Znameniti Srbi i Srpkinje

Gertie · **◊Poker Face◊**

Сестре Јанковић

Токови наше културе, испрекидани многим сеобама и честим ратовима, нису били наклоњени породичном и генерацијском устрајавању. То се огледа у чињеници да су малобројне породице у којима се више чланова, а поготову у више генерација, бавило одређеном уметничком делатношћу. Изузетак су дом Јове Илића, кућа Настасијевића, делатност браће Ђорђевића. У те изузетке се убрајају и сестре Јанковић - Љубица и Даница, утемељивачи наше етнокореологије и етномузикологије. Сестре Јанковић - Љубица (Алексинац, 14. јун 1894 - Београд, 3. мај 1974) и Даница (Лешница, 7. мај 1898 - Београд, 18. април 1960) - деценијама су прикупљале и проучавале народне игре, мелодије и песме, као и обичаје везане уз њих. На подручју Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Македоније, Хрватске и дела Словеније скупиле су око 900 народних игара са мелодијама. Написале су много стручних чланака и прилога, штампаних у више часописа и листова, како наших тако и страних. Засновале су нашу науку о народним играма, а њихово главно, заједничко дело су Народне игре, изашле у седам томова од 1934. до 1952.

Посебна вредност њиховог стручног и научног доприноса у областима којима су се бавиле састоји се, по оцени академика Драгослава Антонијевића, у оригиналном систему записивања народних игара, без кога би комплексно проучавање овог вида нашег фолклорног наслеђа и уметничког богатства било врло отежано.

anti-xxxat · Početnik Domaćeg.de

Radomir Putnik (1847-1917) je slavni srpski vojvoda i vojskovodja. Ucestvovao je u svim ratovima koje je Srbija vodila od 1876. do 1916. godine. Njegova vojnicka karijera pocela je skolovanjem u Artiljerijskoj skoli u Beogradu i dobijanjem cina potporucnika.

Mirnodopski razvoj srpskih oruzanih snaga u celini je oslonjen na Radomira Putnika. Juna 1903. godine postavljen je za nacelnika Glavnog generalstaba. Neposredno posle zavrsetka srpsko-turskih ratova ucestvovao je u radu komisije koja je imala zadatak da Srpsku vojsku po organizacionoj strukturi sto vise priblizi savremenim evropskim armijama. Pocetkom 90-tih godina XIX veka, kao pomocnik nacelnika Glavnog generalstaba i profesor u Visoj skoli Vojne akademije, u program obuke staresinskog kadra uveo je resavanje taktickih zadataka radi ujednacavanja pogleda na osnovne principe organizacije i upotrebe oruzanih snaga. Intenzivnim radom na jacanju borbene gotovosti Srpske vojske vojvoda Putnik nastavio je i posle preranog i neopravdanog penzionisanja.

Kada je posle skoro sedam godina provedenih u penziji reaktiviran i postavljen za nacelnika Glavnog generalstaba, Srpska vojska nalazila se na ivici rasula. Uprkos tome, neumorni Putnik je, zahvaljujuci besprekornoj moralnoj reputaciji i izvrsnom poznavanju vojne teorije i prakse, za samo nekoliko godina uspeo da konsoliduje njene redove, odstrani iz vojske razoran uticaj unutrasnjih medjupartijskih trvenja, naoruza je savremenim oruzjem, saobrazi vojna pravila svojstvima tog naoruzanja u specificnim srpskim uslovima, licno obuci vise generacija generalstabnih oficira i najtalentovanije postavi na kljucne komandne polozaje, uzdigne rezervni oficirski i podoficirski kadar svih rodova i sluzbi, zameni kasarnski dril prakticnom obukom trupa, izgradi njenu sopstvenu vojnu doktrinu i osposobi je da se uspesno nosi sa najsavremenije opremljenim i obucenim armijama razvijenih evropskih zemalja, da bi je potom pobedonosno vodio kroz sva iskusenja.

Zajedno sa pukovnikom Zivojinom Misicem pripremio je planove za balkanske ratove i sve planove pred Prvi svetski rat.

U ratovima od 1912. do 1916. godine Radomir Putnik je bio nacelnik staba Vrhovne komande. Posle prve pobede Srpske vojske u Balkanskom ratu, u Kumanovskoj bici, postao je prvi srpski vojvoda. Sve srpske pobede u tom periodu ubrajaju se u posebne zasluge vojvode Radomira Putnika, koji je stajao na celu strucnog staba. Vojvoda je vojne operacije i planove iznosio i branio pred Srpskom vladom. Svojom licnoscu, cinom i polozajem bio je moralno odgovoran pred svim potcinjenim staresinama za svaki stav i naredbu Vrhovne komande.

Jos u ratovima koje je Srbija vodila u XIX veku Radomir Putnik pokazao je da je izvanredan vojni staresina, ne samo sposoban i hrabar oficir, nego i komandant bogate stvaralacke inicijative. Njegov vojnicki talenat zablistao je punim sjajem tek u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, u kojima je Srpska vojska pod njegovim rukovodstvom izvojevala slavne pobede kod Kumanova, Bitolja, na Bregalnici, Ceru i Kolubari i svrstala se u red najboljih evropskih i svetskih armija toga doba.

Posle reorganizacije Srpske vojske na Krfu pocetkom 1916. godine fizicki iznemogao vojvoda Putnik upucen je na lecenje u Nicu, ali nije docekao da se vrati u oslobodjenu zemlju. Umro je u maju 1917. godine u 70. godini. Iza njega je ostao mit o nepobedivosti Srpske vojske, kao jedne od najcuvenijih armija sveta Prvog svetskog rata, ciji je bio tvorac.

Vojvoda Radomir Putnik nije bio samo slavni vojskovodja, nego se bavio i teorijom ratne vestine. Pored clanaka i govora, napisao je Sluzbu djeneralstaba I i II deo, Sluzbu u mirno doba i Sluzbu u ratno doba.

Zakonom o ustrojstvu vojske Kraljevine Srbije 27. januara 1901. godine bio je predvidjen, kao najvisi, cin vojvode koji je odgovarao marsalu i koji je mogao biti dodeljen samo komandantima armija za ratne zasluge. Tadasnji vojni ministar Milos Vasic, jedan od najtalentovanijih oficira svoga doba, licnim zalaganjem doprineo je da odredbama novog Zakona, izmedju ostalog, bude uveden i najvisi cin u Srpskoj vojsci - vojvoda. Prvi srpski vojvoda postao je Radomir Putnik posle pobede na Kumanovu 1912. godine. Zbog licnih zasluga u Cerskoj bici, 1914. godine, komandantu Druge armije Stepi Stepanovicu dodeljen je vojvodski cin. Komandant Prve srpske armije Zivojin Misic, za genijalno komandovanje u Kolubarskoj bici, 1914. godine unapredjen je u cin vojvode. U znak priznanja za rukovodjenje Prvom armijom u oslobadjanju otadzbine 1918. godine, Petar Bojovic postao je cetvrti srpski vojvoda. Za zasluge u Prvom svetskom ratu francuski marsal Franse D`Epere imenovan je za pocasnog vojvodu jugoslovenske vojske. Bio je to jedini stranac kome je dodeljen taj cin.

anti-xxxat · Početnik Domaćeg.de

ПЕТАР ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ (1813—1851)

Рођен је на Његушима. Његош је други син Томе Маркова Петровића и Иване Пророковић. На крштењу је Његош добио име Радивоје али се тим именом није потписивао, него — Радивој. По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Али га народ владиком Петром није ни звао ни запамтио, него - владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали.

Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Биће да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткада уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.
Владика Петар I, његов стриц, узе га к себи 1825 да га школује и припреми за наследника. Стриц је, раније, за наследника спремао Његошева брата од стрица, који се школовао у Русији, али је овај више волео војску и официрски позив. Традиција је међутим била да владалац Црне Горе, буде владика, па се и млади Његош, Раде, како је на крштењу назван, спремао за тај позив. Школу је кратко време учио у Боки Которској, а после му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића. После стричеве смрти, 1830, Његош се закалуђери врло млад и прими управу над Црном Гором. 1833 путовао је у Петроград, где буде завладичен. Још је једанпут ишао ради државних послова у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији ради разгледања уметничких споменика, а и ради лечења. Зиму 1850 провео је у Напуљу, тешко болестан. Умро је на Цетињу и сахрањен у капели на врху Ловћена, по његовој изричној жељи. Кад су Аустријанци у светском рату освојили Црну Гору, спустили су Његошеве кости на Цетиње, али су по ослобођењу поново пренете на исто место, уз велике свечаности и у присуству краља Александра Ујединитеља. Место старе капеле подигнут је диван маузолеј, дар краљев.

Његош је био и верски и световни поглавар српског народа у маленој Црној Гори, у којој је, истина, била јака национална свест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, он је одмах стао да уводи ред и модернизује државу. Он подиже школе, оснива судове, прави путеве, узима поступно сву власт у своје руке и уводи порезу. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко, и то је морало болети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима, писао је он.

Његош се није редовно школовао, нити је прошао кроз више школе. Код бокељских калуђера учио се само основној писмености. После му је учитељ био Сима Милутиновић, који ни сам није прошао кроз редовне школе. Он је код Његоша развио љубав према народној поезији, указивао му на њене лепоте и потстицао га на писање. Он га је вероватно упућивао у митологију и класичну старину уопште. Митолошки речник, наклоност према архаизмима и новим речима, Његош је примио од Милутиновића. На Његоша је утицао и Лукијан Мушицки, који је тридесетих година имао глас великог песника. Класичну грчку поезију читао је на руском, и један део „Илијаде" превео је са руског на наш језик, у народном десетерцу. Његош је био под утицајем античког класицизма, посредно и више формално, скоро у речнику само. Уколико је више певао и продубљавао своју личност, све више се ослобођавао тога утицаја. Његово најбоља дело, Горски вијенац, узвишеном дикцијом и обликом потсећа на грчку трагедију; па ипак, дело је у потпуности оригинално, најнепосреднији производ народног духа и језика. — Поред руског, Његош је знао и француски и италијански, и на тим језицима читао највеће песнике и мислиоце, Својим честим путовањима по Европи читањем и размишљањем, он се сам образовао.

Његош почиње да пише још као дечак. То су кратке и безначајне песме, сасвим у духу народне поезије, често испеване уз гусле. Сима Милутиновић је у своју збирку народних песама унео пет за које тврди да су Његошеве. Доцније, 1834, публиковао је две збирчице песама, где има и неколико песама у којима се већ назире генијални песник Луче микрокозма и Горског вијенца. Међу песмама у којима превлађује дубок и смео мисаони лиризам нарочито се истичу: Црногорац к свемогућем Богу, Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима, Ода сунцу и друге. Остале песме певају сувремена јунаштва црногорска, и испеване су сасвим у духу народне песме. Као поглавар покрајине најизразитијег витештва динарског соја и колевке гусала, где се живело од традиције и за њу, Његош је, у време непрекидних бојева с Турцима, занесено волео народне песме, скупљао их и сам стварао нове. Поред песама у поменутим збиркама, штампао је доцније и два краћа спева у истом духу и размеру: Кула Вуришића и Чардак Алексића. 1854 објављена је Слободијада, епски спев у десет певања, у коме слави црногорске победе над Турцима и Французима. Вук Караџић мисли да је и друге песме о новим бојевима црногорским испевао сам Његош. Он је радио и на прикупљању народних песама и издао их у збирци Огледало српско. По сувременим листовима и часописима изишао је знатан број његових краћих песама, пригодног и моралног карактера, као и велики број ода и посланица. — Његош је почео скромно, подражавајући народну поезију или учену и објективну сувремену лирику, какву је пре њега писао Лукијан Мушицки и његови следбеници. Али се он све више развија, поступно истина, али снажно и сигурно. Читањем и размишљањем, он улази у све теже моралне и филозофске проблеме, све дубље и потпуније улази у коначно ново уобличавање сво;га уметничког изражаја и последњих седам година живота даје три своја главна дела: Луча микрокозма, Горски вијенац и Лажног цара Шћепана Малог.

Најмдурија србска глава !!!

anti-xxxat · Početnik Domaćeg.de

Milos Obilic

28.juna 1389.(15.juna po starom kalendaru) na Kosovu u jednoj od odlucujucih bitki Srbije sa Turskom koja je u to vreme bila najmocnija carevina na svetu i koja je vec pokorila Vizantiju i Bugarsku ,usmrtio je turskog sultana Murata gde vlast turske imperije preuzima mladji sin Bajazit usmrtivsi starijeg brata.

Po narodnom predanju on je bio optuzen od strane mocnog plemica Vuka Brankovica da je idajica i da ce stati uz turke,a plemic Milos je obecao da ce ubiti sultana Murata na Kosovu,sto je i ucinio.U narodu Vuk je poznat kao izdajica.
Medjutim,Istorija je pokazala drugaciju pricu:
Vuk Brankovic nije bio izdajica,i o tome postoje cvrsti dokazi.Jedan od Mnogih je da se on uvek krio Turaka koji su ga proganjali da bi ga na kraju zarobili i drzali do kraja zivota u zatvorenistvu.
Sad se postavlja pitanje zasto je napustio sa svojom vojskom boj?
Pretpostavlja se da je on uvideo da nece mnogo pomoci jer su Srbi vec bili porazeni,i u tom haosu on je uspeo da povuce svoj odred i sacuva sebi i vojnicima zivote.

Sa druge strane istorija je pokazala da je Murat zaista bio u kontaktu
sa nekim Srbima,medju kojima je bio i Milos Obilic.(cini mi se da sam davno citao jedan zapis nekog venecijanskog(mletackog) pisca iz tog vremena u kojem pise da je Murat pisao Milosu da saradjuje,a ovaj nije hteo....).

Milos je verovatno hteo da saradjuje sa sultanom samo da bi mu mogao prici i imati priliku da ga usmrti,ali neki su mislili da je on izdajnik,a on to nije bio!
Milos da nije imao saradnju sa Muratom,njemu ne bi bilo dozvoljeno da tek tako pridje turskom sultanu Muratu u toku bitke!!!!!!!!
Milos je zrtvovao sebe da bi usmrtio Murata i napravio haos u turskoj vojsci!

anti-xxxat · Početnik Domaćeg.de

Стефан Немањa

Рођен у Рибници код Подгорице 1112. или 1113. године, умро у Хиландару 13.02 1200. године. Велики српски жупан, родоначелник династије Немањића. Од 1158. владао је источним крајевима српске државе (Ибар, Топлица, Расина и Реке), а од византијског цара Манојла првог Комнина добио је на управу Дубочицу код Лесковца. Збацио је са престола брата Тихомира 1166. и прогласио се великим жупаном Рашке. Пошто је у боју код села Пантина на Косову потукао Тихомира који је покушао да са византијским четама поврати престо, ступио је у савез са Мађарима и учврстио своју власт у Србији. Искористио је сукоб Византије са Млетачком Републиком и у савезу с њом напао византијске градове у Јадранском приморју, у првом реду Котор. После измирењима са Мађарима, Византија се окренула против Немање и принудила га на вазални положај. После смрти цара Манојла првог Комнина 1180. искористио је унутрашње сукобе у Византији, ослободио Србију од византијске превласти и знатно проширио њену територију. 1183. је у савезу с Мађарима опустошио византијске области око Ниша, горњег Тимока и Среца (Софија). Користећи присуство крсташа, Немања је освојио Перник, Велбужд (Ћустендил), Земин (Земен), Житоминск, Стоб у долини реке Струме, затим Призрен, Скопље и Лешак у доњем Пологу. После одласка крсташа, Византинци су 1190. у сукобу на Морави победили Немању али нису имали снаге да победу искористе, па је Србија и након тога била независна. Обухватала је: на северу Левач, Лепеницу и Белицу, на истоку Загрлату око Ђуниса, Дубочицу и крај око Врања, на југу Косово, Лаб, Хвосно (Метохија) и оба Пилота на Дриму. Упоредо са борбама против Византије Немања је протерао последњег зетског владаоца, кнеза Михајла, и заузео његову државу са Баром, Улцињем, Скадром и Котором, и поставио солидне темеље српској држави. Ослањао се на цркву, подигао је неколико манастира и учврстио је државну власт и феудални поредак. Заузео је врло оштар став према богумилима. Одрекао се престола 25.03 1196. и закалуђерио се. Под његовом владавином довршена је дуга борба за осамостаљење Србије и започело ширење на рачун Византије. Његова појава означила је крај старе, а почетак нове епохе средњевековне Србије.

anti-xxxat · Početnik Domaćeg.de

PETAR I KARADJORDJEVIC kralj Srbije 1903-1918 kralj Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (18. novembar 1918 -1921)
Posle Majskog prevrata 1903. godine u kome je ubijen poslednji vladar iz dinastije Obrenovica, na vlast u Srbiji je po treci put došla porodica Karadjordjevica, koja je vladala naredne cetiri decenije.

Petar Karadjordjevic se školovao u Beogradu i Ženevi, u Parizu je završio vojnu školu Sen-Sir, a kao porucnik i višu vojnu školu u Mecu. Borio se na strani Francuske u francusko-pruskom ratu, i ucestvovao je u bosansko-hercegovackom ustanku pod imenom Petar Mrkonjic, kada je bezuspešno nudio svoju saradnju knezu Milanu Obrenovicu.

Na srpski presto je stupio u svojoj pedesetdevetoj godini, kao zreo i izgradjen covek. Uvidjajuci da je težnja za samovlašcem i nedovoljan sluh za želje naroda dovela do propasti njegove prethodnike iz dinastije Obrenovica, Petar se priklonio ustavnoj monarhiji, skupštinskoj i stranackoj slobodi. Njegova odluka da bude demokratski i ustavan vladar, kao i iskreno i lojalno sprovodjenje te odluke, rešilo je u Srbiji mnoga unutrašnja pitanja. Snage koje su se dotle trošile na jalove unutrašnje, partijske i dinasticke borbe, sada su se okrenule radu na snaženju države i pripremama za velike nacionalne i državne zadatke.

Istovremeno, Srbija je doživela ubrzani privredni napredak. Izgradjene su železnice, aktiviran je recni saobracaj, razvijaju se trgovina i zanatstvo, i pocinje stvaranje industrije. Sve je to doprinelo da se zemlja potpuno ukljuci u evropsku i svetsku privredu.

Vladavina kralja Petra obeležena je trima oslobodilackim i pobednickim ratovima: Prvim balkanskim ratom 1912. godine, Drugim balkanskim ratom 1913. godine i Prvim svetskim ratom vodjenim od 1914. do 1918. godine.

Tajna zaverenicka organizacija Crna ruka, koju su cinili oficiri, i dalje je bila vrlo aktivna. Posle majskog prevrata 1903. godine, ona je osnažila i imala je dosta uticaja na politicki život zemlje. Pod njenim uticajem, kralj Petar se 22. juna 1914. godine povukao, prenevši vršenje kraljevske vlasti na prestolonaslednika Aleksandra.

U secanju celog svog naroda kralj Petar I Karadjordjevic je ostao zapamcen kao omiljeni i pravedni vladar, koji je zajedno sa svojom vojskom prošao kroz najteža iskušenja Prvog svetskog rata: prelazak preko Albanije i izbeglištvo u Grckoj. Kako je Prvi svetski rat doneo oslobodjenje Slovenima koji su živeli u Austrijskoj monarhiji, kralj Petar je bio prvi kralj Srba, Hrvata i Slovenaca u zajednickoj državi.

Umro je 1921. godine.

anti-xxxat · Početnik Domaćeg.de

Despot Stefan Lazarevic

Stefan Lazarevic rodjen je oko 1377. godine. Vladavinu nad srpskim zemljama preuzeo je posle pogibije oca Lazara 1389. godine, kao i sav teret poraza na Kosovu. Jedno vreme vladao je zajedno sa majkom, kneginjom Milicom. Priznavao je vrhovnu vlast sultana Bajazita do 1402. godine, tako da je u?estvovao na njegovoj strani u vise bitaka: na Rovinama 1395. godine, kod Nikopolja 1396. godine, kod Angore 1402. godine kada se i osamostalio i dobio titulu despota od Vizantije. Tada se pribli?io Ugarskoj i od kralja Zigmunda dobio Ma?vu i Beograd. Srpsku prestonicu despot je osmislio kao Zapad na Istoku. Za kratko vreme, dotad razru?eni i zapusteli Beograd, postao je vojno utvr?enje, gradsko naselje, privredni, kulturni i crkveni centar dr?ave. Despot Stefan uspe?no je suzbijao separatizam vlastele, izvrsio vojnu reformu, podigao manastir Manasiju, bavio se knjizevnoscu. Godinu dana pred smrt 1426. godine, despot je, nemajuci dece, ugovorom obavezao ugarskog kralja da sestri?a Stefanovog - Djurdja Brankovica - prizna za naslednika srpskog trona, ali pod uslovom da se Ugarskoj vrate Macva i Beograd.

U njegovo vreme,pored krize zbog turaka,Srbija je imala imala najvece rudnike u Evropi(drugi srednjovekovni rudnik po velicini u Evropi je Novo Brdo koji je napravljen jos mnogo pre vladavine Stefana Lazarevica).

Napisao je Zakon o rudnicima 1412.godine,uz koji ide i Statut Novog Brda.Ovaj zakonik je od posebne vrednosti i jedinstven je u Evropi.

Zanimljivo,da turci nisu napali,danas bi Skopje bio glavni grad Srbije koja bi ko zna kako izgledala!Beograd je tada bio mnogo manji i od Nisa i od Skopja koji je Car Dusan proglasio glavnim gradom.Nis je spadao u vece gradaove na Balkanu i Evropi,jer je on bio jedan od vecih i poznatijih glavnih gradova Rimske imperije,ali je bio dosta ostecen prilikom seoba.

Pecat despota Stefana Lazarevica:

Iz rudarskog zakonika despota Stefana Lazarevica:

Reponja · Upućeni član

Милан Тепић (1957 - 29. септембар 1991), мајор ЈНА, из поткозарског села Комленица.

Јула месеца 1991. мајор Тепић се нашао у централном складишту убојних средстава у селу Беденику у близини Бјеловара. Током повлачења ЈНА из Бјеловара, што је био договор ЈНА, Унпрофора и хрватских власти, евакуација касарне и других војних објеката требала се десити 1.октобра 1991. Пребег из ЈНА потпуковник Јосип Томшић, који је у међувремену постао командант одбране Бјеловара је на своју руку припремио напад на касарну у којој су се налазили преостали војници, официри и њихови чланови фамилија који нису пребегли на другу страну. Касарна у којој данима није било воде и струје је нападнута са 2000 војника и после не малих борби заузета.

Тепић је био приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану од хрватских паравојих формација које су опколиле објекат. Двадесет и деветог септембра 1991. не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе, и тако се придружио свом давном сународнику ресавском војводи Стевану Синђелићу.

Приликом покушаја заузимања складишта муниције мајор Тепић је складиште дигао у ваздух и при томе је према званичним подацима, поред њега, погинуло 11, а према незваничним преко 200 нападача који су се касније водили као "нестали". У одређеном часу војницима је наређено да се повуку од главног објекта - на безбедну раздаљину. Ово наређење мајора Тепића није послушао војник на одслужењу војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није био погођен противоклопним пројектилом. У знак одмазде стрељан је заробљеник - командир страже Ранко Стефановић.

Мајор Милан Тепић је проглашен народним херојем.
„Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко“
(Милан Тепић)

anti-xxxat · Početnik Domaćeg.de

Никола Тесла

http://hep.ucsb.edu/people/hnn/tesla.jpg

„Здрав сам и Србин као што се само разумије”, написао је Тесла читком ћирилицом 1878. године из Граца у молби нашој најстаријој културној институцији

Никола Тесла, као сасвим млад човек, двадесетогодишњак, пошто је завршио немачку основну школу у Госпићу, а потом и нижу и вишу реалку у Раковцу код Карловца, уписује се на Царско-краљевску техничку високу школу у Грацу. Сиромашни студент, коме је у међувремену умро и отац, два пута моли Матицу српску у Новом Саду за стипендију. Али, велика Матица, нажалост, оба пута одбија једног од највећих потоњих научника света.

Први пут Тесла конкурише 1876. године, али од тројице кандидата стипендија се додељује Александру Табаковићу из Арада. Други пут Тесла пише Матици молећи за стипендију две године касније, 1878, али је тада разлог за одбијање била чињеница, како је образложено, да „у легатском фонду нема слободних места за техничаре”.

Ова друга Теслина молба и пратећа, врло занимљива и биографски атрактивна, документација налазе се у Рукописном одељењу Матице српске под бројем М9823.

„Молбу Тесла шаље из Граца, 13. септембра 1878. године, а у Нови Сад она стиже после два дана и заводи се под бројем 212 административне матичне поште. Већ 16. септембра те године заседало је Књижевно одељење Матице српске и одржало другу седницу те године на којој је, под тачком 22, расправљало о Теслиној молби којом он најпонизније моли ову славну установу, како за Матицу наводи, да му се додели стипендија, ради довршења техничких студија у Бечу или Прагу”, пише о овом Теслином покушају новосадски музејски радник Живко Марковић у једном писму.

Теслини аргументи пред комисијом Матице српске су најозбиљније презентовани: он о себи каже да је прво завршио вишу реалку, а затим провео две године на техници у Грацу где је постигао, наводи, „најизврснији успех”. То поткрепљује и записник Царско-краљевске техничке високе школе у Грацу, која потврђује високе оцене и његово изузетно академско понашање. Тесла је због болести, нажалост, прекинуо био започете науке и тако се одрекао стипендије Царско-краљевске генералне команде и зато се обраћа Матици српској. Сада је, пише он и подвлачи „здрав и Србин је као што се само разумије”.

Као препоруку, Никола Тесла наводи и језике које говори: зна француски и италијански, а енглески „онолико колико практични живот изискује”, док немачки не помиње мада је јасно да је говорио језик на којем је учио школу и студирао. Не зна, пише, мађарски, те „не би желео да му се додели нека пештанска стипендија, а остале ће све прихватити, на чему се унапред најпонизније захваљује Матици српској ако са њеном помоћи буде усрећен...”

Молбу је Тесла написао читком ћирилицом. У сведочанству његове високе школе – бележи Живко Марковић – стоји, на немачком језику, да је „Никола Тесла из Смиљана у Војној граници”, те да је „посећивао четири семестра предавања и вежбе из математике, физике, хемије, зоологије, ботанике, машинства, француског језика, интеграла и диференцијала, кубатуре, практичне аритметике, диференцијалних једначина и техничке физике”. Из математике је оцењен „изванредно”, а за остале предмете добио је оцене „одличан успех”.

Предавачи младог Тесле, код којих је полагао ове испите, били су професори Рогнер, Пеше, Ларсе, Плизние, др Мали, др Грабер, др Лајтгеб и др Але, а многи од њих су држали на техничкој катедри и по два-три предмета.

На седници Књижевног одељења Матице српске, које је одлучивало о другој Теслиној молби за стипендију, били су потпредседник Матице Миша Димитријевић, секретар Антоније Хаџић, административни архивар Сава Петровић, као и др Стева Павловић, др Михаило Полит-Десанчић, др Милан Савић, др Милан Ђорђевић, Ђорђе Рајковић, Светозар Савковић, Илија Округић, Стеван В. Поповић, др Илија Вучетић и Филип Обркнежевић. Седницу је водио председник Матице српске Стеван Брановачки.

Пошто ни други пут није добио стипендију Матице српске, Теслу је у Грацу до краја ових техничких студија издржавао ујак Петар Мандић. Научни и проналазачки пут врло брзо ће га одвести у Будимпешту, па у Париз где ће радити у Едисоновој компанији, а потом у Америку. После годину и по дана проведених у Едисоновој лабораторији Тесли ће се отворити сва врата света. Међу другима и велика врата Матице српске која 1902. године прима Николу Теслу за свог члана.

anti-xxxat · Početnik Domaćeg.de

Душан Силни

Цар Душан Силни

Стефан Урош IV Душан Немањић (око 1308 - 20. децембар 1355). Српски краљ 1331-1345. и први српски цар 1346-1355. Син краља Стефана Дечанског.

Краљевић Душан

Још као „млади краљ“ успешно се супроставио четама босанског бана Стефана II Котроманића у Захумљу (1329.). Командовао је једним делом војске у бици код Велбужда (1330.), у којој се Србија изборила за прво место на Балкану. Односи између старог и младог краља су се погоршали јануара 1331. године. Душанова властела је извршила неку врсту династичког преврата. Стефан Дечански је свргнут с престола и затворен у граду Звечану, где је и преминуо. Стефан Душан се крунисао за краља свих српских и поморских земаља 21. септембра 1331. У том тренутку није имао више од 22 године. Суседи су одмах почели да угрожавају српске границе.

Први успеси краља Стефана Душана

1332. године дошло је до побуне у Зети под вођством зетског војводе Богоја и арбанаса Димитрија Суме. Буна је убрзо угушена. Са новим бугарским царем Иваном Александром су успостављени савезнички односи, па се краљ Душан у пролеће 1332. године оженио Јеленом, сестром бугарског цара. Босански бан Стефан II Котроманић је желео да освоји цело Захумље, укључујући Стон и Пељешац, које су настојали освојити Дубровчани. 1333. године, Стефан Душан је Дубровчанима дао у закуп Стон и Пељешац уз обавезу да на рачун „стонског дохотка“ исплаћују 500 перпера плус 8000 перпера које је требало платити одмах. Дубровчани су суму од 300 перпера плаћали и босанском бану, те су на миру могли користити своје нове поседе које су исте године почели да утврђују.Услов је био и да у Стону остане "Српски поп да поје",јер је то епископију основао још свети Сава,али су Дубровчани то поштовали само до 1349 године када су довели католичког свештеника. Већ 1332. године Душан је освојио град Струмицу. Захваљујући саветима византијског пребега Сиргијана освојени су: Прилеп, Охрид и Костур. Пред напад на Солун извршен је атентат на Сиргијана, те је Душан одустао од борбе. Склопљени су савезнички односи са царем Андроником III (1334.) јер су северне границе угрозили Угри који су стигли до Жиче. Душан је успешно потукао угарску војску и успоставио границу на реци Сави. Једно време је у састав Душанове државе улазио и Београд.

У ово време пада једна од интимнијих слика из Душановог живота. Будући да са Јеленом није имао деце, радило се на томе да се од ње растави и ожени Јелисаветом, кћерком немачког цара Фридриха Лепог. Преговоре је 1336. године без сумње водио Палман Брахт, вођа немачких најамника у Србији,такозване Алеманске Гарде. Када је посланство стигло у Аустрију и када је млада кнегињица чула за кога треба да се уда, "у једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењена" пала је у постељу из које није ни устала. После овог догађаја Јелена се пожурила да роди сина и тако умири Душана.И заиста, у зиму 1336 или пролеће 1337 Јелена је на сумњив начин добила сина Уроша, и тако учврстила свој положај на двору.

После смрти византијског цара Андроника III, на власт долази његов малолетни син Јован V, место кога је управљало регентство (патријарх, царица-мајка и велики дукс Алексије Апокавк). Са политиком регентства се није сложио велики доместик Јован Кантакузин, који је очекивао да регентство припадне њему, као најближем сараднику Андроника III. У Византији је избио грађански рат. Кантакузин је у сукобу са својим противницима претрпео пораз и повукао се у Србију. Душан и Кантакузин су,под утицајем краљице Јелене,склопили савез и донели одлуку да свако од њих двојице задржи градове које освоји. Кантакузин је заједно са војском у којој су се налазили војвода Вратко, потомак Немањиног сина Вукана, и Јован Оливер претрпео неуспех приликом освајања града Сера. Душан је освојио целу Албанију, изузев Драча,који су држали Анжујци, и градове у северној Грчкој. Односи између Душана и Кантакузина су се погоршали када су аграрни феудалци из Тесалије признали Кантакузина за свог цара (1343.). Кантакузин је нове савезнике нашао у Турцима Селџуцима, који су господарили западним деловима Мале Азије. Неславна заслуга за довођење Турака у Европу припада Јовану Кантакузину. Турци су прешавши Хелеспонт (Дарданеле) ступили на европско тле 1343. године. После раскида веза са Кантакузином, Душан је успоставио пријатељске односе са регентством и Јованом V. Први сукоб између Турака и Срба десио се маја 1344. године у бици код Стефанијане. Турци су лукавством извојевали победу тако што су њихови лако наоружани пешаци побегли уз брдо,док су тешко наоружани српски коњаници морали да сјашу и да коње оставе под брдомТурци су онда лако сишли с друге стране брда,узјахали српске коње и поразили тешко покретне,задихане српске витезове,сада сведене на пешаке. Победили су 1345. године деспота (војводу из народних песама) Момчила који се осамосталио у Родопима.

Уздизање српског краљевства на царство

Српска војска је освојила град Сер 25. септембра 1345. године. Освојена је и Халкидика, укључујући Свету Гору Атонску.Увидевши да је Византијска Империја трула,Душан одлучује да на рушевинама Византије подигне империју једног младог народа пуног снаге. Након свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара. Склопио је договор са Светом Гором, која је византиског цара одувек сматрала за свог јединог и легитимног владара. Светогорски Протат је одлучио да се Душаново име спомиње у свим молитвама после имена византијског цара Јована V. За узврат, Душан се обавезао да ће поштовати аутономију Свете Горе. Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25. децембра 1345.) у граду Серу. Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх. Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка на Ускрс (16. априла 1346.) у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон. Образложење за овај поступак цар Душан је нашао у учењу хришћанске цркве. Све што је некада Господ даровао првом хришћанском цару, Константину Великом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове „грчког царства“.Душанова титула сада је гласила:Вољом Божјом, Благоверни и Христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису (западу).

Повеља Хиландару

Кантакузин је успео да 1347. године постане византијски цар. Он као и сви учени Грци Душана назива „српским краљем“, јер је сматрао да је у хришћанској васељени једини цар – византиски цар. Међутим, на Истоку је већ одраније постојао бугарски цар,мада се његова титула на западу третирала као краљевска. Против новостворене Српске патријаршије била је Цариградска патријаршија, чији су многобројни поседи прикључени Српској цркви. Цариградски патријарх Калист је, подстакнут од цара Јована VI Кантакузина, бацио анатему на цара Душана, патријарха Јоаникија и сво српско свештенство и исључио их из заједнице православних хришћана (1350.). Ова анатема је скинута за време кнеза Лазара 1375. године. Душан је за свог савладара одредио сина Уроша и доделио му титулу краља. Душан је, као цар, додељивао титуле и звања. Деспоти су постали: Душанов полубрат Симеон (Синиша), брат царице Јелене Јован Асен, потом Јован Оливер и Иваниш Бериславић. Севастократори су постали: муж Душанове сестре Евдокије Дејан, отац Вука Бранковића Бранко Младеновић. Кесари су постали: Гргур Голубић, Душанов војсковођа Прељуб те Воихна.

Цар Душан и Хиландар

Цар Душан је Хиландару потчинио цркву Светог Николе у Добрушти код Призрена, цркву Светих Арханђела у Штипу, цркву Светог Николе у Врању са насељима и добрима. Крајем 1347. године цар Душан и царица Јелена посетили су Хиландар. Присуство жена на Светој Гори је забрањено, али су оне заједно са децом боравиле тамо за време опсаде Каталанаца. Цар Душан је Хиландару подарио новац, обновио манастирску болницу. Царици Јелени је дозвољено да постане други ктитор келије Светог Саве у Кареји. Захваљујући даровима цара Душана, Хиландар је постао највеће манастирско властелинство у Српском царству.

Освајање Епира и Тесалије

Куга је однела многе животе у Европи 1348. године. Она је и олакшала освајање Епира и Тесалије од стране српске војске. Српско царство се простирало од Дунава на северу до Коринта на југу и од Јадранског мора на западу до Егејског мора на истоку. Душанов намесник у Тесалији, са седиштем у граду Трикали, постао је војвода Прељуб, а у Епиру, са седиштем у Арти, Душанов полубрат Симеон-Синиша, док је у јужним деловима Албаније, са седиштем у Валони, намесник био Јован Асен, царичин брат. Византија се свела на Цариград и Тракију,а од осталих делова царства једино се држао Солун који није било могуће освојити само са сува,већ је била потребна флота. Душан је годинама покушавао да са Млечанима склопи савез против Византије, обећавајући им цело Цариградско предграђе Галату,коју су држали непријатељи и стари супарници Млечана - Ђеновљани,али је овима много више одговарала слаба Византија од које су добијали многе повластице и које су могли да држе у шаци, него снажна Србија. Душан је намеравао и њих да освоји. Но, Цариград није могао освојити без помоћи на мору. Венеција му је одбила савезништво, јер је била у рату са Ђеновом.

Поход против Босне

Босански бан Стефан II Котроманић је заузео Крајину изнеђу Цетине и Неретве и већи део Захумља. Душан је продро у Хумску Земљу и наставио према Цетини и Крки 1350. године. Душан је дошао до Крке како би помогао сестри Јелени, која је била удата за Младена III Брибирског, господара Омиша, Клиса и Скрадина на Крки. После Младенове смрти заинтересованост за његове поседе испољили су Угарска и Венеција. После вести о побунама на југу земље, Душан је зауставио напредовање ка западу. Босански бан је поново освојио Захумље. Кантакузин је освојио Верију и Воден, али не и Србицу, које је бранио кесар Прељуб. Душан је повратио територије, а Кантакузин се повукао у Солун. Стефан Душан је обећао помоћ легитимном цару Јовану V, како би се решили Кантакузина, те се Византија поново нашла у грађанском рату.

Турци Османлије на Балкану

Ратници сукобљених страна, Јована V, српског те бугарског цара са једне и Кантакузина и Орхана са друге стране, су се сукобили код Дидимотике ујесен 1352. године. Бугарска војска се пре битке повукла, док је српска претрпела стравичне губитке. После јаког земљотреса 1354. године, Турци су заузели тврђаву Галипоље и ту изградили базу за даље продоре у Европу.

Капетан Хришћанства

Душан се специјалним посланством које је предводио Никола Бућа, которанин и царев протовестијар(благајник) обратио римском папи да га именује за капетана у борби против Турака и изразио спремност да римског папу призна за врховног поглавара хришћанске цркве.У повратку је Никола Бућа срео посланике Чешког краља који је ишао у Рим да буде крунисан за Свето Римско-Немачког цара,који је Душану упутио писмо у коме изражава задовољство што Душан жели да призна католичку цркву за Unam Sanctam (Једину Свету) и да се још више радује што ће се у богослужењу моћи задржати словенски језик који везује два народа. Папа је пристао на те услове и упутио два посланика на челу са бискупом Петром Томом, са писмом (у коме је Душана назвао "краљем", што се Душану није много свидело) ,да цара и његову породицу преведу у унијатску веру,јер цар није желео да се покатоличи већ само призна папу за врховног поглавара цркве али да остане православац. Међутим, мало пре доласка папиних посланика угарски краљ је гомилао војску на својој јужној граници и непосредно после тога извршио упад (у лето 1354), али је врло брзо био сузбијен, што од српска војске што од неке заразе која се проширила угарским табором, што је Душана натерало на размишљање јер је од папе тражио безбедност од свих католичких владара,посебно од уграског краља; ако папа није могао да спречи једног католичког владара у нападу на његове земље шта ће њему та унија? Он није унију тражио јер га је мучило неко теолошко питање већ из политичких разлога,а ако папа није могао да испуни свој део погодбе онда је унија била беспотребна.Папини посланици су стигли у лето 1355 године у Скоље где их је Душан са целом свитом дочекао, и одмах им ставио до знања да је променио мишљење у односу на прошлу годину. Наравно католички свештеници то нису добро примили и у поврaтку кроз угарске земље поручили краљу Лајошу да буде немилосрдан према "шизматицима".

Смрт

Саркофаг цара Душана у цркви Светог Марка у Београду

Цар Стефан Душан је умро 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази. Узрок смрти никада није утврђен али се говорило о тровању, можданом удару и чак епилепсији. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. После Душанове смрти Српско царство је постепено почело да се распада.
Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљњно да је царев. У гробу су пронађене испретуране кости које су касније пренесене у цркву Светог Марка у Београду где и данас почивају.

Законодавна делатност Стефана Душана

Душанов законик је донет у Скопљу 21. маја 1349. године. Има 135 чланова, али је пет година касније допуњен са још 66 чланова тако да укупно има 201 члан. Законодавац је желео да реши најактуелнија питања у целој држави. Првих 38 чланова се односило на Српску цркву. Црквено право је такође било регулисано Номоканонoм светога Саве и Синтагми Матије Властара. Oд 39-62 члана се утврђују права и обавезе властеле. Судије су биле дужне да суде по закону, а не да суде по страху од цара.

Прочитајте цео Душанов Законик
http://sr.wikisource.org/wiki/Душанов_законик

anti-xxxat · Početnik Domaćeg.de

Стефан Немања(1166-1196)

стефан немања је син кнеза завида рођен у дукљи на морачи,рашка. немања је оснивач светородне династије немањића која је владала србијом преко двеста година. у том раздобљу србија је прешла пут од мале расцепкане кнежевине до царевине и најмоћније земље на балкану. стефан немања је подигао многе манастире, а најпознатији су му студеница и хиландар. наклоност и љубав према градњи манастира карактерише све владаре из лозе немањића. манастири су постали не само њихове задужбине, већ и нека врста личне карте знак индивидуалитета и својеврсни расадници културе,просвете и православља. власт је пренео на сина стефана, замонашио се и као монах симеон умро је у хиландару.

anti-xxxat · Početnik Domaćeg.de

Стефан Првовенчани(1196- 1228)

средњи син стефана немање,велики жупан (1196 1217) и краљ- србије(1217- 1228) по његовом доласку на власт избија четврти крсташки рат. срушено је византијско и настало латинско царство. србија је нападнута од угарске, бугарске и војске латинског царства. уз снажан отпор целокупног народа против завојевача и у савезу са млетачком републику стефан првовенчани спашава раскомадану србију. да би га тако снажног и отпорног придобио на своју страну папа му шаље своју краљевску круну,после чега је стефан проглашен за краља србије, дукље, травуније, далмације и хума. изградио је манастир жичу као будућу разгледницу епископије српске православне цркве у којој је чинодејствовао његов брат свети сава, родоначелник српске духовности уопште. пред крај живота повукао се у манастир а власт предао најстаријем сину радославу.