su okrugle štitove, bez oznaka i crne, a bili su naoružani ogromnim maljevima, kandžama kojima su mogli da se zakače, i velikim otrovnim zubima. Pred njihovim jurišem malo je ratnika bilo koje rase moglo da održi čvrst odbrambeni zid kopalja, a sečiva koja nisu bila blagoslovena vilenjačkom čarolijom nisu mogla da probiju njihovu jaku debelu kožu i puste njihovu nečistu crnu krv.

Ali, ma kako da su bili snažni, Olog-hai su potpuno uništeni na kraju Trećeg Doba. Jer ova bića je oživljavala i njima upravljala samo volja Mračnog Gospodara, Saurona. Stoga, kad je Jedini Prsten uništen a Sauron nestao, oni su se iznenada našli bez smisla i svrhe, telurali su se i tumarali besciljno. Ostavši bez gospodara, nisu mogli ni ruku da podignu da bi se borili, i tako su bili ubijeni ili izgubljeni. Zato istorije Četvrtog Doba ne govore o Olog-haima jer su oni već nestali iz Sveta.

Olvari

U Muzici Ainura bilo je mnogo proročanstava. Jedno je bilo da će se, pre no što Vilenjaci i Ljudi uđu u Svet, pojaviti duhovi koji će biti čuvari svih Olvara (živih bića koja rastu i ukorenjena su u Zemlju). Jer nijedan od Olvara, od velikog šumskog drveća pa do najmanjeg lišaja, nije u stanju da pobegne od svojih neprijatelja, i zato je Javana stvorila njihove čuvare, zvane Enti.

Olve

Vilenjački kralj Alkvalondea. Olveje bio brat Elvea, prvog Uzvišenog Kralja telerskih Vilenjaka. Braća su povela svoj narod na Veliko Putovanje na početku Doba Zvezdane Svetlosti. Međutim, u Belerijandu, Elvea je očarala Melijana Maja i on je ostao i osnovao kraljevstvo Sivih Vilenjaka. Olve je postao Uzvišeni Kralj Telera i odveo svoj narod, prvo do Tol Ereseje, i najzad do Alkvalondea, u Eldamaru.

Onodrimi

U šumama Srednje Zemlje u vreme Paljenja Zvezda, pojavio se jedan divovski narod. Bili su to Pastiri drveća, koji su najčešće bili poznati kao Enti, ali sindarski Vilenjaci su ih zvali Onodrimi. Ovi četrnaest stopa visoki divovi bili su tajni zaštitnici šume, a oblikom su nalikovali i drveću i Ljudima. Enti su uglavnom bili blagi i sporo su delali. Bili su ravnodušni prema ratovima drugih naroda, ukoliko te razmirice nisu u velikoj meri umanjivale njihova šumska kraljevstva. Ali, kad bi se jednom razgnevili, njihov bes i snaga su bili neizmerni, i oni su satirali svoje protivnike. Za vreme Rata za Prsten odmetnuti Ćarobnjak Saruman je saznao kolika se cena mora platiti kad se izazove takav bes, jer su Onodrimi uništili i njegovu vojsku i njegovu tvrđavu u Izengardu.

Orci

Priča se da je u najdubljim Jamama Utumna, u Prvom Dobu Zvezda, Melkor počinio svoje najveće bogohuljenje. Jer u to vreme je zarobio mnoge pripadnike novoprobuđene rase Vilenjaka, doveo ih u svoje tamnice i jezivim mučenjima stvorio je upropašćene i strašne oblike života. Od njih je nakotio jednu demonsku rasu robova koji su bili isto toliko gnusni koliko su Vilenjaci bili lepi.

To su bili Orci, mnoštvo rođeno u oblicima izopačenim bolom i mržnjom. Jedinu radost ova stvorenja su nalazila u bolu drugih.jer krv koja je tekla u Orcima bila je i crna i hladna. Njihova zakržljala obličja bila su jeziva, povijena, savijenih nogu i zdepasta. Ruke su im bile dugačke i snažne kao kod majmuna s Juga, a koža im je bila crna kao drvo nagorelo vatrom. Škrbavi zubi u širokim ustima bili su im žuti, jezici crveni i debeli, a nozdrve i lica široki i pljosnati. Oči su im bile zagasito crveni razrezi, kao uske pukotine u crnim gvozdenim kapijama iza kojih se žario vreli ugalj.

Orci su bili žestoki ratnici, jer su se plašili mnogo više svog gospodara nego bilo kog neprijatelja, i možda su više voleli smrt nego muke orčkog života. Bili su kanibali, okrutni i strašni, i često su njihove grabežljive kandže i zubi koji su balavili bili umrljani gorkim mesom i nečistom crnom krvlju sopstvene vrste. Orci su bili okoćeni kao robovi Gospodara Tmine; zato su se plašili svetla je ono slabilo i peklo. Njihove oči su videle noću, a živeli su u nečistim jamama i prokopima. U Melkorovom Utumnu i u svakom nečistom prebivalištu na Srednjoj Zemlji su se množili. Brže od bilo kojih drugih bića na Ardi, njihovo potomstvo se rađalo i izlazilo iz jama gde su se kotili. Na kraju Prvog Doba Zvezda bio je Rat Sila u kome su Valari došli do Utumna i provalili u njega. Vezali su Melkora velikim lancem, i potamanili su njegove sluge u Utumnu i s njima većinu Orka. Oni koji su preživeli bili su bez gospodara i tumarali su uokolo.

U Dobima koja su usledila bilo je velikih seoba Vilenjaka i, mada su Orci živeli na mračnim mestima Srednje Zemlje, oni se nisu pojavIjivali otvoreno, i vilenjačke istorije ne govore o Orcima sve do Četvrtog Doba Zvezda. Do tog vremena Orci su postali drski. Iz Angbanda su izlazili u oklopu od čeličnih ploča i spojenih karika, i kacigama od gvozdenih obruča i crne kože s gvozdenim kljunom koji je bio kao kljun sokola ili orlušine. Nosili su krive sablje, otrovne bodeže, strele i mačeve s širokom glavom. Ova otimačka razbojnička rasa, zajedno s Vukovima i Vukodlacima, usudila se, u Četvrtom Dobu Zvezda, da uđe u carstvo Belerijand gde se nalazilo sindarsko kraljevstvo Melijane i Tin-gola. Sivi Vilenjaci nisu znali kakva su vrsta stvorova Orci, mada nije bilo sumnje da su zli. Kako ovi Vilenjaci nisu koristili u to vreme čelično oružje. došli su kod patuljačkih kovača Nogroda i Belegosta i trampili se za oružja od kaljenog čelika. Zatim su Orke poubijali ili ih oterali.Međutim, kad se Melkor vratio u Belerijand u poslednjem Dobu Zvezda, izašavši iz jama Angbanda, Orci su krenuli, stroj za strojem, legija za legijom, u otvoreni rat, i to je bio početak ratova Belerijanda. Jer, u dolini Reke Gelion su ih presreli Sivi Vilenjaci Kralja Tingola i Denetorovi Zeleni Vilenjaci. U toj Prvoj Bici Orci su desetkovani i naterani da vrišteći beže u Plave Planine, gde nisu našli utočište, već su samo nabasali na sekire Patuljaka. Niko iz te vojske se nije spasao. Ali, Melkor je odaslao tri velike armije. Druga armija Orka se digla i pregazila zapadne krajeve Belerijanda i opsela Falas, ali gradovi Falatrima nisu pali. Zato se druga armija Orka prikIjučila trećoj armiji i marširala na sever do Mitrima, da pobije novodošle noldorske Vilenjake. Ali Orci su bili malo pripremljeni za ove Vilenjake. Po telesnoj snazi, Noldori su bili daleko iznad i najcrnjih orčkih snova. Samo pogledom ovi Vilenjaci su pržili meso Orka, a jarka svetlost vilenjačkih mačeva ih je terala u ludilo od bola i straha. Tako se povela Druga Bitka Belerijanda protiv Noldora koje je doveo Feanor, i ta bitka je nazvana Bitka pod Zvezdama, Dagornuin Gilijat. Mada je noldorski kralj Feanor ubijen, druga i treća armija Melkora bile su potpuno uništene.

Druga noldorska armija predvođena gospodarem Fingolfinom izašla je sa Zapada i silna svetlost Sunca se uzdigla na bedeme neba velikom grajom, koja je svakom Melkorovom slugi ulila strah u kosti. Tako je otpočelo Prvo Doba Sunca i neko vreme stremljenja Orka su zaustavljena novom svetlošću Sunca. Uskoro, međutim, pod zaklonom tame, Orci su se pojavili u jednoj još većoj armiji, brojnijoj od prethodne tri i s težim naoružanjem, u nadi da će uhvatiti Noldore kad ne budu na oprezu. U Slavnoj Bici legije Orka ponovo su doživele pokolj. U to vreme otpočelaje Opsada Angbanda i, mada su Orci s vremena na vreme vršili ispade u grupama, uglavom su zadržavni unutar angbandskih zidina. Ali, Melkorova moć je rasla, jer je mračnim vradžbinama nakotio još od orčke rase, a takođe i Zmajeve, i kod sebe je imao Balroge, Trolove, Vukodlake i čudovišta mnogobrojna i silna. Kad je prosudio da je spreman, moćna vojska je ušla u Bitku Iznenadnog Plamena, i time je razbijena opsada Angbanda i vilingospodari bili su poraženi. Od te silne bitke broje se godine užasa koje Orci pamte kao Velike Godine.

U to vreme pao je Tol Sirion i pregažena su kraljevstva Hitlum, Mitrim, Dor-lomin i Dortonion. Takođe je vođena Bitka Nebrojenih Suza: bila je to Peta Bitka u Ratovima Belerijanda i Vilenjaci i Edaini su potpuno potučeni. Zle orčke legije iz Angbanda su zatim umarširale u Belerijand. Falas je pao i pripao Orcima, kao i dva grada, Britombar i Eglarest. Vodena je Bitka od Tum-halada i Nargotrond je poharan, zbog svađa sa Patuljcima i Noldorima Menegrot je dvaput pregažen i zemlje Sivih Vilenjaka opustošene. Konačnoje pao i Gondolin, Skriveno Kraljevstvo. Tako je Melkorova pobeda bila skoro potpuna, njegove orčke legije su išle po Belerijandu kud god su želele. Sva vilenjačka kraljevstva su bila unišlena; nije opstao nijedan veliki grad i najveći deo Vilenjaka i Edaina je pobijen. Takva je priča o danima koji su radovali crna srca Orka i njhovih saveznika.

Ipak, užas tog Doba je najzad okončan. Jer Valari, Majari, Vanjari i Noldori od Tiriona su izašli iz Neumirućih Zemalja i povela se Velika Bitka. U njoj je Angband razoren i sve planinc Severa skršene. Belerijand je sa Angbandom pao u uzavrelo more; Melkor je izbačen u Prazninu zauvek i njegove sluge i Orci su istrebljeni na severozapadu Srednje Zemlje.

Ali Orci su ipak preživeli, jer je deo ove rase ležao skriven u nečistim jazbinama ispod mračnih planina i brda. Tu su se oni kotili i množili. Konačno su došli kod Melkorovog glavnog zapovednika, Saurona, nudeći mu se u službu, i on je postao njihov novi gospodar. Oni su dobro služili Saurona u Ratu Saurona i Vilenjaka i u svim njegovim bitkama do Rata Poslednje Alijanse, kad je okončano Drugo Doba padom Mordora i istrebljenjem najvećeg dela orčke rase. Ipak, u Trećem Dobu Sunca, kao i u Drugom, oni Orci koji su bili skriveni na mračnim i zlim mestima su nastavili da žive. Ostavši bez gospodara, Orci su vršili prepade i postavljali zasede tokom mnogo stoleća, ali nisu krojili velike planove o osvajanjima, sve dok nije proteklo više od hiljadu godina tog doba, kad se kao veliko i zlo Oko Sauron ponovo pojavio u mračnom kraljevstvu Dol Guldur u južnoj Mrkoj šumi. Kao i u Drugom Dobu Sunca, mračne sudbine Saurona i Orka su ponovo ujedinjene, i dve hiljade godina Trećeg Doba moć Orkaje rasla kako je rasla i moć njihovog Mračnog Gospodara.

Njihova moć je prvo ojačala u Mrkoj šumi, zatim u Maglenim Planinama. 1300. Nazguli su se ponovo pojavili u Mordoru i kraljevstvu Angmar u severnom Erijadoru, i Orci su se sjatili oko njih. Posle šest stotina godina strahovlade Angmar je pao, ali zlo kraljevstvo Minas Morgul se uzdiglo u Gondoru, i tu su se opet Orci množili, s onima iz Mrke šume, Maglenih Planina i Mordora, tokom sledećih hiljadu godina.

Ali, pričali su da Sauron nije bio potpuno zadovoljan orčkom vojskom i želeo je da poveća njihovu snagu. I mada o tome ne govori nijedna priča, verovalo se da je Sauron strašnim vradžbinama stvorio jednu novu rasu većih Orka. Godine 2475. ta stvorenja, zvana Uruk-hai, izašla su iz Mordora i opljačkala Ozgilijat, najveći grad Gondora. To su bili Orci porasli do visine Čoveka, pravih nogi i snažni. I mada su bili pravi Orci -crne kože, crne krvi, kosooki, s otrovnim zubima i kandžama na rukama - Uruk-hai nisu kopneli na sunčevoj svetlosti i nisu je se uopšte bojali. Zato su Uruk-hai mogli da idu gde god njihova zla braća nisu i, budući veći i jači, bili su takođe hrabriji i žešći u borbi. U crnom oklopu, često noseći ravne mačeve i dugačke lukove od tisovine, kao i mnoga od opakih i otrovnih orčkih oružja, Uruk-hai su postali elitni vojnici i najčešće su bili visoki zapovednici i vođe manjih Orka.

U stolećima koja su usledila Uruk-hai i manji Orci su obrazovali saveze da bi mogli da unište sva kraIjevstva Ljudi i Vilenjaka koja su se nalazila u Zapadnim Zemljama. Tako su Orci sklopili sporazume s Dunlendinzima, Balkotima, Kolovoscima, Haradrimima, Istočnjacima iz Runa i Korsarima od Umbara da bi postigli svoj cilj. Orci su došli čak i u kraljevstva Patuljaka. Godine 1980. Moriju je zauzeo moćni demon Balrog. S njim su bili Orci od Maglenih Planina koji su došli iz svog glavnog grada Gundabada u velikom broju da nasele taj drevni patuljački grad, obasipajući prezirom narod Patuljaka i ubijajući svakog ko bi prišao ovom najdrevnijem kraljevstvu.

Ali, na severu će ovo biti uzrok propasti Orka, jer su Patuljci bili tako razgnevljeni da nisu marili za cenu koju će platiti da bi se osvetili. Tako se od 2793. do 2799. vodio sedmogodišnji rat do istrebljenja, zvani Rat Patuljaka i Orka. U tom ratu, mada je to Patuljke skupo koštalo, skoro svi Orci Maglenih Planina su oterani i ubijeni, a kod Prve Kapije Morije vođena je strašna Bitka od Azanulbizara. Orci su bili potučeni a glava njihovog orckog generala, Azoga, nabijena na kolac. Tako su tokom jednog stoleća Maglene Planine bile očišćene od ove opake rase, ali su se oni s vremenom vratili u Gundabad i Moriju.

Godine 2941. druga velika nesreća je zadesila Orke na Severu. Posle smrti Smauga Zmaja, svi orčki ratnici Gundabada došli su u patuljčko kraIjevstvo Erebor i pod Samotnom Planinom se povela Bitka Pet Vojski. Orke je predvodio Bolg sa Severa, sin Azoga, koji je želeo da se osveti Patuljcima, ali sve što je postigao bila je njegova pogibija i pogibija svih njegovih vojnika.

U Ratu za Prsten, poslednjem velikom sukobu Trećeg Doba Sunca, orčke legije su bile svuda, kako se pripoveda u "Crvenoj Knjizi Zapadne Međe". S Maglenih Planina i iz senki Mrke šume Orci su dolazili u rat pod barjacima, crnim i crvenim. Neustrašivi Uruk-hai sa štitovima i kacigama koji su nosili grb Bele Ruke dolazili su iz Izengarda, gde je vladao odmetnuti Čarobnjak Saruman. U Morgulu su i veći i manji Orci bili obeleženi belim mesecom kao nekom velikom lobanjom, i pod Sauronovim zapovedništvom bili su bezbrojni Orci Mordora svih rasa, koji su nosili znak u obliku Crvenog Oka. Pripremali su se za rat, kao i mnogi drugi. Borili su se u brojnim čarkama i zasedama, kao i u Bici kod Gazova Izena, Bici od Rogburga, Bici Pelcnorskih Polja, Bici pod Drvećem i Bici od Dola. U tim naletima hiljade su pale na obe strane, i, mada su u mnogima od tih bitaka Orci bili do nogu potučeni. priča se da je Sauron zadržao najveći deo svojih snaga u Mordoru dok neprijatelj nije došao do severne kapije njegovog kraljevstva.

Ali u Ratu za Prsten sve će se razrešiti u poslednjoj bici ispred Moranona, Crne Kapije. Sve strašne snage Mordora su se tu sakupile, i na Sauronovu zapovest obrušili su se na vojsku Zapovednika Zapada. Međutim, baš u tom času, u.vulkanskim vatrama Planine Usuda, Jedini Prslen Moći koji je držao pod svojim uticajem ceo Sauronov mračni svet je uništen. Crna Kapija i Crna Kula su se raspale. Najmoćnije Sauronove sluge je progutala vatra, Mračni Gospodar je postao crni dim koga je razvejao zapadni vetar, a Orci su kopneli kao slama pred plamenom. lako su neki preživeli, nikad se više nisu uzdigli u velikom broju, nego su izumirali i slabili, i postali manji goblinski narod kome ništa nije preostalo osim glasina o njihovoj drevnoj zloj moći.

Ori

Patuljak Torina i Družine, 2941. Trećeg Doba Ori se uputio u Potragu za Ereborom čiji je ishod bio ubijanje Smauga Zmaja i ponovno uspostavljanje patuljačkog kraljevstva pod Planinom. Ori je ostao u Ereboru do 2989, kad je krenuo s Balinom i Oinom da pokuša da ponovo naseli Kazad-dum. Tu je umro 2994, u Odaji Mazarbula.

Orlovi

Najuzvišenija od krilatih stvorenja Arde bili su Orlovi, jer su ih na svet donela dva moćna Valara: Manve, Gospodar Vazduha, i Javana, KraIjica Zemlje. Orlovi su se ubrajali među najdrevnije i najmudrije rase, nastali su pre nego što su Zvezde upaljene a Vilenjaci se probudili. U Dobima koja su usledila te ptice su uvek bile glasnici Manvea i njemu su služili. Na Tanikvetilu, Velikoj Planini, Orlovi bi se odmarali, hvatajući se i priljubljujući za visoke litice savijenim kandžama. Nad celim azurnim Svetom su leteli, jer su bili oči Man-vea, i kao udar groma su se obrušavali na njegove neprijatelje.

U Prvom Dobu Sunca jedno moćno leglo ove rase živelo je u Belerijandu. Zvali su se Orlovi od Okružujućih Planina i živeli su na visini na vrhovima zvanim Krisaigrim. Ti Orlovi su bili nadaleko čuveni po svojim podvizima u Ratu Dragulja. Njihov vladar bio je Torondor, najveći i najveličanstveniji od svih Orlova. Puni raspon krila Torondora bio je trideset hvati, a brzina ove velike ptice nadmašivala je i najbrži olujni vetar. Torondor je bio snažan i neustrašiv, i neprestano se borio protiv zlih stvorenja na Zemlji.

Upravo je Torondor spasao Maidrosa, noldorskog gospodara, sa vrha Tangorodrima. On je takođe i vratio smrskano telo Kralja Fingolfina natrag iz Angbanda i na Morgotovom licu napravio brazgotine svojim dugim kandžama. U Potrazi sa Silmarilom, i Berena i Lutijenu je iz Angbanda izbavio Torondor. I, madaje Gondolin konačno pao zbog izdaje, Orlovi su vekovima čuvali to skriveno noldorsko kraljevstvo.

Torondor i njegova rasa su zadobili najveću slavu u ratu Besnih. "Kventa Silmarilion" priča kako su Orlovi izašli kao pobednici u Velikoj Bici, čak i protiv onog najstrašnijeg . zla - krilatih Vatrenih Zmajeva Angbanda

U Trećem Dobu Sunca Gvaihir, Gospodar Vetra je vladao nad Orlovima Srednje Zemlje. Mada nije veličinom dostigao čak ni najmanjeg od Orlova Prvog Doba, po merilima Trećeg Doba bio je najveći u svom vremenu. Gvaihirov narod, Orlovi Maglenih Planina, bili su divlji, i Mračne Sile su ih se veoma plašile. Duga priča o Potrazi za Prstenom i Ratu priča kako je Gvaihir, sa svojim bratom Landrovalom i jednim koji se zvao Meneldor Brzi, često u bici prednjačio s orlovskom vojskom. Orlovi Maglenih Planina su učinili mnoge velike podvige. Oni su pomogli da se usmrti Zmaj Ercbora i, kasnije, da se pobede Orci u Bici Pet Vojski. Oni su takođe spasli Čarobnjaka Gandalfa i Nosioce Prstena, boreći se u poslednjoj bici Rata za Prsten pred Crnom Kapijom Mordora.

Orokarni

Daleko na istoku Srednje Zemlje nalazile su se Orokarni, "Crvene Planine" ili Planine Istoka. U Dobima Zvezdane Svetlosti one su stajale na istočnoj obali Unutrašnjeg Mora Helkar, gde su se, u zalivu Kuivienen, prvi put probudili Vilenjaci. Orokarni su bile crvenkaste boje i ispunjene muzikom mnoštva reka i potoka koje su s njih spuštale i ulivale u kristalne vode Mora Helkar.

Orodruin

Često zvana Planina Usuda, ova ogromna vulkanska planina Mordora se, pravilnije, zvala Orodruin, "Planina bukteće vatre". Mada je Orodruin bila visoka manje od pet hiljada stopa, stajala je sama i dominirala prostranom golom ravnicom Gorgorot u severnom delu Mordora. Orodruin je bila vatra i kovačnica Saurona koji je, u Vatrenim Šupljinama i brazdama zvanim Pukotine Usuda, u njenom vulkanskom jezgru iskovao Jedini Prsten 1600. Drugog Doba. Bio je još uvek aktivan vulkan tokom Drugog i Trećeg Doba, a njegove erupcije su se poklapale sa Sauronovim raznim uzdizanjima i njegovi crni oblaci koje je bljuvao mračili su i prijali nebesa daleko izvan kraljevstva Mordor. Vatre Orodruina su se pokazale kao sudbonosne u Ratu za Prsten, jer samo je tu mogao Jedini Prsten da se razori i Sauronova moć skrši - i zaista, godine 3019. Potraga Prstena je završena. Kada je Jedini Prsten bačen u Pukotine Usuda, Orodruin je prošao kroz svoju krajnju i najkataklizmičniju erupciju, tako veliku da su se planine Mordora tresle, a Crna Kapija Moranon i kula Barad-dur srušile u tinjajuću hrpu pocrnelih kamenova.

Orome

Valar zvani "Jahač". Ainurski duh kojije sišao iz Bezvremenih Holova u Ardu za vreme Doba Tmine i Zvezda, Orome je voleo da jaše na svom belom konju, Naharu, kroz šume Srednje Zemlje. Oromeovo ime znači "Svirač u rog", i zvuk njegovog roga, Valarome, bio je strah i trepet za sluge mraka. Njegova sestra je Nesa Plesačica, a njegova žena je Esta Večno-mlada. Bioje prvi Valar koji je otkrio Vilenjake, i on ih je pozvao u Eldamar. Sindari ga zovu Arau, a Ljudi Bema. On živi u šumama Oromea, u južnom Valinoru.

Ortank

Kula u Izengardu kojomje upravljao zli Čarobnjak Saruman za vreme Rata za Prsten zvala se Ortank, što na rohanskom znači "podmukli um". Podignuta je usred utvrđene izengardske ravnice najužnom rubu Maglenih Planina i pored izvora Reke Izen. Bila je to pet stopa visoka kula koju su od četiri stuba od crnog kamena sagradili Ljudi Gondora. Imala je osoben dvokraki vrh s ravnim krovom između šiljaka, na kome su bili iscrtani astronomski znaci. Pošto su je Gondorani napustili za vreme poslednjeg dela Trećeg Doba, Čarobnjak Saruman je dobio njene ključeve 2759. i preuzeo upravu nad njim i Palantirom, ili "Svevidećim Kamenom", koji je čuvan u jednoj od njenih odaja. Kasnije je u Izengardu okupio veliku vojsku i zaratio sa Rohirima. Iz Ortanka je Saruman upravljao mnogim razornim ratnim mašinerijama, ali njih su onesposobili Enti kad su preplavili ravnicu oko kule. Ali crni kamen kule se pokazao nepovrediv pri napadu, jer kamen Ortanka nije mogao da bude slomljen. Naposletku je Saruman bio prisiijen da preda kulu, i Ortank je ponovo prešao u ruke Ljudi Gondora.

Osmatrači

Na zapadnom bedemu Mordora, priča se, bio je jedan uski prolaz po imenu Kirit Ungol, gde je u Trećem Dobu Sunca živela Šeloba, Veliki Pauk. Tu se takođe nalazila jedna orčka osmatračnica s velikim bedemom koja je branila put ako bi neko prošao pored Šelobe, tog strašnog čuvara. U zidinama kule nalazila su se dva visoka postolja za kapiju koja naizgled nisu imala vratnice. Ali kapija je postojala i, mada je bila nevidljiva, pokazala se kao veoma jaka. Ogromni stubovi za kapiju su nazvani Osmatrači i svakije predstavljao jednu kamenu figuru koja je sedela na prestolu. Oni su imali tri lica i tri tela, a glave su im bile kao glave lešinara i imali su lešinarske kandže. Bili su ispunjeni zlobom i njihove crne oči blistale su zastrašujućom voljom, jer u tim kamenim figurama su obitavali duhovi. Oni su bili svesni neprijatelja vidljivih i nevidljivih, i preprečavali su kapiju svojom mržnjom. Jer iako je svaka vojska mogla da pokuša da provali kapiju, nije mogla da prođe snagom oružja: jedino voljom većom od zlobe Osmatrača mogao se prokrči.ti put kroz prolaz. Kad bi se sabrala takva volja, onda bi Osmatrači digli uzbunu iz svojih šest lešinarskih glava. Oni bi ispuštali visok pisak i dugačak krik koji bi doveo orčke vojnike i onda bi napali uljeze.

Ose

Majarski duh mora, Ose, Gospodar Talasa, sa svojom ženom Uinenom, Gospom od Mirnih Mora, vladao je morima Srednje Zemlje. Ose je služio Ulmoa, Gospodara Svih Voda. Osea su se plašili svi koji su plovili morima. Mornari su se molili Uineni da utiša njegov bes i umiri njegovo divlje, burno radovanje. Ose, koji se sprijateljio s telerskim Morskim Vilenjacima i naučio ih veštini brodogradnje, takođe je uzdigao ostrvo Numenor iz morskog dna.

Osirijand

Na istoku Belerijanda do kraja Prvog Doba Sunca nalazio se Osirijand, šumovita postojbina Laikvendija, Zelenih Vilenjaka. Zvala se Osirijand, "zemlja sedam reka", zato što su kroz nju proticale Reka Gelion i šest njenih pritoka. Pošto su Laikvendi bili najpoznatiji po svom pevanju, Osirijand se takođe zvao Lindon, "zemlja pesme". I zaista, posle razaranja i potonuća Belerijanda na kraju Prvog Doba, pod tim imenom bio je poznat mali deo Osirijanda koji je preostao. Kao poslednji deo Belerijanda koji se održao, Lindon je postao posed Eldara Gil-galada, poslednjeg Uzvišenog Vilin Kralja na Srednjoj Zemlji.

Ost-in-Edil

Godine 750. Drugog Doba mnogi noldorski Vilenjaci su napustili Lindon i otišli u Erijador. Tu, kraj zapadne kapije Kazad-duma u Belim Planinama, osnovali su kraljevstvo Eregion i sagradili grad Ost-in-Edil, "Grad Vilenjaka". To su bili Gvait-i-Mirdain, Vilin-kovači koji su godine 1500. iskovali Prstenove Moći. Ost-in-Edil bio je divan i bogat grad sa belim Vilin kulama koje su se uzdizale usred svete šume Eregiona. Medutim, kad su Vilin-kovači otkrili da je Sauron iskovao Jedini Prsten da bi upravljao drugim Prstenovima Moći, ustali su protiv njega. U Ratu Saurona i Vilenjaka koji je potom usledio, 1697. Drugog Doba, Ost-in-Edil je potpuno uništen i kraljevstvo Vilin-kovača više nije postojalo.

Ozgilijat

Prva prestonica Gondora bio je Ozgilijat, "citadela zvezda", koja je sagrađena na kraju Drugog Doba i premošćavala je Reku Anduin na sredokraći između Minas Anora i Minas Itila. Ozgilijat je ostao nedirnut do gondorskog građanskog rata 1437, kad je njegova legendarna Zvezdana Kupola spaljena zajedno s najvećim delom grada. Posle ovoga je usledila velika nesreća u vidu Velike Kuge 1637. Kraljevski dvor je 1640. preseljen u Minas Anor, kome je kasnije promenjeno ime u Minas Tirit. Godine 2475. Ozgilijat su potpuno opustošile legije Uruk-hai iz Mordora i, mada su oni potisnuti, grad je sad bio potpuno napušten. U Ratu za Prsten Ozgilijat su kratko branili Ljudi Gondora u dva maha, ali on je uskoro pao u ruke Sauronovih slugu i njegov kameni most je srušen. Posle razaranja Mordora na kraju rata Ozgilijat su ponovo dobili Gondorani, ali izgleda da on nije obnavljan tokom Četvrtog Doba.

Charmed · Malo ~ mače ~

P

Patuljci

U velikoj dvorani pod planinama Srednje Zemlje Aule, Kovač Valara, oblikovao je Sedam Otaca Patuljaka za vreme Doba Tmine, kad su Melkor i njegove zle sluge u Utumnu i Angbandu držale pod vlašću celu Srednju Zemlju. Zato je Aule Patuljke načinio zdepastim i snažnim, neosetljivim na hladnoću i vatru, i postojanijim od rasa koje su usledile. Aule je poznavao veliko zlo Melkorovo, zato je načinio Patuljke tvrdoglavim, neukrotivim, upornim u radu i tegobama. Bili su hrabri u borbi, a njihov ponos i volja nesalomivi.

Patuljci su bili rudari koji su kopali duboko u rudnicima, zidari, kovači i najčudesniji klesari kamena. Oni su bili dobro prilagođeni zanatima Auleovim, koji je oblikovao planine, jer su načinjeni kao snažni, dugobradi i čvrsti, ali ne i visoki, jer visina im je iznosila od četiri do pet stopa. Pošto je njihov posao bio dugotrajan, svakome je dodeljen život od oko dva i po veka, jer su bili smrtni, a mogli su i da poginu u boju. Aule je načinio Patuljke umešnim u njegovim zanatima i podario im sopstvenijezik zvani Kuzdul. Na tom jeziku Aule se zvao Mahal a Patuljci Kazad, ali to je bio tajni jezik koji, izuzev nekoliko reči, nije poznavao niko sem Patuljaka koji su ga Ijubomorno čuvali. Patuljci su uvek upućivali hvale Auleu i priznavali da im je on podarid lik. Ipak, njima je istinski život podarila moć Iluvatara.

Kad je Aule napravio Patuljke, priča se, on ih je u tajnosti sakrio od drugih Valara i mislio da su i on i oni dobro skriveni od Iluvatara. Ali Iluvatar je znao šta je Aule učinio, i procenio je da je Auleovo delo učinjeno bez zle namere, i tako je On posvetio Patuljke i očistio ih od greha. Ali On nije hteo da dopusti da se ova rasa rodi pre njegove izabrane dece, Vilenjaka, koji su imali da budu Prvorođeni. Zato, iako su Patuljci bili u potpunosti oblikovani, Aule ih je uzeo i položio ih duboko ispod kamena, i u tom mraku Sedam Otaca Patuljakaje spavalo tokom mnogih doba pre no što su Zvezde upaljene i pre no što se Vreme Buđenja primaklo.

Tako se desilo da su se Vilenjaci probudili u Kuivienenu na istoku u Prvom Dobu Zvezda. U godinama koje su usledile Sedam Otaca PatuIjaka se pomerilo, a njihova kamena odaja se otvorila širom, i oni su ustali i bili ispunjeni strahopoštovanjem.

Priča se daje svaki od ovih Sedam Otaca Patuljaka napravio veliku palatu pod planinama Srednje Zemlje, ali vilinske istorije iz tih ranih godina pominju samo tri. To su bila patuIjačka kraljevstva zvana Belegost i Nogrod u Plavim Planinama, i Kazad-dum u Maglenim Planinama. Priča o Kazad-dumu je najduža, jer je to bila Kuća Prvog Oca zvanog Durin 1 i Durin Besmrtni.

Za Vilenjake Belerijanda u Dobu Zvezda Patuljci Belegosta i Nogroda su predstavljali pravi blagoslov. Jer, oni su došli u kraljevstvo Sivih Vilenjaka s oružjem i oruđem od čelika i pokazali velike veštine u obradi kamena. I mada Sivi Vilenjaci ranije nisu znali za ovaj narod, smatrajući ga neprivlačnim, a Patuljke zvali Naugrimi, "zdepasti Ijudi", ubrzo su shvatili da su Patuljci umešni u zanatima Aulea, i zato su ih takođe zvali Gondirimi, "majstori kamena". Vilenjaci i Patuljci su mnogo trgovali i kroz tu razmenu oba naroda su napredovala.

I mada su bili nezgrapan narod i nisu imali Ijupki lik, Patuljci su na svet donosili mnogo lepote. Njihove kuće su imale velike dvorane prepune svetlih barjaka, oklopa, oružja optočenog draguljima i finih tapiserija. Svetlost zvezda je odozgo obasjavala velike bunare svetla i igrala se po jezerima, nalik na ogledala i iskričavim srebrnim fontanama. U kupolama koje su odzvanjale, pod svetlošću kristalnih svetiljki, mogli su se videti sjajni dragi kamenovi i žile dragocenih ruda. U zidovima od crnog jantara uglačanim kao staklo mogla su se videti mramorna obličja kao iz snova, a zavojite stepenice ili vijugava aleja su možda vodili do visokog, lepog tornja ili palate s predvorjem od raznobojnog kamenja.

Podzemni prolazi su vodili do dvorišta i slikovitih pećina sa stubovima od alabastera, izdubljenih Vremenom i nežnim podsticanjem patuljačkih dleta.

U Dobima Zvezdane Svetlosti Patuljci Plavih Planina izradili su najfiniji čelik koga je Svet ikada video. U Belegostu (koji je takođe zvan Gabilgatol i Mikleburg) napravljen je čuveni patuljački oklop od povezanih prstenova, dok je u Nogrodu (koji se zvao Tumunzahar i Šupljokop) stanovao Telhar, najveći kovač Patuljaka svih vremena. U to vreme ti Patuljci su kovali oružja Sindara i sagradili za Sive Vilenjake Kralja Tingola njihovu citadelu Menegrot, Hiljadu Pećina, kojaje uživala glas najlepše građevine na Srednjoj Zemlji.

Rat Dragulja došao je u Prvom Dobu Sunca i u njemu se vcćina Patuljaka borila s Vilenjacima protiv slugu Morgota. Od svih Patuljaka tog Doba najveću slavu je zadobio Kralj Azagal, gospodar Belegosta. U Bici nebrojenih Suza samo su Patuljci mogli da izdrže buktanje Zmajevih vatri, jer su oni bili rasa kovača naviknutih na veliku vrućinu, a na svojim kacigama su nosiii maske od čelika koje su im štitile lica od plamenova. Tako su Patuljci Belegosta mogli da zaustave napredovanje Zmajeve horde i, mada je poginuo, Kralj Azagal je saterao mač u trbuh Glaurunga, Oca Zmajeva, i tako su Glaurung i njegov nakot pobegli s bojnog polja.

Ali, nisu sva dela Patuljaka u tom Dobu bila tako vredna. Jer, ispričano je, Patuljci Nogroda su žudeli za Silmarilom, i zbog njega su ubili Kralja Tingola i opljačkali Menegrot. Zauzvrat su Patuljke presreli Laikvendi kod Gaza Gelion i Silmaril im je oduzet, a one koji su pobegli iz zasede su napali Enti i potpuni ih satrli.

Od kraja Prvog Doba Sunca istorije Vilenjaka i Ljudi koje govore o Patuljcima pričaju prvenstveno o onima iz Durinove loze koji su živeli u Kazad-dumu. Kad je s Ratom Besnih došlo do uništenja Belerijanda, palate Nogroda i Belegosta su srušene i nestale. Patuljci iz ovih Kraljevstava su došli u Maglene Planine u Drugom Dobu i napravili Kazad-dum, onu najveću građevinu Patuljaka u Srednjoj Zemlji, još veću od prethodnih. Prostranim holovima vrveli su Patuljci i ovaj narod je doživljavao procvat i blagostanje. Njegove zanatlije su ostvarile dela bez premca, a rudari kopali duboko i dugo u srcima planina. U Drugom Dobu mnogi od noldorskih Vilenjaka Lindona ušli su u Eregion kraj Zapadnih Vrata Kazad-duma, stvorili kraljevstvo i tako su mogli da trguju sa Patuljcima i snabdevaju se dragocenim metalom, mitrilom, koga je tu bilo u izobilju. Ti Vilenjaci su bili Gvait-in-Mirdain, koji su u potonjim vremenima prozvani Vilin-kovači. Umešnošću ovih Vilenjaka i Sauronovom prevarom, na tom su mestu iskovani Prstenovi Moći. I mada je Patuljcima dato sedam ovih Prstenova, oni nisu bili uvučeni u strašne ratove koji su usledili do kraja Drugog Doba. U Kazad-dumu su Patuljci zatvorili kapije svojih kuća za nevolje Sveta. Niko nije mogao silom da uđe u njihovo carstvo, a zauvek potom ono je. smatrano mračnim i zatvorenim kraljevstvom, i tako je Kazad-dum dobio drugo ime, Morija.

Tako su Patuljci Durinove loze preživeli i ušli u Treće Doba Sunca, mada su dotad već proživeli svoje najveće dane i patuljački narod je počeo da slabi. Ipak, Morija je opstajala tokom pet Doba Zvezda i do dvadesetog veka Trećeg Doba je i dalje bila bogata i ponosna. Ali godine 1980, kad je Durin VI bio kralj, kopajući, Patuljci su prokopavali suviše duboko pod planinama i oslobodili su velikog demona. Bio je to jedan od Morgotovih Balroga, i on je u besu došao i ubio Kralja Durina i njegovog sina Naina i oterao Patuljke zauvek iz Morije.

Durinovi Ijudi su postali beskućni, skitački narod, ali godine 1999. Nainov sin, Train, osnovao je kraljevstvo pod Planinom u Ereboru. Izvesno vreme Train i neki od Ijudi iz Morije su napredovali, jer je Erebor, Samotna Planina, bila bogata rudama i kamenjem. Ali Trainov sin Torin je napustio to mesto i godine 2210. otišao u Sive Planine gde je, po priči, već živeo najveći broj rasutih Patuljaka iz Morije. Tu je Torin prihvaćen kao kralj i s njegovim Prstenom Moći njegov narod se ponovo obogatio. Posle Torina vladao je njegov sin, Groin, potom Oin i Nain II, i Sive Planine su postale čuvene po patuljačkom zlatu. I zato, tokom vladavine sina Naina II, Daina, iz Severne Pustopoljine došlo je mnogo Hladnih Zmajeva iz pustinja. Lakomi prema bogatstvu Patuljaka, ti Zmajevi su došli spremni za rat, pobili su Patuljke i oterali ih sa Sivih Planina.

Godine 2590, naslednik Daina I, Tror je doveo deo preživelih iz carstva Sive Planine natrag u kraljevstvo pod planinom u Ereboru, dok je iste te godine njegov brat, Gror, odveo one druge, koji su preostali, u Gvozdena Brda. I ponovo su neko vreme svi ti Ijudi napredovali, jer se tu uveliko odvijala trgovina između Patuljaka, Ljudi od Dola i Ezgarota, i Vilenjaka Mrke šume. Ali, za Durnov Narod mir je bio kratkog veka, jer je 2770, za vreme duge vladavine Trora, najveći Zmaj Trećeg Doba, krilati Vatreni zmaj Smaug Zlatni stigao u Erebor. Niko nije mogao da stane pred ovog velikog Zmaja. On je ubijao, opustošio je Dol i oterao Patuljke s Planine. Tu se Smaug, gospodar Samotne Planine, zadržao dva stoleća.

Ponovo su Patuljci poterani iz svojih domova. Neki su se povukli u naseobinu Gvozdenih Brda tražeći zaklon, a drugi preživeli pratiii su Kralja Trora i njegovog sina, Traina II, i unuka, Torina II, u skitačkim družinama.

U ovom periodu Trora su ubili Orci Morije i njegovo telo je iskasapIjeno, a njegova odrubljna glava isporučena njegovom narodu. Patuljci, koji su već bolno propatili i stradali od raznih zlih ruku, osetili su da više ne mogu da otrpe ovu poslednju uvredu. Sve Kuće Patuljaka su se okupile i odlučili su da povedu veliki rat.

Bio je to strašan i krvavi Rat Patuljaka i Orka. Besneo je sedam dugih godina, i kroz sve Zapadne Zemlje vojska Patuljaka je pretraživala svaku orčku šupljinu i ubijala svaku orčku bandu, sve dok najzad nije stigla do Morijine Istočne 'Kapije godine 2799. Ovde se bila. Bitka kod Azanulbizara, kojaje čuvena čak i u istorijarna Vilenjaka. U toj bici Orke Severa su Patuljci gotovo istrebili. Ali Patuljci su se malo radovali svojoj pobedi, jer je polovina njihovih ratnika poginula u tom ratu. Takav gubitak nikad nije mogao da bude nadoknađen u ovom narodu koji je već izumirao. Čak i u ratnom plenu i teritorijama oni su malo dobili ovim ratom jer, mada su Orci bili pobijeni, Balrozi su i dalje držali Moriju i Zmajevi su zaposeli kraljevstvo pod Planinom Erebor i Patuljačko Kraljevstvo Sivih Planina.

Patuljci su se vratili u svoja kraIjevstva puni tuge. Unuk Grora, Dain Gvozdenstopa, vratio se da vlada u Gvozdenim Brdima, dok je Train II sa svojim sinom, Torinom II (sada zvanim Hrastoštit), otišao na zapad, u Plave Planine i tamo stvorio jedno skromno kraljevstvo. Ali Train II nije vladao dugo, jer ga je na jednom putovanju zarobio Sauron i zatvorio u tamnicu u Dol Gulduru. Poslednji Prsten Patuljaka mu je oduzet i mučen je do smrti.

Ipak, Torin Hrastoštit je ostao u Plavim Planinama, jer nije znao za sudbinu svog oca. Mnogi Patuljci lutalice su došli u Plave Planine i njegovi dvori su rasli, ali on je bio nesrećan i želeo je da se vrati u Erebor, u kraljevstvo pod Planinom koje je nekad pripadalo negovom dedi. S takvim mislima još uvek na pameti, Torin Hrastoštot se obratio Čarobnjaku Gandalfu godine 2941. i oni su se odmah latili da sastave plan za veliku pustolovinu koju je ispričao Hobit Bilbo Bagins u "Crvenoj Knjizi Zapadne Međe". Ovaj Hobit i dvanaest Patuljaka su pratili Torina u njegovom poslanju da povrati svoje kraljevstvo. Ta dvanaestorica su bili:Fili, Kili, Dori, Ori, Nori, Oin, Gloin, Balin, Dvalin, Bifur, Bofur i Bombur. Kako se pripoveda u Hobitovoj priči, Torin je ostvario svoj zadatak. Jer, na kraju, Zmaj Smaug Zlatni je ubijen i Torin je preuzeo kraljevstvo koje mu je po pravu pripadalo, mada je njegova vladavina nad njim bila kratka. Usledile su Bitka Pet Vojski u kojoj su se Orci, Vukovi i Slepi miševi borili protiv Patuljaka, Vilenjaka, Ljudi i Orlova. I mada su orčke legije uništene, i Torin, hrabri ratnik, takođe je završio svoj život.

To, međutim, nije bio kraj Durinove Loze Jer je Dain Gvozdenstopa stigao u Bitku Pet Vojski s pet stotina ratnika iz Gvozdenih Brda i bio je po pravu Torinov naslednik, budući, kao i Torin, čukununuk Daina I. Tako je Dain Gvozdenstopa postao Dain II i vladao je mudro do poslednjih dana Rata za Prsten, kad je pao s Kraljem Brandom od Dola pred kapijama kraljevstva pod Planinom. Ali ovo patuljačko Kraljevstvoje odolelo napadu Sauronovih ropskih podanika, i Dainov naslednik, Torin III, koji se. takođe zvao Torin Kamenšlem, vladao je dugo i uspešno i u Četvrtom Dobu Sunca.

Kraljevstvo Patuljaka pod Planinom nije bio ni poslednji ni jedini dom Durinovog Naroda u Četvrtom Dobu. Još jedan plemeniti Patuljak, potomak Borina, brata Daina I, osnovao je kraljevstvo Patuljaka na početku Četvrtog Doba, posle Rata za Prsten. Taj Patuljak bio je Gimli, sin Gloina, on je stekao veliku slavu u ratu i bio jedan od Družine Prstena, izabran za Potragu za Prstenom. On je dobro odigrao svoju ulogu u svim zadacima i pesma njegove sekire predstavljala je strah i trepet za njegove neprijatelje u Bici od Rogburga, Pelenorskih Polja i pred Crnom Kapijom. Na kraju Rata Gimli je poveo mnoge od Patuljaka iz kraljevstva pod Planinom u čudesne pećine Helmovog Ponora, i od strane svih je proglašen za gospodara Aglaronda, "svetlucavih pećina".

Više od jednog veka Gimli Vilin-prijatelj je vladao Aglarondom, ali posle smrti Kralja Elesara on je prepustio drugima da upravljaju i otišao je u kraljevstvo svog velikog prijateIja Legolasa, Vilin-gospodara Itilijena. Tu se, tvrdi se, Gimli ukrcao na jedan vilinski brod i sa svojim saputnikom preplovio preko Velikog Mora na Zapad, u Neumiruće Zemlje.

Ovo je poslednje što istorije Srednje Zemlje kazuju o Patuljcima. Ne zna se da li su njihova kraljevstva opstala u Četvrtom Dobu i Vladavini Ljudi. Poznato je da su oni i dalje slabili, ali da li još uvek žive u skrivenim pećinama sveta ili su sad otišli u Dvore Aulea u Neumirućim Zemljama, nemoguće je saznati.
Pauci

Među najgnusnijim bićima koja su ikad naseljavala Ardu bili su Veliki Pauci. Oni su bili mračni i ispunjeni zavišću, pohlepom i otrovom zlobe. Najveća od divovskih bića koja su uzela obličje Pauka bila je Ungolijant, moćni i opaki duh koji je došao na Svet pre no što je načinjeno Drveće Valara. U pustoj zemlji Avatar, između Pelori Planina i beživotnog hladnog mora Juga, Ungolijant je dugo živela sama. Bila je strašna i podla, i plela je paučinu tmine, zvanu Nesvetlost Ungolijantina, kroz koju čak ni pogled Manveov nije mogao da prodre.

Veliki Pauk Ungolijant bilaje najozloglašeniji stvor, jer je došla s Melkorom u Valinor i uništila drveće Valara. A kad je proždrala Svetlost Drveća, Ungolijant je pokušala čak i Melkora da proguta kao plen. Da Vatreni demoni zvani Balrozi nisu došli i žestoko je išibali svojim plamenim bičevima, ona bi možda progutala i samog Gospodara Tmine.

Ali Balrozi su došli i oterali su Ungolijant sa Severa. I tako je ovo mračno srce ušlo u Belerijand i došlo u mesto koje se zvalo Nan Dun-gotreb, "dolina strašne smrti", gde su živela druga čudovišta njene rase. Mada ne tako ogromni ni tako moćni kao Ungolijant, ti Pauci su ipak bili neizmerno snažni, jer njih je odavno bio okotio Melkor među zlim čudovištima što su se rodila pre no što je stvorena Svetlost Drveća. Ungolijant se sad parila s njima, i bilo je malo Vilenjaka i Ljudi koji su se ikad usudili da uđu u tu dolinu.

Ali, možda je Ungolijant bila suviše veliko zlo da bi se zadržala u Svetu. Konačno je otišla iz Belerijanda u južne zemlje, goneći sve što je mogla da proguta, jer je njena lakomost bila jeziva, i kažu da je u grabežljivoj gladi naposletku proždrala samu sebe u pustinjama Juga. U Nan Dungotrebu su njene mnoge kćeri živele tokom svih godina Prvog Doba Sunca, ali, kad se ta zemlja raspukla u Ratu Besnih, kažu daje malo njih uspelo da se spase od nabujalih voda.

Ipak, među tom nekolicinom, jedna velika kći zvana Šeloba i neki od manjih Pauka prešli su Plave Planine i našli zaklon u Senovitim Planinama koje su bile bedem kraljevstva Mordor. U planinskim prevojima ovog zlog mesta Pauci su ponovo ojačali, i u Trećem Dobu Sunca došli su u Zelenšumu Veliku. Nju su pretvorili u zli predeo praveći zasede svojim mrežama i tako je Zelenšuma postala mračna i prekrštena je u Mrkušumu. I mada su Pauci Mrke šume bili mali u poređenju sa svojim velikim precima, bili su mnogobrojni i umešni u svojoj opakoj veštini hvatanja u klopku. Govorili su i Crnim Govorom i zajedničkim jezikom Ljudi, ali na orčki način, s puno zlih i nejasno izgovorenih besnih reči, gutajući slogove.

Posle Prvog Doba Sunca samo Šeloba Velika se približila veličanstvenosti Ungolijantinoj, ona je naseIjavala mesto zvano Kirit Ungol, "Paukov Prolaz", u Senovitim Planinama. Dva dobaje živela u tom prolazu, i mada su mnogi dunedainski i vilenjački ratnici ulazili u njeno kraIjevstvo, niko nije mogao da joj se suprotstavi; ona ih je sve proždirala. Kao i njena velika majka, ona je ispljuvavala crnu paučinu i iz svog trbuha bljuvala tminu. Bila je naoružana otrovom iz svog velikog kljuna i rogova, i imala je po jednu dugačku gvozdenu kandžu na svakoj od svojih mnogobrojnih čvornovatih člankovitih nogu. Njena naduvena debelokoža telesina bila je crna. Na toj zveri nije bilo ranjivih mesta, izuzev velikih, okruglih grozdastih očiju. Njeno ogromno obličje bilo je crno i umrljano, sa šiljcima od čelika nalik na malje i donjim stomakom posvetlelim od pruga zelene sluzi i sjajnim od njenih otrova koji su izazivali trovanje krvi. Ali iako je Šeloba bila tako ogromna i snažna, njen dug život se okončao pre no što se svršilo Treće Doba. Poginula je neočekivano od ruke Hobita Semvajsa Gemdžija, najneznatnijeg od svih njenih izazivača. Jer ovaj Hobit je iskopao jedno od Šelobinih velikih očiju, i Šeloba se u okretu sama natakla na njegov vilenjački mač. Pre kraja Trećeg Doba većina Velikih Pauka je takođe iščezla iz Sveta jer, pošto je Šeloba smrtno ranjena, Mordor i Dol Guldur su uništeni i Pauci Senovitih Planina, pa čak i Pauci koji su harali mračnom Mrkom šumom su nestali.

Pelargir

Grad i pristanište Pelargir su, kraj ušća Velike Reke Anduin, sagradili Numenorejci 2350. Drugog Doba, i on je postao najvažnija luka za brodove Dunedaina na Srednjoj Zemlji. Upravo na tom mestu se iskrcao Elendil posle razaranja Numenora i odatle krenuo da osnuje Gondor i Arnor. Obnovio ga je u desetom veku Trećeg Doba Earnil I, i on je postao glavna baza snaga moćnih gondorskih Kraljeva Brodova u borbama s njihovim takmacima, Crnim Numenorejcima iz grada luke Um-bar, daleko na jugu u zemlji Harad. Tokom gondorskog građanskog rata 1447, Pelargir su zauzeli pobunjenici, ali je ponovo osvojen posle jednogodišnje opsade. Mada je stradao od istih nedaća koje su mućile ceo Gondor, i mada su ga često napadali Haradrimi, Istočnjaci i Korsari od Umbara, Pelargir je opstao kao glavno pristanište Gondora sve do Rata za Prsten. Tek tada su crni gusarski brodovi Korsara bili u stanju da nadvladaju odbranu Pelargira, ali čak i tako njihova vlast nije dugo trajala. Dunedainski poglavar Aragorn je doveo sablasnu vojsku Mrtvih Ljudi od Dunharoua i izvršio prepad na Korsare, koji su pobegli u užasu, i Aragorn se dočepao cele njihove flote. S tim zarobljenim brodovima Aragorn je uspeo da, ploveći uz Reku Anduin, povede Ljude Pelargira u onu poslednju odbranu Gondora na Pelenorskim Poljima i da preokrene tok bitke. Tokom Četvrtog Doba Pelargir je ponovo postao bogat i moćan kao glavno pristanište Ponovno Ujedinjenog Kraljevstva.

Pelenorska Polja

Za vreme Rata za Prsten je postojala jedna divna zelena ravnica zvana Pelenorska Polja koja je okruživala gondorsku gradtvrđavu Minas Tirit. Tu je vođena sudbonosna Bitka od Pelenorskih Polja koja je preokrenula ratnu sreću. Pelenor znači "zemIja odbrane", zato što je ta ravnica bila opasana odbrambenim zidinama zvanim Ramas Ekor, koje je podigao Vladajući Namesnik Ehtelion II godine 2954. Trećeg Doba. Taj bedem je ubrzo probila vojska Vešca-kralja od Morgula kad je on nadirao prema Minas Tiritu za vreme Rata za Prsten. Srećom, rohirimska konjica je saterala snage Vešca-kralja u polja gde su konačno njegove zle horde nadvladane i uništene.

Pelori Planine

Najveće planine u celoj Ardi bile su Pelori Planine, koje su uzdigli Valari da bi branile Neumiruće Zemlje od Melkorovih snaga u Utumnu na Srednjoj Zemlji. Uzdizale su se u obliku ogromnog polumeseca koji je obrazovao granicu Valinora sa severne, istočne i južne strane. Već najviše planine na svetu, Planine Pelori (što znači "ograda odbrambenih vrhova") postale su još više i strmije posle uništenja Drveća Valara. Od njihovih mnogobrojnih vrhova Tanikvetil, Planina posvećena Manveu, bila je najviša i nalazila se u središnjem i istočnom delu venca, nedaleko od jedinog prolaza kroz ove planine. Ta klisura se zvala Kalakirija, što znači Prolaz Svetlosti.

Pepeljaste Planine

Kraljevstvo Saurona, Gospodara Prstenova, zvalo se Mordor. Bila je to mračna i opaka zemlja zaštićena planinama u obliku velike potkovice. Planine koje su činile severnu granicu Mordora zvale su se Pepeljaste Planine, što je na vilenjačkom glasilo Ered Litui. Te planine su na izgled bile potpuno nepremostive, izuzev na mestu gde su se spajale sa Senovitim Planinama - Efel Duatom - što je obrazovalo zapadne i južne delove Mordorove odbrambene linije. Uzani klanac gde su se dva planinska venca susretala bio je Moranon, Crna Kapija, glavni ulaz u Sauronovo Kraljevstvo.

Perianat

U istorijama Rata za Prsten ispričano je kako je najmanja i najstidljivija od rasa, Hobiti, postala oruđe kojimje dobijen Rat. I tako su Perianat, što je bilo ime pod kojim su Hobiti bili poznati u sivovilenjačkom jeziku, postali čuveni u pesmama Vilenjaka i Ljudi i bili slavljeni zbog svog junaštva.

Peregrin Tuk

Hobit od Okruga, Peregrin Tuk je rođen 2990. godine Trećeg Doba, kao sin Taina od Okruga. Kao odani prijatelj Froda Baginsa, uputio se u Potragu Prstena 3019. Preživeo je mnoge pustolovine s Družinom Prstena sve do njenog raspada, kada su i Pipina i njegovog hobitskog prijatelja, Merjadoka Brendibaka, zarobili Orci. Na sreću, oba Hobita su pobegla u Šumu Fangorn, gde ih je sreo Drvobradi Ent, i pomogli su u podsticanju Enta da napadnu Izengard. Gandalf je kasnije poveo Pipina u Gondor gde je postavljen za Gardistu Citadele, i pomogao da se spase život Namesnikovog sina, Faramira. U Bici ispred Crne Kapije Mordora Pipin se istakao ubivši jednog Trola. Kasnije, te godine borio se u Bici od Uzvode. Pipin i Veseli su bili dva najviša Hobita u istoriji - visoki skoro četiri i po stope -zahvaljujući tome što su pili Entnapitke. U četrnaestoj godini Četvrtog Doba Pipin je postao trideset drugi Tain od Okruga i vladao do godine 64. On i Veseli su odlučili da provedu svoje poslednje godine u Rohanu i Gondoru, gde su sahranjeni uz počasti u Kući Kraljeva.

Planine Beli Rog

Veliki venac planina s vrhovima pokrivenim snegom koji je obrazovao kičmu Gondora bile su Planine Beli Rog. Ponekad nazivan po svom vilenjačkom imenu Ered Nimrais, ili jednostavno Bele Planine, ovaj planinski venac bio je dugačak najmanje šesto milja i prostirao se na zapad od Anduin Reke skoro do mora. Najraniji stanovnici Planina Belog Roga su izgleda bili preci Dunlendinga i Voza, ali u najvećem delu Trećeg Doba prvenstveno su ih naseljavali Rohirimi i Ljudi Gondora. Na njegovim severnim krakovima nalazila su se rohirimska tvrđavska skloništa Helmov Ponor i Dunharou. Na obroncima najistočnije planine podignut je Minas Tirit.

Planine Odjeka

Kada se vojska noldorskog kralja Feanora vratila u Srednju Zemlju u potrazi za Silmarilima, prvo su se iskrcali u severnoj pustopoljini zvanoj Lamot, koja je bila kao bedemom odvojena od ostatka Belerijanda Ered Lominom, Planinama Odjeka. Srećom, planinski venac bio je rascepljen morem kod morskog rukavca Drengista, i tim putem su se noldorski Vilenjaci uputili u Hitlum u severnom Belerijandu. Planine Odjeka su nazvane tim imenom zbog svoje zapanjujuće akustičnosti koja je činila da bilo koji krik ili zvuk koji se ispusti u praznim pustarama Lamota bude umnogome pojačan i odjekuje u planinama u visini.

Planina Usuda

Ogromna vulkanska planina koja je stajala u središtu pocrnele visoravni Gorgorot, u Mordoru, bila je moćna prirodna kovačnica u kojoj je Sauron sačinio Jedini Prsten 1600. godine Drugog Doba Sunca. Na jeziku Ljudi zvana Gora Usuda, na vilenjačkom joj je ime bilo Orodruin, "planina crvenog plamena", i pod tim imenom može se naći njena istorija.

Plave Planine

Veliki planinski venac koji je označavao istočnu granicu vilenjačkih zemalja Belerijanda bio je Ered Luin, venac Plavih Planina. One su bile dom blizanačkih kraljevstava PatuIjaka, Belegosta i Nogroda. Međutim, posle svršetka Prvog Doba Sunca, kada su vilenjačka i patuljačka kraIjevstva Belerijanda uništena, sve je, izuzev malog dela Plavih Planina, potonulo u more. Čak i taj deo Plavih Planina koji je ostao iznad mora rascepljen je na dva dela Zalivom Lune. Ovde je gospodar falatrimskih Vilenjaka Belerijanda, Kirdan, sagradio Sive Luke, poslednje pristanište Eldara na Srednjoj Zemlji. A na tom malom preostalom delu Belerijanda zapadno od Plavih Planina koji se zvao Lindon nalazilo se kraljevstvo Gil-galada, poslednjeg Uzvišenog Kralja Eldara na Srednjoj Zemlji.

Polu-Orci

Među Dunlendinzima koji su, u Trećem Dobu Sunca, prišli Sarumanovoj zastavi Bele Ruke u Izengardu, bilo je nekih čija se krv, vradžbinama Sarumanovim, izmešala s krvlju Orka i Uruk-haia. To su bili krupni Ljudi, kosih očiju i zli, koji su se zvali Polu-Orci. Mnogi od njih su bili među najjačim Sarumanovim slugama. Oni su najvećim delom stradali u Bici od Rogburga, ili ispred bedema tvrđave ili u šumi Huorn. Ali neki su preživeli taj sudbinski dan i pošli za Sarumanom u izgnanstvo, čak u hobitske zemlje Okruga, gde su služili palog Čarobnjaka do njegovog poslednjeg daha.

Polušani

Nijedna istorija ne govori o tome kako ili gde su Hobiti, najmanji od naroda Srednje Zemje, došli na svet, ali se misli da je to možda bilo u Prvom Dobu Sunca, pošto su oni bliski srodnici Ljudi. Međutim, kad su se Ljudi pojavili, bilo je mnogo ratova i velikih podviga u kojima su se moćne rase i sile borile za premoć. U borbi za vlast, malo pažnje se obraćalo na tako sićušne Ijude koje su, pošto im je visina bila upola od visine Ljudi, Ljudi najčešće zvali Polušani.

Poniji

U Srednjoj Zemlji Poniji su se pokazali kao izvrsne sluge Hobita i PatuIjaka koji, zbog svog rasta, nisu mogli da jašu Konje. Kao tovarne životinje Poniji su takođe prenosili rudu i trgovinsku robu Patuljaka i useve Hobita i Ljudi.

U letopisima Hobita pominju su oni Poniji koji su pomogli devetorici koji su išli u Potragu Prstena. Tom Bombadil je naveo ove: Oštrouhi, Vitlorep, Mudronosi, Beločarapan i Smeteni. Bombadilov Poni se zvao Debeli Glupan. Verna životinja s kojom se sprijateljio Semudri Gemdži bila je prosto Bil.

Prozor sunčevog zalaska

Pećinsko sklonište Šumara Itilijena koje je bilo skriveno iza zaštitnog zida od živopisnog vodopada u severnom Itilijenu. Njegove vode su se ulivale u reku Anduin kraj Polja Kormalen i tik na istoku od Kair Androsa. Zvao se Henet Anun, što znači Prozor Sunčevog zalaska ili Prozor Zapada, a sagradio ga je Turin od Gondora 2901. Tokom Rata za Prsten često su ga koristili Faramir i njegovi Šumari. Nosilac Prstena, Frodo Bagins, našao je tu utočište za vreme Potrage Prstena.

Prvorođeni

Kao što pripoveda "Ainulindale", u Bezvremenim Holovima, pre no što je Svet nastao, bila je Muzika, i u njoj Uređenje svih stvari. U toj Muzici pojavila se tema koju je komponovao sam Iluvatar. Bio je to dolazak prve rase koja će se probuditi u Ardi, besmrtne rase koja će trajati koliko i sam Svet. To je rasa Vilenjaka koji su se probudili na istoku kad je samo zvezdana svetlost obasjavala Srednju Zemlju i odonda su se u znak počasti zvali Prvorođeni. Mnoga su doba protekla pre dolaska Sunca koje je najavilo vreme Drugorođenih, kad se ta neznatnija rasa zvana Ljudi pojavila, kao nekad Vilenjaci, u istočnim zemljama.

Pukel-Ljudi

Na velikoj citadeli Dunharoua bio je postavljen drevni lavirint zidina i ulaza koji bi zaustavio nadiranje svake vojske pre nego što bi stigla do Utvrđenja Dunharoua. Na svakoj kapiji na putu stajali su ogromni kameni stražari. Te stražare su Rohirimi, koji su došli u Dunharou mnogo stoleća pošto je rasa koja je sagradila ovaj lavirint iščezla, nazvali Pukel-ljudi.

Statue Pukel-Ljudi su bili kipovi čovekolikih trbušastih bića u čučećem položaju, čija su lica imala skoro komične grimase. Poredili su ih s Divljim Ljudima, zvanim Vozi od Druadana. Zaista, verovatno je da su Pukel-Ljudi bili preci te pigmejske rase, Voza, ali o njihovom odnosu s graditeljima Dunharoua ne govori nijedna priča.

Graditelji prostranih utvrđenja su bili poznati samo kao Ljudi od Belih Planina. Za njih se verovalo da su preci Dunlendinga i u ranim godinama Drugog Doba Sunca oni su neko vreme napredovali i doživIjavali procvat u Belim Planinama.

Charmed · Malo ~ mače ~

R

Radagast

Istari, Čarobnjak Srednje Zemlje, Radagast Smeđi je prvobitno bio majarski duh Javane Plodne, zvani Aivendil, što znači "Ljubitelj ptica". Izabran za jednog od Istarija, reda Čarobnjaka, došao je u Srednju Zemlju godine 1000. Trećeg Doba Sunca. Izgledalo je da ga se malo tiču poslovi Vilenjaka i Ljudi, ali bio je izuzetno učen po pitanju trava, bilja, ptica i zveri.

Rauros slapovi

Najživopisniji vodopad u Srednjoj Zemlji u Trećem veku bili su Rauros slapovi na Reci Anduin, na severnoj granici Gondora. Ime Rauros znači "grmeća pena", i tačno ga opisuje kako pada u svetlucavoj zlatnoj izmaglici s dugačkog jezera Nen Hitoiola na visovima Emin Muil na močvarne zemlje u njihovom podnožju. Slapovi nisu bili plovni, ali je u liticu bio usečen kopneni put zvani Severne Stepenice, kojim su čamci mogli da se prenesu s jednog vodenog toka na drugi. Za vreme Potrage Prstena, pogrebni čamac Boromira od Gondora je odaslat preko Raurosovih slapova u njegov večni počinak.

Redgbag

Ork od Kirit Ungola. Za vreme Rata za Prsten Redgbag je postao vredan pomena time što je odbio da izvrši jedno naređenje koje mu je izdao njegov Uruk-hai zapovednik, Sagrat, posle borbe izmedu Orka od Kule Paukovog Prolaza i Orka od Minas Morgula. Njegova pobuna bila je kratkog veka, jer ga je Šagrat oborio na zemlju i iscedio mu oči.

Region

Među drvećem Srednje Zemlje bilo je i jedno koga su Vilenjaci zvali Region, a Ljudi zvali Zelenika. Deo kraljevstva Sindara je nazvan po tom drvetu. To je bilo područje gustih šuma Istočnog Belerijanda koje se prostiralo u okviru čuvanog kraIjevstva Dorijat.

Region je bio široko rasprostranjen u Srednjoj Zemlji, ali je na malo mesta bujno rastao. Jedno od područja gde je bio najšire rasprostr-njen i gde su ga najbolje poznavali bio je Eregion, što znači "zemlja zelenike". Vilin-kovači su živeli tu u Drugom Dobu Sunca, i tu su iskovani silni Prstenovi Moći.

Reka Anduin

U Trećem i Četvrtom Dobu Sunca Anduin je bila najveća i najduža reka na Srednjoj Zemlji. Njeno ime je vilenjačka reč za "veliku reku" i često je nazivana Velika Reka. Njene glavne pritoke su bile: Kelebrant, Gladen, Entreka, Limlajt, Morgulduin, Erui, Poros i Sirit. Zemlje Anduina pružale su se od njegovog izvora u Sivim Planinama na dalekom severu do njegove delte koja se ulivala u Zaliv Belfalas na jugu, bile su zemlje oko kojih su se bile najžešće bitke na Srednjoj Zemlji za vreme Rata za Prsten.

Rivendel

Godine 1697. Drugog Doba, uoči Rata Saurona i Vilenjaka, Gospodar Elrond Poluvilenjak je pobegao iz Eregiona s ostatkom Gvait-i-Mirdai-na. Mada je najveći deo kraljevstva Vilin-kovača Erijadora uništen, preživeli Vioskorodni Vilenjaci su sagradili sklonište Rivendel u strmoj, skrivenoj dolini Imladris na krajnjem istoku Erijadora u podnožju Maglenih Planina, u "Ćošku" zemlje između reka Sedizvor i Glasnovoda. Tu je bila skrivena velika Kuća Elrondova. Smatrana "Poslednjim Kućevnim Domom Istočno od Mora", bila je to kuća mudrosti, velike učenosti i utočište dobrote za sve Vilenjake i Ljude dobre volje. Tu je Bilbo Bagins našao utočište, isto kao i kasnije Družina Prstena. Kuća i dolina su bile branjene vilenjačkom čarolijom koja je činila da reke s obe strane nabujaju i odbiju napadače. Rivendel je opstao kroz sve ratove Drugog i Trećeg Doba i, pored toga što je bio vilenjačko utočište, bio je takođe i utočište za Dunedaine, a posebno za Poglavare Severnog Kraljevstva. Posle Rata za Prsten Elrond je otišao iz Rivendela u Neumiruće Zemlje, ali Elrohir, Eladan i Keleborn su ostali tu s mnogim dmgim Vilenjacima sve do onog vremena u Četvrtom Dobu kad je poslednji Vilin-brod krenuo iz Sivih Luka.

Rogburg

Masivnu tvrđavu Rogburg su sagradili Ljudi Gondora u prvom milenijumu Trećeg Doba na Rogsteni u Helmovom ponoru, jednom klancu u Belim Planinama. Bioje središnji deo ogromnog odbrambenog sistema u Helmovom Ponoru, koji je uključivao Ponorni bedem i veliko pećinsko sklonište Aglarond, "svetlucave pećine". 2758. rohanski Kralj Helm Čekićoruki i njegov narod branili su Rogburg od sile Dunlendinga. Ali najveći sukob koji se ovde odigrao bila je Bitka od Rogburga, jedna od odlučujućih bitaka u Ratu za Prsten. Ovde je vojska Bele Ruke Sarumana Čarobnjaka nahuškala protiv Rohirima branioce Rogburga. Vojska je bila sastavljena od Dunlendinga, Orka, Polu-Orka i Uruk-haia, i mada su osvajači uspeli da na juriš osvoje zemljane odbrambene bedeme Ponornog bedema i smrve kapiju same tvrđave, sila rohirimske konjice ih je poterala da s visokih bedema izađu na bojno polje Ponornog grebena gde je neprijatelja uhvatila u zamku druga armija Rohirima, potpomognuta četom divovskih Huorna, duhova drveća. Bitka je tu završena i Sarumanova armija uništena.

Rogin

Najeziku rohirimskih konjanika Rogin je bilo ime dato onim primitivnim plemenskim Ijudima iz Druadanske šume koji su se češće zvali Divlji Ijudi ili Vozi.

Rohan

Kraljevstvo Rohan, što znači "zemlja ' konja", osnovano je 2510. Trećeg Doba Sunca posle Bitke od Polja Kelebrant. Za vreme ove bitke jedna skitačka rasa zlatokosih konjanika zvanih Eoteodi došla je u pomoć Ljudima Gondora i preokrenula tok bitke. U znak zahvalnosti Gondorani su im dodelili celu pokrajinu Kalenardon kao nezavisnom, ali savezničkom narodu. Odonda su Eoteodi sebe nazivali Rohirimi ili "gospodari konja" i od Rohana (ili Ridermarka) su načinili svoj dom. Rohan se većinom sastojao od prostranih pašnjaka, poljana i oranica koje su bile ograničene Rekom Anduin na istoku, Planinama Beli Rog na jugu, Maglenim Planinama i Sumom Fangorn na severu. Bio je podeljen na pet glavnih oblasti: Istočni prevoj, Zapadni prevoj, Istočni Emnet, Zapadni Emnet i Pustara. Entreka i Snežnik su bile glavne pritoke Reke Anduin koje su navodnjavale ove zemlje. Rohanska prestonica bio je grad Edoras gde se nalazio Meduseld, Zlatni Dvor kralja. Mada je Edoras bio utvrđen, nije ga bilo lako braniti. U ratnim vremenima Rohirimi su tražili utočište u velikim tvrđavama Helmovog Ponora i Dunharoua, visoko u Planinama Belog Roga. To se desilo tokom upada Dunlendinga 2758. i ponovo za vreme Rata za Prsten i odlučujuće Bitke kod Rogburga. Posle odlučujuće uloge Rohirima u Bici od Pelenorskih Polja i porazu Gospodara Prstenova, Rohan, zajedno s Ponovno Ujedinjenim Kraljevstvom Gondora i Arnora, razvijao se dugo i uspešno i u Četvrtom Dobu.

Roherin

Konj Aragorna II, koji je za vreme Rata za Prsten Roherin nosio Aragorna u mnogim bitkama. Rutav, ali snažan i ponosan konj, bio je dar vilenjačke princeze Aruene njenom zaručniku, budućem kralju. Roherin znači "konj gospe". Za vreme Rata služio je .Aragorna u Bici od Rogburga, na Stazama Mrtvih u Bici kod Pelenorskih Polja, i sve do one konačne kataklizme pred Crnom Kapijom Mordora.

Rohirimi

Godine 2510. Trećeg Doba Sunca jedna vojska zlatokosih konjanika je došla u Bitku na Polju Kelebrant da spase razbijenu armiju Gondora od Balkota i orčkih hordi. To su bili Eoteodi koje su Ljudi Gondora kasnije nazvali Rohirimi, "Gospodari konja". Oni su bili Severnjaci koji su naseIjavali Dolove Anduina, a bili su čuveni kao ratnici i konjanici.

Kralj Eorl Mladi bio je najviše veličan od njihovog naroda, jer je prvi ukrotio Meare, najplemenitije i najlepše Konje Srednje Zemlje, za koje se govorilo da su potomci Nahara, pastuva Valara Oromea. I, kao što se priča u "Knjizi Kraljeva", upravo je Eorl Mladi doveo svoje ratnike u Bitku od Polja Kelebrant. Po želji Ljudi Gondora, Eorl je stvorio kraIjevstvo u pokrajini Kalenardon, kojoj je ime promenjeno u Rohan i Mark. A on je postao prvi od kraljeva Rohana koji su tokom pet vekova Trećeg Doba vladali Markom.

Ali, Rohirimi su često pozivani u rat, da brane i Gondor i Rohan, jer su se graničili s mnogim neprijateljima. Rohirimi su bili uvek spremni za bitku i nosili su srebrne pancire i sjajne oklope. Bili su naoružani kopljima i dugim mačevima u koje su bili umetnuti zeleni dragulji. Kosa im je bila upletena u dugačke zlatne pletenice, a nosili su srebrne kacige s grivama od konjskih repova koje su se vijorile. Imali su zelene štitove s grbom u obliku zlatnog Sunca i zelene barjake ukrašene belim Konjem. Tako naoružani, jašući pastuve koji su bili beli i sivi, plavooki Rohirimi su nastupali protiv Istočnjaka, Dunlendinga, Haradrima, Uruk-haia i Orka.

Na valovitim brdima kraj Belih Planina bili su sagrađeni kraljevski dvori Edorasa, u kojima je bio Meduseld, odaja za svetkovine rohanskih kraljeva, s krovom od zlata. Letopisi devet kraljeva Marke se nalaze u "Analima Kraljeva i Vladara". Posle Eorla Mladog, kralj koji je stekao najveću slavu bio je Helm Čekićoruki, poslednji od Prve Loze Kraljeva. Jer, iako je Rohan u njegovo vreme doživeo nesreću da pretrpi dunledinško osvajanje, glad i Ijutu studen koji su ga zadesili u Dugoj Zimi godine 2759, junaštvo i snaga ovog kralja bili su tako veliki da je samo njegovo ime ulivalo strah neprijateljima. Jer priča se da je Helm hodao kroz snežne mećave po noći kao neki ogromni div. Prikradao se neprijateljima nenaoružan i ubijao ih samo snagom golih ruku. I mada je umro pre no što se Duga Zima završila, Dunlendinzi su tvrdili da je njegova utvara ostala na tom mestu da progoni njih i sve neprijatelje Rohirima mnogo godina iza toga.

Priča o Ratu za Prsten govori kako je Teoden, poslednji od Druge Loze kraljeva, pao pod uticaj moći Čarobnjaka Sarumana. AIi, uz pomoć Gandalfa, Teoden se otresao te začaranosti i poveo svoje ratnike u pobedu u Bitkama od Rogburga i Pelenorskih Polja protiv Mračnih Sila. I mada je već bio starac, priča se kako je ubio kralja Harada na Pelenorskim Poljima i kako mu je tu takođe podarena vojnička smrt jer je, zauzvrat, i on poginuo od ruke strašnog Vešca-kralja od Morgula.

Takoje gospodstvo nad Rohirima prešlo na sina Teodenove sestre koji se zvao Eomer. On se ubrajao među najveće kraljeve Marke, jer je učvrstio staro savezništvo sa Ljudima Gondora. Posle Rata za Prsten on je često izjahivao da smiri narode Istoka i Juga, a Rohirimi su pobeđivali i njihova deca su živela u miru u Četvrtom Dobu Sunca.

Ipak, u Ratu za Prsten neko drugi od Rohirima je zadobio najveću slavu. Bila je to Eovina, lepa sestra Eomerova. Vitka i visoka, bila je ispunjena snagom i vešta u korišćenju ratnih oružja. Kao ratnik Rohana došla je u Bitku od Pelenorskih Polja, i nad Teodenom, palim kraljem, suprotstavila se Vešcu-kralju od Morgula. Zatim je učinila podvig koji u četiri hiljade godina užasa ni najmoćniji ratnici nisu mogli da ostvare, jer bilo je predskazano da Vešca-kralja ne može ubiti ruka Čoveka. Zato je Eovina otkrila da ona nije Čovek nego vitez-deva, i svojim mačem ubila je Krilatu Zver koja je bila utvarin pastuv. Zatim je uz pomoć Hobita, Merjadoka Brendibaka, ubila i samog Vešca-kralja.

Rovanion

Prostrane zemlje između Maglenih Planina i Mora Run su se zvale Rovanion ili "divlja zemlja" i obuhvatale su sve zemlje južno od Sivih Planina, i severno, od Gondora i Mor-dora. To je uključivalo Mrku šumu, Erebor, Lotlorijen, Fangorn, Smeđe Zemlje i sve severne dolove Velike Reke Anduin.

Run

Na severoistoku od Mordora i zapadno od Rovaniona ležale su prostrane zemlje Runa. Tu je bilo Unutrašnje More Run koje se napajalo vodama Crvene reke i Tekućih Reka. Iz udaljenih zemalja Runa dolazili su mnogi varvarski narodi da raluju s Dunedainima tokom Drugog i Trećeg Doba Sunca. Run je bio zemIja Istočnjaka koji su bili pod uticajem Saurona, Gospodara Prstenova. Mnogi od njegovih najvećih slugu su regrutovani među kraljevima Runa. Do Četvrtog Doba Elesar, Kralj Ponovno Ujedinjenog Kraljevstva skršio je moć većine kraljevstava Runa i prisilio ih da sklope trajni mir sa zapadnim zemljama.

Charmed · Malo ~ mače ~

S

Sablasti Mrtvih Baruština

Između ogromnih slapova Velike Reke Anduin i mračnih planina Mordora nalazilo se jedno ogromno sumorno područje ritova, zvano Mrtve Baruštine. Te Baruštine su bile strašne i opasne, i u Trećem Dobu Sunca bile su zlo i ukleto mesto. Jer, ispričano je, na kraju Drugog Doba vodio se jedan silan rat pred Crnom Kapijom na ravnici Dagorlad. Nebrojeni ratnici Poslednje Alijanse Vilenjaka i Ljudi su poginuli na toj ravnici, i bezbrojni Orci su takođe pali. I tako su Vilenjaci, Ljudi i Orci, kao i mnoge druge sluge Saurona svi sahranjeni na Dagorladu.

Ali, u Trećem Dobu Baruštine su se proširile na istok i močvare su progutale grobove vojnika. Pojavile su se velike crne lokve i po njima su gmizali opaki stvorovi. U tim ritovima bilo je zmija i stvorova koji gmižu, nijedna ptica nije posećivala te nečiste vode. Iz opakog zadaha i mulja ovih lokvi, gde je mnogo ratnika trunulo, videla su se sablasna svetla. A ta svetla, govorilo se, bila su kao upaljene sveće, i u tim svetlima mogla su se videti lica mrtvih, lica lepa i zla, lica razjarena i natrula, mrtva, zla orčka lica i lica snažnih Ljudi i sjajnih Vilenjaka. Da li su ona bila duhovi mrtvih ili fatamorgane, nije poznato. Te Sablasti Mrtvih Baruština su se pojavljivale u lokvama, ali nije im se moglo prići. Njihova svetlost je prizivala putnike kao neki daleki san, i ako bi neko pao pod njihove čini, ušao bi u mračnu vodu i nestao u jezivim baruštinama. Takva je bila sudbina onih koji su putovali tim putem na istok i onih Istočnjaka koji su se zvali Kolovosci, koji su u dvadesetom veku tog Doba bili saterani duboko u Mrtve Baruštine posle Bitke od Logora.

Saruman

Istari, Čarobnjak od Izengarda, Saruman Beli bio je glavni od Istarija, Reda Čarobnjaka, koji su došli u Srednju Zemlju oko hiljadite godine Trećeg Doba Sunca. U Neumirućim Zemljama on je bio Kurumo, majarski duh Aulea Kovača. Kad se pojavio po prvi put, nosio je bele halje, imao kosu crnu kao gavranovo krilo i govorio je glasom u kome je bilo i mudrosti i lepote. Među Vilenjacima zvan Kurunir, što znači "čovek od umeća", lutao je Srednjom Zemljom u nastojanju da savlada Mračnog Gospodara. Ali, posle izvesnog vremena uzoholio se i poželeo da prigrabi moć za sebe. Godine 2759. Saruman je ušao u Izengard i kulu Ortank, i sazvao je Orke, Poluorke, Uruk-haie i u jednom poslednjem pokušaju da stekne vlast, nadvladali su ga Hobiti, a zatim ga ubio njegov sopstveni sluga, Grima Crvjezik.

Sauron

Majar, Gospodar Prstenova, nekad majarski duh Aulea Kovača, Sauron, što znači "omrznuti" ili "prezreni", postao je glavni zapovednik Melkora, Mračnog Gospodara. U dobimaTmine, dok je Melkor vladao u Utumnu, i u Dobima Zvezda, dok su Melkora Valari držali u okovima, Sauron je vladao zlim kraljevstvom Angband. Za vreme Ratova Belerijanda Sauron je služio svog gospodara sve dok Melkor nije bačen u Prazninu na kraju Prvog Doba Sunca. Sauron se ponovo pojavio na Srednjoj Zemlji tokom petog veka Drugog Doba kao Anatar, "davalac poklona". 1500. godine zaveo je Vilin-kovače Eregiona i naveo ih da iskuju Prstenove Moći. Zatim je sebe učinio Gospodarem Prstenova iskovavši Jedini Prsten. U Ratu Saurona i Vilenjaka, od 1693. do 1700, Sauron je opustošio Eregion i samo ga je dolazak Numenorejaca sprečio da uništi Vilenjake. Sledećih hiljadu i po godina Sauron je izgrađivao moć Mordora i podveo Ljude na istoku i jugu pod svoju vlast. Najzad su došli Numenorejci i zaratili s njim 3262, a njihova snaga bila je tako velika da im se Sauron predao. Premda nije bio u stanju da ih porazi u ratu, uspeo je da ih zavede i iskvari. U tome je bio tako uspešan da je prouzrokovao potpuno uništenje Numenora. U toj kataklizmi uništeno je lepo obličje Sauronovo. Ali njegov duh je odleteo u Mordor i uz Jedini Prsten on je sebe pretvorio u Mračnog Gospodara strašnog ratnika s crnim oklopom na opečenoj crnoj koži, i užasnim, pomamnim očima. Međutim, čak i ovaj lik je uništen na kraju Drugog Doba, posle Rata s Poslednjom Alijansom Vilenjaka i Ljudi, kad je Jedini Prsten isečen s njegove šake. Ipak, pošto Jedini Prsten nije bio uništen, Sauronov duh je mogao ponovo da vaskrsne. Godine 1000. Trećeg Doba on se otelotvorio u obliku jednog velikog Oka bez kapaka. Ono je bilo kao oko neke ogromne mačke, ali ispunjeno mržnjom, opasano plamenom i okruženo tamom. Skoro dve hiljade godina Sauron se skrivao u Mrkoj šumi i bio poznat samo kao Nekromant od Dol Guldura, dokje istovremeno slao Utvare Prstena, Orke i varvarske kraIjeve protiv Dunedaina i njihovih saveznika. Godine 2941. Sauron je ponovo ušao u Mordor i počeo da obnavlja Mračnu Kulu. Na njegovu nesrcću, bilo je to iste godine kad je Jedini Prsten dospeo u vlasništvo Hobita Bilba Baginsa. Još kobnije po Saurona, godine 3018, samo mesec dana pre no što je on započeo Rat za Prsten, Frodo Bagins se uputio u Potragu Prstena, koja je za posledicu imala uništenje Jedinog Prstena u va-trama Planine Usuda. Još jednom, ali konačno, Sauron je zbrisan i sateran u seni. Nikada više nije vaskrsnuo njegov duh.

Semvajz Gemdži

Hobit od Okruga, Semvajs (Semudri) Gemdži je rođen 2980. Trećeg Doba i postao je baštovan u Torbinom Kraju. Kao verni sluga Bilba, pa onda Froda Baginsa, Sem je putovao s Nosiocem Prstena u Rivendel, gde je postao član Družine Prstena. Semvajs je bio jedini koji je ostao s Nosiocem Prstena tokom cele potrage. U mnogim i opasnim okršajima Sem je Frodu spasao život. Najznačajnija od svega bila je Semova borba sa Šelobom, Velikom ženkom pauka. Koristeći Bočicu Galadrijelinu i Vilinsečivo Žalac, on je oslepeo i smrtno ranio čudovište. Zatim je pomogao svom oslabelom gospodaru da uđe u Mordor i stigne do vatri Planine Usuda, gde je Jedini Prsten konačno uništen. Kad je Frodo otplovio u Neumiruće Zemlje, Semvajs je nasledio Torbin Kraj, i postao je čuvena i poštovana ličnost u Okrugu. Oženio se Rozom Pamuklijom i bio otac trinaestoro dece. Bio je izabran za Gradonačelnika Okruga sedam puta. Posle smrti svoje žene osamdeset druge godine Cetvrtog Doba Semvajs je otplovio u Neumiruće Zemlje da bi se ponovo pridružio svom prijatelju i gospodaru, Frodu Baginsu.

Senko

Meara, Konj od Rohana, Senka najvećeg od Meara, "prinčeva konja" od Rohana u vreme Rata za Prsten, ukrotio je i jahao bez uzde i sedla Gandalf Čarobnjak. Nazvan Senko zbog svog srebrnosivog ogrtača, bio je jedini konj koji je mogao u trku da prestigne sablasne crne Konje i Krilate Zveri Utvara Prstena. Nosio je Gandalfa Čarobnjaka u odbrani gondorske Kule i u poslednjoj Bici pred Crnom Kapijom Mordora.

Senovite Planine

U istorijama Srednje Zemlje postoje dva planinska venca koja se zovu Senovite Planine. Jedan je bio na severozapadu Belerijanda u Prvom Dobu Sunca i Vilenjaci su ga zvali Ered Vetrin, "Planine Senke". One su obrazovale prirodnu odbrambenu granicu oko noldorskog kraljevstva Hitluma. Drugi venac Senovitih Planina je tako nazvan u Drugom Dobu i obrazovao je hiljadu miija dugačku granicu zapadnog i južnog Mordora. Poznate među Vilenjacima kao El'el Duat, "ograda mračne senke", ove planine su obrazovale dve strane velike planinske potkovice koje su predstavljale glavnu odbranu Mordora. Izgledalo je da se na Senovite Planine Mordora praktično nemoguće uspeti i imale su samo dva poznata prolaza, Kirit Gorgor i Kirit Ungol.

Seregon

U drevnom Belerijandu postojalo je nekad jedno stenovito brdo po imenu Amon Rud, "golo brdo", u kome su bile usečene pećine poslednjih od Sitnih Patuljaka. Na tom brdu ništa nije raslo, osim otporne biljke Seregon. Na vilenjačkom, ovo ime znači "krvavi kamen", jer kad je ova biljka u cvatu zbog njenih tamnocrvenih cvetova kameniti vrh izgleda kao da je pokriven krvlju. Ova vizija se pokazala kao proročanska, jer su odmetnici Turina Turambara pobijeni na ovom vrhu, a poslednji od Sitnih Patuljaka usmrćeni u pećinama pod njim.

Severnjaci

U Trećem Dobu Sunca mnogi Ljudi koji su bili potomci Edaina iz Prvog Doba naseljavali su severne Dolove Anduina. Ti Ljudi su bili od mnogih plemena i kraljevstava, i zvali su se Severnjaci Rovaniona. Mada ovim Severnjacima nije vladao nijedan jedini gospodar, oni su bili stalni neprijatelji Saurona i svih njegovih slugu. Jer širom Rovaniona ovi ponosni Ljudi su se često borili sa Orcima, Istočnjacima i Vukovima Mračnog Gospodara, i ponekad su se čak odvažavali da povedu bitku s velikim i drevnim Zmajevima koji su izlazili iz Severne Pustare. Ti Severnjaci su ostali u Rovanionu mnogo vekova i nisu podlegli zloj moći Saurona. U istorijama koje se odnose na poslednje vekove Trećeg Doba Sunca su zabeležena imena nekih od ovih snažnih i plemenitih Ijudi: Beorninzi i Sumski Ijudi od Mrke Sume; Jezerski Ljudi od Ezgarota; Bardinzi od Dola; i, možda najmoćniji, nadaleko čuveni Eotedi, od kojih su poticali Rohirimi, Jahači Marke. Sve su to bili snažni i plemeniti Ljudi i, u Ratu za Prsten, Severnjaci su se pokazali kao pravi saveznici Dunedaina, napadajući privrženike Saurona na bojnom polju, po šumama i u planinskim prolazima.

Od jedanaestog veka Trećeg Doba Severnjaci su bili saveznici Gondorana u borbi protiv istočnjačkih osvajača. Mnogi su pristupili vojsci Gondora i njihove sudbine od tog vremena su pratile usud gondorskih kraljeva.

Simbelmine

Kraj Edorasa, Zlatnog Dvora kraIjeva Marke, ležale su velike humke, grobovi kraljeva koji su poslednjih pet stotina godina Trećeg Doba Sunca vladali Rohanom. Pred kraj Trećeg Doba grobovi su bili postavIjeni u dva reda: jedan niz od devet grobova za one od Prve Loze; drugi od osam za one od Druge Loze. Na tim grobovima, kao svetlucavi sneg, rasli su beli cvetovi zvani Simbelmine, što je u uobičajenom govoru Ljudi glasilo "Večnost", a među Vilenjacima bio je poznat kao Uilos. Oni su cvetali u svim godišnjim dobima, kao sjajne oči Vilenjaka, blistajući uvek zvezdanom svetlošću.

Simbelmine su bili najbelji i najgušće na grobu Helma Ćekićorukog, devetog kralja Prve Loze, koji je za vreme Opsade Rogburga odlazio sam među nepnjatelje, Dunlendinge. I Simbelmine podseća te neprijatelje na njega, najžešćeg kralja Marke. Za vreme gladi Opake Zime Helm Čekićoruki se oglašavao svojim moćnim rogom i kao snežni div lovio svoje neprijatelje i ubijao ih. I mada je u to vreme poginuo, govorilo se da njegova utvara i dalje hodi tom zemljom, i da se njegov rog može čuti u Helmovom Ponoru.

Sindari

Kako su Sivi Vilenjaci, koji se zovu Sindari, postali odvojena rasa, ispripovedano je u priči o Putovanju Vilenjaka. Na početku, oni su bili od Tri Roda, Teleri, a njihov kralj bio je Uzvišeni Kralj svih Telera. U tim prvim godinama on se zvao Elve Singolo i bio je najviši od svih Vilenjaka. Kosa mu je bila srebrna i njega je jedinog od Telerija (s noldorskim Gospodarem Finveom i vanjarskim gospodarem Ingveom) Orome, Konjanik Valara, odveo u Neumiruće Zemlje da dožive Svetlost Drveća Valara. Kad je Elve Singolo vraćen svom narodu da im ispriča šta čeka Vilenjake u Neumirućim Zemljama, niko nije više od njega bio željan da dosegne Svetlost. Teleri su bili najveća vojska koja je išla na Zapad, a pošto su bili mnogobrojni, uvek su bili poslednji i zaostajali na tom dugom putu. Mnogi od Telera su bili izgubljeni na Putovanju, ali Elve ih je uvek požurivao da nastave, sve dok najzad nisu stigli u Belerijand, s one strane Plavih Planina. U Belerijandu su se na neko vreme ulogorili blizu Reke Gelion, u jednoj šumi. Na tom mestu, prema predanju Vilenjaka, Elve Singolo je ušao u Šumu Nan Elmot i bio začaran činima bezvremenosti. Njegov narod je tragao za njim, ali kako su godine proticale mnogi su izgubili nadu i predali su kraljevsku vlast Olveu, njegovom bratu, produživši su svoje Putovanje na Zapad. Ali mnogi drugi nisu hteli drugog kralja i nisu hteli da napuste to mesto. Tako su ti Ijudi ostali u Belerijandu, sebe nazvali Eglat, "napušteni", i odonda su bili odeljeni od roda Telera.

Konačno, Eglati su bili nagrađeni, jer se Elve Singolo vratio iz Šume Nan Elmot, ali velika promena koja se u njemu dogodila zapanjila je njegov narod. S njim je došao i izvor njegove začaranosti, Melijana Maja, Elveova kraljica i žena. Svetlost njenog lica bila je blistava i čarobna, i Eglati su je obožavali i plakali od radosti zbog povratka svog kralja.Kralj je bio promenjen i na drugi način, jer više nije želco da ide na zapad, već je želeo da ostane u Šumi Belerijanda, da okupi oko sebe svoj narod i osnuje tu kraljevstvo. Svetlost na licu Melijaninom je za njega bila sjajnija od svetlosti Drveća. Tako je stvoreno novo kraljevstvo; njegovi stanovnici se više nisu zvali Eglat, već Sindar, "Sivi Vilenjaci" i Vilenjaci Sumraka.

U Dobima Zvezda Sindari su postali najveći od vilenjačkih naroda u Smrtnim Zemljama i pripadale su im sve zemlje Belerijanda. Oni su pronašli ostatke Telera, zvanih Falatrimi, koji su živeli kraj mora, i ti su Ijudi, pod gospodarem Kirdanom, poželeli dobrodošlicu svom kralju koji se vratio i zakleli mu se na vernost. Takoje bilo i sa ostatkom Nandora koji su stigli u Belerijand (i kasnije prozvani Zeleni Vilenjaci ili Laikvendi); ti Ijudi su takođe prihvatili Elvea za svog kralja. S vremenom se među Sindarima pojavio jedan novi vilenjački jezik, i na tom sindarinskom jeziku njihov kralj se više nije zvao Elve Singolo nego Elu Tingol, "Kralj Sivi ogrtač".

U Dobima Zvezdane Svetlosti, priča se, jedan čudan narod, koji je sebe nazivao Kazad, izašao je iz Plavih Planina; Vilenjaci su ih nazivali Naugrim, ili "zakržljali narod". Bili su to Patuljci, koji su došli u miru da trguju s Vilenjacima Belerijanda. Veliki procvat i blagostanje doživljavala su ova dva naroda i jedni od drugih su naučili mnoge veštine i zanate. Uz pomoć Patuljaka sagrađen je najveći vilenjački grad Srednje ZemIje zvani Menegrot "Hiljadu Pećina". Mada je to bio grad u planini, opisivan je kao bukova šuma u kojoj su sijale zlatne svetiljke, pevale ptice, tumarale zveri i tekle vode u srebrnim vodoskocima. Tu i po šumama oko Menegrota bilo je uvek svetlosti, jer je ovo sindarsko kraljevstvo bilo svemoćno, pošto su njime vladali združeni Vilenjak i Maja. Iz braka Elua Tingola i Melijane rodila se kći koja se zvala Lutijena, a priče kažu daje ona bila najlepše stvorenje koje je ikad došlo na Svet.

Ali Godine mira pod Zvezdama su se bližile kraju; u Valinoru je izbio rat i Drveće Valara je uništeno. Melijana je, međutim, bila mudra kraljica, obdarena proročanskom moći, i odlučila je da skloni Sindare od zla koje će zadesiti zemlju oko njih. Ona je bacila moćne čini i istkala čaroliju u Velikoj Šumi Dorijat oko Menegrota, tako da je sindarsko carstvo postalo skriveno kraljevstvo. Ta čarolija bila je jača od visokih zidina ma koje citadele i nazvanaje Prsten Melijanin, i nikakvo zlo nije moglo da razbije te čini spolja, i bilo bi izgubIjeno pre no što bi uspelo da uđe.

Tako, iako su Noldori, goneći Morgota, izašli iz Neumirućih ZemaIja a u Belerijandu je besneo Rat za Dragulje, Sindari uglavnom nisu bili u opasnosti. A nisu hteli ni da imaju nikakva posla s tim Rodoubicama niti da im pomažu, jer su čuli za noldorska dela u Neumirućim Zemljama i kako su Noldori pobiii njihovu braću i ukrali brodove Telera u Alkvalondeu.

Ali, kako je ispričano u pripovesti o Lutijeni i Berenu, veliko zlo se neočekivano pojavilo u samom kraIjevstvu. Jer od rase Ljudi jedan po imenu Beren je došao k Tingolu i zatražio ruku Lutijeninu. Tingol je gledao na smrtnike s prezrenjem i bio je u iskušenju da ga usmrti, ali je, pre nego da ga ubije, postavio Berenu nemogući zadatak. Kao cenu za nevestu Beren je trebalo da iseče Silmaril iz Morgotove Gvozdene Krune i da ga donese Tingolu. Bila je to Potraga za Silmarilom koja je donela tako mnogo zla Sindarima. Ta Potraga je uvukla Sindare u Kob Noldora i prokletstvo koje je ležalo na Silmarilima.

Učinivši neverovatan podvig, Beren je, uz pomoć Lutijene i Vučjaka Huana, ostvario ovaj zadatak, ali je izazvao bes ne samo Morgota, već i Patuljaka i Noldora. Jer, u žudnji za Silmarilom, Patuljci koji su živeli u Skrivenom Kraljevstvu i koji su radili za Tingola, tad su ga (u žudnji za Silmarilom) ubili i ukrali dragulj. Međutim, nisu uspeli da pobegnu i sami su ubijeni. Posle Tingolove smrti Melijana je velom tuge skrila svoju moć i, plačući, zauvek napustila Srednju Zemlju. U tom trenutku prsten začaranosti je spao sa Skrivenog Kraljevstva u Dorijatu.

Sada, kad nikakva prepreka nije više branila Menegrot, Patuljci Belegosta i Noldori, sinovi Feanora, došli su u tvrđavu Menegrot i opustošilije. Tako je ovo veliko kraljevstvo zauvek nestalo, mada je nekoliko njegovih velikaša preživelo.

U Drugom Dobu Sunca neki od ovih sindarskih velikaša, s mnogima od Noldora, otplovili su brodovima do Tol Ereseje i podigli grad i luku Avalone. Ali bilo je drugih sindarskih velikaša koji su se zadržali u onome što je ostalo od Belerijanda i zvalo se Lindon. Kako su godine proticale, neki od sinova sindarskih velikaša su napuštali Lindon i odlazili u zemlje s one strane Maglenih Planina gde su stvarali nova kraljevstva među Šumskim Vilenjacima. Dvojica od najčuvenijih su bili Tranduil, koji je otišao u Zelenšumu Veliku i tu uslanovio Šumsko Kraljevstvo, i Keleborn, rođak Tingolov, koji je sa noldorskom princezom Galadrijelom osnovao kraljevstvo Lotlorijen, Zlatnu Šumu. Zatim su se, takođe, neki sindarski velikaši nastanili u Rivendelu s Elrondom i u Sivim Lukama s Kirdanom Brodograditeljem. U Ratu za Prsten najčuveniji Vilenjak bio je Legolas, sin Tranduilov. Legolas je bio jedan od devetorice junaka Družine Prstena i posle Rata za Prsten osnovao je poslednje šumsko vilinnaselje u lepoj, svetloj šumi Itilijen u Gondoru.

Konačno, u Četvrtom Dobu Sunca sve moći Eldara su bledele i nestajale iz Sveta, i s drugim Vilenjacima poslednji od Sindara su otplovili iz Sivih Luka u Neumiruće Zemlje.

Sirion

Najvažniji rečni sistem u Belerijandu bio je sliv reke Sirion, čija delta se ulivala u Zaliv Balar. Siron i njegove mnogobrojne pritoke su navodnjavali ceo središnji Belerijand, južno od Planina Senki i Planina Užasa. Njegove glavne pritoke su bile Narog i Ginglit u kraljevstvu Nargotrond, i Aros, Kelon, Ezgalduin, Mindeb, Teiglin i Maduin u Dorijatu. Na najsevernijem delu njegovog toka nalazilo se važno utvrđeno ostrvo Tol Sirion koje je branilo Sirionov Prolaz. Jedan kameni most je premošćavao njenu pritoku, Ezgalduin u centralnom Dorijatu i ulazio u Hiljadu Pećina Menegrota, onaj čudesni skriveni grad Sivih Vilenjaka, dok su kanjoni i pećine pritoke Naroga bile mesto gde su noldorski Vilenjaci Finroda podigli svoj grad Nargotrond. Za Sirion se verovalo daje nastao u zbrci i sukobu Rata Sila na kraju Prvog Doba Zvezda, kad su Valari razorili Utum-no. Uništen je na kraju Prvog Doba Sunca i Rata Besnih kad su Valari i Eldari razorili Angband i ceo Belerijand potonuo u more.

Sitni Patuljci

Priče o Vilenjacima u Prvom Dobu Sunca kazuju o ostatku jednog izgnanog naroda Patuljaka koji je živeo u zemlji Belerijand mnogo pre dolaska Vilenjaka. To su bili Sitni Patuljci i oni su naseljavali šumovitu zemlju oko Reke Narog i izdubili dvore Amon Ruda i Nukkizdina (kojije kasnije postao vilenjačko kraljevstvo Nargotrond). Ali, kada su sindarski Vilenjaci stigli u obližnju zemlju Dorijat, ne znajući kakva su to bića, lovili su ih radi zabave. S vremenom su naučili da nisu ništa drugo do umanjeni patuljački narod koji je postao otuđen od drugih Patuljaka zbog nekog zlog dela učinjenog mnogo pre tog vremena u zemlji isločno od Plavih Planina. Tako su Sindari prestali da progone ovu nesrećnu rasu, koju su nazvali Noigit Nibin.

Ali, ovi Ijudi su u Belerijandu izumirali. Pošto nisu imali nikakvih saveznika u zaraćenoj zemlji, ušli su u istorije Vilenjaka u pričama o Turinu. Do tog vremena Sitnih Patuljaka bilo je samo tri: njihov gospodar, koji se zvao Mim, i dvojica njegovih sinova, Ibun i Kim. U "Priči o Bolu" se pripoveda kakoje Mim odveo Turina Turambara i njegove pristaše u drevne patuljačke iskopine Amon Ruda, gde su našli zaklon. Ali, kasnije su Mima zarobili Orci i on je spasao svoj život odajući Turina i njegovu bandu. Tako su Orci iznenada napali i pobili te odmetnike. Mim je zaludu stekao slobodu, jer su oba njegova sina stradala i, mada je on poživeo još da sakupi veliku Zmajevu riznicu blaga koju je Glaurung ostavio za sobom u razrušenom Nargotrondu, desilo se da je Turinov otac, ratnik po imenu Hurin, došao do Mimovih vrata. Jednim udarcem Hurin je ubio Mima da bi se osvetio, i tako je okončao život ovog Sitnog Patuljka, poslednjeg koji je živeo u Krugovima Sveta.

Sive Luke

Poslednja od luka Vilenjaka na Srednjoj Zemlji bio je grad i pristanište poznato kao Sive Luke, posed Falatrima Kralja Kirdana. Na vilenjačkom zvane Mitlond, Sive Luke su bile naseljene i podignute na početku Drugog Doba Sunca, na gornjim potezima Zaliva Lune i na ušću reke Luna. Tokom dva veka to je bilo glavno pristanište Vilenjaka Srednje Zemlje, i iz te luke svi veliki i valjani iz te rase koji su preživeli sukobe na Srednjoj Zemlji su na Kirdanovim čarobnim belim brodovima otplovili u Neumiruće Zemlje. U Četvrtom Dobu mnogi od onih koji su se ubrajali među junake Rata za Prsten su se takođe uputili na to veliko putovanje na zapad, sve dok konačno i sam Kirdan, s poslednjima od Eldara Srednje Zemlje, nije povezao poslednji vilinski brod iz Sivih Luka izvan krugova sveta u Neumiruće Zemlje besmrtnih.

Sive Planine

Odmah na severu od velike Mrke šume nalazio se venac planina koji se prostirao s istoka na zapad i obeležavao severnu granicu Rovaniona. Najseverniji izvor Anduina, Velike Reke, bile su Sive Planine, koje se na vilenjačkom zovu Ered Mitrin. Od godine dve hiljadite Trećeg Doba to je bilo utočište i dom Patuljaka Durinove Loze. Ovde su oni postali veoma bogati zbog ogromnih količina zlata koje su nalazili, i tokom pet vekova napredovali su i živeli u blagostanju. U dvadeset šestom veku glas o bogatstvu koje se nalazilo u Sivim Planinama dospeo je do ušiju Hladnih Zmajeva, i oni su krenuli u napad bez milosti. Mada su se Patuljci srčano branili, nadvladani su, i zlatom bogate Sive Planine su potpuno prepuštene Hladnim Zmajevima.

Sivi Vilenjaci

Od svih Umanjara, Vilenjaka s Putovanja koji nikad nisu videli Svetlost Drveća, najmoćniji su bili Sindari, "Sivi Vilenjaci". Tim Ijudima je vladao jedan koji je video Svetlost a štitila ih je jedna koja je bila pomoćnica Silama koje su načinile Drveće. Kralj Sivih Vilenjaka bio je. Elve Singolo, na jeziku Sivih Vilenjaka Elu Tingol, "Kralj Sivi Ogrtač". Tingol je bio najviši od svih Vilenjaka i kosa mu je bila srebrna. Njegova kraljica bila je Melijana Maja, i mnogo Doba pre no što se pojavilo Sunce ovo dvoje su stvorili kraIjevstvo u Šumi Dorijat, i u njemu sagradili grad po imenu Menegrot. Dokje Melijana bila kraljica i Tingol bio živ, Sindari su bili napredan i srećan narod. Ali kad je Tingol uvu-čen u Rat Dragulja i izgubio život, a �njegova kraljica otišla, čini su razbijene i slabile, isto kao i narod.

Skata Crv

Zmaj od Sivih Planina. Skata Crv je bio Zmaj koji je u drugom milenijumu Trećeg Doba Sunca poveo svoje leglo Hladnih Zmajeva u zlatom bogato kraljevstvo Patuljaka u Sivim Planinama. Tu je pobio Patuljke i oteo njihove zalihe zlata. Konačnoje Princ Fram, sin Frugmara od Eoteoda, došao u Sive Planine, ubio Skatu Crva i prisvojio njegovu riznicu.

Skožokor

Ent od Šume Fangorn, Skožokor je bio jedan od tri najstarija živa Enta, ili "Pastira Drveća", koja su i dalje živela u vreme Rata za Prsten. Skožokora su Vilenjaci zvali Fladrif, a naizgled je najsličniji bio drvetu breze. U vreme kad se Saruman uzdigao do moći, Skožokor je živeo tik na zapadu od Izengarda, gde su ga napali i ranili Orci. On je pobegao u najviša brda Fangorn Šume i ostao tu, odbivši da side odatle čak i za vreme Marša Enta na Izengard.

Slepi miševi

Od mnogih bića koja je Melkor Mračni Gospodar odgajao u tmini, jedno je bilo Slepi miš koji siše krv. Nijedna priča ne govori o tome da li su Slepi miševi nastali od ptice ili zveri, ali su oduvek bili poznati kao sluge zla. Pohlepa i navike Slepih miševa mnogo su odgovarale zlim ciIjevima, i priče govore kako su čak i najmoćnije Melkorove sluge koristile obličje Slepog miša kad je ustrebalo. Takvo je obličje bilo Turingvetil Vampira, "žene tajanstvene senke", a i sam Sauron se, bežeći posle pada Tol-in-Gaurota, pretvorio u velikog Slepog miša s ogromnim krilima. Priča o Hobitima takođe pripoveda kako su, u Bici Pet Vojski u Trećem Dobu Sunca, crni olujni oblaci Slepih miševa nastupali u otvorenom boju, s legijama Orka i Vukova, da bi se borili protiv Ljudi, Vilenjaka i Patuljaka.

Smaug Zlatni

Zmaj od Erebora, Smaug je bio najveći Zmaj Trećeg Doba. Divovski zlatnožuti Vatreni zmaj imao je ogromna krila kao u slepog miša i omotač od neprobojnih gvozdenih krljušti. Njegov jedini ranjivi deo trbuh bio je zaštićen prslukom od dragulja koji su postali usađeni tu vekovnim ležanjem na riznicama nakita. Mada mu je poreklo nepoznato, zna se da je živeo u Sivim Planinama pre no što je 2770. godine došao u Erebor. Tu je palio i pustošio Dol pre ulaska u Kraljevstvo pod Planinom, gde je pobio ili oterao Patuljke. Dva veka je zadovoljno ležao na svojoj hrpi blaga u Ereboru. Onda, 2941. dremež mu je poremećen kad su mu Turin i Družina ukrali deo zlata. U besu je napao Jezerske Ljude Ezgarota, i ubijen je crnom strelom Barda Lukonosca koja je probila jedino mesto na njegovom trbuhu koje nije bilo pokriveno njegovim oklopom od dragulja.

Snaga

Među onim opakim stvorovima, koja se u istorijama Srednje Zemlje nazivaju Orci, bilo je mnogo nakota, a za svaki je izgledalo da je stvoren da bi odgovarao nekom posebnom zlu. Najčešća pasmina bila je ona koja se u Crnom Govoru zvala Snaga, što znači "robovi". Orci, stvorenja ispunjena mržnjom, prezirali su i same sebe, jer su bili rasa robova i roblje Mračnim Silama koje su njima upravljale. Snaga je izgleda takođe bilo i ime jednog određenog Orka od Kirit Ungola. Taj Ork je bio jedan od orčkih stražara Kule Paukovog Prolaza koji su se borili pod svojim zapovednikom, Uruk-haiem Šagratom, protiv morgulskih Orka oko pancirnog ogrtača od Mitrila Foroda Baginsa. On je preživeo ovu bitku, ali samo da bi poginuo slomivši vrat za vreme borbe sa Semvajsom Gemdžijem.

Snežna griva

Meara, Konj od Rohana, za vreme Rata za Prsten Snežna griva bio je ždrebac Teodena, Kraja Rohana. Nosio je svog gospodara u bici od Rogburga. U Bici od Pelenorskih Polja obojicuje ubio Veštac-kralj.

Snežni Ijudi

U severnoj zemlji Forohel, u Trećem Dobu Sunca, živeo je jedan primitivan narod koji je vodio poreklo od drevnih Forodvaita. Na sindarinskom, to su bili Losoti, ali u zajedničkom zapadnom jeziku zvali su se Snežni Ljudi od Forohela. Oni nisu bili snažan narod i odabrali su da žive na obali jednog velikog ledenog zaliva da bi bili van domašaja više ratnički nastrojenog naroda Juga. Bili su oprezan narod, ali upućeni u osobenosti i ćudi snega i leda, sposobni da izdrže surove uslove u pustarama. Lovili su tamo gde drugi Ijudi ne bi mogli da nađu nikakvu divljač, gradili su tople kuće od snega tamo gde bi drugi nastradali od strašne zime, i putovali su brzo preko leda klizaljkama od kosti i sankama tamo gde bi se drugi spoticali i uopšte ne bi mogli da prođu. Zaista su bili neprikosnoveni gospodari te ledene zemlje koju su izabrali.

Sprudovi humki

Sprudovito zemljište istočno od Okruga i Stare Šume zvalo se Sprudovi Humki, zbog velikih grobnih humki tu podignutih. Tokom Trećeg Doba mnogi su ih smatrali za najstarije groblje Ljudi u Srednjoj Zemlji i Dunedaini Arnora su ih poštovali. Nije bilo drveća ni vode na tim sprudovima, samo je trava pokrivala brda u obliku kupola koja su bila okružena i ovenčana kamenim monolitima. Za vreme ratova s Vešcem-kraljem od Angmara poslednji od Dunedaina Kardolana našli su neko vreme utočište među humkama. Međutim, do 1636. humke su postale mesto gde su se pojavljivali zli dusi po imenu Stvorenja Humki, demoni slani iz kraljevstva Vešca-kralja Angmara da učine što je moguće više zla. Te neupokojene duše su načinile od Sprudova Humki mesto strave i užasa. U takvu ukletu zemlju, 3018. godine Trećeg Doba, došao je Frodo Bagins, Nosilac Prstena. Da se nije umešao čudni šumski duh Tom Bombadil, pustolovnom Hobitu bi zla stvorenja Sprudova Huaiki sigurno oduzela život, i Potraga Prstena bi se rano završila.

Srednja Zemlja

Veliki kontinent Srednja Zemlja je prvi put uobličen u najstarijim danima Sveta Arde. On je ležao na istoku od onog drugog velikog kontinenta, Amana, koji je najčešće nazivan Neumiruće Zemlje, i koji je bio odvojen od Srednje Zemlje Belegairom, Velikim Morem. Na kraju Drugog Doba Sunca, međutim, kad je Numenor razoren, Neumiruće ZemIje su otrgnute iz Krugova Sveta. Srednja Zemlja, smrtne zemlje su ostale, mada umnogome izmenjene, i nastavile su da se menjaju tokom doba. Od Srednje Zemlje su se konačno razvile Evropa, Azija, Afrika.

Sturi

Jedini od tri hobitske loze, oni koji se nazivaju Sturi, poznavali su veštine plovidbe, pecanja i plivanja. Bili su zaljubljenici u ravne rečne predele i najviše su se družili s Ljudima. Harfuti su Sture smatrali nastranim narodom. Poslednji od Hobita koji su se naselili u Okrugu, Sturi su Harfutima izgledali muževno i ličili na Ljude, jer su bili teži i krupniji od drugih rodova i, za razliku od drugih Hobita, mogli su da puštaju brade.

Stvorenja Humki

Zapadno od Brendivinske Reke, iza Stare Šume nalazili su se Sprudovi Humki, najstarije groblje Ljudi u Srednjoj Zemlji. Tu nije bilo drveća ni vode, samo trave i busenja koji su pokrivali brda u obliku kupola koja su bila ovenčana monolitima i velikim prstenovima od kamena belog kao kost. Ta brda su bila grobne humke podignute u Prvom Dobu Sunca za Kraljeve Ljudi. Tokom mnogih Doba Sprudovi humki su bili sveti i poštovani, sve dok iz Veštičjeg kraljevstva Angmar mnoge strašne i mučene duše nisu pobegle preko Srednje Zemlje, nastojeći da se sakriju od proždiruće svetlosti Sunca. Demoni čija su tela bila uništena tražili su druga tela u kojima bi mogli da obitavaju njihovi zli dusi. I tako su Sprudovi Humki postale ukleto i užasno mesto. Ti demoni su postali Stvorenja Humki, Neupokojeni, koji su oživljavali kosti i draguljima ukrašene oklope drevnih Kraljeva Ljudi koji su živeli u toj zemlji u Prvom Dobu Sunca.

Stvorenja Humki su bila od materije tmine koja je mogla da uđe u oko, srce i um ili da slomi volju. Oni su menjali obličje i mogli su da se presele iz jednog lika u drugi i oživIjavaju koji god živi lik žele. Najčešće je Stvorenje Humke nasrtalo na neopreznog putnika u vidu mračne utvare čije su oči bile sjajne i hladne. Glas ove spodobe bio je istovremeno strašan i hipnotišući; dodir njene ruke kostura bio je leden, a stezala je kao gvozdene čeljusti zamke. Kad bi je jednom začarao Neupokojeni, žrtva nije više imala svoju volju. Na taj način, Stvorenja Humki su dovlačila žive u grobove na sprudovima. Turoban hor mučenih duša mogao se čuti u Humci dok bi, u zelenkastom polusvetlu, Stvorenje Humki polagalo svoju žrtvu na kameni oltar i vezivalo je zlatnim lancima. Ono ju je ogrtalo bledim platnom i prekrivalo dragocenim nakitom drevnog pokojnika i potom joj okončavalo život žrtvenim mačem.

U tami su bili moćni duhovi, mogli su se držati na odstojanju samo čarolijom moćne. bajalice. Oni su ozivljavali tela davno umrlih Ijudi, ili bi omadijali nesrećne putnike navodeći ih da uđu u grobove na sprudovima gde bi ih ubijali. Mogli su da budu uništeni samo kad bi bili izloženi svetlosti, i upravo su najviše nju mrzeli i najviše su je se plašili. Stvorenja Humki su bila izgubljene i mučene duše, i njihova poslednja prilika da ostanu na zemlji zavisila je od mračne sigurnosti grobnih komora. Jednom, kad bi se kamena grobna odaja razvalila i otvorila, svetlost bi prodrla unutra na Stvorenja Humki i oni bi kopneli kao izmaglica pred suncem i nestajali.

Svertinzi

U poslednjim vekovima Trećeg Doba Sunca do mirnih zemalja Okruga doprle su glasine i priče o ratovima između Ljudi Gondora i divljeg ratničkog naroda s dalekog juga, po imenu Haradrim. U narečju Okruga Haradrimi su se zvali Svertinzi.

Svetao Narod

Od početka, pre Stvaranja Arde i Računanja Vremena, Iluvatar je smerao da donese rasu Vilenjaka na Svet. U njegovoj velikoj zamisli trebalo je da oni budu prvi Ijudi koji će se roditi i najlepši i najsvetliji od svih rasa koje će postati. I tako su Vilenjake svi, sem njhovih zlih neprijatelja, obično zvali Svetao Narod.

Svetli Vilenjaci

Od cele vilenjačke rase u najvećoj milosti i najvoljeniji su oni od Prvog Roda, Vanjari, jer su oni najmudriji Vilenjaci i uvek sede kod nogu Manvea, Uzvišenog Gospodara svih Sila Arde. Oni se zovu Svetli Vilenjaci i najduže su živeli u sjajnoj Svetlosti Drveća Valara, i njihove oči sijaju najblistavije od svih Vilenjaka tim Svetlom. Uz to, oni su plavokosa i plavooka rasa, a kosu i kožu imaju najsvetliju od svih Vilenjaka. Izgledaju silni i kao da su od zlata, a njihov je kralj, koji je nazvan Ingve, oduvek bio Uzvišeni Kralj svih Vilenjaka Sveta.

Šagrat

Uruk-hai od Kirit Ungola, za vreme Rata za Prsten Šagratje bio zapovednik Orka od Kule Paukovog Prolaza.

Njegova orčka četa bila je upletena u kratku, krvavu bitku s jednom orčkom ruljom iz Morgula, koja se vodila da bi se prigrabio pancirni ogrtač od mitrila Forda Baginsa. Mada teško ranjen, Šagrat je uspeo da zadrži pancirni ogrtač i da ga odnese svom gospodaru Sauronu, Gospodaru Prstenova.

Šeloba

Pauk od Kirit Ungola, Šeloba je bila najveći i najgnusniji od Velikih Pauka koji su preživeli razaranje Belerijanda. Tokom Drugog i Trećeg Doba Šeloba Velika i njeni manji potomci su živeli u Planinama Mordora i gorju Mrke šume. Do kraja Trećeg Roda njeni potomci su zauzeli velike delove Mrke šume, dok se Šeloba ponajčešće držala svoje jazbine u Kirit Ungolu, gde se hranila bilo kim iz bilo koje rase koji bi pokušao da uđe u Mordor tim prolazom kroz planine. 3000. godine zarobila je Goluma, ali ga je pustila da bi mogao da joj dovede još žrtava. 3019. Golum je doveo Froda Baginsa i Semvajsa Gemdžija u njenu jazbinu. Šeloba je paralisala Froda, Nosioca Prstena, i progutala bi ga da nije bilo Semvajsa koji je prvo oslepeo Šelobu svetlošću Boci. Galadrijeline, a zatim je teško ranio vilinskim mačem. Izgleda da je ona odgmizala da bi uginula u svojoj jazbini.

Šumari Itilijena

Na kraju dvadeset devetog veka Trećeg Doba Sunca Turin II, Vladajući Namesnik Gondora izdao je naredbu da se obrazuje jedno bratstvo vitezova u Severnom Itilijenu, jer su moć Gondora u toj zemlji ugrožavali neprijatelji iz Mordora i Morgula. Tako je obrazovana družina zvana Šumari Itilijena. Ti vitezovi su bili odeveni u zeleno, kao stanov-nici šuma, a borili su se lukovima, kopljima i mačevima. U godinama pre Rata za Prsten, njihov zapovednik bio je Faramir, drugi sin Denetora, Vladajućeg Namesnika Gondora. Najveće od njihovih prebivališta bilo je ono skloništc pećina i tunela iza velikog vodopada, odakle se pogled pružao daleko preko Dolova Anduina. To mesto se zvalo Henet Annun, "prozor sunčevog zalaska".

Šumari Severa

Tokom mnogih vekova Trećeg Doba Sunca, u zemljama Erijadora, lutali su Ijudi jarosnih lica, odeveni u ogrtače sive ili zelene kao šuma, s kopčom kao srebrna Zvezda na levom ramenu. Imali su sive oči, bili naoružani mačem i kopljem i nosili su dugačke kožne čizme. Običan narod Erijadora zvao ih je Šumari, a za njih se mislilo da su čudni, neprijateljski nastrojeni Ijudi. Jer iako su lutali svim zemljama Erijadora pešice ili na čudnim rutavim Konjima, to su činili nečujno. Zaista je malo njih znalo ko su i odakle su došli ti žilavi, od vetra ogrubeli i izborani Šumari. Ali, kao što "Crvena Knjiga Zapadne Međe" otkriva, Šumari su u stvari bili poslednji plemići i vitezovi onog nekada velikog dunedainskog kraIjevstva Arnor, a njihov poglavar bio je Uzvišeni dunedainski Kralj. U godinama pre i posle Rata za Prsten bio je to Aragorn, sin Aratorna, koji se kao Šumar zvao Strajder (Krakatilo). U to vreme, jedan po imenu Halbarad, koji je ubijen na Pelenorskim Poljima, bio je Aragornov glavni zapovednik među Šumarima, dok su čuveni sinovi Elronda Poluvilenjaka, Eladan i Elrohir takode jahali u toj četi.

U Ratu za Prsten Aragorn je krunisan za Kralja Elesara, gospodara blizanačkih kraljevstava Arnora i Gondora, a Šumari su slavljeni kao najveći među Ljudima tog Ponovno Ujedmjenog Kraljevstva.

Šumski Ljudi

U Trećem Dobu Sunca živeo je u Mrkoj šumi jedan narod po imenu Šumski Ljudi Mrke Šume. Oni su bili potomci Severnjaka. U savezu sa Beorninzima i Vilenjacima Šumskog Kraljevstva borili su se protiv zla koje je ušlo u tom dobu u Dol Guldur na jugu Mrke šume. Iz tog mesta dolazili su Orci, Pauci i Vukovi u velikom mnoštvu, i bitka da se očisti ta velika šuma bila je dugotrajna i strašna. U Ratu za Prsten ta bitka je nazvana Bitka pod Drvećem. Sever su preplavili Vilenjaci, Šumski Ljudi i Beorninzi, satirući zle slugeranje Dol Guldura kao vatra slamu. Vilenjaci Lotlorijena su zauzeli Dol Guldur, srušili njegove zidine i razorili njegove tamnice. Tako je na kraju tog Doba šuma očišćena i dobila novo ime Šuma Zelenog Lišća, a zemlje između severnog kraljevstva Šumskih Vilenjaka i južnih šuma zvane Istočni Lorijen su date Šumskim Ljudima i Beorninzima da ih zadrže kao nagradu i svoj sopstveni zakoniti posed.

Šumski Vilenjaci

Među Vilenjacima koji su preduzeli Veliko Putovanje bili su i Teleri. Od ovog roda bili su Nandori, "oni koji se vraćaju", koji su se zaustavili na maršu na zapad kod Reke Anduin i dalje nisu išli. Među ovim Nandorima bilo je nekih koji su se naselili u Zelenšumi i Lotlorijenu. Oni su nazvani Šumski Vilenjaci jer je većina njih živela u šumama: oni su bili plemenski narod koji nije podizao gradove i nije imao kraljeve.

U godinama koje su usledile posle Prvog Doba Sunca, međutim, broj ovih noldorskih i sindarskih Vilenjaka se smanjio, kao i njihove zemlje, i da bi uvećali svoja kraIjevstva ovi Visokorodni Vilenjaci su primili Šumske Vilenjake kao svoje podanike. Na taj način Šumski Vilenjaci su naučili mnogo od Visoko vilenjačkog jezika i kulture, i mnoge veštine koje su došle iz Neumirućih Zemalja. Neko vreme Šumski Vilenjaci su jačali i napredovali pod ovim gospodarima. Najveća moć i lepota su se mogle naći kod Šumskih Vilenjaka kojima su vladali Keleborn i Galadrijela u Zlatnoj Šumi Lotlorijen. Jer se Keleborn, rođak Tingolov, ubrajao među najveće velikaše Sindara, a Galadrijela je bila kći Uzvišenog Kralja Noldora koji je ostao u Neumirućim Zemljama; tako je ona bila najplemenitijeg roda od Vilenjaka koji su ostali u Srednjoj Zemlji. Moć Keleborna i Galadrijele nad Zlatnom Šumomje držala zlo na odstojanju, i Šumski Vilenjaci su i dalje doživljavali procvat za vreme nedaća Trećeg Doba, iako su tri puta napadani. Ti Vilenjaci su bili Galadrimi, "narod drveća", i tek kad je Kraljica Galadrijela konačno otišla u Neumiruće Zemlje svetlost i slava Zlatne Sume je izbledela.

U vilenjačkom zapisima se govori kako je u Zelenšumi Velikoj (koja je kasnije nazvana Mrka šuma) tokom Drugog, Trećeg i četvrtog Doba Sunca postojalo Šumsko Kraljevstvo sindarskog Gospodara Tranduila. Skriveni grad Šumskih Vilenjaka Tranduilaovih bio je prelep i čudesan,jer je bio umanjena slika i prilika drevnog sindarskog kraljevstva Menegrot - nekad najlepšeg grada u Srednjoj Zemlji. A deo njegove lepote je ostao da živi i odoleo mračnim osvajanjima Trećeg Doba, čak i Bici pod Drvećem za vreme Rata za Prsten. Priča se da je u Četvrtom Dobu kraljev sin odveo deo Šumskih Vilenjaka ovog kraljevstva u šumovite predele Itilijena i Gondora. Taj princ se zvao Legolas i on je postao gospodar Vilenjaka u Itilijenu. Neko vreme je ovaj narod takođe napredovao, jer je bio Vilenjak koji je stekao siavu u Ratu za Prsten i koji se sa svojim velikim prijateljem Gimlijem Patuljkom borio u bitkama od Rogburga, Pelargira i Pelenorskih Polja. Zaista, kao jedan od Družine Prstena, sa svojim sjajnim vilenjačkim pogledom, svojim poznavanjem šume i svojom preciznom streljačkom veštinom, bio je od velike koristi u Potrazi. I mada je Legolas vladao svojim novim kraljevstvom mnogo godina u Četvrtom Dobu, posle nekog vremena se, sa Gimlijem, ukrcao na jedan Vilin-brod i otplovio u Neumiruće Zemlje.

Charmed · Malo ~ mače ~

T

Tangorodrim

Ogromna vulkanska planina koju je Morgot uzdigao iznad svoje moćne oružarnice i tvrđave Angband, pošto je Ungolijant uništila Drveće Valara i ukrala Silmarile zvala se Tangorodrim. Ova strašna planina s tri vrha od lave i vulkanskog kamena stalno je bljuvala otrovan dim i isparenja. Njeno ime znači "planina tlačenja" i duboko u njenoj utrobi Morgot je začeo i okupio mnoga čudovišta i zla stvorenja. Međutim, Tangorodrim nije preživeo Prvo Doba Sunca jer je, kada u Velikoj Bici za vreme rata Besnih ubijen Ankalagon Crni, najsilniji od Krila-tih zmajeva, pao sa neba i razvalio Tangorodrim.

Tanikvelase

Među mnogim divnim, mirisnim zimzelenim drvećem koje su Vilenjaci Tol Ereseje doneli kao dar i blagoslov u Numenor bilo je jedno po imenu Tanikvelase. Cvet, list i koru su Numenorejci veoma cenili zbog njihovog prijatnog mirisa. Njegovo ime nagoveštava da je drveće poreklom bilo sa obronaka Tanikvetila, Svete Planine Manveove i najviše planine u Neumirućim Zemljama.

Tanikvetil

Najviša planina u Ardi bila je Tanikvetil u istočnim Pelori Planina-ma u Neumirućim Zemljama. Tanikvetil znači "visoki beli vrh" i na njegovom vrhu je izgrađen Ilmarin, dvori kralja i kraljice Valara, Manvea i Varde. Sa prestola na vrhu Tanikvetila Manveu se pogled pružao na sve zemlje Arde. Vanjari Svetli Vilenjaci su živeli na njegovim padinama i zvali ga Oilose, što znači "uvek snežno beo", zato što je uvek bio pokriven snegom. Ovaj Olimp Arde bio je poznat i pod mnogim drugim imenima: Bela Planina, Gora Večnobela, Amon Uilos i Sveta Planina.

Tareldari

Pripadnici vilinskog naroda koji su se odazvali pozivima Valara otišli na Zapad i videli Blagosloveno Kraljevstvo u danima Svetlosti Drveća, na kvenijskom jeziku su nazvani Tarel-dar ili Visokorodni Vilenjaci. Bili su veliki narod koji je doživljavao procvat i napredovao, i gradio vilinske gradove i kraljevstva kakvima se nisu mogli naći ravna nigde u Srednjoj Zemlji, i kakvih više nikad neće biti, jer Tareldari su bili bistrog oka i oštrog uma. Porediti njih sa Morikvendijima bilo bi isto kao porediti dijamante s ugljem.

Tark

Na vestronskom narečju bilo je mnogo reči uzetih iz vilenjačkog koje su bile iskrivljene orčkom upotrebom. Jedna od njih bila je kvenijska reč "tarkil", što znači Dunedaini. U orčkoj upotrebi ona se pretvorila u Tark, podrugljivo ime za Ljude Gondora.

Tasarion

Među najdrevnijim drvećem bilo je ono koje su Vilenjaci prvo nazivali Tasarion. S mnogo drugih vrsta drveća ono je došlo na Svet u Dobima Svetiljki po želji Javane, Kraljice Zemlje. Tasarion je bilo jako, dugovečno drvo koje je najviše volelo da raste pored ruševina, jezera, močvara i potoka. U Dobima Zvezdane svetlosti najveća šuma ovog drveća na Srednjoj Zemlji bila je u Nan-tasarionu, "dolini Tasariona", u Belerijandu. I mada je ova šuma uništena kad je Belerijand potonuo u more, vrsta Tasariona je preživela sve promene Sveta, pa čak i velike najezde rase Ljudi. Jer Tasarion je drveće koje Ljudi sad zovu Vrba.

Teleri

Bilo je tri Roda Vilenjaka koji su u godinama Zvezda krenuli na Veliko Putovanje sa Istoka Srednje Zemlje u Neumiruće Zemlje. Prva dva su se nazivala Vanjari i Noldori, i oni su bili prva velika grupa Vilenjaka koja je stigla u Neumiruće Zemlje s one strane Velikog Mora. Ljudi Trećeg Roda su bili Teleri; njihova sudbina se razlikovala od sudbine prva dva roda, jer su bili najbrojniji od vilenjačkih naroda, i zato je njihov prelazak preko predela Srednje Zemlje bio najsporiji. U toku Velikog Putovanja Teleri su postali raštrkan i podeljen narod.

Kod Pograničnih zemalja Zapada Srednje Zemlje Teleri su počeli da oklevaju, ustuknuvši u strahu od prelaska Velike Reke Anduin i Maglenih Planina. Neki Vilenjaci su otišli na jug u Dolove Anduina, gde su živeli mnogo vekova. Ti Ijudi su nazvani Nandori, a uzeli su za svog gospodara jednog po imenu Lenve.

Ali glavnina Telera je otišla dalje prema zapadu, preko Maglenih i Plavih Planina, do zemlje koja je kasnije nazvana Belerijand. Tada je došlo do najveće podele među Telerima. Svi su bili ulogoreni u jednoj velikoj šumi iza Reke Gelion, kad su izgubili svog kralja, Elvea Singola, koji je jedini među njima video Svetlost Drveća Valara u Neumirućim Zemljama. Elve je ušao u Šumu Nan Elmot i tu, začaran, postao opčinjen Ijubavlju prema Melijani Maji. Ostao je tako opčinjen, mada su proticale godine, a njegov narod je tragao za njim. Jedan deo njih, koji su sebe nazivali Eglat, "napušteni", nije hteo da ide dalje bez njega. Oni su mu ostali verni, sve dok se napokon nije vratio s Melijanom, svojom nevestom. Eglati su promenili ime u Sindari, "Sivi Vilenjaci", i pod ovim sjedinjenjem Vilenjaka i Maje sagradili su najmoćnije kraljevstvo Vilenjaka na Srednjoj Zemlji u godi-nama Zvezdane svetlosti.

Ali, mnogo pre nego što se Kralj Elve vratio, veći deo Telera je uzeo njegovog brata Olvea za kralja i ponovo pošao na zapad do Velikog Mora. Tu su čekali od Valara neki znak koji bi ih odveo u Neumiruće Zemlje. Teleri su čekali dugo na obalama Srednje Zemlje i zavoleli more pod Zvezdama. Dok su bili na obalama, pevali su pesme o tuzi i hrabrosti. Od svih Vilenjaka, oni su bili najzanosniji pevači, i najviše su voleli more. Neki su ih zvalli Lindari, "pevači", a drugi Falmari, Morski Vilenjaci. Čuvši pesme Vilenjaka, Ose, Majar od talasa došao je kod Telera i pevao im o talasima i moru. Oni su mnogo naučili od Osea o moru i Ijubav koju su osećali kad bi ugledali ili oslušnuli te uzburkane obale Srednje Zemlje je postajala sve veća.

Tako se desilo da su, kad je Ulmo Gospodar Okeana došao Telerima s onim neusađenim ostrvom koje mu je bilo brod, još jednom neki od ovog roda odustali od Putovanja. Oni su nazvani Falatrimi, "Vilenjaci od Falasa", koji su tu ostali iz Ijubavi prema obalama Srednje Zemlje. Za svog gospodara su izabrali Kirdana i naselili su se u lukama Britombar i Eglarest. U potonjim godinama bili su prvi brodograditelji Srednje Zemlje.

Najveći deo Telera je otišao na Zapad sa Ulmoom, mada ih je Ose pratio i pevao im, ne htevši da im dopusti da zaborave blaženstva mora. Ulmo, videvši da oni toliko vole talase, nije bio raspoložen da ih odvede van domašaja mora. Tako, kad je stigao nadomak Neumirućih Zemalja, nije ih odveo na obalu, već je ukotvio ostrvo u Zalivu Eldamar, nadomak Svetlosti i zemlje njihovih srodnika, mada je ona bila van njihovog domašaja. Još jednom je Putovanje Telera zaustavljeno, i tokom jednog Doba oni su ponovo živeli odvojeno od svojih srodnika. Njihov jezik se promenio usled boravka na Tol Ereseji, "Samotnom Ostrvu"; zvuci mora klizili su im uvek s jezika i njihov govor više nije bio govor Vanjara i Noldora.

Međutim, Valari su' bili nezadovoljni svojim bratom Ulmoom, jer su želeli da dovedu treći rod na obalu njihovog pravog kraljevstva. Na njihov zahtev Ulmo je popustio i poslao im ponovo Osea. Ose ih je nerado podučio veštini brodogradnje i, kad su brodovi sagrađeni, Ulmo imje poslao Labudove širokih krila, koji su konačno odvukli Telere u Eldamar.

Teleri su bili zahvalni što se njihovo Putovanje napokon završilo, a dobrodošlica na koju su naišli je zaista bila velika. Noldori i Vanjari su došli iz grada Tiriona na Tuni, s mnogo darova od dragog kamenja i zlata. Is vremenom su Teleri upoznali Svetlost Drveća i mudrost valarskog naroda. Pod kraljem Olveom gradili su prelepe palate od bisera, i brodove nalik na Ulmove labudove, s očima i kljunovima odjantara i zlata. Svoj grad su nazvali Alkvalonde, što znači "luka Labudova". Ostavši blizu talasa koje su naučili da vole, oni su hodili po obalama ili plovili u Zalivu Eldamar. Teleri su bili srećan narod i takvi su i ostali; njihovi brodovi su stalno isplovljavali kroz lučnu kapiju njihovog grada koju je u steni isklesalo more. Malo su znali o ratu i borbi, njihova glavna zanimanja su vezana za more, brodove i pevanje. To su njihove glavne radosti.

Rat je među njih stigao dvaput, i svaki put je bio neočekivan. Prvi put, prema "Aldudenie" - priči o Mračenju Valinora - Feanor, gospodar Noldora, došao je Telerima Alkvalondea, želeći njihove brodove da bi njima otišao u Srednju Zemlju gde bi se osvetio za očevu smrt i povratio Silmarile od Morgota. Međutim, Kralj Olve mu nije uslišio želju, i zato su besni Noldori pobili mnoge od Telera i oteli im brodove. Bilo je lo prvi put da se zna da je u Ardi Vilenjak ubio Vilenjaka. Ovo rodoubijanje se uvek ubrajalo u veliko zlo i zauvek potom se zameralo sinovima Feanora.

Još samo jednom su se Teleri Alkvalondea okušali u ratu. To je bio Rat u kom su Valari, Majari i Eldari otišli u Veliku Bitku na kraju Prvog Doba Sunca i porazili pobunjenog Valara, Melkora, koga su Vilcnjaci nazvali Morgot. Ali čak i tad se Teleri nisu borili, nego su samo koristili svoje brodove da prevezu vanjarske i noldorske ratnike iz Neumirućih Zemalja preko zapadnog mora u Srednju Zemlju. I mada su hteli da pomognu Noldorima, ne bi umrli za njih na bojnom polju, jer su dobro pamtili Prvo Rodoubijanje na tlu Eldamara.

"Akalabet" priča kako su se, kad je Numenor razderao trbuh Sveta svojim Padom, Sfere smrtnih i besmrtnih zemalja odvojile. Odonda su samo brodovi Telera mogli da predu jaz između Sfera. Divni beli Labuđi brodovi Telera su čudo i smrtni Svet nikada nije video njima ravne, mada oni i dalje plove u Zalivu Eldamar i ploviće sve do Poništenja Ee.

Teleri Morski Vilenjaci Eldamara i Tol Ereseje. Teleri su gradili palate od bisera i brodove u obliku Labudova. Najupućeniji u morske zakone i oso-benosti, sprijateljili su se s Ljudima Numenora i ucili ih kako da zagospo-dare morima.Teleri Morski Vilenjaci Eldamara i Tol Ereseje. Teleri su gradili palate od bisera i brodove u obliku Labudova. Najupućeniji u morske zakone i oso-benosti, sprijateljili su se s Ljudima Numenora i ucili ih kako da zagospo-dare morima.

Telkontari

Na kraju Rata za Prsten ustoličenaje nova loza kraljeva da vlada nad kraIjevstvima Arnor i Gondor. Prvi od ove loze bio je Aragorn, sin Aratorna, koji je postao Kralj Elesar Ponovno Ujedinjenog Kraljevstva. On je odabrao ime Telkontar za svoju Kuću, jer je to bio kvenijski oblik reči Krakatilo, imena pod kojim je on bio znan u godinama izgnanstva. Njegovi potomci i naslednici sačuvali su ime Kuće kojuje Aragorn osnovao, nazivajući se Telkontari.

Teoden

Severnjak, kralj Rohana, rođen 2948. Trećeg Doba, Teođen, sin Tengela, postao je sedamnaesti kralj Rohana 2980. Bio je dobar i snažan kralj, ali pred kraj svoje vladavine pao je pod uticaj Grime Crvjezika, koji je bio tajni sluga zlog Čarobnjaka Sarumana. Međutim, 3019. Gandalf ga je izlečio od zlih čini Sarumanovih. Teoden je uzjahao svig pastuva Snežnu grivu i predvodio Severnjake Rohana na bojnom polju Rogburg i Pelenorskim Poljima. Na Pelenoru, pošto je porazio Haradrime, Teoden je poginuo ratničkom smrću usudivši se da se suprotstavi Vešcu-kralju od Angmara.

Tilion

Majar, čuvar Meseca, Tilion od Srebrnog Luka je nekada bio majarski duh Oromea Lovca. Međutim, pošto je Telperion, poslednji cvet srebrnog Drveta Valara, ostavljen na jednu srebrnu barku da bi postao Mesec, Tilion je odabran da bude njegov duh-čuvar. Od prvog uzdizanja Meseca on, uz veliki trud, svake noći nosi srebrnu barku i cvet po nebesima.

Tindomerel

Najbajnija od ptica pevačica Arde bilaje Tindomerel, "kći sutona", koju su obični Ljudi zvali Slavuj. Vilenjaci su voleli ovu noćnu pevačicu koju su nazivali Tinuvjela, "deva od sumraka", i ispričali su mnogo priča u kojima i slavuji igraju određenu ulogu.

Tingol

Vilenjački kralj Dorijata. Rođeni kralj Voda Buđenja na početku Doba Zvezdane Svetlosti kao Elve Singolo - koji je kasnije postao Kralj Tingol bio je Uzvišeni Kralj telerskih Vilenjaka. Bio je najviši od Vilenjaka, i imao je srebrnu kosu, i predvodio je svoj narod na Velikom Putovanju. To je činio sve do Belerijanda gde je sreo Melijanu Maju i pao u Ijubavni zanos koji je potrajao mnogo godina. Do vremena kad se ponovo pojavio, većina Teleraje uzela njegovog brata Olvea za svog novog kralja i završila putovanje. Oni koji su se zadržali postali su Sindari ili Sivi Vilenjaci. Sa svojim preobraženim Kraljem Tingolom, što znači "Kralj Sivi Ogrtač", i svojom Kraljicom Melijanom Majom, oni su sagradili šumsko kraljevstvo Dorijat i dvore Menegrota. Tingol je vladao kraljevstvom u miru tokom svih Doba Zvezda, a Melijana je rodila izuzetnu Princezu Lutijenu. Čak i tokom ratom istrzanog Prvog Doba Sunca izgledalo je da je Dorijat bezbedan jer su ga štitile čini zvane Pojas Melijanin. Međutim, u petom veku Tingolova kći se srela sa smrtnim junakom Berenom i zaljubila se u njega. Ne želeći da zbog jednog smrtnika izgubi kćer, Tingol je poslao Berena u Potragu za Silmarilom. Ljubavnici su uspeli da ukradu dragulj iz Morgotove krune. Međutim, kada je Tingol unajmio Patuljke Nogroda da umetnu Silmaril u ogrlicu zvanu Nauglamir, zanatlije je iznenada obuzela žudnja da poseduju dragulj. Ubili su Tingola i ukrali Silmaril.

Tinuvjela

Mnoge pesme i priče su sastavljene o noćnoj ptici pevačici koju Ijudi zovu slavuj. Od svih ptica njegova pesma je najomiljenija jer, kao i sami Vilenjaci, i on peva pod svetlošću zvezda. Ta ptica ima mnoga imena: Dulin ("noćni pevač"), Tindomerel ("kći sumraka"), Lomelinde ("sutonski pevač") i Tinuvjel ("deva od sumraka").

Najveće legende o ovoj ptici poticale su iz Dorijata. Jer Kraljica Sivih Vilenjaka, Melijana Maja, uvek je bila okružena umilnim glasovima Slavuja. Konačno je Melijani i Kralju Tingolu rođena kćer jedino dete rođeno iz veze Vilenjaka i Majara u Krugovima Sveta. Ona je bila najlepša od svih Vilenjaka, najzanosnija pevačica u celoj svojoj rasi, i zato je nazvana Lutijena Tinuvjela. "Balada o Leitijanu" priča kako je čarolijom svoje pesme ona zagospodarila ogromnom silom Arde. Ali, kao kratkoveka noć ona je iščilela sa Sveta, jer je uzela za muža smrtnika Berena, sina Barahirovog, i sama je postala smrtna. Tako je najbajnije biće na Ardi nestalo mnogo pre no što je okončano Prvo Doba Sunca.

Mnogo pesama govori o Lutijeninoj lepoti, a u "Priči o Aragornu i Arueni" se kaže da je u Trećem Dobu Sunca tamna lepota Lutijenina ponovo otelovila u Arueni, kćeri Elronda Poluvilenjaka. Aruena je takođe bila poznata kao Tinuvjela. Njena pesma je bila bajna i, kao i Lutijena, udala se za smrtnika i odabrala smrtni život.

Tirion

U Neumirućim Zemljama noldorski i vanjarski Vilenjaci su sagradili prvi i najveći grad u Eldamaru. Bio je to Tirion od belih kula i kristalnog stepeništa. On se nalazio na brdu Tuni u Kalakiriji, Prolazu Svetlosti. Grad je bio tako postavljen da ne samo što su Vilenjaci mogli da žive u Svetlosti Drveća i gledaju na more, nego su takode, iz senke Tune i visokih kula, mogli da posmatraju svetlucave zvezde koje su obasjavale svet pod sobom s one strane valinorskih Pelori Planina. U skladu sa tim, ime Tirion je vilenjačka reč za "osmatračnicu", i možda se odnosi posebno na najvišu kulu koja se zvala Mindon Eldalieva i u kojoj je bila postavljena jedna velika srebrna svetiljka. U dvorištu ove kule zasađeno je sveto Belo Drvo Eldara, Galation.

Tol Ereseja

U prvim Dobima Arde je postojalo jedno veliko ostrvo usred Velikog Mora Belegaira koje je Ulmo Valar, Gospodar Okeana, usadio i pretvorio u ploveće ostrvo koje mu je služilo kao neki ogromni brod. Bio je to Brod Ulmoa kojimje on prevezao vanjarske i noldorske Vilenjake na Velikom Putovanju iz Srednje ZemIje u Neumiruće Zemlje. Posle polaska, međutim, jedan deo ostrva se nasukao tik od Belerijanda, otcepio se i postao Ostrvo Balar. Bilo kako bilo, Vanjari i Noldori su bezbedno stigli i Ulmovo ostrvo se vratilo u Belerijand da bi prevezlo telerske Vilenjake. Međutim, prošlo je mnogo godina od prvog prelaska, i u to vreme Teleri su toliko zavoleli more da je Ose, majarski duh, Gospodar Talasa, ubedio Ulmoa da ne završe prelazak, već da ukotve ostrvo u Zalivu Eldamar. lako nadomak Neumirućih Zemalja i svoje braće u Eldamaru, tokom jednog Doba Zvezdane Svetlosti telerski Morski Vilenjaci su bili odvojeni od svoje braće, i za to vreme ostrvo je dobilo ime Tol Ereseja, "Samotno Ostrvo". Tek kad su naučili veštinu brodogradnje okončana je njihova izolovanost. Odonda su oni gospodarili morima i išli su kud su želeli. Neki su otišli i sagradili telerski grad Alkvalonde u Eldamaru, a drugi deo je ostao na Tol Ereseji i njegovom pristaništu Avaloneu, koje je gledalo na istok preko mora. To su bili Vilenjaci koji su trgovali s Numenorejcima i donosili im znanje i darove tokom Drugog Doba Sunca pre Promene Sveta, i čija je bela kula Avalonea mogla da se spazi kako svetluca u zapadnom moru s najvišeg vrha Numenora.

Tol Sirion

U Belerijandu je tokom Prvog Doba Sunca postojalo jedno zeleno ostrvo na severnom toku Reke Sirion koje je nadziralo Prelaz Siriona. Bio je to Tol Sirion, i tu je noldorski princ Finrod sagradio tvrdavu Minas Tirit da čuva prelaz od Morgotovih snaga. Ono je ostalo bezbedno sve do godine 457. kada gaje zauzeo Sauron i silna vojska Vukodlaka. Odonda se jednu deceniju ostrvo zvalo Tol-in-Gaurot, "ostrvo Vukodlaka". U njegove tamnice bačeni su Finrod i Beren, i ostali tu sve do dolaska Lutijene i Huana Vučjaka Valara. U sukobu koji je usledio Huan je zaklao Sauronovog glavnog zapovednika Draugluina, gospodara i praoca Vukodlaka, i savladao samog Saurona u vučjem obličju. Posle Huanove pobede zle sile su pobegle s ostrva koje je ponovo nazvano Tol Sirion. Finrod je tu sahranjen, i to je ostalo zeleno i mirno ostrvo sve do kraja tog doba i razaranja Belerijanda.

Tom Bombadil

Majar, gospodar Stare Šume, Tom Bombadil bilo je hobitsko ime za moćnog i čudnovatog gospodara Stare Sume. Među Vilenjacima zvan Jarvain Benadar, što znači i "star" i "bez oca", on je verovatno bio majarski duh koji je došao u Srednju ZemIju u Dobima Zvezdane Svetlosti. Patuljci su ga zvali Forn, dok su ga Ljudi znali kao Oralda. On je bio veoma neobičan i veseo duh. Bio je nizak, stamen Čovek, s plavim očima, crvenim licem i smeđom bradom. Nosio je plavi kaput, visoki pohabani šešir s plavim perom i žute čizme. Uvek pevajući ili govoreći u stihovima, izgledao je kao neko budalasto biće, ali je u Staroj Šumi njegova vlast bila apsolutna, i nikakvo zlo nije bilo dovoljno snažno da ga dotakne. Žena mu je bila Zlatozrna Kći Reke. Tom Bombadil je odigrao ulogu u Potrazi za Prstenom spasavši Hobite koji su nosili Prsten dva puta: prvo od Starca Vrbe u Staroj Šumi, a kasnije od Utvara Prstena u Sprudovima Humki.

Torin III

Patuljački kralj Erebora. Poznat kao Torin Kamenšlem, ovaj sin Daina Gvozdenstope (naslednika Torina II) rođen je u Ereboru 2866. Trećeg Doba. Postao je Kralj pod Planinom 3019, pošto mu je otac poginuo braneći Erebor za vreme Rata za Prsten. Kao hrabar ratnik, Torin Kamenšlem je okupio svoj narod i, s Ljudima Dola, razbio opsadu Erebora i porazio vojske Istočnjaka i Orka.

Torin II

Patuljački kralj u izgnanstvu. Rođen 2746. Trećeg Doba u Kraljevstvu pod Planinom, Torin je bio unuk Kralja Trora. 2770. sve Patuljke Erebora je isterao iz planine Smaug Zmaj. 2790. ubijen je njegov deda, a njegov otac Train II poveo je svoj narod u Rat Patuljaka i Orka. U to vreme postao je poznat kao Torin Hrastoštit zato što je, kad je razoružan za vreme Bitke od Azanulbizara, upotrebio kao oružje jednu hrastovu granu. Posle rata Torin Hrastoštit je ostao u Plavim Planinama i 2845. postao je Torin II, kralj u izgnanstvu. Nakon gotovo čitavog stoleća, 2941. organizovao je ekspediciju Torina i Družine i otišao u Potragu za Samotnom Planinom. Ova pustolovina je kao ishod imala smrt Smauga Zmaja i ponovno uspostavljanje patuljačkog Kraljevstva pod Planinom. Međutim, u borbi da zadrži posed nad onim što je družina stekla, Torin Hrastoštit je smrtno ranjen u Bici Pet Vojski i ubrzo potom umro.

Torin I

Patuljački kralj Sivih Planina, rođen u Kraljevstvu pod Planinom 2035. Torin je bio sin Kralja Traina I. 2190. postao je Torin I, drugi Kralj pod Planinom. Trideset godina kasnije, poželevši da se suoči s novim izazovima, Torin je poveo svoj narod u Sive Planine gde je osnovao jedno uspešno i bogato kraljevstvo, i vladao njime sve do svoje smrti, 2289.

Torbin Kraj

Torbin Kraj je smatran među Hobitima za jednu od najlepših i najboljih hobitskih rupa u celom Hobitonu, ako ne i u celom Okrugu. Sagrađen u dvadeset osmom veku Trećeg Doba, na kraju Sačmarinog Niza, ona je bila dom tri generacije Baginsa (Torbića): Bunga, Bilboa i Froda. 3018, kad je krenuo na put s Družinom Prstena, Frodo je prodao Torbin Kraj Lobeliji i Lotou Sekvil-Baginsu. Od septembra 3019, za vreme poslednjih meseci Rata za Prsten, to je postao štab zlog volšebnika Sarumana, tokom njegove kratke strahovlade nad Okrugom. Posle Sarumanove propasti, Lobelija je vratila Torbin Kraj Frodu Baginsu. Kad je Frodo Bagins krenuo s obala Srednje Zemlje na jednom vilenjačkom brodu koji je išao u Neumiruće Zemlje, Torbin Kraj je postao dom Sema Gamdžija, njegove porodice i naslednika.

Torondor

Orao Okružujućih Planina, Torondor je bio kralj Orlova tokom Prvog Doba Sunca. S rasponom krila kojije dostizao trideset hvati (sto osamdeset stopa), on je izgleda bio najveći Orao koji je ikad živeo. Za vreme Ratova Belerijanda Torondor je spasao noldorskog princa Maidrosa sa Tangorodrima, vratio telo Kralja Fingolfina iz Angbanda i kandžama unakazio Morgotovo lice. Berena i Lutijenu je takođe izbavio iz Angbanda Gospodar Orlova. Vekovima su Torondorovi Orlovi branili od neprijatelja skriveno kraljevstvo Gondolin. Međutim, Torondor i njegovi Orlovi zadobili su najveću slavu u Velikoj Bici satrvši Krilate Zmajeve Angbanda. Izgleda da se Torondor, što znači "uzvišeni orao", vratio s Valarima i Majarima u Neumiruće Zemlje na kraju Prvog Doba Sunca.

Torozi

Za vreme Ratova Belerijanda u službu Morgota, Mračnog NeprijateIja, došla je jedna rasa Divova Ljudoždera velike snage. Vilenjaci su nazvali ta stvorenja Torozi, od čega su Ljudi kasnije izmislili ime Trolovi. Predanje Srednje Zemlje je puno priča o ovoj zloj ali glupoj rasi Divova koji su često napadali usamljene, neoprezne putnike.

Train l

Patuljački kralj Erebora, Train I je postao prvi Kralj pod Planinom na Ereboru 1999. Trećeg Doba Sunca. Roden u Moriji 1934. Train je bio sin Kralja Naina I. Njegov otac je vladao Morijom samo jednu godinu pre nego što ga je ubio Balrog 1981. Prisiljen da napusti Moriju, Train I je postao kralj u izgnanstvu. Najzad, Train I je doveo svoj skitački narod u Erebor, gde je pronašao onaj veliki dragulj koji se zove Arkenkamen, "srce planine". Tu je osnovao KraIjevstvo pod Planinom i živeo u sreći i blagostanju do svoje smrti, 2190.

Train II

Patuljački kralj u izgnanstvu. Rođen u Kraljevstvu pod Planinom 2644. Trećeg Doba Sunca, bio je sin Kralja Trora. 2770. Trora, Traina i sve PatuIjke Ereboraje odatle isterao Smaug Zmaj. 2790. Kralja Trora su ubili Orci Morije, a Train je započeo krvavi šestogodišnji Rat Patuljaka i Orka. Njegov vrhunac bio je pokolj Orka od Maglenih Planina u Bici od Azanulbizara, u kojoj je Train II izgubio jedno oko. Još uvek bez kraljevstva, posle rata Train II je živeo neko vreme u Plavim Planinama. Međutim, 2854. on je prilično lakomisleno rešio da se konačno vrati u Erebor sa nekoliko pratilaca. Nažalost, u Mrkoj šumi ga je zarobio Sauron i oduzet mu je poslednji Patuljački Prsten Moći. 2850, pošto je pet godina bio zatočen, Gandalf je uspeo da ga pronađe i Train je Čarobnjaku dao ključ tajnih vrata u Ereboru.

Trava-za-lulu

Pre dana Rata za Prsten Hobiti su bili miran narod koji se nije mogao pohvaliti velikim uticajem na Svet izvan Okruga. Međutim, dičili su se time da su prvi otkrili svojstva biljke nikotiane, na vilenjačkom nazvane Galenas, i postali majstori u veštini pušenja te trave. Kada su je prvobitno Ljudi doneli iz zemlje Numenor, ona je hvaljena samo zbog mirisa svog cveta.

Hobiti od Brija su je uzgajali specijalno da bi je pušili u lulama s dugim drškama. Ne znajući vilenjačko ime za ovu biljku, ili pak za to malo mareći ako su i znali, oni su je, po njenoj najčešćoj upotrebi, preimenovali u Trava-za-lulu. U ovoj zabavi oni su nalazili veliko uživanje, i, shodno Hobitima svojstvenom odnosu prema svemu što je izvor zadovoljstva, pušenje Trave-za-lulu je smatrano uzvišenim umećem.

Hobiti su takođe bili stručnjaci za fine Luline-trave i davali su primat onima iz Brija i Dalekojužnestvari, sledili su Dugodni List, Stari Tobi, Južna Zvezda i Jugosinor. Tako se iz centra Brija ova najčuvenija hobitska navika proširila po Srednjoj Zemlji i Patuljci i Ljudi su je uveliko upražnjavali.

Trnje Mordora

U crnoj zemlji Mordor nalazio se Gorgorot, gde su bili smešteni velika peć i kovačnica Gospodara Prstenova Saurona. On se dičio time da ništa ne raste na toj zatrovanoj zem-Iji, ali, kako govori "Crvena Knjiga Zapadne Međe", nešto živo se ipak usudilo da iznikne iz tog surovog tla. Na zaklonjenim mestima drveće nakaznih oblika i zakržljale sive trav-ke su izobličeno i lagano rasli i, mada je lišće bilo zgrčeno od sumpornih isparenja i legla larvi, nigde na Srednjoj Zemlji nisu trnjaci izrasli tako ogromni i divlji. Trnjaci Mordora bili su užasni, s trnjem dugim čitavu stopu, bodljikavim i oštrim kao bodeži Orka, i pružali su se nad zemIjom kao namotaji bodljikave žice. Ono je zaista bilo pravi plod zemlje Mordor.

Trolovi

Misli se da je u Prvom Dobu Zvezdane Svetlosti, u dubokim Jamama Angbanda, Melkor Neprijatelj okotio jednu rasu divovskih Ijudoždera koji su bili okrutni i snažni, ali s malo pameti. Ti divovi crne krvi su se zvali Trolovi, i tokom pet Doba Zvezdane Svetlosti vršili su dela onoliko opaka koliko je to njihova tupost dopuštala.

Trolove je, kažu, okotio Melkor zato što je želeo rasu moćnu kao što su divovski Enti, Pastiri Drveća. Trolovi su bili dvostruko viši i krupniji od najvećih Ljudi, a imali su kožu od zelenih krljušti kao oklop. Kao što su Enti bili sazdani od drveta, tako su Trolovi bili od kamena. Mada ne tako snažni kao Enti, koji su mogli da mrve kamenje, Trolovi su bili čvrsti kao stena i snažni. Ali, u čaroliji njihovog stvaranja potkrala se fatalna greška: oni su se plašili svetla. Čini njihovog stvaranja su bile bačene u tamu i kad bi svetlost pala na njih bilo bi kao da su te čini razbijene i oklop njihove kože bi se izvrtao na unutra. Njihova zla, bezdušna bića bila bi skršena jer bi postajali komadi beživotnog kamena.

Trolova glupost bila je tako velika da mnogi nisu uopšte mogli da se nauče govoru, dok su drugi naučili puke osnove Crnog Govora Orka. Premda su oni koji su hitrog uma često uspevali da obezvrede njihovu snagu, u planinskim pećinama i mračnim šumama njih su se s pravom plašili. Oni su najviše voleli da jedu sirovo meso. Ubijali su iz zadovoljstva, i nemajući nikakav razlog - izuzev svoju neodređenu lakomost - i gomilali su blaga koja su otimali od svojih žrtava.

U Dobima Zvezdane Svetlosti oni su slobodno tumarali po Srednjoj Zemlji i zbog njih i Orka putovanja su predstavljala veliku opasnosl. U to vreme često su išli u rat uz Vukove i Orke, i druge zle sluge Melkorove. Ali, u Prvom Dobu Sunca bili su daleko oprezniji, jer je silna svetlost Sunca za njih značila smrt, i u Ratovima Belerijanda izlazili su samo po mraku. U "Kventa Silmarilionu" je ispričano da su u Bici Nebrojenih Suza Trolovi u velikom broju bili telesna straža Gotmoga, Gospodara Balroga i, mada nisu bili ni vešti ni lukavi, borili su se žestoko i nisu znali za strah. Sedamdeset njih je ubio sam onaj veliki edainski ratnik po imenu Hurin, ali su drugi Trolovi nastavili da dolaze i najzad ga zarobili.

Posle Rata Besnih i Prvog Doba Sunca mnogi od trolovske rase su ostali u Srednjoj Zemlji i sakrili se duboko pod stenjem. Kad se u Drugom Dobu uzdigao Sauron Majar, on je uzeo k sebi te stare sluge svog gospodara Melkora. Sauron je takođe podario Trolovima prepredenost

U Trećem Dobu Sunca, kad se Sauron po drugi put pojavio u Mordoru, bilo je još uvek mnogo zlih i glupih Trolova koji su su se pojavljivali u Smrtnim Zemljama. Neke od ovih su zvali Kameni Trolovi; drugi su bili Pećinski Trolovi, Brdski Trolovi, Planinski Trolovi i Snežni Trolovi. Mnoge priče iz Trećeg Doba govore o njihovom zlu. U Hladnobrežju, severno od Rivendela ubili su dunedainskog poglavara Aradora.

U Trolčestarima Erijadora vekovima su se tri Trola hranila seoskim stanovništvom tog kraja. Po trolovskim merilima ta tri Trola su bila umni giganti, jer su govorili i razumeli vestronski jezik Ljudi i imali elementarna, premda pogrešna, znanja iz aritmetike. Ipak, oštroumnošću je Čarobnjak Gandalt uspeo da ih pretvori u kamen. U Moriji je Balrog zapovedao mnogim ogromnim Pećinskim Trolovima.

Ipak, kažu da Sauron još nije bio zadovoljan zloćom ovih slugu i da je nastojao da njihovu veliku snagu bolje upotrebi. Tako se desilo da je, pred kraj Trećeg Doba, Sauron nakotio Trolove velike lukavosti i okretnosti koji su mogli da podnesu Sunce dokle god je Sauronova volja bila uz njih, Njih je on nazvao Olog-hai, i oni su bili velike zveri koja su posedovale pamet i moć rasuđivanja zlih Ljudi. Naoružani otrovnim zubima i kandžama koje su parale, i s kamenim krljuštima, kao i ostali od trolovske rase, nosili su još i crne štitove, okrugle i ogromne, i zamahivali moćnim maljevima kojima su mrvili kacige neprijatelja. Tako je bilo u Planinama Mordora i šumama oko Dol Guldura u Mrkoj šumi gde je Olog-haie slao u rat Sauronove neprijatelje i vrebalo ih je veliko zlo.

U Ratu za Prsten na Pelenorskim Poljima i pred Crnom Kapijom Mordora ova užasna divlja bića su izazvala strašna razaranja. Ali, njih je održavala jedna moćna čarolija, i, kadje Prsten uništen i Sauron prešao u senke, čini su razbijene. Olog-hai su se kretali bez cilja kao da im je oduzet razum, bili su kao nema stoka koja tumara po mračnim poljima i uprkos svojoj velikoj snazi raštrkali su se i bili pobijeni.

Trolčestar

U Erijadoru, tokom poslednjih hiIjadu godina Trećcg Doba, šuma koja je stajala odmah na severu od Vilin-kraljevstva Rivendel zvala se Trolčestar. To je nekad bio civilizovani deo Arnora, i tu su se nalazile ruševine dunedainskih zamkova, ali od ratova sa Vešcem-kraljem od Angmara ova šuma je postala posed Trolova, divova kojima je najdraže bilo da se slade neopreznim putnicima. Trolčestar je bio dom tri diva: Berta, Toma i Vilijama Haginsa, koje je Gandalf pretvorio u kamen za vreme Potrage za Ereborom.

Turingvetil

Maja i Vampir, Turingvetil, što znači "žena senke", bila je zli majarski duh Melkora, koji je preuzeo obličje ogromnog vampirskog Slepog Miša. Tokom Prvog Doba Sunca Turingvetil je bila jedna od mnogobrojnih čudovišta koja su menjala oblik, a živela u Sauronovoj kuli na ostrvu Vukodlaka u Belerijandu. Ona je letela između Saurona i Melkora noseći poruke i čineći zlodela. Posle poraza Saurona i vukodlaka, izgleda da je njena moć uništena. Njen lik-ogrtač je uzela i iskoristila Lutijena da bi ušla u kraljevstvo Angband.

Tulkas

Valar zvani "Rvač", bio je Herkul Valara. Poslednji od Ainura koji su ušli u Ardu, došao je da se bori sa Melkorom u Prvom Ratu. Pravičan i preke naravi, Tulkas je voleo da oprobava svoju snagu s drugima. Bio je mladalačkog izgleda i lep, sa zlatnom kosom i bradom. Ponekad je zvan Tulkas Snažni, i Tulkas Astaldo, što znači "Smeli", a za ženu je imao Nesu Plesačicu. Za vreme Rata Sila, Tulkas je zarobio Melkora, a u vreme Rata Besnih izvršio je podvige u kojima se ispoljila njegova strahovita snaga.

Tuor

Edain od Dor-lomina, Tuor je rođen 473. Prvog Doba Sunca, baš pred Bitku Nebrojenih Suza u kojoj je njegov otac Huor ubijen a njegov stric Hurin zarobljen. Tuora su podizali sindarski Vilenjaci u pećinama Androta sve dok nije napunio šesnaest godina, kada ga je uhvatio i porobio Lorgan Istočnjak. On je kasnije pobegao i živeo četiri godine kao odmetnik. 496. Tuor je ušao u Skriveno KraIjcvstvo Gondolin da bi preneo Kralju Turgonu upozorenje Ulmoa, Gospodara Okeana, o predstojećem uništenju Gondolina. Turgon je, međutim, odbio da ode, i Tuor je takođe ostao tu i oženio se vilenjačkom princezom Idrilom. Ovaj par je imao samo jedno dete, Earendila. 511. Gondolin je opustošen. Tuor, Idrila i Earendil, sa preživelima iz Gondolina, pobegli su u Luke Siriona. Nekoliko godina kasnije Tuor je otplovio sa Idrilom i živeli su u Eldamaru.

Turgon

Vilin kralj Gondolina, rođen za vreme Doba Zvezda u Eldamaru, Turgon je bio drugi sin Fingolfina od Noldora. Posle uništenja Drveća Svetlosti bio je među Noldorima koji su gonili Morgota i Silmarile u Srednju Zemlju. U Belerijandu Turgon je prisvojio Nevrast kao svoje kraljevstvo. Međutim, godine 51. Prvog Doba Sunca, Valar Ulmo je pokazao Turgonu skrivenu dolinu Tumladen u Okružujućim Planinama. Tu je sagradio grad od belog kamena i nazvao ga Gondolin. Grad je završen 104, a Turgon je vladao svojim skrivenim kraljevstvom pet vekova. 473. je poveo Gondolindrime u Bitku Nebrojenih Suza u kojoj je samo žrtvovanje zaštitnice Edaina sprečilo potpunu propast. 496. Ulmo je poslao edainskog junaka Tuora da upozori Turgona, ali on je odbio da beži. Posle mnogo godina uhođenja, 511. Morgot je konačno otkrio gde se Gondolin nalazi i poslao svoje vojske da ga unište. Turgon je, sa svojim mačem Glamdringom u ruci, poginuo braneći svoj voljeni grad.

Turin Turambar

Edain od Dor-lomina i Zmajoubica, Turin je rođen 465. Prvog Doba, kao sin Hurina i Morvene. Posle propasti u Bici Nebrojenih Suza 473. Turin je poslat da ga odgajaju Sivi Vilenjaci kralja Tingola u Dorijatu. Od 482. Torin se, sa svojim učiteljem, sindarskim ratnikom Belegom Jakim Lukom, borio protiv slugu Morgota u močvarama Dorijata i izvan njega. 486. uzeoje ime Neitan i otišao u izgnanstvo. Pošto su zarobili Sitnog Patuljka, Mima, on i njegova odmetnička družina su pretvorili pećine pod Amon Rudom u središte svog delovanja. Tokom tog perioda zvali su ga Gortol Zmajeva Kaciga..0d 488. do 496. Turin je živeo u Nargo-trondu i zvao se Mormegil Crni Mač.

Charmed · Malo ~ mače ~

U

Ugluk

Uruk-hai od Izengarda. Za vreme Rata za Prsten Uglukje bio zapovednik svađalačke grupe Orka koja je u Rohanu zarobila Hobite, Merjadoka Brendibaka i Peregrina Tuka. Ubrzo potom tu skupinu su pobili Jahači Rohana. Ugluk je svoj čin verovatno dugovao činjenici da je bio krupniji, snažniji i gadniji od uobičajenih Orka. Uglukaje ubio Eomer, Maršal od Ridermarka.

Uilos

U Srednjoj Zemlji je postojao jedan cvet koji je uvek bio u cvatu, po imenu Uilos, što znači "beli", na vilenjačkom. Bio je to zvezdoliki cvet i pojavljivao se u velikom mnoštvu na grobnim humkama. Ljudi su ga zvali Simbelmine ili Večnoset, na vestronskomjeziku.

Uinena

Majarski duh mora, Uinena, Gospa od Mirnih Voda, bila je žena Osea, Gospodara Talasa. Oboje su služili Ulmoa, Gospodara Okeana, koji je vladao vodom u svim njenim oblicima. Uinenu su svi oni koji su išli po moru isto toliko voleli koliko su se Osea plašili. Mornari su se molili Uineni da im omogući bezbedan prelaz preko mora.

Ulairi

Duge istorije Prstenova govore kako se posle Rata Saurona i Vilenjaka pojavilo devet utvara u predelima Srednje Zemlje. To su bili Ulairi, koji su se zvali Nazguli u Crnom Govoru, a koje su Ljudi znali kao Utvare Prstena. Nekad silni gospodari među Ijudima, Ulairi su podlegli iskušenju volšebnog Prstena i konačno postali robovi Mračnog Gospodara Saurona. Priča o njihovom razaranju kraIjevstava Vilenjaka i Ljudi je dugačka i strašna.

Ulmo

Valar, Gospodar Okeana, Ulmo, što znači "Gospodar Voda", zapoveda kretanjima svih voda na Srednjoj Zemlji, od njenih mora, jezera i reka do kiše, magle i rose. Za vreme Doba Zvezda Ulmo je pomogao da se Vilenjaci dovedu u Neumiruće ZemIje, i često je podučavao Vilenjake u muzici i morskim zakonima i ćudima. Ulmo se nije često pokazivao, ali kad je to činio, bilo je to obično kao da se neki divovski morski kralj uzdiže iz vode s kacigom od kreste talasa i oklopom od srebra i smaragda. Glas mu je dubok i snažan, a kad duva u svoje rogove od morskih školjki, Ulumire, mora odjekuju od njihovog zvuka.

Umbar

Za vreme Drugog i Trećeg Doba Sunca najveće obalsko pristanište u Haradu, južnim predelima Srednje Zemlje, zvalo se Umbar. Ime Umbar odnosilo se na grad, pristanište, tvrđavu, rt i okolna obalska područja. Bila je to velika prirodna luka koja je do Drugog milenijuma Drugog Doba postala glavno numenorejsko pristanište u Srednjoj Zemlji. Godine 326. Drugog Doba Numenorejci su okupili moćnu flotu koja se iskrcala u Umbaru da bi se borila protiv Sauronovih snaga, ali posle razaranja Numenora Ijudi te rase u Umbaru pali su pod Sauronov uticaj. Oni su postali poznati kao Crni Numenorejci i često su predvodili moćne flote Umbara protiv Dunedaina Gondora, naročito onih u suparničkoj luci Pelargir. U desetom veku Trećeg Doba Kraljevi Gondora napali su Umbar i skršili moć Crnih Numenorejaca na moru i zauzeli njihovo pristanište, grad i posede. Umbarje postao deo kraljevstva Gondor i ostao to sve do građanskog rata i pobune 1448, kad su pobunjeničke snage i njihovi saveznici Haradrimi zauzeli pristanište i otcepili se od Gondora. 1810. Gondor je na kratko osvojio pristanište i grad, ali su ga Haradrimi ubrzo povratili. Ponovo su crni brodovi ili dromondi Umbara bili na vodama harajući po obali, i ovi Ijudi koje su zvali Korsari od Umbara postali su strah i trepet na moru. Očekujući da će Sauronova moć porasti, 2980. Aragorn II je (pod imenom Torongil) na čelu jednog odreda izvršio iznenadni napad na umbarsku luku i spalio veći deo njegove flote. Za vreme samog Rata za Prsten Korsari su napali Pelargir, ali ih je do nogu potukao Aragorn s Mrtvim Ljudima Dunharoua. Korsari su bili prisiIjeni da mole za mir i, tokom Četvrtog Doba Sunca, Umbar je bio pod upravom dunedainskih kraljeva Ponovno Ujedinjenog Kraljevstva Arnora i Gondora.

Umanjari

Od sveg novorođenog vilenjačkog naroda koji je odlučio da se odazove na pozive Valara i napusti Srednju Zemlju da bi došao u Neumiruće Zemlje, samo jedan deo je završio Veliko Putovanje, Oni koji su stigli u Neumiruće Zemlje, kontinent Aman, nazvani su Amanjar, dok su oni koji su se izgubili na putu i otcepili se od glavnih vojski nazvani Umanjar, "oni koji nisu iz Amana". Glavne otcepljene grupe Umanjara zvale su se Nandori, Laikvendi, Falatrimi i Sindari, ali bilo je takođe i mnogo manjih plemena i porodica među onima koji su se izgubili na tom dugačkom putu na kome su vrebale mnoge opasnosti.

Ungolijant

Pauk od Avatara, Ungolijant je bila čudovišna i divovska ženka Pauka koja je živela u Avataru, nenaseljenom zapadnom području između Pelori Planina Valinora i hladnog mora juga. Verovatno iskvareni majarski duh po svom nastanku i poreklu, bila je najgnusmja od svih stvorenja koja su ikad živela u Ardi. Posedovala je moć da isplete paučinu od tmine zvanu Nesvetlost Ungolijantina. Na Melkorov zahtev, Ungolijant je zatrovala i uništila Drveće Valara. Potom su Melkor i Ungolijant pobegli u Srednju Zemlju gde su nasrnuli da se bore jedno protiv drugog oko Silmarila. Takoje velika bila Ungolijantina zla moć da je sam Melkor mogao da bude nadvladan da je nisu oterale njegove legije Balroga. Ungolijant je pobegla u Dolinu Smrti u podnožju Planina Užasa u Belerijandu gde se parila s tamošnjim paukolikim stvorovima i stvorila jedan čudovišni nakot džinovskih Paukova. Kasnije je Ungolijant odlutala na jug u pustinje Harada, gde je ne našavši ništa drugo za jelo - prožderala samu sebe.

Uruci

U Trećem Dobu Sunca izašla je iz Mordorajeda strašna rasa divovskih Orka. U Crnom Govoru oni su se nazivali Uruk-hai, ali su uobičajeno zvani Uruci. Bili su visoki koliko i Ijudi, sa zlim osobenostima Orka, ali su bili snažniji i nisu se plašili svetla.

Uruk-hai

Godine 2475. Trećeg Doba jedna nova vrsta orčkih vojnika je izašla iz Mordora. Oni su se zvali Uruk-hai. Imali su crnu kožu, crnu krv i kose oči, bili su visoki skoro kao Ljudi i nisu se plašili svetla. Uruk-hai su bili snažniji i izdržljiviji od manjih Orka, i strašniji i opasniji u borbi. Nosili su crni oklop i crne pancirne košulje, imali su dugačke mačeve i koplja i štitove ukrašene Crvenim okom Mordora.

Kao što se razmnožavanje manjih Orka ubrajalo među najveća zla Melkorova, tako se stvaranje Uruk-haia računalo među Sauronova najstrašnija dela. Kako je Sauron stvorio bića nije poznato, ali se pokazalo da oni savršeno odgovaraju njegovim zlim ciljevima. Njihov broj se umnožavao i oni su odlazili među manje Orke i često postajali njihovi zapovednici, ili su obrazovali svoje čete, jer Uruk-hai su bili ponosni na svoju neustrašivost u borbi i prezrivo su se odnosili prema neznatnijim Sauronovim slugama.

Kad je mnoštvo Uruk-haia iznenadno navalilo na Ljude Gondora .kopljima i mačevima, poterali su Ljude pred sobom i na juriš osvojili Ozgilijat, upalili ga buktinjama i razrušili njegov kameni most. Tako su Uruk-hai opustošili najveći grad Gondora.

Ovo je, ipak, bio tek početak delovanja Uruk-haia, jer su ove velike Orke Mračne Sile cenile i oni su sa strašću vršili zla dela. Tokom Rata za Prsten Uruk-hai su bili među snagama koje su došle iz Morgula i Mordora. I, pod barjakom Sarumanove bele Ruke, došli su u velikom broju iz Izengarda u bitku od Rogburga. Međutim, s krajem Rata i padom Mordora, Uruk-hai su bili kao slamka pred vatrom jer, pošto Saurona više nije bilo, oni su, zajedno sa manjim Orcima i drugim zlim zverima, tumarali bez gospodara i bili ubijani ili naterani da se kriju u dubokim pećinama gde su mogli samo da se hrane jedan drugim, ili da pocrkaju.

Uruloki

Uruloki Vatreni zmajevi koji su se pojavili u Prvom Dobu Sunca iz Jama Angbanda bili su deo velike rase Zmajeva. Uruloki, ili "vrele zmije", imali su otrovne zube i kandže,

Utvare Prstena

Bilo je devet moćnih utvara koje je Sauron pustio u Srednju Zemlju pošto su iskovani Prstenovi Moći. U Crnom Govoru nazivali su se Nazgu-li, što na uobičajenom jeziku glasi "Utvare Prstena", i bili su glavne sluge i Sauronovi zapovednici.

Dugačka je priča o zlim delima Utvara Prstena, a sablasne senke ovih Crnih Jahača su izazivale strah u srcima čak i najhrabrijih naroda Srednje Zemlje.

Charmed · Malo ~ mače ~

V

Vaire

Valiera zvana "Tkalja". Ainurski duh Bezvremenih Holova koji je ušao u Ardu i postao jedan od Valara, Vaire je žena Mandosa, Citača Sudbine. Ona je tkalja sudbine jer tka zastirke koje vise na zidovima Kuće Mrtvih i pričaju priču o svetu do kraja Vremena.

Valari

Kada je Ei, "Svetu koji jeste", dat materijalni oblik, došao je u njega deo prve rase, Ainuri, "sveti". U Bezvremenim Holovima oni su bili bića čistog duha koja su, kako "Valakventa" beleži, ušli u Svet i, uzimajući zemaljsko obličje, podelili se u dva naroda. Manje moćan narod bio je mnogobrojan, i njihova priča se kazuje pod imenom Majari; većih sila bilo je petnaest na broju i oni se ovde opisuju kao Valari, Sile Arde.

U drevnim knjigama priča se da su se Valari i Majari, kada su došli i oblikovali grubo obličje Sveta, trudili da stvore savršenu lepotu koju su bili opazili u Viziji. Ali u tome je došlo do razdora i svađe među Valarima i rat je pokvario njihovo delo. Ipak, najzad je najednom ostrvu usred prostranog jezera u Srednjoj Zemlji stvoreno prvo kraljevstvo Valara zvano Almaren, a ceo Svet bio je osvetljen dvema blistavim Svetiljkama koje su stajale na Severu i Jugu. Tako je otpočelo Doba Svetiljki. Ali jedan od Valara se pobunio i razbio Velike Svetiljke Valara i razorivši ostrvo Almaren i njegove čarobne vrtove.

Tako su Valari napustili Srednju Zemlju i otišli na Zapad do kontinenta Aman gde su oko sebe postavili Pelori Planine i stvorili svoje drugo kraIjevstvo vrtova i palata još lepše od prvog. To kraljevstvo se zvalo Valinor, a njegov grad s kupolama, zvonima i velikim dvorima je nazvan Valimar. U to vreme je stvoreno Drveće Valara, kojeje davalo Večnu Svetlost, zlatnu i srebrnu, i ceo Aman unutar granica koje su obrazovale Pelori Planine bio je osvetljen; to kraljevstvo beše čudo od lepote.

Prvi od Valara je Manve, koji živi na Tanikvetilu, najvišoj planini Arde. On je Gospodar Vetra i Prvi Kralj. Ćitava Arda je njegovo carstvo, ali njegova glavna Ijubav je element vazduh, i zato se on zove Sulimo, "gospodar daha Arde". On sedi na uglačanom prestolu odeven u nebeskoplavu odoru, sa skiptrom od safira u ruci. Slične safiru su i Manveove oči, ali još sjajnije, i strašne kao munja. Manve vidi ceo svet pod nebesima. Bure u vazduhu su delanja njegovog uma, njegov bes je oluja s grmljavinom koja Ijulja Zemlju i slama čak i planinske tornjeve. Sve ptice vazduha su njegove, a iznad svih Orlovi. Njegov je Dah zemlje i Dah naroda Arde. Govor i sam zvuk su isto tako deo njegovog delokruga;a umetnosti koje voli više od svih ostalih su poezija i pesma.

U zasvođenim dvorima Ilmarina, u "kući visokog vazduha" koju je Manve podigao na Tanikvetilu, stanuje takođe i Kraljica Valara. To je Varda, Gospodarica Zvezda, najlepša od svih Valara, jer svetlost Iluvatarova je i dalje u njoj. Ona je duh svetlosti koja je kao vrelo dijamanata. Varda je ona koja je oblikovala zvezde, i zato je Vilenjaci zovu Elentari i Elbereta, "Zvezdana kraljica." Njeno ime je amajlija svima onima koji bi hteli da svetlost odagna tamu. Vardaje ispunila Svetiljke Iluin i Ormal Svetlošću koja je obasjavala Svet, a kasnijeje isto tako uzela rosu Drveća Valara i učinila Zvezde još sjajnijim. Onaje stvorila oblike zvezda koji su poznati kao sazvežđa:
- Leptira Vilvarina, Mačevaoca Me-nelmakara, Srp Valakirku, Orla So-ronumea i mnoga druga. U tim obli-cima može se pročitati sudbina svih naroda Sveta. Kažu da Vilenjaci vole Vardu više od svih ostalih, jer su ih njene zvezde dozvale u svet, a deo njene svetlosti se zauvek zadržao u njihovim očima. Zbog ovog dela oni su je nazvali Tin-tale i Giltonijela, "Raspaljivačica", i uvek joj pevaju na zvezdanoj svetlosti i zovuje Uzvišena i Veličanstvena.

Sledeći od Valara je Ulmo, čiji element je voda. On je Gospodar Okeana koga znaju svi moreplovci i koga se plaše Patuljci i Orci. Najčešćeje ogroman i bezobličan u svom dubokom vodenom Svetu, a njegovo pojavljivanje je kao neki visoki talas plime koji stiže na obalu; kaciga mu je kresta talasa, a oklop smaragdan i sjajno srebren. On podiže do svojih usana Ulumuri, velike bele rogove od školjki, i duva u njih duboko i dugo. Kada govori, glas mu je isto tako dubok kao odjek morskih dubina. Ipak, njegov lik nije uvek zastrašujući, a zapravo se i ne pojavljuje uvek kao Gospodar Okeana. Jer njegova je voda u svim svojim oblicima, od prolećnih kiša i izvora do brzaka potoka i rečica, do zavojitog toka reka. Njegov glas, isto tako, može da bude blag i umilan, bajan i pun tuge. Ali, nežan ili okrutan, Ulmo se kreće po celom svetu i sve što vode mogu da saznaju kraj obala reka ili morskih žala stiže na kraju do ovog gospodara.

Hraniteljka celog Sveta je Javana, jer njeno ime znači "dariteljka plodova"; ona je takođe i Kementari, "kraljica Zemlje". Ona uzima mnoga obličja, ali često stoji visoka kao najgospodstveniji čempres, u zelenom ruhu i obasjana zlatnom rosom. Svi oni koji vole plodove Zemlje, vole i poštuju Javanu. Ona je sila koja zelenom eksplozijom stvara cveće, a prvo semenje svih Olvara je izmislila i zasadila. Ona je zaštitnica svih hitronogih Kelvara šumovitih predela i polja. Javana je iznedrila moćne šume Arde, i baš je ona, tokom Doba Tame, štitila život u predelima Srednje Zemlje Snom Javaninim - moćnim činima koje je bacila na Smrtne Zemlje. Najveće od njenih dela je stvaranje Drveća Valara i, posle njihovog uništenja, upravo je ona iz njihovih ugljenisanih stabljika izmamila jedan jedini cvet i plod, od kojih su stvoreni Mesec i Sunce.

Javanin suprug, sa kojim ona deli element Zemlju, ali još dublje od nje je Aule Kovač, Tvorac Planina, majstor svih zanata, izumitelj metala i dragog kamenja. Njega Patuljci nazivaju Mahal, "tvorac", jer on je sila kojaje oblikovala taj narod iz zemlje i kamena. Premda nesavršeni, Patuljci su bili snažni i tvrdokorni kao samo kamenje i voleli su sve ono što se ticalo njihovog gospodara. Aule je takođe bio prijatelj i učitelj noldorskim Vilenjacima koji su prvi rezali drago kamenje i isticali se u građenju kula i gradova od sjajnog kamena. Oni su često dolazili u njegove dvore, usečene duboko u planinskom korenju Valinora, i naučili mnoge od njegovih veština. Najveća od njegovih dela bili su veliki radovi kojih se latio u najranijim Dobima, kada je oblikovao samu Zemlju.

Još dublje od Auleovih palata su Dvori Mandosovi, koji se nalaze na zapadnoj obali gde talasi Ekaje, Okružujućeg Mora, zapljuskuju Neumiruće Zemlje. To je Kuća Mrtvih u kojoj živi Valar Namo, koga svi, po tom dvoru, zovu Mandos, Čitač Sudbine. Ovaj Prorok Sudbine je Gospodar duhova i, od Valara, najsvesnijije Volje Iluvatarove. Njega sažaljenje ne može pokolebati ni ganuti, jer on zna sve sudbine koje su bile objavljene u Muzici. U predanju Vilenjaka duhove ubijenih Vilenjaka priziva Gospodar Mrtvih i oni prebivaju u njegovoj palati u mestu zvanom Dvorane Cekanja. Blizu Mandosa na zapadnoj obali Valinora živi njegova sestra, Niena Naricaljka.

Valari Bogovi Arde. Ta titanska bića upravljaju svim elementima sveta. Orome, lovac Valara, voleo je šume Ardepo kojlma je jahao uvek na svom belom pastuvu, duvajuci u rog, Va-laromu.Zveri i Lovac. Njega vole svi narodi konjanika, kao i oni koji žive od lova i oni koji su pastiri i šumari. Orome je strašan kad lovi i njegov gnev u boju je užasan. S kopljem i lukom Lovac izjaše na svom pastuvu Naharu, životinji beloj i srebrnoj s kopi-tama od zlata koja potresaju Zemlju. Kad Orome dune u svoj veliki duvački rog Valaromu, planine i šume odjekuju od tog zvuka i u njegovu svitu dolaze lovački psi Majara i eldarski lovci na neobuzdanim Konjima. Najčešće se ovaj lovac zove Orome, "onaj koji svira u rog", što je Arav među Ljudima Gondora i Bema na vestronskom; za Vilenjake je on Aldaron, na kvenijskom, i Tauron, na sindarskom, što znači "gospodar šume".

Dakle, to su osam Valara koji se zovu Aratari, najmoćniji od sila koje obitavaju u Sferama Sveta. Ali ima još šest Valara, i još jedan posle njih koji je podlegao ziu i zato se navodi kao poslednji.

Oni koji žude za večnom mladošću obožavaju Vanu, ženu Oromea i mladu sestru Javaninu. Vana Večno-mlada je njeno ime, ona ima bašte zlatnog cveća i njena glavna ra-dost su ptičja pesma i cvetanje cveća.

Nesa Plesačica je sledeća, to je Oromeova sestra. Ona voli hitra šumska stvorenja i ona dolaze kod nje, jer sama lepa Nesa je divlji duh koji igra bez prestanka na zelenim travama Valinora koje nikada ne venu.

Suprug Neseje Tulkas Snažni, koji je ušao u Ardu poslednji od svih Valara. On se zove Rvač i takođe Astaldo, "smeli". On je najjači od Valara, brz i neumoran, zlatokos i zlatobrad. Čak i u Ratu on ne nosi nikakvo oružje jer njegova gola snaga i veliko srce nadvladavaju sve neprijatelje.

Brat Mandosaje Lorijen, Gospodar Snova. Kao i Mandos, Lorijen je nazvan po svomprebivalištu, jer Lorijen je najlepša bašta u Ardi. Njegovo pravo ime je Irmo, ali za sve je on Lorijen, Kralj Snova i Vizija.

U divnim vrtovima Lorijena je Jezero Lorelin u kome se nalazi jedno ostrvo puno visokog drveća i bl-gih izmaglica. Tu živi nežna Este Isceliteljka. Njen ogrtač je siv, i ona daruje odmor. Nju cene svi, ali njene darove najviše priželjkuju oni čija je patnja velika.

Vala zvana Vaire je žena Mandosova, a zovu je Tkalja. U dvorima svog muža ona neumorno tka na preslici ćilime istorije i sudbine mnogo pre nego što ćc se događaji zbiti u vremenskom sledu.

Poslednji od Valaraje onaj kojije na početku bio najmoćniji od Ainura. Zvao se Melkor, "Onaj koji se uzdiže u Moći". On je posedovao delimično moć svakog od Valara, ali je njegovo carstvo bilo uglavnom Tama i Hladnoća. Kretao se nad Ardom kao neki crni oblak kojeg je bilo strašno pogledati, kao noćna mora Sveta izašla na svetlost dana. Sve zlo koje je postojalo i koje postoji u Svetu svoj začetak imaio je u Melkoru, jer se on pobunio protiv Iluvatara u Bezvremenim Holovima i došao u Ardu u srdžbi, želeći da stvori sopstveno kraljevstvo. Doneo je iskvarenost u Svet, a s njim je došao jedan deo Majara izopačenih njegovom zlobom. On je napravi svoju tvrđavu, Utumno, i svoju oružarnicu, Angband, duboko ispod korenja planina Srednje Zemlje. U Ardi je vodio pet velikih ratova protiv Valara i ugasio najlepše svetlosti Sveta uništivši i Velike Svetiljke i Drveće Valara.

Na početku se Melkor pojavljivao u obličjima lepim i zlim, mnogobroj-ne su bile njegove lukave prevare, i čak je i Manve Prvi Kralj bio obmanut. Ali posle Mračenja Valinora on je zauvek preuzeo svoje zlo obličje i Vilenjaci su ga nazvali Morgot, "mračni neprijatelj Sveta". Taj ratnički kralj bio je kao neka velika kula, s gvozdenom krunom, crnim oklopom i crnim štitom, ogromnim i bez obeležja. Izraz lica mu je bio opak, jer vatra zlobe je gorela u njegovim očima i lice mu je bilo iskrivljeno od besa i izbrazdano ožiljcima od kandži Torondora, Gospodara Orlova i noža Berena Edaina. Imao je još osam rana, a šake su mu bile opečene od vatre Silmarila, tako daje neprestano osećao bol. Glavno mu je oružje bio Malj Grond, zvani Čekić Podzemnog Sveta, koji je tutnjao kao grmljavina i cepao Zemlju svojom silinom. Ipak, u Ratu Besnih sva ta sila je uništena, iako je Melkor pozvao u pomoć Zmajeve, Balroge, Orke, Divove Trolove i sva druga zla bića. Taj je rat bio njegov kraj i, mada je mnogo njegovog zla i nešto njegovih slugu preostalo, on je jedini od Valara proteran iz Sfera Sveta i sada prebiva zauvek u Praznini.

Valaraukari

Od Majara, slugu Valara, bilo je mnogo onih koji su bili sazdani od elementa vatre. Melkor je došao medu ove vatrene duhove u najranijim danima i zaveo i iskvario mnoge od njih, okrećući ih protiv Iluvatara i Valara. Od blistavih bića oni su pretvoreni u demone koji su goreli mržnjom, to su bila glomazna čudovišta zaogrnuta tminom i nosili su plamene bičeve. Ovi izopačeni Majari, od kojih su svi strepeli, nazvani su "Valaraukari", "vatreni bičevi", ali u Srednjoj Zemlji su bili poznati kao Balrozi, "demoni moći". Pod tim imenom kazuje se istorija njihovih zlih dela u Smrtnim Zemljama Arde.

Valimar

U središtu Valinora u Neumirućim Zemljama nalazio se grad Valara i Majara. On se zvao Valimar, "dom Valara", i bilo je u njemu mnoštvo belih kamenih kuća, srebrnih kupola i zlatnih šiljatih vrhova kula. Grad je bio čuven po nebeskoj muzici svojih mnogobrojnih zlatnih i srebrnih zvona. Ispred njegovih belih zidina i zlatne kapije Valinora nalazio se Mahanaksar, Prsten Sudbine, gde su, u velikom krugu, postavljeni prestoli Valara, i gde su većali. A tu se takođe tokom mnogih doba, nalazila Velika Humka Ezelohar na kojoj je raslo Drveće Valara.

Valinor

Prvo kraljevstvo Valara i Majara u Svetu bio je Almarin. Njihovo drugo kraljevstvo bio je Valinor, "zemlja Valara", na prostranom zapadnom kontinentu Aman. Na mestu zaštiće-nom s tri strane ogromnim Pelori Planinama, i omeđenom morem Ekaja na zapadu, Valari i Majari su podigli grad Valimar i zasadili Drveće Svetlosti kojom je bilo osvetIjeno celo njihovo carstvo sve do Pelori Planina. Posle uništenja Drveća Svetlosti Valari su stvorili Sunce i Mesec koje su postavili na nebesa i koji su osvetljavali ceo Svet. Valinorom dominiraju ogromne palate i teritorije Valara i njihovih pratilaca Majara. Najupečatijiviji je Ilmarin, dvor Manvea Gospodara Vetra i Varde, Kraljice Zvezda, na vrhu Tanikvetil, najvišoj planini na Ardi. Posle razaranja Numenora i Promene Sveta u Drugom Dobu Sunca do Valinora, kao ni do ostatka Neumirućih Zemalja, nisu mogli stići oni koji dolaze iz Smrtnih Zemalja, izuzev čarobnim brodovima Vilenjaka koji su mogli da plove Pravim Putem izvan Sfera Sveta.

Vampiri

Da li je od ptice ili zverke Melkor okotio opakog Slepog miša Srednje Zemlje koji siše krv, ne govori se ni u jednoj priči. Ali priča se kako su, u Prvom Dobu Sunca, u ovom krilatom obličju - uvećani i naoružani kandžama od gvožđa - vampirski duhovi došli u službu Melkora, Mračnog Neprijatelja.

U Potrazi za Silmarilom Turingvetil, "Žena tajanstvene senke", bila je moćni Vampir i glavni glasonoša koji je putovao između Angbanda i Tol-in-Gaurota, gde je vladao Sauron sa svojim legijama Vukodlaka. Kada je Tol-in-Gaurot pao, sam Sauron je uzeo lik Vampira i pobegao. Kad je volšebnička moć Saurona skršena, mnoge zle čini su takođe razbijene. Ogrtač preobražavanja kojije Turingvetili dao moć da uzima lik Slepog miša je spao s nje, i strašan duh ovog vampira je iščezao.

Vana

Vana zvana "Večno-mlada", Vana je večno mladalački duh Valara i najsrećnija je kada je okružena cvećem, pticama i vrtovima. Sestra Javane Plodne, a supruga Oromea Lovca, Vanaje personifikacija proleća. Ona se može naći u svojim vrtovima u Valinoru koji su puni zlatnih cvetova i raznobojnih ptica

Vanjari

Od Tri Roda Vilenjaka koji su preduzeli Veliko Putovanje iz Srednje Zemlje u Neumiruće Zemlje u istorijama koje su stigle do Ljudi najmanje se govori o onom Rodu koji se smatra prvim i čiji se kralj Ingve naziva Uzvišenim Gospodarem nad svim Vilin narodima. Ta loza su Vanjari, takođe poznati i kao Lepi ili Svetli Vilenjaci. Oni izgledaju kao da su od zlata, jer im je kosa najsvetlija od svih naroda. U najvećoj su slozi s Va-larima i ovi ih najviše vole, savet Gospodara Valara, Manvea, i Varde, njegove kraljice, uvek im je na raspolaganju.

Vanjari su imali malo veze s Ljudima. Samo jednom su se vratili u Srednju Zemlju, i to zato da bi se borili protiv Morgota Neprijatelja u ratu Besnih, koji je okončao Prvo Doba Sunca. Niko od Vanjara nije ostao u Srednjoj Zemlji; svi su prešli more i vratili se u Neumiruće Zemlje.

Ono što je poznato o Vanjarima Ljudi su čuli od izgnanika - Noldora koji su se vratili u Srednju Zemlju u vreme Pojavljivanja Ljudi. Mada su Vanjari najmanje brojni od Tri Roda, oni su najmudriji i najhrabriji. S Noldorima, u prvim danima, su u Neumirućim Zemljama sagradili grad Tirion na zelenom brdu Tuna. Bio je to veliki grad s belim zidinama i ku-lama, a najviša od kula svih Vilenjaka bila je Mindon Eldalieva, Kula Ingveova. S nje je jedna srebrna svetiljka osvetljavala Senovita Mora, a u dvorištu Kule Ingveove stajala je mladica od drveta Telperiona zvana Galatilion, koja je cvetala zajedno s vilinskim narodom.

Ali, posle nekog vremena Vanjari su još više zavoleli Svetlost Drveća, jer ih je ono nadahnjivalo da komponuju pesme i pišu poeziju, što su njihove glavne Ijubavi. Zato su oni poželeli da se nasele tamo gde se mogla videti njihova puna svetlost. Tako je Ingve poveo svoj narod iz Tiriona do podnožja Tanikvetila, Planine Manvea, Uzvišenog Gospodara Va-lara. Vanjari su se zakieli da će tu ostati, i tu su se zadržali, mada je Drveće odavno nestalo.

Varda

Valiera, Kraljica Zvezda. Najveća i najlepša kraljica među Valarima, Varda je žena Manvea, Kralja Arde. Ona živi u svojoj palati Ilmarinu na vrhu Tanikvetila, najviše planine Arde. Varda se često naziva "Kraljica Svetla" jer je svetlost njen element. Ona je stvorila i upalila zvezde, zapalila Svetiljke Valara, sakupila rosu svetlosti s Drveća Valara i postavila Mesec i Sunce na nebesa. Varda je valarska Kraljica Nebesa koju Vilenjaci najviše vole i među kojima je poznata pod mnogim imenima: Tin-tale, Elentari, Snežnobela, Giltoni-jela, Elbereta i Gospodarica Zvezda.

Vardarijana

Zemlja Numenor bila je blagoslovena u svom postanju darovima Valara i Eldara. Među darovima Vilenjaka bilo je mnogo mirisnog zimzelenog drveća koje su u Numenor doneli telerski Morski Vilenjaci sa Samotnog Ostrva Ereseje i koje je mnogo cenjeno zbog nebeskog mirisa svog cveta, lista, kore i drveta. Među njima je bilo i drvo Vardarijana, koje je, kao što mu ime kaže, bilo drvo "omiljeno od Varde", valarske Kraljice Nebesa.

Varge

U Trećem Dobu Sunca u Rovanionu živela je zla pasmina Vukova koji su sklopili savez s planinskim Orcima. Ti Vukovi su se nazivali Varge i često su, krećući u rat, išli s Orcima zvanim Jahači vukova, koji su jahali Varge kao Konje. U bitkama Rata za Prsten Varge su potučeni zajedno s većinom orčkih hordi i posle tog vremena istorije Srednje Zemlje koje su doprle do nas ne govore više o ovim divljim stvorenjima

Varjazi

U zemlji Kand, južno od Mordora, tokom Trećeg Doba Sunca je živeo jedan okrutni narod po imenu Varjazi. Oni su bili saveznici zlim Istočnjacima i Haradrimima, i bili su sluge Mračnog Gospodara Saurona. Istorije zapada pričaju kako su Varjazi po Sauronovom naređenju dvaput krenuli protiv Gondora. Godine 1944, s Ljudima Bliskog Harada, Varjazi su se borili protiv vojske Earnila od Gondora i bili poraženi na Prelazu Poros. Više od hiljadu godina posle toga Varjazi, s Haradrimima i Istočnjacima, došli su u pomoć Sauronovim armijama iz Morgula i Mordora u Ratu za Prsten. Ali, to je bio poslednji put da se bore protiv Gondora, jer Sauronovoj moći je došao kraj i Varjazi su sklopili mir s Dunedainima, zadovoljni u sopstvenoj zemlji Kand.

Vatreni zmajevi

Od svih stvorenja koje je odgajio Morgot Mračni Neprijatelj tokom svih doba svoje moći, opaki gmizavci koji su se zvali Zmajevi su ulivali najviše straha. Bilo je mnogo pasmina ovih bića, najsmrtonosniji su bili oni koji su bljuvali ližuće plamenove iz svojih nečistih trbuha. Oni su se zvali Vatreni Zmajevi, i među njih su se ubrajali najsilniji od Zmajeva. Glaurung, Otac Zmajeva, bio je prvi od Urulokija, vatrenih zmajeva, i imao je mnogo potomaka. Užasno je bilo zlo koje su ovi Zmajevi činili u kraIjevstvima Vilenjaka, Ljudi i Patuljaka u Prvom Dobu Sunca.

U poslednjim danima tog Doba, kad je većina Glaurungovog legla koje je bilo vezano za zemlju usmrćeno u Ratu Besnih, iz Angbanda su se pojavili krilati Vatreni Zmajevi. Za njih se kaže da su bili među najvećim užasima sveta, a za Ankalagona Crnog, koji je bio od ove rase, i čije ime znači "nasrćuće čeljusti", pričalo se da je najmoćniji Zmaj svih vremena.

U kasnijim Dobima sve istorije Srednje Zemlje pričaju o poslednjem moćnom krilatom zlatnocrvenom Vatrenom zmaju koji je bio skoro isto tako strašan kao Ankalagon. Bio je to Zmaj od Erebora koji je oterao Patuljke Durinove loze iz kraljevstva pod Planinom. On se zvao Smaug Zlatni, i godine 2941. Trećeg Doba ubijen je smrtonosnom crnom strelom koju je odapeo Bard Lukonosac iz Dola.

Večnoset

Divno belo cveće koje se na vestron-skom jeziku običnih Ijudi zvalo Večnoset raslo je preko grobnih humki kraljeva Marke kraj Eldorasa u zemlji Rohan. Ti cvetovi, koji su se zvali Simbelmine na rohirimskom jeziku, bili su kao svetlucavi kristali snega koji su cvetali u svim godišnjim dobima, uvek blistajući zvezdanom svetlošću na grobovima ovih kraIjcva. I Rohirimima i običnim Ljudima ovi beli cvetovi na zelenim travnjacima bili su večni podsetnik na moć snažnih kraljeva Marke.

Veliki narod

Maloj, povučenoj rasi Hobita ponašanje drugih rasa (izuzev Vilenjaka) izgleda grubo, bučno i lišeno finoće. I mada su postupci i delanja drugih rasa često mogli da ugroze živote Hobita, njih izgleda malo zanimaju velike nacije Ljudi, i tako su Ljudi bilo kog porekla Hobitima znani jednostavno kao Veliki Narod.

Veprovi

Lov na veprove bio je sport koji su upražnjavali Vilenjaci i Ljudi Arde. Čak bi i Orome, valarski lovac, koji je bio Gospodar šume, s lovačkim psima i Konjem gonio te šumske zveri s kljovama.

Najčuvenija od svih priča o ulovljenom Vepru je zabeležena u "Letopisima Kraljeva i Vladara", koja govori kako je jedan kralj Rohana poginuo na kljovama divljeg vepra. Folka od Rohirima bio je moćni ratnik i lovac, trinaesti u lozi kraljeva, ali je zver koju je gonio a koja se zvala Vepar od Večnogaja, bila razjarena i ogromna. Tako, kad je u Šumi Firien pod senkama Belih Planina došlo do sukoba, nastupila je gromo-glasna bitka u kojoj su nastradali i lovac i lovina

Vešala-trava

U močvarnim predelima Srednje Zemlje, gde su vrebale opake aveti po imenu Mjaukala i letele ptice po imenu Krvovrane, takođe je rasla i vešala-trava. U predanju Hobita poznato je ime ovog korova koji je visio s drveća, ali o njegovim svojstvima se ne govori; jer je malo bilo onih koji su ušli u ove zlosrećne i uklete močvare a da su se ikad iz njih vratili.

Vešci

U Srednjoj Zemlji postojala su bića mnogih rasa koja su vladala volšebnim moćima. Među kasno došlom rasom Ljudi oni koji su se odali volšebnim moćima bili su poznati kao Vešci. Najmoćniji vešci su bili poznati kao Utvare Prstena koji su se u Crnom Govoru zvali Nazguli. Jer to su bili oni Ljudi kojima je Sauron dao Devet Prstenova Moći i koji su Svetu doneli tako mnogo užasa.

Od tih devet Veštaca uzdigao se jedan koji je imao vrhovnu moć. U Trećem Dobu Sunca on se pojavio na severu Erijadora i stvorio za sebe jedno zlo kraljevstvo u Angmaru. Mnogo vekova Ljudi su sa strahom govorili o ovom Vešcu-kralju od Angmara koji je opustošio Severno KraIjevstvo Dunedaina. Kasnije, taj isti Veštac-kralj se ponovo podigao na Jugu protiv kraljevstva Gondor i od Gondora oteo kulu koja je potom nazvana Minas Morgul. Tu je Veštac-kralj vladao sve do dana Rata za Prsten, kada je uništen, i on i drugi Vešci su nestali zauvek s lica Arde.

Veštac-kralj

Nazgul, gospodar Utvara Prstena. Veštac-kralj je prvobitno bio kralj volšebnik u Drugom Dobu kome je Gospodar Prstenova dodelio prvi od Devet Prstenova. On je postao Go-spodar Nazgula ili Utvara Prstena. Tokom Drugog Doba zapovcdao jc Sauronovim snagama i borio se u njegovim bitkama, ali s padom Gospodara Prstenova i oduzimanjem Jedinog Prstena je zbrisan i oteran u seni. Međutim, pošto Jedini Prsten nije uništen, posle hiljadu godina Sauron ga je dozvao natrag iz senki. 1300. Trećeg Doba on se uzdigao u liku Vešca-kralja od Angmara. Skoro sedam vekova stalno je ratovao sa Severnim Kraljevstvom Arnor, sve do 1974, kad je uništio njegovo poslednje utvrđenje u Artedainu. Sledeće godine njegove snage su potučene do nogu i njegovo zlo kraljevstvo Angmar je razoreno posle Bitke od Fornosta. Pošto je uništenje Severnog kraljevstva Dunedaina uspešno ostvareno godine 2000, on je usmerio svoju pažnju na Južno kraljevstvo Gondor. Napao je i zauzeo Minas Itil, i preimenovao ga u Minas Morgul. Kao Veštac-kralj od Morgula borio se protiv kraljevstva Gondor i harao njime tokom hiljadu godina. 3018, prerušen u jednog od Crnih Jahača, poveoje druge Utvare Prstena u Okrug u potragu za Jedinim Prstenom. Na Bregu Vetrova ranio je Nosioca Prstena, a zatim ga gonio do Gazova Rivendela. 3019. Veštac-kralj je poveo svoju ogromnu morgulsku vojsku i svoje saveznike Haradrime u napad na Belu Kulu. U Bici Pelenorskih Polja ubio je Teo-dena, ali je u čudnom ispunjenju proročanstva da njega ne može ubiti ruka Čoveka - usmrćen rukom rohirimske vitez-deve, Eovine, i Hobita, Merjadoka Brendibaka, naoružanog čarobnim vilin-sečivom.

Vilenjaci

Baš u času kad je Varda, Gospa od Nebesa, upalila sjajne Zvezde iznad Srednje Zemlje, Deca Eruova su se probudila kraj jezera Kuivienen, "vode buđenja". To su bili Kvendi, zvani Vilenjaci, i kad su došli na svet prvo što su ugledali bila je svetlost novih Zvezda. Zato od svega Vilenjaci najviše vole svetlost zvezda i iznad svih Valara poštuju Vardu, koju znaju kao Elentari, Kraljicu Zvezda. I još, kad je nova svetlost ušla u oči Vilenjaka u tom trenutku buđenja, ona se tu zadržala, tako da je zauvek potom sijala iz tih očiju.

Tako je Eru, Jedini, koga na zemIji rođeni znaju kao Iluvatara, stvorio najlepšu rasu koja je ikad nastala, i najmudriju. Iluvatarje objavio da će Vilenjaci posedovati i stvarati više lepote nego bilo koja druga zemaljska bića i da će doživljavati najveću sreću i najdublju tugu. Oni će biti besmrtni i neće stariti, da bi mogli da žive dokle god Zemlja živi. Oni nikad neće upoznati bolest i zaraze, ali njihova tela će biti po sastavu nalik na Zemlju i moći će da budu uništena. Moći će da poginu od vatre ili mača u ratu, da budu ubijeni, i čak da umru od velike tuge.

Njihov stas bio bi isti kao kod Ljudi, koji tek treba da budu stvoreni, ali Vilenjaci bi bili snažnijeg duha i udova, i ne bi slabili s godinama, već samo postajali mudriji i lepši.

Mada daleko manja bića po stasu i moći od bogolikih Valara, Vilenjaci imaju prirodu sličniju tim silama nego Drugorođena rasa Ljudi. Priča se da Vilenjaci uvek hode u svetlosti koja je kao sjaj Meseca tek zašlog za rub Zemlje. Njihova kosa je kao upredeno zlato, ili utkano srebro, ili uglačani jantar, i svetlost zvezda blista svud oko njih, na njihovoj kosi, očima, svilenoj odeći i rukama s nakitom. Na vilenjačkom licu je uvek svetlost, a zvuk njihovih glasova je raznolik, divan i tanan kao voda. Od svih veština najviše se ističu u govorništvu, pevanju i poeziji. Vilenjaci su bili prvi od svih naroda na Zemlji koji su progovorili glasovima i nijedno zemaljsko biće pre njih nije pevalo. I s pravom su oni sebe nazvali Kvendi, "govornici", jer su podučavali veštinama govora sve rase na Srednjoj Zemlji.

U Prvom Dobu Zvezdane Svetlosti, posle pada Utumna i poraza Melkora Mračnog Neprijatelja, Valari su pozvali Vilenjake u Neumiruće Zemlje Zapada. Bilo je to pre Uzdizanja Sunca i Meseca, kada su samo Zvezde osvetljavale Srednju Zemlju, i Valari su želeli da zaštite Vilenjake od mraka i zla koje je vrebalo, a koje je Melkor ostavio za sobom.

I tako su, u Neumirućim Zemljama koje su ležale iza zapadnih mora, Valari pripremili jedno mesto po imenu Eldamar, što znači "Vilin-dom", gde će, predskazano je, s vre-menom Vilenjaci sagraditi gradove s kupolama od srebra, ulice od zlata i stepeništa od kristala.

I tako su Vilenjaci prvi put podeIjeni, jer nije ceo vilenjački narod želeo da napusti Srednju Zemlju i uđe u Večnu Svetlost Neumirućih Zemalja. Na poziv Valara veliki broj ih je otišao na Zapad, i oni su se zvali Eldari, "Ijudi zvezda", ali drugi su ostali iz Ijubavi prema zvezdanoj svetlosti i zvali su se Avari, "nevoljni". I mada upućeni u tajne prirode i, kao i njihovi srodnici, besmrtni, bili su beznačajnji narod. Oni su uglavnom ostali u istočnim zemljama gde je moć Melkora bila najveća i zato su izumirali.

Eldari su bili takođe poznati i kao Ljudi s Velikog Putovanja jer su putovali na zapad preko neprohodnih predela Srednje Zemlje prema Velikom Moru tokom mnogo godina. Od tog vilenjačkog naroda bilo je Tri Roda kojima su vladala tri kralja. Prvi su bili Vanjari, i njihov kralj bio je Ingve; drugi su bili Noldori, s Finveom kao gospodarom; a treći su bili Teleri kojima je vladao Elve Singolo. Vanjari i Noldori su stigli do Belegaira, Zapadnog Mora, mnogo pre Telera, a Ulmo, Gospodar Voda, došao je po njih i postavio ih na jedno ostrvo koje je bilo kao neki ogroman brod. Potom je odvukao ova dve vojske preko mora u Neumiruće Zemlje, u Eldamar, mesto koje su Valari za njih pripremili.

Sudbina Telera bila je drugačija od sudbine njihovih srodnika i oni su se razdvojili u razne rase. Pošto su. Teleri bili najmnogobrojniji od svih rodova, njihov prelazak bio je naj-sporiji. Mnogi su skrenuli s Putovanja da bi se vratili, i među nima su bili Nandori, Laikvendi, Sindari i Falatrimi. Elve, Uzvišeni Kralj, i sam se izgubio i ostao u Srednjoj Zemlji. Međutim, većina Telera je nastavila prema zapadu, izabravši Olvea, Elveovog brata, za svog kralja, i tako su stigli do Velikog Mora. Tu su sačekali Ulmoa koji ih je na kraju odveo u Eldamar.

U Eldamaru Vanjari i Noldori su sagradili veliki grad po imenu Tirion na brdu Tuna, dok su na obali Teleri sagradili Luku Labudova, koja se na njihovom jeziku zvala Alkvalonde. Ti gradovi Vilenjaka Eldamara bili su najdivniji gradovi na celom Svetu.

U Srednjoj Zemlji su Sindari (koji su se zvali Sivi Vilenjaci), uz pomoć učenja i svetlosti Melijane Maje, postali moćniji od svih drugih Vilenjaka u Smrtnim Zemljama. U šumi Dorijat je stvoreno veoma moćno začarano kraljevstvo i bilo je to najveće kraljevstvo među Eldarima koji nisu videli Drveće Valara. Uz pomoć Patuljaka s Plavih Planina Sindari su sagradili Menegrot, zvani Hiljadu Pećina, jer je to bio grad ispod planine. Ipak, bio je kao šuma u kojoj su visile zlatne svetiljke. Po njegovim galerijama mogla se čuti pticja pesma i smeh kristalne vode koja je tekla u srebrnim fontanama.

To su bila velika Doba Eldara, i u Srednjoj Zemlji i u Neumirućim Zemljama. U to vreme je noldorski princ Feanor izradio Silmarile, tri dragulja kao dijamanti koja su blistala plamenom koji je sam po sebi bio jedan oblik života, i sijali takođe živom Svetlošću Drveća Valara.

Laži koje je u to vreme širio Melkor su donele ploda, i nastupila je kavga i rat. Sa Velikim Paukom Ungolijantom, Melkorje došao i uništio Drveće, i Svetlostje zauveknestala iz Neumirućih Zemalja. Za vreme Duge Noći koja je usledila Melkor je ukrao Silmarile i s Ungolijant pobegao preko Helkaraksea, "leda koji mrvi", i vratio se u Srednju Zemlju i u mračne Jame Angbanda, svoje velike oružarnice.

Feanor se zakleo na osvetu i Noldori su gonili Melkora u Srednju Zemlju. Čineći to, postali su prokleti narod, jer su zarobili Labudove brodove Telera od Alkvalondea i pobili svoju vilenjačku braću. Bilo je to prvo Rodoubijanje među Vilenjacima. Brodovima Telera Noldori su prešli Belegair, Veliko More, dok su Noldori koje je predvodio Fingolfin učinili veliki podvig, jer su se sa zadivljujućom hrabrošću usudili da pređu Helkarakse pešice.

I, kao što je ispričano u "Kventa Silmarilionu", takoje počeo Rat Dragulja. Noldori su gonili Melkora i nazvali ga Morgot, "Mračni Neprijatelj Sveta". Rat je bio ogorčen i strašan, i od onih Eldara koji su bili u Srednjoj Zemlji malo ih je preživelo.Najzad, došli su Valari i mnogi Eldari iz Neumirućih Zemalja i, u Ratu Besnih, zauvek slomili Morgota Neprijatelja. Ali u tom ratu Belerijand je razoren i prekrili su ga talasi širokog mora. Velika kraljevstva tog mesta su zasvagda nestala, kao i vilenjački gradovi Menegrot, Nargotrond i Gondolin. Samo je jedan mali deo Osirijanda, Lindon, preživeo poplavu. Tu je ostalo poslednje eldarsko kraljevstvo u Srednjoj Zemlji u prvim godinama Drugog Doba Sunca. Većina Eldara koji su preživeli Rat Besnih vratila se na Zapad i beli brodovi Telera su ih odvezli u Tol Ereseju u Zalivu Eldamar. Tu su oni sagradili luku Avalone. U međuvremenu, oni Ijudi koji su pomagali Eldarima protiv Morgota otišli su na ostrvo po imenu Numenore.

Ipak, izvesno vreme su neki Eldari ostali u Srednjoj Zemlji. Jedan od takvih bio je Gil-galad, poslednji od svih Uzvišenih Kraljeva Eldara u Srednjoj Zemlji. Njegova vladavina je trajala tokom celog Drugog Doba Sunca a njegovo kraIjevstvo Lindon je opstalo do Četvr-tog Doba. Neki noldorski i sindarski Vilenjaci su se priključili Šumskim Vilenjacima i stvorili su svoja kraIjevstva: Tranduil je osnovao KraIjevstvo Zelenšumu Veliku, a Keleborn i Galadriela su vladali Lotlorijenom, Zlatnom Šumom. U to vreme najveće od eldarinskih naselja bilo je Eregion, koji su Ljudi nazvali Holin, u koji je otišlo mnogo plemenitih velikaša Noldora. Oni su nazvani Gvait-in-Mirdain, ali u kasnijim danima zvali su se Vilin-kovači. Upravo kod njih je Sauron Majar, najveći sluga Morgotov, došao prerušen. Kelebrimbor, najveći Vilin-kovač Srednje Zemlje i unuk Feanora koji je načinio Silmarile, živeo je u Holinu. Po njegovom naređenju i uz njegovu veštinu, Prstenovi Moći su napravljeni, i zbog njih i Jedinog Prstena kojije Sauron iskovao, vodio se Rat Saurona i Vilenjaka i mnogi drugi ratovi.

Opake bitke Sauronovog rata su bile strašne. Kelebrimborje poginuo, njegova Zemlje je uništena, i Gil-galad je poslao Elronda i mnogo ratnika iz Lindona u pomoć vilovnjacima Eregiona. Oni Vilenjaci koji su preživeli razaranje Eregiona pobegli su u Imladris (koji se u Trećem Dobu zvao Rivendel) i sakrili se od terora, uzevši za svog gospodara Elronda Poluvilenjaka. Vilenjaci nisu bili dovoljno snažni da skrše moć Mračnog Gospodara dokle godje on držao u vlasti Jedini Prsten, ali njihovi saveznici Numenorejci su postali moćni na Zapadu. Numenorejci su došli svojim brodovima u Lindon i oterali Saurona iz zemalja Zapada. Nešto kasnije, oni su opet došli i zarobili samog Mračnog Gospodara i u okovima ga poveli preko mora u svoje zemlje.

Tu je Sauron ostao sve dok čitavu zemlju Numenor nije progutalo More Belegair i dok nije došlo do Promene Sveta kad su Neumiruće Zemlje Valinor i Eldamar uklonjene iz Krugova Sveta. Smrtne Zemlje su se međusobno približile, a Neumiruće Zemlje su se odvojile, postavši nedostupne za sve, osim za bele vilin-brodove.

Ali u Drugom Dobu Sunca i dalje je postojao Sauron, Gospodar Prstenova, s kim je trebalo izaći na kraj. Jer on je izbegao Slom Numenora i vratio se u svoje kraljevstvo Mordor. Stoga je obrazovana Poslednja Alijansa Vilenjaka i Ljudi. Oni su razvalili Mordor i Barad-dur, njegovu kulu i oteli od njega Prsten.

On i njegove sluge su nestali i pretvorili se u senke, ali je i Gilgalad, poslednji Uzvišeni Kralj Vilenjaka u Srednjoj Zemlji, takođe poginuo, kao i skoro svi veliki gospodari Numenorejaca.

Još uvekje ostalo nekoliko Eldara da čuva zemlje koje je rasa Ljudi polako počela da zauzima. U trećem Dobu Eldari u Srednjoj Zemlji su bili samo senka svog nekadašnjeg lika. Lindon je opstao, ali je najviše bio po strani od bitaka Srednje Zemlje, i Kirdan, gospodar Sivih Luka, smatran je za najvišeg među njima. Izgleda da su Vilenjaci uveliko brinuli samo svoje brige u svemu, sem u jednom: po pitanju Gospodara Prstenova koji je ponovo došao u Mordor i iz njega slao svoje sluge, Nazgule, izvan te zemlje. Zatim su se Vilenjaci i potomci Numenorejaca još jednom borili u onome što se naziva Rat za Prsten. Jedini Prslen je u to vreme uništen. Mordor je ponovo pao i najzad je i Sauron nestao zau-vek, kao što su i njegove sluge i njegova vlast nad svim zlom u Svetu srušeni. U Četvrtom Dobu, u vreme Vladavine Ljudi, poslednji od Eldara su poslednjim belim brodom koji je Kirdan od Sivih Luka sagradio otplovili napolje Pravim Putem. Itako su ti Ljudi Zvezda prešli zauvek u ono mesto koje je van domašaja smrtnika, izuzev u drevnoj priči i možda u snovima dece.

Vilenjaci Svetla

Priča o Velikom Putovanju pripoveda kako je većina Vanjara, Noldora i Telerija stigla do obala Neumirućih Zemalja u vreme Drveća Valara. Tu su oni obitavali u Eldamaru i po-dučavale su ih Sile Arde, Valari i njihovi podanici i pomagači, Majari. Vilenjaci su postali mudri i plemeniti i naučili su mnoge veštine, pravljenje dragulja i dragocenih metala, građenje veličanstvenih gradova i najlepše umetnosti muzike i jezika. Ti Ijudi su se zvali Vilenjaci Svetla, Svetli Vilenjaci, jer su sijali i telom i duhom, i od svih naroda koji su živeli u okviru Krugova Sveta oni su, po mnogim kazivanjima, bili najlepši.

Vilenjaci Šume

U najvećem delu šumskih predela Srednje Zemlje istočno od Maglenih Planina koje zlo Morgota i Saurona nije bilo potpuno proželo i razorilo, živeo je ostatak Avarija, naroda koji je odbio da krene na Veliko Putovanje na Zapad. Ti su se Ijudi, koji su se zvali Vilenjaci Šuma ili, češće, Šumski Vilenjaci, proredili s uzdizanjem Morgotove moći na Istoku. Da bi preživeli, oni su postali umešni u pronalaženju zaklona u šumi i skrivali su se od svojih neprijatelja. Bili su upućeni u šumske osobenosti i ćudi, a oči su im, kao i oči svih Vile-njaka, sijale zvezdanom svetlošću. Oni nisu bili moćan narod kao njihova braća Viosokorodni Eldari, ali su bili silniji od Ljudi i svih rasa koje su se posle njih pojavile.

Mada istorije Arde malo govore o sudbini Šumskih Vilenjaka i bave se uglavnom Eldarima, ispričane su mnoge priče o dva kraljevstva ovih neznatnijih Vilenjaka. U Drugom Dobu Sunca sindarski Gospodar Tranduil je izašao iz Lindona i prešao preko Maglenih Planina. On je našao mnoge Šumske Vilenjake u Zelenšumi Velikoj (koja je kasnije nazvana Mrka šuma). Tu je Tranduil postao kralj Šumskog Kraljevstva tih Vilenjaka. Na sličan način noldorska plemkinja Galadrijela i sindarski velikaš Keleborn su došli kod Šumskih Vilenjaka Lotlorijena, koji su ih uzeli za kralja i kraljicu Zlatne Šume.

Vilin-kovači

U Trećem i Četvrtom Dobu Sunca legende o Ljudima i Patuljcima govore naširoko o Vilin-kovačima, jednoj iščezloj rasi kojaje nekad živela u Eregionu, na zapadu od Planina Magle. To su bili noldorski Vilenjaci koji su se pravilnije zvali Gvait-in-Mir-dain. Upravo oni su iskovali veliki Prsten Moći iz koga je izašlo toliko mnogo užasa u predele Srednje Zemlje.

Vilvarin

Za vreme Proleća Arde, koje je bilo u godinama Svetiljki, Valari su na svet doneli šume i mnoga stvorenja koja nisu imala glas, ali ih je bilo divno pogledati. Medu njima je bio Vilvarin, koga su u potonjim vremenima Ljudi zvali Leptir. Valari su bili toliko zadovoljni ovim divnim stvorenjem da je Varda, kada je uzela srebrnu rosu Telperiona da bi načinila blistavu svetlost Zvezda, postavila i obris Vilvarina kao jedno sazvežđe među nebeskim Zvezdama.

Visokorodni Vilenjaci

Od svih Vilenjaka najmoćniji su bili Visokorodni Vilenjaci, oni od Eldara koji su prvi stigli do obala Amana, Neumirućih Zemalja, u danima Drveća Valara. Zvali su se Visokorodni Vilenjaci, i to su bili Vilenjaci koji su stigli u ono mesto koje se zvalo "Vilin-dom" i kojima su Valari i Majari dodelili veliku mudrost i mnoge veštine. Velikim delom i dalje tamo obitavaju, iako je Drveće uništeno i Neumiruće Zemlje odstranjene iz Krugova Sveta i sad ne može da se stigne do njih nikakvom Ijudskom napravom.

Vitograna

Entska supruga Drvobradog, Vitograna Lakonoga bila je ženski Ent, ili "Entina", koju je voleo Drvobradi od Fangornske Šume. Vitograna je najviše ličila na drvo Breze, i zato je njeno vilenjačko ime bilo Fimretila ili "vitka breza". Tokom Doba Zvezdane Svetlosti Vitograna i druge Entine su živele u slozi s muškim Entima. Međutim, tokom Doba Sunca, Entine su se preselile na otvorene predele i starale se o voćkama, grmlju i trava-ma, dok su Enti više voleli drveće po dubokim šumama. Ali kasnije, u Drugom Dobu, bašte Entina su uništene. Vitograna i druge Entine su u to vreme ili pobijene ili oterane daleko na Istok ili Jug Srednje Zemlje.

Vojska Seni

U Ratu za Prsten vodila se velika bitka pred drevnim pristaništem Pelargir u kojoj su brodove Korsara od Umbara porazili ratnici utvare. Ti ratnici bili su Mrtvi Ljudi Dunharoua, duhovi koji su se tokom dugih godina Trećeg Doba zadržali na Zemlji zbog prekršene zakletve. Da bi ispunila tu zakletvu i oslobodila se od zatočenja, ova Vojska Seni pred-vođena Aragornom, sinom Aratornovim, došla je u bitku protiv Korsara, neprijateija Dunedaina. Kad je pobeda osigurana, Vojska Seni je zauvek nestala sa Zemlje.

Vozi

U Ratu za Prsten jedan čudan, primitivan narod, po imenu Vozi, došao je u pomoć Rohirima i Dunedainima u razbijanju Opsade Gondora. Ti divlji šumski Ijudi živeli su u drevnoj Šumi Druadan, koja se nalazila u Anorijenu, podno Belih Planina. Oni su poznavali šumu bolje od svih Ljudi, jer su živeli kao nage životinje, nevidIjivo između drveća tokom mnogih doba i nisu marili za društvo drugih naroda. Bili su istrošeni od vremenskih prilika, kratkonogi, debelih ruku i zdepastog tela. Ljudi Gondora zvali su ih Divlji Ijudi od Druadana i verovali da su oni potomci još starijih Pukel-ljudi. U Prvom Dobu Sunca to su bili Ijudi koji su živeli u Belerijandu u slozi s Haladinima, koji su ih zvali Druzi. Vilenjacima su bili poznati kao Druedaini; za Orkc su bili Ogor-hai, a za Rohirime Rogin.

Pred kraj Trećeg Doba, Orci, Vukovi i druga zloćuda stvorenja su često ulazila u Druadan. Mada bi ih Vozi potiskivali otrovnim strelama i kopljima, zla bića su se uvek vraćala. Tako se desilo da je, mada Vozi nisu želeli da učestvuju u poslovima Ljudi izvan svoje šume, njihov poglavica, zvani Gan-buri-Gan, ponudio pomoć Rohirima da stignu u bitku od Pelenorskih Polja. Jer Vozi su se nadali da će im pobeda Rohirima i Dunedaina u Gondoru doneti neko olakšanje u ovom neprestanom šumskom vojevanju.

Kada je pobeda zaista došla i kad su uništene orčke legije Mračnog Gospodara, Elesar, Kralj ponovno Ujedinjenog Kraljevstva Gondora i Arnora, odobrio je da Druadanska Šuma bude zauvek neotuđiva zemlja Voza, da njom vladaju i upravljaju po svojoj volji.

Vrane

Vrane su oduvek bile glavne ptice lešinari u Srednjoj Zemlji i bio ih je glas da su saveznici Mračnih Sila. Ljudi su ih nazivali Pticama Zloslut-nicama, jer se mislilo da one uhode nad zemljom i prenose glasine zlim

stvorovima koji su kovali zavere o zasedama i ubistvima. Tako su ove ptice strvinari imale koristi od potka-zivanja, jer su se na krvavim dela-njima zlih vojski Orka Vrane često gostile.

Kao što je bilo uobičajeno među pticama Srednje Zemlje, Vrane su govorile jednim narečjem ptičjeg jezika, madaje, po mišljenju Patuija-ka koji su znali njihov jezik, njihov govor bio isto tako zloban i s lošim redosledom reči kao i govor opake rase Orka.

Vrbe

U Dobima Svetiljki kada su stvorene Velike Šume Arde, u šumama se pojavilo drevno drveće Vrba. Duhovi Vrba bili su snažni i voleli su močvarne krajeve i spore tokove reka. Oni su dugo živeli mirno i nisu marili ni za novodošlu rasu Ljudi, ni za starije rase Patuljaka i Orka koji su sekli i palili šume. Neki među Vrbama su stekli sposobnost da osećaju i da se pokreću; oni su se ubrajali među one koji su se zvali Huorni i njihova volja je bila usmerena na uništavanje svih neprijatelja šuma.

Među Vrbama, najmoćniji zabeležen u pričama o Srednjoj Zemlji je Starac Vrba, koji je u Trećem Dobu Sunca živeo na obalama Vrbovitla u Staroj Šumi. Bio je crnog srca, pokretnih grana i posedovao je veliku moć da začara pesmom. Celom oblašću Stare Šume vladala je njegova volja. Njegova silna pesma savijala je sve staze prema njegovim koracima. Putnike je zadržavao hipnotičkim činima, moćna pesma vode i vetra koji je ćarlijao kroz lišće uspavljivala ih je i oni su padali u dubok san kraj njegovog prastarog debla. Ćvornovatim korenom ili zjapećom dupljom u svom deblu on bi ih zarobljavao, a zatim gnječio ili davio u reci. Njegova moć je pretvorila Staru šumu u mesto od koga su putnici s pravom strepeli, i da nije bilo moći Toma Bobadila, malo njih bi moglo da bezbedno prođe kroz njegov posed.

Vrbovitlo (Vitivindl)

Rečica zvana Vrbovitlo proticala je kroz Staru Šumu koja se prostirala istočno od Okruga, zemalja Hobita. Njen izvor bio je u brdima predela Humki i ona je, poput meandra, išla kroz šumu do Brendivinske Reke. Njena dolina, koja se zvala Dolinica, obilovala je drvećem vrbe i bila dom velikog šumskog duha zvanog Starac Vrba. Duh zvani Žena-reka od Vrbovitla bila je majka žene Toma Bombadila, Zlatozrne Kćeri reke.

Vučjaci

Iz kraljevstava Melkora Mračnog Neprijatelja, u Dobima Sunca, mnoge opake zveri su dolazile da uznemiravaju Ijude Srednje Zemlje. Glavna medu ovim stvorenjima bili su Vukovi i Vukodlaci Melkora. Da bi se odbranili, Vilenjaci Belerijanda su nakotili lovačke pse kojima su mogli da unište ta zla bića.

U istorijama Srednje Zemlje najveći od ovih pasa bio je Huan, koji nije rođen u Smrtnim Zemljama. Njega je odgajio Orome, Lovac Valara, koji ga je darovao noldorskom princu Kelegormu u Neumirućim Zemljama. Valarski Vučjak bio je zver koja se nikad nije umarala niti spavala. On je bio besmrtan, kao i Vilenjaci, i golemog rasta. Po odredbi Valara, Huan je samo tri puta pro govorio rečima, mada je uvek mogao da razume govor Vilenjaka i Ljudi. Čarolija nije mogla da ga ubije niti su čini mogle da ga začaraju.

U Srednju Zemlju su ga doveli noldorski prinčevi, a očekivala ga je kobna sudbina. U Potrazi za Silmarilom odigrao je veliku ulogu iz Ijubavi prema Lutijeni Tinuvjeli otišao je u Sauronovu kulu na Tol-in-Gau-rotu, Ostrvu Vukodlaka. Tu je pobio mnoge zle zveri na, mostu Ostrva i konačno ubio Draugluina, gospodara i praoca Vukodlaka i glavnog od Sauronovih slugu u tom kraljevstvu. Onda je istupio sam Sauron u liku Vukodlaka i usledilaje strašna borba između Huana i Saurona na mostu Tol-in-Gaurota. Sauron je bio silan i užasan u tom obličju, ali je moć Huana bila još veća. Ščepao je najvećeg od Majara za gušu, snagom koja slama i Sauronu se bližila smrt. I tako je Sauron predao Huanu i Lutijeni kulu i junaka Berena koji je bio zatočen na tom mestu. Sve moćne čini su spale s Tol-in-Gaurota, Sauronove sluge su pobegle, a Sauron, u obličju velikog Vampira, u strahu i besu je poleteo preko neba.

Ali, još jedna bitka je čekala Huana Vučjaka. Bila je to borba s Vukom Karharotom, Crvenim Čeljustima, koji je bio zli čuvar Kapija Angbanda. To je najveći vuk koji je ikad došao na svet, a odgajen je Morgotovom rukom. Ovaj vuk je slučajno progutao Silmaril koji je Beren uzeo iz Morgotove krune. Dragulj je goreo u Vuku i on je išao pomahnitao od bola. Niko nije mogao da se suprotstavi Karharotovom pomamnom besu, čak je i ratnik Beren pao pred njegovom silom. I, kao što je predskazano, došao je Huan i nastupila je najveća bitka zveri protiv zveri koja je ikad vođena. Sva dobrota Valara bila je uz Huana i sva zloća Melkorova uz Karharota. Brda su se orila od njihove bitke, ali na kraju je Huan preklao Karharota, mada je i njega samog opaka zver smrtno ranila jer je u zubima Vuka bio strašan otrov. Znajući da ga očekuje smrt, on je došao do Berena koji je takođe umirao i poslednji put progovorio, rekavši samo "zbogom".

Vukodlaci

U Prvom Dobu Sunca došla je u Belerijand jedna rasa mučenih duša kojc su bili robovi Melkora. Da li su oni bili majarski duhovi koji su nekad služili Melora u Utumnu i koje su Valari lišili njihovih zemaljskih obličja, ili su bili zla bića neke druge vrste, nije poznato. Ipak, sigurno je da su ti zli duhovi ušli u vučja obličja mađijom. Oni su bili strašna rasa i oči su im sijale od užasnog besa. Govorili su i razumeli i Crni Govor Orka i umilan govor Vilenjaka.

U dugotrajnim Ratovima Belerijanda najveći broj Vukodlaka je došao, pod Sauronovom zastavom, do noldorske kule na Reci Sirion, i ona je pala. Kula je dobila drugo ime, Tol-in-Gaurot, "ostrvo Vukodlaka", i tu je vladao Sauron. Ispod Tol-in-Gaurota bile su duboke tamnice, a na grudobarnima sa zupčastim kulama šunjali su se Vukodlaci.

U potrazi za Silmarilom Huan, Lovački pas Valara, došao je u Tol-in-Gaurot i ubio mnogo Vukodlaka. Najzad je jedan od njih, po imenu Draugluin, praotac i gospodar rase Vukodlaka, došao da se bori sa Huanom. Vodio se Ijuti boj, ali je na kraju Draugluin pobegao u kulu, do prestola Saurona, svog gospodara. Pred Sauronom je Draugluin izgovorio ime Huan, čiji je dolazak bio predskazan, a zatim je lipsao. Zatim je Sauron, menjač obličja, i sam postao Vukodlak. Po veličini i snazi bio je silniji od Draugluina, ali čak i tada je Huan uspeo da zauzme most i da ščepa Saurona za gušu, i nikak-vom čini niti snagom udova Sauron nije mogao da se oslobodi. Stoga je on predao kulu Berenu i Lutijeni, koju je Vučjak služio. Zle čini su zbačene s Tol-in-Gaurota i Vučja ob-ličja su spala s Vukodlaka. Sauron jc pobegao u liku velikog vampirskog Slepog miša i zla volšebna moć koja je održavala kraljevstvo Vukodlaka u Belerijandu je zauvek skršena.

Vukovi

Pre no što je zasijalo Sunce, u Jama-ma Utumna u Srednjoj Zemlji okotile su se mnoge opake zveri koje su se šunjale Svetom sa zlim Orcima. Glavne od zveri saveznika Orka bili su Vukovi, koji su prvi put ušli u Zapadne Zemlje u godinama Sunca. Neki koji su bili krupni služili su kao jahaće životinje Melkorovim slugama i izazivali su veliki strah.

U Prvom Dobu Sunca okoćena je rasa Vukodlaka. Najmoćniji je bio Draugluin, njihov praotac i gospodar. Oni, medutim, nisu bili pravi Vukovi, nego mučene duše držane u vućjem obličju. Njihova je moć bila velika jer su bili miljenici Saurona Majara. Oni su dolazili k njemu u čoporima i lovili u zemljama Belerijanda. Od Noldora su oteli Tol Sirion, koji je kasnije nazvan Tol-in-Gaurot, "ostrvo Vukodlaka", i tu su stvorili kraljevstvo zla.

Mada su do Trećeg Doba Sunca Vukovi postali manja bića od onih u ranim Dobima, ostali su jedna zas-trašujuća vrsta. "Hronike Zapadnih zemalja" govore o rasi Belih Vukova koii su izašli iz Severne Pustopoljine za vreme Opake Zime 2911. i umrljali sneg Erijadora krvlju Ljudi. "Crvena Knjiga Zapadne Međe" govori mnogo o Vargama, jednoj rasi Vukova koja je u Rovanionu sklopila sporazum s Orcima Maglenih Planina i nosila na leđima u bitku tu rasu Orka zvanih Jahači Vukova. I mada su i same Varge izazivali strah, ovaj savez s Orcima bio je još veće zlo. Zaista, u čuvenoj Bici Pet Vojski najjači deo orčkih snaga bila je njihova konjica, koja je jahala na velikim Vargama.

Najveća legenda o Vukovimaje o Karharotu, Crvenim Čeljustima, koga je u Prvom Dobu Sunca othranio Morgot živim mesom i ispunio ga velikim moćima. Tako je Karharot, koji se nazivao i Anfauglir, "žedne čeljusti", izrastao do ogromne veličine i izgledalo je da njegovoj snazi nema premca. Oči su mu bile kao užareno ugljevlje a zubi su mu bili kao otrovna koplja neke orčke čete. Karharot je bio čuvar Kapija Angbanda i niko nije mogao da se provuče pored njega samo telesnom snagom. Zidine Angbanda su bile strme i strašne, ponori puni zmija su se nalazili s obe strane puta, a Karharot je ležao budan pred Kapijom.

U Potrazi za Silmarilom, Karharot je odgrizao Berenovu šaku kod angbandske Kapije i progutao Sil-maril, koji ga je pekao žestokom vatrom. U velikom bolu Karharot je ubijao Vilenjake i Ljude jer je njegovo ukleto telo gorelo iznutra, ali njegova snagaje postala još veća. Jer Karharotov bes bio je kao samo-uništavajući neugasivi plamen Zvezde padalice. Ali najzad se sreo s jednim s kojim je odavno bilo suđeno da se bori: Huanom, Vučjakom Valara. I mada je Karharot ujeo Huana otrovnim zubima i tako je i Huana očekivala sigurna smrt, moćni valarski vučjak je kraj slatkih voda Ezgalduina preklao Karharota.

Charmed · Malo ~ mače ~

Z

Začarana Ostrva

Pošto su Melkor Valar i Ungolijant Veliki Pauk ugasili svetlost Sveta uništivši Drveće Valara, Manve i drugi Valari su sagradili mnoga utvrđenja i odbrambene linije u Neumirućim Zemljama, plašeći se da se ne vrate ova zla stvorenja i njihove legije. Među najdelotvornijim od njih bio je lanac ostrva duž istočne obale Neumirućih Zemalja. To su bila Začarana Ostrva, a vode oko njih su se nazivale Senovita Mora. Ostrva su bila začarana snagom moćne čarolije: njen lavirint vodenih puteva osujećivao je sve načine da moreplovci odrede položaj broda, a ako bi se sami mornari iskrcali na ostrva, odmah bi padali u dubok i večni san.

Zapadni Vilenjaci

U dobu Buđenja Vilenjaka jedan veliki Glasnik je došao sa zapada. Bio je to Valar Orome, koji je pozvao Vilenjake u zemlju Večitog Svetla. Neki su odlučili da krenu na Putovanje na zapad i zvali su se Zapadni Vilenjaci ili Eldari. Oni koji su izabrali da ostanu nazivali su se Istočni Vilenjaci ili Avari, "nevoljni". Istočni Vilenjaci su odumirali i postajali neznatniji duhovi, dok su Zapadni Vilenjaci postali moćni i proslavili se u legendama i pesmama.

Zapadnog-čoveka-trava

U Srednjoj Zemlji je ušla u upotrebu jedna biljka za koju su Hobiti otkrili da pruža veliko zadovoljstvo ako polako gori i ako se njen dim udiše. To je bila biljka nikotiana, koja se u ves-tronskom jeziku zvala Zapadnog-čoveka-trava, ali je najčešće jednostavno nazivana Trava-za-lulu. Njena upotreba se proširila iz hobitskih predela Okruga širom Srednje ZemIje i s uživanjem su je koristili, sebi u korist ili na štetu, Ljudi i Patuljci.

Zeleni Vilenjaci

U Osirijandu, u izgubljenom kraljevstvu Belerijand, živeli su Zeleni Vilenjaci u poslednjem Dobu Zvezdane Svetlosti i Prvom Dobu Sunca. Ti Vilenjaci su nosili ruho zeleno kao šuma da bi bili nevidljivi za svoje neprijatelje u šumovitom predelu. Na jeziku Visokorodnih Vilenjaka nazivali su se Laikvendi. Oni nisu bili neki veliki niti silan narod ali su, zahvaljujući svom poznavanju te zemlje preživeli, dok su moćniji Vilenjaci stradali od Melkora i njegovih slugu.

Zelenšuma Velika

Najveća šuma Rovaniona i dolova Velike Reke Anduin bila je poznata kao Zelenšuma Velika. Šumsko KraIjevstvo Vilin Kralja Tranduila se moglo naći na severoistoku ove šume, ali godine 1050. Trećeg Doba jedna druga silaje ušla u najjužniji deo Zelenšume i sagradila citadelu zvanu Dol Guldur. Bio je to Sauron Gospodar Prstenova s Nazgulima koji je došao u tajnosti i brzo zatrovao ovu nekad divnu šumu po kojoj su počeli da haraju zla magija, Orci, Varge i ogromni pauci. Sauronov uticaj bio je tako veliki da je dve hiljade godina Zelenšuma, zvana Mrka šuma, zbog senke zla koja je tako zamračila ovo mesto. Srećom, pred kraj Rata za Prsten zlo Dol Guldura je zbrisala jedna vojska Vilenjaka iz Šumskog Kraljevstva, na severu i druga vojska iz Lotlorijena, na jugu. Odonda je ovo mesto promenilo ime u Erin Les-galen, "Šumu Zelenog Lišća".

Zirak-zigil

Na sredokraći venca Maglenih Planina stajao je vrh Zirak-zigil, jedna od tri velike planine pod kojima je ukopano Patuljačko kraljevstvo Kazad-dum. Ljudi su ga zvali i Srebrozub, a Vilenjaci Kelebdil. U samom vrhu Zirak-zigil na vrhu Beskrajnog Stepeništa - nalazila se odaja zvana Durinova Kula.Upravo ovde je na kraju Trećeg Doba, za vreme Potrage Prstena, Čarobnjak Gandalf Sivi vodio boj s Balrogom od Morije. U toj Bici Vrh, Beskrajno Stepenište i Durinova Kula su uništeni, a Gandalf je nadvladao Balroga i s te velike visine ga bacio dole u provaliju.

Zlatozrna

Kći reke iz Stare Šume, Zlatozrna je bila kći Žene reke od Vrbovitla i supruga Toma Bombadila. Bila je zlatokosa i lepi duh prirode koji je možda bio Maja. Kakvo god da joj je bilo poreklo, ona se, kao i Tom Bombadil, posvetila staranju o prirodnom svetu šuma i reka. Za vreme Potrage za Prstenom Hobite su spasli i pružili im zaklon Bombadil i Zlatozrna. U svom sjaju poređena s nekom Vilin-kraljicom, Zlatozrna je nosila cveće u kosi i pojasu. Nosila je halje od srebra i zlata, i cipele koje su svetlucale kao riblja krljušt. Govorilo se da njena pesma zvuči kao ptičiji poj.

Zmajevi

"Kventa Silmarilion" priča kako se, u Prvom Dobu Sunca, Morgot Mračni Neprijatelj skrivao u Jamama Ang-banda i izrađivao svoja remek-dela zla od plamena i vradžbina. Mračni dragulji Morgotovog genija bili su Veliki Crvi, zvani Zmajevi. Načinio je tri vrste: velike zmije koje su gmizale, one koji su hodali nogama, i one koji su leteli krilima poput Slepog miša. U svakoj vrsti postojala su dva tipa: Hladni zmajevi, koji su se borili otrovnim zubima i kandžama, i čudesni Uruloki, .Plameni zmajevi, koji su uništavali plamenim dahom. Svi Zmajevi su bili otelovljenja glavnih zala Ljudi, Vilenjaka i Patuljaka, i zato su bili tako silni u uništavanju tih rasa.

Zmajevi su bili sami po sebi ogromne oružarnice koje su delovale u skladu s Morgotovim ciljevima. Reptili su bili ogromne veličine i moći, zaštićeni krljuštima od neprobojnog gvožđa. Zubi i nokti su im bili kao koplja i bodeži, a njihovi repovi su mogli da skrše zid od štitova bilo koje vojske. Krilati Zmajevi su brisali zemlju pod sobom uraganskim vetrovima, a Vatreni zmajevi su bljuvali grirnizne i zelene plamenove koji su lizali Zemlju i uništavali sve što bi im se našlo na putu.

Pored snage oružja, Zmajevi su raspolagali istančanijim moćima. Njihov vid bio je oštriji od sokolovog, i ništa što bi ugledali ne bi moglo da im umakne. Imali su sluh koji bi uhvatio zvuk i najslabijeg daha najtišeg neprijatelja, i njuh koji im je omogućavao da prepoznaju svakog stvora, čak i po najblažem mirisu njegovog tela.

Čuvena je njihova inteligencija, kao i Ijubav prema postavljanju i rešavanju zagonetki. Zmajevi su bili drevne zmije, i stoga su bili bića velike promućurnosti i znanja, ali ne i mudrosti jer je njihova inteligencija imala slabe strane: sujetu, proždrIjivost, pohlepu, varanje i jarost.

Budući da su bili sazdani uglavnom od elemenata vatre i volšebništva, Zmajevi su se klonili vode i više voleli mrak od dnevne svetlosti. Zmajeva krv bila je crna i predstavIjala su smrtonosni otrov, a isparenja njihovog crvozadaha bila su od gorućeg sumpora i sluzi. Tela su im uvek sijala okrutnim plamenom dragulja. Njihov smeh bio je dublji od izvorskih vrela i potresao je i same planine. Oči Zmajeva su zračile rubin crvenom svetlošću ili su, kad bi bili besni, bljeskale crvenim munjama. Njihovi okrutni reptilski glasovi bili su promukli šapat i, udruženi sa žestinom zmijskog pogleda, prizivali Zmajevu čaroliju koja je opčinjavala neoprezne neprijatelje i nagonila ih da požele da se predaju zastrašujućoj volji ove zveri.

Prvi od Vatrenih zmajeva, Urulokija, koje je stvorio Morgot u Angbandu, bio je Glaurung, Otac Zmajeva. Posle samo jednog stoleća koćenja i rasta u pećinama, Glaurung je u žestokom besu provalio iz angbandskih kapija i pojavio se u preneraženom Svetu. Mada nije pripadao krilatoj rasi koja će se kasnije pojaviti, Glaurung je bio najveći strah i trepet svog doba i začeo je golemo mnoštvo manjih Vatrenih zmajeva i Hladnih zmajeva. Palio je i pustošio zemlju Vilenjaka u Hitlumu i Dortonionu pre no što ga je na povlačenja naterao Fingon, princ Hitluma. Morgot je, međutim, bio nezadovoljan Glaurungom zbog njegove prenagljenosti jer je isplanirao da Zmaj izraste do pune svoje moći pre no što ga otkrije Svetu koji ništa ne sluti. Za Glaurunga je ovaj napad bio samo mladićka avantura mladalačko oprobavanje snage. I mada je za Vilenjake bio strašan, njegova snaga bila je nedovoljno zrela i njegov oklop od krljušti još uvek osetljiv na na-pade oružjem. Zato je Morgot držao Glaurunga u Angbandu još dva stoleća pre no što je pustio Urulokija na slobodu. Bio je to početak Četvrte Bitke u Ratovima Belerijanda. Ona je postala poznata kao Bitka Iznenadnog Plamena kad je Glaurung, Veliki Crv, u punoj snazi poveo Morgotove snage u bitku protiv Uzvišenih Vilenjaka Belerijanda. Njegova velika snaga i vatra koja je pržila raščistilaje put vojskama neprijatelja i, s Morgo-tovim demonima, Balrozima i crnim legijama bezbrojnih Orka, razbio je Opsadu Angbanda i izazvao očaj i beznađe kod Vilenjaka.

Zmajevi najstrašnija čudovista Srednje Zemlje. Neki su gmizali kao zmije, drugi su hodali na nogama koje su imale kandže, a ostali su leteli gušterastim krilima. Neki su se borili zubima i kandžama - a najveći su bljuvali vatru.

U Petoj Bici, nazvanoj Bitka Nebrojenih Suza, Glaurung je počinio još strašnija razaranja, jer do tada je već (na misteriozan zmajski način) okotio mnoštvo manjih Vatrenih i Hladnih zmajeva koji su ga pratili u ratu. Tako je velika vojska Vilenjaka i Ljudi pala pred ovim naletom, i niko nije mogao da se odupre Zmajevoj vatri, izuzev Patuljaka Belegosta koji su došli da se bore protiv zajedničkog neprijatelja.

Morgotje koristio Glaurunga i da zadrži teritorije koje je osvojio; ali snaga u borbi nije bila jedina moć koju je poznavalo ovo čudovište. Mnoge su pod njegov uticaj podvele opčinjavajuća moć njegovog oka i hipnotičke Zmajeve čini.

Mnogo godina pošto je Glaurung poharao i opustošio kraljevstvo Nargotrond, ispričano je u "Narn i Hin Hurin", ubio ga je smrtnik Turin Turambar. Jer ovaj Hurinov sin se prikrao Vatrenom zmaju i saterao mač Gurtang duboko u donji trbuh čudovišta, ali je, otrovan njegovom crnom krvlju i zatrovan Zmajevim poslednjim rečima, Turin Turambar takođe poginuo.

Mada je Glaurung prozvan Ocem Zmajeva, najveći zmaj koji je ikad došao na Svet bio je onaj po imenu Ankalagon Crni. Ankalagon je bio prvi od krilatih Vatrenih zmajeva, i on i drugi od te pasmine su izašli iz Angbanda kao moćni olujni vihorni i vatreni oblaci kad je sačinjena poslednja odbrana Morgotovog kraIjevstva. "Nasrćuće čeljusti" je značenje njegovog imena, a njegova proždrijiva veličanstvenost je opustošila vojsku Zapada u Velikoj Bici i Ratu Besnih pri kraju Prvog Doba Sunca. Bio je to prvi od Vatrenih zmajeva koga je Svet video, i neko vreme Morgotovi neprijatelji su se povlačili. Ali Orlovi i sve ptice ratnici ZemIje pojavile su sa Zapada, zajedno s velikim letećim brodom "Vingilotom" i ratnikom Earendilom. Bitka ovih bića vazduha trajalaje dugo, ali je najzad Earendil pobedio, Ankalagon oboren, a drugi Vatreni zmajevi su ubijeni ili su pobegli. Tako se završio Rat Besnih i moć Morgota je slomljena zauvek u okvirima ovog sveta.Tako je veliki bio poraz Zmajeva da letopisi Srednje ZemIje više ne pominju Zmajeve sve do Trećeg Doba Sunca. U to vreme oni su naseljavali pustopoljine između Sivih Planina Severa. I, priča se, njihova pohlepa ih je dovela do nagomilanih riznica Sedam Kraljeva Patuljaka.

Najsilniji od Zmajeva sa Sivih Planina bio je Skata Crv koji je PatuIjke naterao da u strahu i užasu beže iz svojih dvora, ali se jedan princ Ljudi isprečio i započeo bitku. To je bio ratnik Fram, sin Frumgara, poglavice Eoteoda, i Skataje nastradao od ruke ovog Čoveka. Ali, bilo je to samo privremeno olakšanje od užasa koji je vrebao u planinama, jer su se s vremenom mnogi Hladni zmajevi vratili u Sive Planine. I mada su se Patuljci branili snažno i odvažno, ipak su bili nadvladani. Jedan po jedan njihov ratnik je ginuo, i zlatom bogate Sive Planine su potpuno prepuštene legijama Zmajeva.

U dvadeset osmom veku Trećeg Doba hronologije Zapadnih Zemalja pripovedaju kako je najveći Zmaj tog doba došao sa Severa u kraljevstvo Patuljaka u Ereboru, Samotnoj Planini. Taj Vatreni zmaj zvani Smaug Zlatni bio je ogroman, s krilima slepog miša, i predstavljao je strah i tre-pet, i propast za Patuljke i Ljude. Proždirućim Zmajevim plamenom, Smaug je razorio grad Ljudi od Dola i razvalio kapiju i zidine Kraljevstva Patuljaka Samotne Planine. Patuljci su pobegli ili nastradali, i Smaug je oteo bogatstva tog mesta: zlato i drago kamenje, mitril i srebro, vilin-dragulje i bisere, brušene kristale smaragda, safire i blistave dijamante.

Dva veka je Smaug suvereno vladao Ereborom. Ali, godine 2941. jedna družina pustolova je stigla u planinu: dvanaest Patuljaka predvođenih zakonitim kraljem Erebora, Torinom Hrastoštitom i Hobit plaćenik, po imenu Bilbo Bagins. Oni su se kradom približili Zmaju i preneražili se, jer je Smaug bio toliko veliki da to nisu mogli ni zamisliti i sijao je zlatno-crveno od zmijskog besa. Bio je, kao i svi iz njegove rase, oklopljen krljuštima od neprobojnog gvožđa, ali je iz opreznosti zaštitio i svoj mekani donji trbuh od napada:dok je ležao ispružen preko blaga svoje riznice, ostavio je dijamante i tvrde dragulje da mu se usade u trbuh i na taj način je oklopio svoju jedinu slabu tačku. Ipak, lukavstvom je Hobit Bilbo Bagins otkrio jedno mesto na širokim grudima zveri koje nije bilo prekriveno nakitom i gde se moglo zaseći oštro sečivo.

Kad su pustolovi probudili Smauga, on je u besu izašao i počeo da bljuje vatru po toj zemlji. U osveti je došao do Ezgarota na Dugačkom Jezeru, jer su Jezerski Ljudi pomogli pustolovima. Ali tamo je živeo jedan Severnjak, hrabar i snažan, po imenu Bard Lukonosac, koji je, znajući koja je Zmajeva slaba tačka, naciljao jednom crnom strelom u mesto zveri koje je bilo opasno po život. I, gle čuda, veliki Zmaj je kriknuo i u plamenu se srušio s neba. Tako je poginuo Smaug Zlatni, najsilniji Zmaj Trećeg Doba.

Šuškalo se da su Zmajevi još mnogo stoleća naseljavali Severnu Pustopoljinu između Sivih Planina, ali do Ljudi nije stigla nijedna priča iz Srednje Zemlje koja bi govorilajoš o tim zlim a ipak veličanstvenim stvorenjima.

Zujorozi

Prema jednoj hobitskoj pesmici, pričalo se da se jedna rasa insekata, zvani Zujorozi, borila s nekim vitezom pustolovom. Da li su ti svirepi insekti bili džinovske veličine ili je vitez bio od neke sićušne rase, ili je pak ta priča proizvod hobitskog humora, sad je nemoguće doznati.

Žene-reke

U istorijama i spisima Srednje Zemlje pominju se Žene-reke. Da li su one, kao Ose i Uinena, bile Majari Ulmoa, Gospodara Voda, ili su bile duhovi koji su došli na svet kao i Enti, nije ispričano, ali sigurno je da su im glavna briga bili Kelvari i Olvari Sveta.

Žene-reke Radosni duhovi, čuvari reka i potoka. "Crvena Knjiga Zapadne Međe" priča kako je žena-reka od Vrbovitla imala kćer po imenu Zlatozrna, koja je bila žena Toma Bombadila. Ta Kći Reke bila je zlatokosa i sjajna kao neka vilin-deva. Njene halje su često bile srebrne i zelene, a u vrelu njene svetlosti i smeha cveće je cvalo bez prestanka.

Stark · Dobro upućeni član

recnik je extra...imam ga i jako je koristan

anduril · Početnik Domaćeg.de

charmed klanjam ti se i ljubim ti noge...

ne zbog rjecnika, nego zato sto nisam jedini kojeg ovo zanima tako puno...