Klajv Barker

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

4. IZGUBLJENA NADA
1.
Odazvali su se pozivu, svi obreda; dolazili su pojedinačno, ili u parovima, ponekad porodično ili sa prijateljima; dolazili su sa po nekoliko kofera (šta su to vredno mogli imati u Kraljevstvu čime bi se opteretili?), jedine stvari do kojih im je stalo bile su one koje su poneli iz Fuge i stalno nosili za sobom. Suveniri iz njihovog izgubljenog sveta: kamenje, seme, ključ kuće.
I razume se, poneli su svoje zanose, ono malo što im je preostalo. Doveli su ih na mesto o kome je Nimrod govorio Suzani, ali čijeg imena nije mogao da se seti. Međutim, setila ga se Apolina. Bilo je to mesto koje Bič u vremenu pre upredanja nikada nije pronašao.
Zvalo se Rejmontovo brdo.
Suzana se plašila da Kukavice nisu možda izmenile celu tu oblast; prekopale je i sravnile sa zemljom. Ali ne. Brdo je ostalo netaknuto, a šumarak u njegovom podnožju, u kome su Porodice provele to davno leto, razrastao se i prerastao u šumu.
Takođe se pitala da li su dobro uradili što su odlučili da se kriju na otvorenom po tako groznom vremenu - naučnici su već govorili da je ovo najhladniji decembar u istoriji - ali bila je ubeđena da je Vrsta, opsednuta kakva je bila, umela da reši jedan tako jednostavan problem.
Nekada su bili bezbedni u podnožju Rejmontovog brda; možda će im ono i ovaj put pružiti sigurno utočište.
Na svima se videlo da im je laknulo što su ponovo zajedno. Iako je većina njih dobro živela u Kraljevstvu, okolnosti su im nalagale da ne pokazuju svoj bol. A sada, kada su se ponovo našli među svojima, mogli su da se sećaju stare zemlje, što je za njih predstavljalo i te kakvu utehu. Ovde nisu bilo ni potpuno bespomoćni. Iako su im moći bile već uveliko smanjenje od kada nije bilo Fuge da iz nje crpu snagu, još su posedovali nekoliko zanosa kojima su mogli da prevare protivnika i koje su mogli da stave u igru. Teško da bi mogli dugo da zadrže silu što je razorila Ulicu Kočija, ali prosjaci nisu u prilici da biraju.
Kada su se konačno okupili u gajevima među drvećem - a njihovo zajedničko prisustvo na gotovo neprimetan način izmenilo grmlje i grane - osetila je da su dobro odabrali kada su odlučili da ovamo dođu. Ako bi ih Bič kojim slučajem pronašao, bar bi zajedno dočekali kraj.
Nedostajali su samo još Kal i knjiga koju mu je poverila na čuvanje; knjiga čije su žive stranice sadržale odjeke ove šume usred zime. Molila se da su i knjiga i njen čuvar nagde na sigurnom. Da su bezbedni; i da sanjaju.

2.
Možda je u pitanju bila upravo ta misao koja se obrazovala u njegovom umu kada mu je san došao na oči (da je snežna svetlost dovoljno jaka da se pri njoj moglo čitati) što je ubrzala san koji je usnio.
Zamišljao je kako se probudio, i posegao u džep sakoa - koji je bio neizmerno dubok - i iz njega izvadio knjigu spasenu od uništenja tamo u Ulici Kočija. Pokušao je da ja otvori, ali prsti su mu bili ukočeni tako da je petljao po njoj poput kakve budale. Kada je konačno uspeo da je otvori, ostao je zabezeknut, jer stranice su bile prazne, sve od reda, prazne poput sveta s druge strane prozora. Priče i ilustracije su nestale.
A sneg je nastavio da pada na more kod Vajkinga i Doger Benka, kao i na kopno. Padao je i na Hili Bridž i Blekpul, na Bat i Divajzis, zatrpavajući kuće i ulice, fabrike i katedrale, ispunjavajući doline dok se više nisu razlikovale od brda, zamagljujući reke, prikrivajući drveće, sve dok Sablasno ostrvo nije postalo prazno kao i stranice Suzanie knjige.
U snu mu je sve to izgledalo savršeno razumno: nisu li knjiga i svet van nje bili deo iste priče? Osnova i potka. Jedan nevidljiv svet.
Ovi su ga prizori plašili. Praznina je bila i unutra i napolju: a on nije imao leka za nju.
"Suzana..." mrmljao je u snu, žudeći da je zagrli, da je čvrsto stegne uz sebe.
Ali ona je bila daleko. Čak i u snu se nije mogao pretvarati da je blizu, nije mogao da je smesti pored sebe. Jedino se mogao nadati da je bezbedna; nadati se da ona bolje od njega zna kako da se odbrani od ništavnosti.
"Ne sećam se kada sam poslednji put bila srećna", prošaputao mu je u uvo jedan glas iz prošlosti. Nije mogao da mu se seti imena, ali znao je da njegovog vlasnika već dugo nema među živima. Naterao je san da poteče unazad, tragajući za tim imenom. Ponovo je začuo iste reči, samo ovaj put snažnije.
"Ne sećam se kada sam zadnji put bila srećna."
Sećanje mu je sada ponudilo i ime i lik. Bile su to reči Lilije Pelicije; a stajala je u podnožju kreveta, samo što to nije bio ovaj krevet u kome je sada spavao. Čak ni soba nije bila ista.
Osvrnuo se oko sebe. Ovde je bilo i drugih zazvanih iz prošlosti. Fredi Kamel zurio je u svoj odraz; Apolina je opkoračila stolicu sa flašom prinetom usnama. Pored nje stajao je Džeriho, ljuljuškajući dete zlatastih očiju. Sada je znao gde se nalazi i kada. Ovo je bila njegova soba u Ulici Kočija, kada se komadić ćilima raspreo.
Lilija je ponovo, bez imalo žurbe izgovorila istu rečenicu koja ga je dovela ovamo. "Ne sećam se kada sam poslednji put bila srećna."
Zašto je njegovo sećanje, od svih neobičnih prizora koje je video i razgovora koje je čuo te noći, izabralo da ponavlja ovaj trenutak?
Lilija ga je pogledala. Na njoj se jasno očitavao nemir; kao da je svojim drugim vidom predvidela ovu snežnu noć u kojoj on sanja: kao da je već tada znala da je sve izgubljeno. Poželeo je da je uteši, da joj kaže kako je moguće doživeti sreću, ali niti je bio ubeđen u to niti je imao želju da pogrešno predstavlja istinu.
Sada je govorila Apolina.
"Ali šta je sa brdom?" upita ona.
Šta je bilo s brdom? pomisli on. Ako je nekada možda i znao o čemu je govorila, zaboravio je.
"Kako se ono zvaše?" upita ona. "...gde smo boravili..."
Reči počeše da se gube.
Nastavi, podsticao ju je on. Ali toplota sobe koje se prisetio već je polako bledela. Hladnoća ove, u kojoj se sada nalazio, počela je da mu se uvlači u kosti, potiskivajući onu miomirisnu augustovsku noć. I dalje je osluškivao, dok mu je srce počelo da bubnja u glavi. Njegov mozak nije nesimice izabrao da ponovi ovaj razgovor: u tome je postojao sistem. Bio je na pragu neke tajne samo kada bi izdržao dovoljno dugo.
"Kako se ono zvaše?" ponovio je Apolinin glas koji se gubio, "...gde smo proveli poslednje leto? Sećam se kao da je bilo juče."
Pogledala je u Liliju čekajući da dobije odgovor. I Kal je pogledao u nju.
Odgovori joj, pomisli on.
Ali hladnoća je postajala sve jača, dozivajući ga da se vrati iz prošlosti u pustu sadašnjost. Očajnički je želeo da sa sabom ponese i trag koji je lebdeo na Lilijinim usnama.
"Sećam se toga..." ponovi Apolina, dok je njen vrištavi glas posle svakog sloga postajao sve slabiji, "...kao da je bilo juče."
On se zagleda u Liliju, nadajući se da će progovoriti. Već je bila providna kao dim cigarete.
Molim te, odgovori joj, reče on.
Kada njen lik poče već polako da se gubi, ona otvori usta da nešto kaže. Na trenutak mu se učinilo da ju je izgubio, ali ipak je čuo odgovor, mada tako tih da se silno napeo kako bi ga razabrao.
"Rejmontovo brdo..." izgovori ona.
A onda je nestade.
"Rejmontovo brdo!"
Probudio se s tim rečima na usnama. Ćebad je skliznula s njega dok je spavao, i bilo mu je toliko hladno da su mu se prsti ukočili. Ali izvukao je mesto iz prošlosti. A to mu je jedino bilo potrebno.
Uspravio se u krevetu. Kroz prozor je prodirala dnevna svetlost. Sneg je i dalje padao.
"Gluk!" pozva ga on. "Gde ste?"
Šutnuvši u žurbi kutiju sa zabeleškama niz stepenice, on krenu u potragu za čovekom i nađe ga presamičenog u naslonjači u kojoj je sedeo i dok je slušao Kalovu priču.
Uhvatio ga je za ruku i prodrmao, budeći ga, ali ovaj je tako duboko spavao, da se nije razbudio dok ga Kal nije pozvao po imenu:
"Virdžile."
Začuvši vlastito ime otvorio je oči kao da ga je neko ošamario.
"Šta?" upita on. Zatim se žmirkajući zagleda u Kala. "Oh, to si ti. Učinilo mi se da čujem... svog oca..."
Zatim pređe dlanom preko još snenog lica.
"Koliko je sati?"
"Ne znam. Jutro je uglavnom."
"Hoćeš čaja?"
"Gluk, mislim da znam gde su."
Ove reči ga osvestiše. Istog časa je ustao.
"Muni! Ne šališ se? Gde su?"
"Šta znaš o mestu koje se zove Rejmontovo brdo?"
"Nikad čuo za njega."
"E pa, oni su tamo."

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

Trinaesti deo: MAGIČNA NOĆ
"Šume su divne, mračne i duboke
Ali ja moram održati neka obećanja,
I mnoge milje preći pre no što počinem."

Robert Frost, Zastavši pored šume jedne snežne večeri

1. MEĆAVA
1.
Led je zaustavio časovnike u Engleskoj.
Mada su metereolozi predvideli da će sibirski uslovi potrajati duže od jedne nedelje, iznenadni pad temperature zatekao je zemlju, kao i uvek, nespremnu. Vozovi su prestali da saobraćaju; avioni su ostali prikovani za zemlju. Došlo je do prekida telefonskih veza i nestanka struje u Jorkširu i Linkolnšajiru; sela, pa čak i mali gradovi u Južnim pokrajinama bili su odsečeni usled snežnih nanosa. Putem medija, građanima je upućivana molba da ostanu kod kuće; taj je predlog rado prihvaćen tako da su industrija i trgovina bile primorane da životare - a u pojedinim oblastima - potpuno da prestanu s radom. Niko nikud nije išao, a za to je bilo opravdanih razloga. Velike deonice autoputa bile su zatvorene, blokirane ili snegom ili napuštenim vozilima; glavni putevi bili su u haosu, a sporedni neprohodni. Sablasno ostrvo je za sve namere i ciljeve bilo blokirano.

2.
Kal je utrošio dosta vremena dok nije pronašao Rejmontovo brdo na jednoj od mnogobrojnih Glukovih karata, na njega je nabasao sasvim slučajno: nalazilo se u Somersetu, južno od Glestonbarija. Pod normalnim okolnostima bilo bi mu potrebno otprilike sat vožnje putem M5. Danas, međutim, sam bog je znao koliko će putovati donde.
Gluk je, razume se, želeo da pođe s njim, ali Kal je pretpostavio da Vidovnjaci, ako se zaista kriju na brdu, neće blagonaklono gledati na stranca koga bi im doveo. Stavio je Gluku to do znanja što je pažljivije mogao. Koliko god se trudio, Gluk nije uspeo da prikrije razočaranje, ali ipak je kazao da jako dobro zna koliko susreti te vrste mogu biti delikatni; celog života pripremao se upravo za jedan takav susret; nema nameru da navaljuje. Da, svakako, Kal može uzeti jedna kola, mada ni jedna ni druga nisu bila baš pouzdana.
Kada se Kal spremio za polazak, zamotavši se što je bolje mogao kako bi se odbranio od hladnoće, Gluk mu predade paket, neuredno uvezan kanapom.
"Šta je to?" upita on.
"Sako", odvrati Gluk. "I još neki dokazi koje sam pokupio."
"Ne želim da ga uzmem. Naročito ne sako."
"On je delo njihove magije, je li tako?" upita Gluk. "Uzmi ga, proklet bio. Ne pravi lopova od mene."
"Nerado to činim."
"Zapakovao sam i nekoliko cigara. Zalog mira od prijatelja." On se nasmeši. "Zavidim ti, Kale; na svakoj zaleđenoj milji."

Dok se vozio, imao je vremena da posumnja u svoju odluku; vremena da sam sebe nazove budalom što se ponovo ponadao, što se uopšte usudio da se ponada kako će ga neko sećanje koje je iskopao odvesti do izgubljenih. Ali njegov san, ili bar jedan njegov deo, obistinio se dok se vozio. Engleska je bila prazna stranica; mećava je sve zbrisala. Negde ispod njenog pokrova ljudi su verovatno nastavili da žive, ali nikakvi znaci nisu na to ukazivali. Vrata su bila zatvorena, zavese navučene ne propuštajući dan koji je već negde oko podneva počeo da se povlači pred mrakom. Ono nekoliko odvažnih duša koje su se zatekle napolju na oluji žurilo je pločnicima koliko im je to dozvoljavao led po kome su hodali, žudeći da se što pre ponovo nađu pored vatre, gde će im putem televizije obećavati Božić sa veštačkim snegom i dobrim raspoloženjem.
Na putevima praktično nije bilo saobraćaja, što je Kalu omogućivalo da ne poštuje saobraćajne propise: prolazio je kroz raskrsnice na crveno i nije se obazirao na jednosmerne puteve kada je izišao iz grada. Gluk mu je pomogao da isplanira put pre no što je krenuo, a na vestima je pratio koji su putevi zatvoreni, tako da je u početku dosta dobro napredovao, uključivši se na M5 južno od Birmingema, i održavajući postojanih četrdeset kilometara na sat dok preko radija nije čuo da je - severno od vorčesterske petlje - usled teške saobraćajne nesreće zatvoren autoput između petlje osam i devet. Počeo je da psuje jer bio je primoran da siđe sa autoputa i krene putem A38 preko Grejt Malverna, Tjuksberija i Glostera. Sada se mnogo sporije kretao. Niko nije ni pokušavao da raščisti ili pospe put, a vozači su nekoliko vozila jednostavno ostavili na putu kada im se učinilo da bi daljnja vožnja predstavljala pravo samoubistvo.
Kada se našao nadomak Bristola, vreme se još više pogoršalo, primoravši ga da se kreće sasvim polako. Zaslepljen belinom snega, promašio je skretanje za A37, pa je morao da se vrati istim putem; nebo je već bilo kao katran crno iako je bila tek sredina poslepodneva. Na otprilike jednu milju od Šepton Maleta zaustavio se da sipa benzin i kupi čokoladu, i saznao od radnika u garaži da je većina puteva južno od grada blokirana. Počelo je da ga prožima osećanje kako se sve urotilo protiv njega. Kao da je vreme na neki način bilo deo Bičevog velikog plana; kao da je on znao da se Kal već nalazi nadomak cilja, pa mu je po putu sipao prepreku za preprekom da bi video s kolikim žarom će se boriti da stigne na mesto svog pogubljenja.
Ali ako je to bilo tačno, to je u isto vreme značilo da je na pravom putu; da ga negde u divljini ispred njega čekaju njegovi voljeni.

3.
Čim je skrenuo sa puta A kod Lidforda na Fosi na sporedni put koji je u teoriji trebalo da ga odvede prema zapadu do Rejmontovog brda, pokazalo se da je upozorenje čoveka iz garaže bilo tačno. Još pre no što je krenuo znao je da će ovo biti najteži deo puta, ali nije imao drugog izbora. Kroz ovu oblast nije prolazila nijedna od glavnih saobraćajnica; postojali su samo uski tragovi i voda u rukavcima, koji su, bio je toga svestan, sada bili zatrpani ispod nanosa.
Prešao je možda dve milje, po belom putu okruženom belinom, dok gume optočene ledom nisu počele da šlajfiju, kola se zaustavila, a točkovi koji su se i dalje okretali samo nastavili da bacaju sneg u stranu. Probao je da na smenu pojačava i smanjuje gas, ali vozilo se nije moglo pokrenuti bez nečije pomoći. Nevoljko je izišao, i istog časa upao u sneg do pola lista. Gluk mu je pozajmio gojzerice i debele sokne, koje su štitile stopala, ali hladnoća mu je istog časa natopila pantalone. Navukao je kapuljaču vindjakne - još jedan Glukov poklon - i stao da se probija ka stražnjem delu kola. Pošto nije imao lopatu, morao je šakama da razgrće sneg. Svi napori bili su uzaludni. Posle dvadesetominutnog rada nije uspeo ni za inč da pomeri kola, bilo napred bilo nazad.
Odlučio je da odustane pre no što mu se prsti smrznu. Sklonivši se u kola, i ostavivši upaljen motor kako bi se zagrejao, seo je da razmisli šta mu valja činiti. Na poslednje naseljeno mesto naišao je kada je skrenuo na ovaj put, dve milje odatle; dve milje probijanja kroz smetove - sneg je i dalje padao - a unaokolo je vladalo gotovo potpuni mrak. Čak i pod pretpostavkom da, pošto prevali taj put, nađe nekog dovoljno ludog, ili nekog ko će se sažaliti i pomoći mu, izgubiće čitave sate.
Imao je još dve mogućnosti. Jedna je bila da ostane gde je i prosedi noć. Bez razmišljanja ju je odbacio. Druga - da peške stigne do Rejmontovog brda. Ako je suditi prema karti, koja nije bila baš najdetaljnija, put se malo dalje račvao. Ako krene levim krakom trebalo bi ubrzo da stigne u blizinu brda. Međutim, morao bi gotovo potpuno da se osloni na instikt, pošto se osobenosti predela više nisu mogle čak ni nazreti - jarkovi, živice, sam put. A šta je drugo mogao da učini? Bolje je bilo putovati i naslepo nego ne putovati uopšte.
Donošenje odluke ga je obodrilo, pa je usredsredio pažnju na to kako da se što bolje zaštiti od groznog vremena. U stražnjem delu kola, između sedišta, pronašao je prevrnutu i vervatno zaboravljenu kutiju sa Glukovim dragocenim izveštajima. Nadajući se da da će mu biti oprošteno zbog ovoga, prebacio se u stražnji deo kola i stao da gura po nekoliko listova hartije i fotografija ispod odeće, oblažući se pričama o palim žabama i pčelama. Kada je utrošio celu zalihu, iscepao je i samu kutiju i duplim slojem kartona podstavio je pantalone - nadajući se da će tako zaustaviti nalete hladnoće. Na kraju je još otrgnuo dva komada semiša koja je pronašao na ivici stražnjeg prozora, obmotao ih oko lica, navukavši kapuljaču vindjakne i čvrsto je svezavši kao da je želeleo da se izgubi u njoj. Kada je i rukavice podstavio hartijom, bio je spreman za juriš. Podigao je paket koji mu je Gluk dao, ugasio motor i izašao u susret snegu.
Na ovo može da se odvaži samo lud čovek, razmišljao je zalupivši vratima i počevši da se udaljava od kola: do samog gorkog kraja ostaću Ludi Muni.
Napolju nije bilo tako mračno kao što je pretpostavljao. Dok se pripremao za marš, mećava je malo popustila, tako da je predeo sada bio obliven mlečnim sjajem, a snežni pokrivač svetliji od olovnog neba nad njim. Čak je primetio i provedrice u oblacima; kroz njih su svetlucale zvezde. Počeo je da zamišlja kako bi još mogao i uspeti.
Optimizam ga nije napustiti prvih četvrt milja, ali narednih četvrt pomoćna izolacija počela je da ga izdaje. Vlaga je stala da se uvlači kroz karton koji je gurnuo ispod pantalona, od čega su mu se kočile noge. Uvlačila mu se kroz rukavice kao i kroz njihovu podstavu, usled čega su počeli da ga bole prsti. A još gora od svega toga bila je činjenica da nikako nije mogao da pronađe račvalište obeleženo na karti, tako da je sa svakim mučno napravljenim korakom bio sve ubeđeniji da je promašio skretanje, pomišljajući da se počeo udaljavati od brda, umesto da se kreće ka njemu. Odlučio je da rizikuje i udari preko polja. Zemljište s njegove leve strane strmo se uzdizalo. Možda će sa vrha imati bolji pregled okolnog terena. Bacio je pogled unazad u pravcu kola, ali više nije mogao da ih vidi. To i nije bilo važno; više nije bilo povratka. Uputio se ka beloj padini brda i počeo da se penje uz nju.
Provedrica se uvećala i nad njim se ukazalo svetlucavo nebo, prošarano zvezdama. Kada je kupio teleskom naučio je imena glavnih konstelacija, tako da ih je sada lako mogao navesti; Čovek s dobrim pamćenjem. Ti nazivi, razume se, nikom drugom izuzev ljudima ništa nisu značili; bili su samo oznake koje je neki posmatrač zvezda dodelio onome što je mislio da vidi u nekom ustrojstvu iznad sebe; luk i strela, medved, plug. U kosmičkom kontekstu oni ništa nisu značili. Ali bilo je utešno gledati zvezde i znati im imena, misleći da su ti prijatelji. Bez toga, taj bi prizor mogao čoveku slomiti srce.
Bol iz nogu i šaka počeo je da se širi i dalje; zahvatio je ruke i torzo, njegovu muškost, uši i sinuse. Kao da više nije postojao nijedan deo tela koji ga nije boleo. Ali povratka više nije bilo. Procenio je da će se kada pređe trideset jardi naći na vrhu brda, pa je počeo da ih odbrojava. Kod osamnaeste morao je da zastane kako bi povratio dah za preostalih dvanaest. Penjanje uzbrdo kroz duboki sneg zahtevalo je više snage no što ju je on imao. Dok je tako stajao boreći se da, poput kakvog asmatičara, dođe do daha bacio je pogled na tragove koje je ostavio u snegu. Mislio je da se kretao pravo, ali sada je video da je išao čas napred čas nazad, svaki čas skrećući.
Ne želeći da razmišlja o značenju toga, ponovo je počeo da se uspinje. Sada je svaki korak predstavljao pravi izazov. Bio je primoran da podiže kolena do visine prepona, kako bi izvukao stopala iz snega i napravio korak, što mu je bilo lakše nego da prti sneg. Smrznuti mišići opirali su se svakom koraku, ali konačno je stigao, našao se na vrhu, a od njega se, na sve strane pružao beo predeo. Kao da je kuća-Engleska bila napuštena, a preko nameštaja probačen čaršav protiv prašine dok se vlasnici ne vrate. Ako se vrate. Dok je tako stajao na uzvšenju i u potpunoj tišini posmatrao prazninu pod suncem, nije mu bilo teško da poveruje kako se oni nikada neće vratiti na ovo zaboravljeno mesto i da je ostao sam.
Ai brdo je bilo tu, i jedino je ono moglo biti to koje je tražio, pošto drugoga nije bilo. Međutim, između njega i mesta na kome je stajao, širilo se prostranstvo snegom prekrivenih polja. Kada je video koliku razdaljinu još mora da prevali klonuo je duhom, ali je isto tako znao da će mu se mišići ohladiti ako i dalje bude stajao, pa je krenuo da se spušta niz suprotnu padinu, jedva kontrolišući pokrete tela.
Što se više približavao podnožju, sneg je postajao dublji, dok mu nije dopro do struka, tako da je sada više plivao no što je hodao. Ali kada je krenuo preko polja prema brdu, bol od hladnoće koji mu je obuzeo telo počeo je da jenjava i zamenilo ga je dobrodošlo mrtvilo. Na pola puta prsti mu ispustiše paket koji mu je Gluk dao što je njegova sve suženija svest jedva i primetila. Sve ređe misli počeše da se vrte oko toga kako udobno izgleda sneg koji je prtio. Možda bi trebalo nakratko da zastane i prilegne na tom nedirnutom jastuku. Iz trenutka u trenutak glava mu je bila sve teža, a sneg je izgledao sve privlačniji. Šta mu se može dogoditi ako malo prilegne dok ne prikupi snagu? Ali koliko god da su mu misli bile usporene, ipak je još bio toliko pri sebi da je znao kako bi ga san ubio. Ako sada stane, stao je zauvek.
Gotovo na ivici kolapsa stigao je do podnožja Rejmontovog brda, zatim je, korak po korak, počeo da se penje uz njegovu padinu. Bila je duža od one prve, ali manje strma. Misli mu nisu išle tako daleko da bi se zapitao šta će naći na drugoj strani; sav umni napor trošio je na to da pokreće udove. Ali kada je stigao na nekoliko jardi od obronka podigao je glavu u slaboj nadi da će ugledati zvezde. Međutim, oblaci su zapečatili pukotinu i sakrili ih; nebom je besneo novi napad.
Još dvaput je koraknuo i stigao do vrha, uperivši pogled na predeo što se prostirao ispod brda. Ništa nije mogao da vidi. Nije bilo ničeg što bi makar malo podsećalo na kakvo skrovište, makar i u tragovima, dokle god mu se prestravljeni pogled pružao. Svuda unaokolo protezala su se snegom prekrivena polja, i još snegom prekrivenih polja, sve do u daljinu, napuštena i utihla. Bio je sam.
Da je imao snage da zaplače, zaplakao bi. Umesto toga dozvolio je da ga svlada iscrpljenost i pao na sneg. Nipošto nije imao snage da se vrati do kola, čak i kada bi bio u stanju da pronađe put. Fatalni san koga se do sada odricao, konačno će ga se dočepati.
Ali kada su kapci počeli da mu se sklapaju, primetio je neko kretanje u prostranstvu u podnožju brda - nešto je trčalo unaokolo po snegu. Pokušao je da usredsredi pogled; nije uspeo; pritisnuo je prstima lice ne bi li se razbudio; podigao je pogled i pokušao ponovo. Oči ga nisu prevarile. Nešto se odista kretalo po praznoj stranici pred njim; izgleda neka životinja.
Da li bi to mogao biti... majmun?
On zari ruke u sneg i pridiže se, ali dok je to radio izgubio je ravnotežu i poleteo napred. Dok se kotrljao niz padinu, nekoliko trenutaka nije znao u kome je pravcu zemlja, a u kom nebo; na kraju se zaustavio sav optočen ledom. Nije odmah uspeo da se orijentiše, ali kada mu je to konačno pošlo za rukom, ugledao je životinuju - da, bio je to majmun! - bežao je od njega.
Ustao je onako zatrpan snegom, i posrćući krenuo za njim. Kuda je to otrčao? Pred njim su se nalazila samo otvorena polja.
Životinja je iznenada nestala. U jednom trenutku jasno ju je video pred sobom, i već ju je pristizao. A u sledećem nestao je sa polja kao da je proleteo kroz neka otvorena vrata i zalupio ih za sobom. Zastao je, ne verujući svom ošamućenom pogledu. Da li je ta životinja bila neka vrsta fatamorgane? Ili je usled hladnoće jednostavno izgubio razum?
Zurio je u sneg. Ugledao je u njemu jasne tragove - tragove šapa na mestu gde se majmun igrao. Krenuo je za njim, i uverio se u ono što su mu oči govorile. Tragovi su se odjednom prekidali na nekoliko stopa od mesta na kome je stajao. Iza te tačke nalazio se samo čist, Škripav sneg; akri i akri snega.
"Dobro" obrati se on praznom polju. "Gde si?"
Dok je to govorio načinio je još jedan korak prema mestu na kome je majmun izveo svoj trik nestajanja i ponovio pitanje.
"Molim te..." poče on, dok ga je glas izdavao, "gde si?"
Razume se, odgovora nije bilo. Fatamorgana je ćutala.
Zurio je u tragove i prosto osetio kako ga napušta i poslednja nada.
A onda je začuo glas:
"Zašto stojiš na zimi?"
Podigao je pogled. Ni levo ni desno od njega nikog nije video. Ali ponovo je začuo uputstvo.
"Dva koraka napred. I požuri."
Učinio je jedan oklevajući korak. Dok se spremao na drugi, iz vazduha neposredno pred mjim pojavila se jedna ruka i - ščepavši ga za vindjaknu - povukla ga sa snega.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

2. ZAKLON OD OLUJE
1.
S druge strane zavese, kroz koju je Kal bio naglo povučen, nalazila se šuma čije su grane bile tako gusto isprepletene da je tek po koja pahulja stizala do tla prekrivenog mahovinom i lišćem. Unaokolo je bilo mračno, ali malo dalje ugledao je vatru čiji su mu sjaj i toplota poželeli dobrodošlicu. Čovek koji ga je povukao sa snega se izgubio; bar on nije nikoga mogao da vidi dok nije začuo glas.
"Kakvo užasno vreme." Kada se okrenuo ugledao je majmuna Novela i njegovog pratioca na manje od dva jarda od sebe; bili su nepokretni tako da ih je teško bilo primetiti.
"Smit je to učinio", izgovori majmun nagnuvši se prema Kalu. "On te je uvukao ovamo. Ne dozvoli da mene okrive za to."
Čovek iskosa ošinu majmuna pogledom.
"Ne razgovara sa mnom", obavesti ga Novelo, "jer sam odlutao napolje. Šta je bilo, bilo je, zar ne? Što ne priđeš vatri? Biće bolje da legneš pre no što se srušiš."
"U pravu si", odvrati Kal, "... povedi me, molim te."
Smit je išao prvi. Kal je tapkao za njim dok se njegov usporeni mozak i dalje rvao s onim što je upravo doživeo. Vrsta je možda i bila saterana u ćošak, ali još je na raspolaganju imala po neki trik; iluzija koja je ovu šumu skrivala od pogleda položila je ispit. A na drugoj strani čekalo ga je još jedno iznenađenje: godišnje doba. Iako su grane iznad njegove glave bile gole, a on hodao po ostacima letnje mahovine, u vazduhu se osećao miris proleća, kao da led koji je s kraja na kraj okovao Ostrvo Spektra, ovde nije moga da ovlada. Bjelj je nadirao; pupoljci su bubreli; na sve strane ćelije su rasle. Ta iznenadna blagost izazvala je u njemu neku vrstu euforije, ali ta poruka nije stigla i do njegovih promrzlih udova. Kada je stigao na nekoliko jardi od vatre, osetio je kako mu telo posustaje. Ispružio je ruke prema jednom drvetu kako bi se zadržao, ali ono se sklonilo u stranu - ili mu se to bar učinilo - i on je poleteo napred.
Nije stigao do tla. Prihvatile su ga nečije ruke i on im se prepustio. Odnele su ga do vatre i nežno položile na tle. Nečija šaka ovlaš mu dodirnu obraz i on odvoji pogled od plamena i ugleda Suzanu kako kleči pored njega lica obasjanog svetlošću vatre.
On izgovori njeno ime - to jest, nadao se da ga je izgovorio. A zatim se onesvesti.

2.
Ranije se već jednom dogodilo da je sklopio oči čim ju je ugledao, a kada se probudio nje više nije bilo. Ali ovaj put se to nije desilo. Sada ga je čekala s druge strane sna. I nije ga samo čekala, već ga je i stezala u zagrljaju i ljubila. Slojevi odeće, hartije i fotografija koje je imao na sebi skinuti su dok je spavao i sada je ležao nag, umotan u ćebe.
"Našao sam put do kuće", reče joj kada je uspeo ponovo da pokrene jezik.
"Otišla sam u Ulicu Kočija po tebe", reče ona, "ali kuće više nije bilo."
"Znam..."
"Nema više ni Ulice Tuge."
On klimnu. "De Bono je došao kod mene..." zastao je, prisetivši se tog događaja. Čak ni vatra, a ni njene ruke kojima ga je obgrlila nisu mogle da spreče drhtavicu kada se ponovo našao u magli i na trenutak ugledao ono što je ona skrivala.
"...Bič je krenuo za nama", reče on.
"I Šedvel", dodade ona.
"Da. Otkud znaš?"
Ispričala mu je šta se dogodilo u Svetilištu.
"Šta ćemo sad?" upita on.
"Čekaćemo. Održavamo zanos i čekamo. Sada smo svi ovde. Jedino si ti nedostajao."
"Sada sam i ja pronađen", dodade on nežno.
Ona ga samo još čvršće zagrli.
"I više se nećemo razdvajati", nastavi ona. "Preostaje nam da se molimo da prođe pored nas."
"Samo bez ikakvih molitvi, molim te", začu se jedan glas iza Suzane. "Ne želim da nas anđeli čuju."
Kal ispruži vrat kako bi video pridošlicu. Bore na licu pred njim bile su dublje nego ranije, brada posedela; ali to su i dalje bili Lemovo lice, Lemov osmeh.
"Pesniče", oslovi ga Lo, sagnuvši se da mu šakom prođe kroz kosu. "Umalo te nismo izgubili."
"Nipošto", odvrati Kal s blagim osmehom. "Da li ste sačuvali koju voćku?"
Lo potapša prednji džep na kaputu čiji je kroj bio dosta moderan i dobro mu je pristajao. "Ovde su", odvrati. "Kada već pomenu: je li ovaj čovek gladan?"
"Uvek mogu da jedem", odgovori Kal.
"Uvek kada poželiš dobićeš hrane."
"Hvala."
Lem je već krenuo, a onda se okrenuo i krajnje svečano upitao:
"Hoćeš li mi pomoći da ih posadim, Kalhune? Kada za to dođe vreme?"
"Znate da hoću."
Lem klimnu; "Vidimo se malo kasnije", reče, i napusti krug koji je osvetljavala vatra.
"Da li mi se odeća osušila?" upita Kal. "Ne mogu ovako da šetkam unaokolo."
"Idem da vidim da li mogu nešto da ti pozajmim", odvrati Suzana.
On se uspravi kako bi joj omogućio da ustane, ali pre no što je to učinila ona ga poljubi. Poljubac nije bio običan; uspeo je bolje da ga zagreje čak i od desetak vatri. Pošto je otišla, morao je da se čvršće umota u ćebe kako bi sakrio činjenicu da se te noći diglo i još nešto pored sapa.
Kada je ostao sam imao je vremena da razmisli. Mada se našao na ivici smrti, već mu je bilo teško da se priseti bola koji je osećao pre tako kratkog vremena; čak mu se činilo da može da zamisli kako izvan ove začarane šume ne postoji drugi svet, i kako ovde mogu ostati zauvek, upražnjavajući magiju. Ali iako je ta misao bila tako zavodljiva, znao je da je veoma opasno makar i na trenutak joj se prepustiti. Ako i posle ove noći bude postojao život za Vrstu - ako ih kojim čudom Uril i njegov čuvar zaista zaobiđu - onda taj život treba proživeti u Zemlji iz bajke kakvu je pronašao u Glukovom birou čuda. Treba da postoji jedan nedeljivi svet.
Pošto je odremao, Suzana se vratila sa gomilom odeće koju je položila pred njega.
"Idem da obiđem osmatračnice", reče. "Vidimo se kasnije."
Zahvalio joj je na odeći i stao da se oblači. Ovo mu je bila već druga pozajmljena koža u dvadeset četiri časa i bila je - što se moglo i predvideti ako se ima u vidu od koga je pozajmljena - čudnija od svega čime ga je Gluk snabdeo. Uživao je u suprotnosti stilova: formalni sako i izlizana kožna jakna; neobične sokne i cipele od svinjske kože.
"Ovako jedan pesnik i treba da se oblači", izjavio je Lemjuel kada se vratio po Kala. "Da liči na slepog lopova."
"Nazivali su me i pogrdnijim imenima", odvrati Kal. "Neko pomenu hranu."
"Tako je", potvrdi Lem i povede ga dalje od vatre. Kada su mu se oči privikle na sumrak, shvatio je da se pripadnici Vrste nalaze svuda oko njega; sedeli su po granama ili na tlu između drveća, okruženi svojim ovozemaljskim dobrima. Uprkos čudima s kojima su se te noći suočili, podsećali su na bilo koju skupinu izbeglica, tamnih opreznih očiju, čvrsto stisnutih usana. Istina, neki su odlučili da što bolje iskoriste noć koja im je možda bila poslednja. Ljubavnici su ležali zagrljeni šapćući i ljubeći se; pevač je ispunjavao vazduh veselom pesmom, koju su tri žene pratile svojim plesom, pri čemu je tišina između njihovih koraka bila tako duboka da se njihov bat muklo gubio među drvećem. Ali većina izbeglica povukla se u sebe, plašeći se da ničim ne odaju koliko se boje.
Miris kafe pozdravio je Kala kada ga je Lem doveo na čistinu na kojoj je gorela još jedna vatra, ali manja od one pored koje je spavao. Oko nje je jelo pet-šest pripadnika Vrste. Nijednog od njih nije poznavao.
"Ovo je Kalhun Muni", predstavi ga Lem. "Pesnik."
Jedan od njih što je sedeo na stolici, a neka žena mu pažljivo brijala glavu, primeti:
"Sećam te se iz voćnjaka. Ti si Kukavica."
"Jesam."
"Jesi li došao da umreš sa nama?" upita devojka koja je čučala pored vatre, sipajući kafu. Ova primedba koju bi većina ljudi smatrala indiskretnom, izazva smeh.
"Ako je to ono što će se deseiti", odvrati Kal.
"E pa, ne bi bilo dobro da pođeš prazna stomaka", dodade obrijani čovek. Dok je peškirom skidao poslednje ostatke sapunice sa skalpa, Kal shvati da je ovaj pustio grivu kako bi od pogleda Kraljevstva sakrio lobanju ukrašenu pigmetacijom. Sada je ponovo mogao njome da paradira.
"Imamo samo hleba i kafe", reče Lem.
"Nemam ništa protiv", odgovori mu Kal.
"Video si Biča", dodade jedan od onih oko vatre.
"Jesam", odvrati Kal.
"Moramo li, Hemale, o tome razgovarati?" upita devojka kod vatre.
Čovek nije obraćao pažnju na nju. "Kako je izgledao?" nastavi on da postavlja pitanja.
Kal slegnu ramenima. "Ogroman", reče, nadajući se da će neko promeniti temu. Ali ovo nije samo Hemala zanimalo; i svi ostali - pa čak i devojka koja se pobunila - čekali su da čuju još nešto. "Imao je na stotine očiju..." nastavi on. "To je sve što sam video, stvarno."
"Možda bismo mogli da ga oslepimo", predloži Hemal povukavši dim iz cigarete.
"Kako?" upita ga Lem.
"Uz pomoć Stare nauke."
"Nemamo više snage ni da održavamo podignut zastor", dodade žena koja je brijala onog muškarca. "Gde ćemo smoći novu snagu da se suočimo sa Bičem?"
"Ne znam ništa o toj vašoj Staroj nauci", primeti Kal, pijuckajući kafu koju mu je Lem doneo.
"Ionako je više nema", reče obrijani čovek.
"Naši neprijatelji su je sačuvali", podseti ga Hemal. "Ona kučka Imakolata i njen gizdavko - oni su upućeni u njene tajne."
"Kao i oni koji su stvorili Razboj", dodade devojka.
"Oni su mrtvi, njih više nema", obavesti je Lem.
"U svakom slučaju", umeša se Kal. "Biča ne biste mogli da oslepite."
"Zašto?" upita Hemal.
"Ima previše očiju."
Hemal se odgega do vatre i baci u nju pikavac.
"Da bi nas bolje video", primeti on.
Plamen koji je pikavac rasplamsao bio je svetlo plav, što natera Kala da se zapita šta je to ovaj pušio. Okrenuvši leđa vatri, Hemal nestade među drvećem, ostavivši za sobom tišinu.
"Izvini me, pesniče", oglasi se Lem. "Moram da potražim svoje kćeri."
"Svakako."
Kal sede da završi obed, oslonivši se leđima o drvo kako bi posmatrao one koji dolaze i odlaze. Ono malo što je odspavao tek mu je delimično odagnalo umor; posle jela mu se ponovo prispavalo. Mogao je zaspati tamo gde se našao da nije popio jaku kafu koja ga je sada terala da se pomokri. Ustao je i krenuo u potragu za kakvim osamljenim žbunom da obavi upravo to, izgubivši se među drvećem.
U jednom je gaju naišao na par koji je igrao prateći kasnu noćnu muziku što je dopirala iz malog tranzistorskog radio aparata - poput ljubavnika ostavljenih na podijumu za ples pošto su svi već otišli, suviše zaokupljeni jedno drugim da bi se rastali. Nedaleko odatle neko je učio dete da broji; imalo je računaljku od lebdeće svetlosti koju je njegova majka zazvala. Pronašao je jedno napušteno mesto na kome se olakšao i upravo je petljao oko dugmadi na pozajmljenim pantalonama kada ga neko uhvati za ruku. Okrenuo se i ugledao Apolinu Diboa pored sebe. Bila je odevena u crno kao i uvek, ali sa ružom na usnama i namazanim trepavicama što joj baš nije mnogo pomoglo. I da nije video da u ruci drži gotovo praznu bocu, po njenom bi dahu znao da je celu noć pila.
"Ponudila bih te", reče ona, "ali ovo je sve što mi je ostalo."
"Neka te to ne brine", odvrati on.
"Mene?" upita ona. "Mene nikada ništa ne brine. Ionako će se sve loše završiti, bez obzira na to da li ja brinem ili ne."
Prišla mu je bliže i unela mu se u lice.
"Izgledaš bolesno", objavi ona. "Kada si se poslednji put obrijao?"
Upravo u trenutku kada je zinuo da joj odgovori, nešto se dogodilo sa vazduhom oko njih. Odjednom je njime prostrujao strah praćen tamom. Istog ga je časa snažnije stegla za ruku i ispustila bocu. Ova ga je pogodila u stopalo, ali uspeo je nekako da proguta psovku što mu je bilo drago. Svi zvuci koji su do tada odjekivali među drvećem, muzičke ili matematičke prirode, potpuno su zamrli. Isto kao i buka koja je dopirala od podzemnog rastinja i sa grana. Šuma je odjednom postala samrtnički tiha dok su senke među drvećem bivale sve gušće. On ispruži ruku i napipa jedno deblo, plašeći se da potpuno ne izgubi svaki smisao za geografiju. Kada se osvrnuo, video je da se Apolina unatraške udaljava od njega; još joj se naziralo samo napuderisano lice. Zatim se okenula, pa je i ono nestalo.
Iapk nije ostao potpuno sam. Sa svoje desne strane ugledao je nekog kako napušta zaklon od lišća i užurbano nogama nabacuje zemlju preko male vatre pored koje su majka i dete učili. Njih dvoje su još bili tamo; majka je šakom prekrila detetova usta, a dete je upravilo u nju očice razrogačene od straha. Dok su se gubili i poslednji tragovi svetlosti, Kal primeti kako ona ustima oblikuje pitanje i upućuje ga čoveku koji u znak odgovora pokaza palcem preko ramena. Prizor potom obavi tama.
Kal je nekoliko trenutaka ostao nepomičan, neodređeno svestan da se oko njega kreću neki ljudi koji kao da su išli ka svojim odredištima. Nije mu se baš dopalo da ostane priljubljen uz drvo poput čoveka zahvaćenog bujicom, pa je odlučio da krene u pravcu koji je pokazao čovek što je gasio vatru kako bi izvideo šta se to događa. Krenuo je između drveća ispruženih ruku kako bi se lakše probijao. Svaka njegova kretnja izazivala je nekakav nepoželjan zvuk: cipele od svinjske kože su škripale, dodirujući šakama stabla gulio je s njih komadiće kore koja je dobovala po tlu. Ali odredište mu je već bilo na vidiku. Drveće je postajalo sve ređe i između njega je već mogao da nazre blistavu belinu snega. Svetlost koja se od njega odbijala olakšala mu je kretanje tako da je ubrzo stigao na desetak jardi od ivice šumice. Sada je znao gde se nalazi. Ispred njega prostiralo se polje na kome je video Novela kako se igra; a nad njim se zlovoljno uznosila bela padina Rejmontovog brda.
Kada je krenuo dalje u želji da se približi ivici šumice, neko mu položi šake na grudi, zaustavivši ga, a potom mu jedno tvrdokorno lice što se našlo pored njega pokaza da se vrati nazad. Ali neko ko je čučao u grmlju bliže ivici drveća okrenu se da ga pogleda i, podigavši šaku, dade znak da ga propuste. Tek kada se približio na oko jardu od skloništa video je da je to bila Suzana. Iako su se nalazili veoma blizu oboda šume, a nežna svetlost bila gotovo zaslepljujuća, jedva je uspeo da je prepozna. Oko nje je poput kakvog vela bio obmotan zanos; pojačavao se kada bi izdahnula, a slabio kada bi udahnula vazduh. Pažnju je ponovo usmerila na polje i brdo iza njega. Sneg je i dalje bez prestanka padao; izgleda da je izbrisao i njegove tragove, mada mu je pri tome neko verovatno pomogao.
"Ovde je", prošaputa ona, ni ne pogledavši u njegovom pravcu.
Osmatrao je predeo pred sobom. Tamo napolju nije bilo ničeg izuzev brda i snega.
"Ne vidim..." zausti on.
Ućutkala ga je dodirnuvši mu mišicu, a zatim je klimnula u pravcu mladog drveća pri kraju šume.
"Ona ga vidi", prošaputa.
Pomno je razgledao mladice dok nije shvatio da je jedna od krvi i mesa. Jedna mlada devojka stajala je na samoj ivici šume, ispruženih ruku, držeći se za grane mladica levo i desno od sebe.
Neko izroni iz sumraka i zaustavi se pored Suzane.
"Je li blizu?" upita.
Kal je prepoznao glas, mada se čovek dosta promenio.
"Nimrode?"
Zlatne oči zagledaše se u Kala, ali ničim ne pokazaše da su ga prepoznale; on zatim skrenu pogled, da bi tek posle nekoliko trenutaka shvatio ko ga je to oslovio. Apolina je bila u pravu, pomisli Kal; mora da je stvarno loše izgledao. Nimrod ispruži ruku ispred Suzane i čvrsto steže Kalovu šaku. U trenutku kada su se razdvojili, devojka na obodu šume ispusti gotovo nečujni krik i njime odgovori na Nimrodovo pitanje - "Je li blizu?"
Na vrhu brda pojavili su se Šedvel i Hobart. Iako je nebo za njihovim leđima bilo tamno, oni su naspram njega bili još tamniji, a njihove iskrzane siluete nedvosmisleno su govorile da su to upravo njih dvojica, a ne neko drugi.
"Pronašli su nas", zadahta Nimrod.
"Još nisu", odvrati Suzana.
Ona vrlo lagano ustade i kao da time dade znak da drhtaj - istovetan sa onim koji je malopre naterao sve u šumi da umuknu - prohuja vazduhom. On se potom još više smračio.
"Ojačavaju zastor", prošaputa Nimrod.
Kal požele da učini nešto korisno, ali sve što mu je preostalo bilo je da posmatra brdo i da se nada kako će se neprijatelj okrenuti i poći u potragu za njima na neku drugu stranu. Međutim, suviše je dobro poznavao Šedvela da bi poverovao u mogućnost nečeg sličnog, tako da se nije nimalo iznenadio kada je Prodavac krenuo niz padinu prema polju. Neprijatelj je bio uporan. Došao je da uruči dar smrti o kome je govorio u Ulici Kočija i neće se zadovoljiti dok to i ne uradi.
Hobart, ili ta moć u njemu, oklevao je na prevoju brda, sa koga je mogao dobro da osmotri teren ispred sebe. Čak i na toj udaljenosti videlo se kako mu meso na licu čas plamti, a čas tamni poput ugaraka na jakom vetru.
Kal se osvrnu. Pripadnici Vrste mogli su se nazreti kako stoje pravilno raspoređeni između drveća, usredsređeni na zanos koji ih je delio od pogubljenja. Ovako udvostručen, bio je toliko snažan da mu je napadao vid iako se nalazio unutar njegovih zidova. Tama šume na trenutak se proredila, pa mu se učinilo da može kroz nju prodreti pogledom i videti sneg na drugoj strani.
Zatim je vratio pogled na Šedvela koji je stigao do podnožja padine i osmatrao predeo pred sobom. Tek sada kada je jasno ugledao tog čoveka, Kal se prisetio sakoa koji je Šedvel izgubio ili možda odbacio; a on ga takođe ostavio na putu. Nalazio se negde tamo na polju iza Rejmontovog brda, gde su ga ispustili njegovi smrznuti prsti. Kada se Šedvel uputio prema šumi, on ustade i prošaputa:
"...sako..."
Suzana se nalazila odmah do njega i upitala ga jedva čujnim glasom.
"Šta je s njim?"
Šedvel je ponovo zastao i pomno je pogledom prelazio preko snega isped sebe. Da li su Kalovi i Novelovi tragovi još bili vidljivi?
"Znaš li gde se taj sako nalazi?" raspitivala se dalje Suzana.
"Znam", odvrati on. "S druge strane brda."
Prodavac ponovo podiže pogled i zagleda se u prizor pred sobom. Čak se i sa ove udaljenosti moglo videti da je zbunjen i sumnjičav. Iluzija je očigledno delovala; ali koliko dugo? Sa brda iznad njega oglasi se Uril, a njegove reči ponese vetar opterećen snegom.
"Osećam njihov miris u vazduhu", izusti on.
Šedvel klimnu i izvadi iz džepa paklo cigareta, pripalivši jednu ispod kaputa. Zatim ponovo upravi pogled u prizor pred sobom. Da li je on to začkiljio usled velike hladnoće, ili je naspram bleštavila snega ugledao kakvog duha?
"Naše moći će se polako trošiti", reče Suzana. "Osim, ako nam nešto ne pritekne u pomoć."
"Misliš sako?" upita Kal.
"Nekada je posedovao moć", odvrati ona. "Možda je još ima. Možeš li ga pronaći?"
"Ne znam."
"Takav nam odgovor nije potreban."
"Da. Mogu ga pronaći."
Ona vrati pogled na brdo. Šedvel je odlučio da se pridruži Urilu, pa je ponovo krenuo uzbrdo. Anđeo je poseo Hobartovo telo u sneg i zagledao se u oblake.
"Poći ću s tobom", prijavi se Nimrod.
"Videće nas odozgo."
"Ići ćemo okolo. Zaći ćemo im s leđa." Zatim se zagleda u Suzanu. "Slažeš se?" upita.
"Slažem", odvrati ona. "Krenite, dok još ima vremena."
Gotovo je pojurio, a Kal za njim, krivudajući između drveća i pripadnika Vrste koji su stajali između njih. Napor koji su ulagali da održe podignut zaklon što ih je štitio od pogleda čoveka i anđela počeo je da uzima svoj danak; nekoliko zanosa je popustilo; a i ostali su bili na ivici snage.
Nimrod je posedovao izvanredan smisao za orijentaciju; izbili su na suprotan kraj šume i istog časa bacili se licem u sneg. Njegova debljina išla im je u prilog; gotovo da su mogli da probiju tunel kroz njega, pazeći da između njih i brda uvek bude snežnog nanosa. Ali sneg nije mogao da ih štiti celim putem; mestimično je bilo delova brisanog prostora koji je trebalo preći, ako nisu želeli da krenu tako zaobilaznim putem koji bi ih tek negde pred zoru doveo do cilja. Vetar je pred sobom terao snežne nanose, ali kroz rascepe koji su nastajali u njima jasno su mogli da vide brdo i one na njegovom vrhu - ako slučajno pogledaju naniže - smesta će ih ugledati. Uhvatili su, međutim, ritam kojim je vetar duvao, pa su ostajali da leže kada bi zamirao i udarali u trk kada bi se podigao. Tako su uspeli da stignu neprimećeni na oko trideset jardi od boka brda i već se činilo da su prešli najopasniji deo puta, kada je vetar iznenada prestao i Kal začu Šedvelov pobednički glas.
"Vas dvojica!" reče, upirući prstom u njih. "Vidim vas!"
Spustio se nakoliko jardi niz padinu brda, a onda se vratio da uzbuni Urila koji je još zurio u nebo.
"Trči!" doviknu Kal Nimrodu i, odustavši od daljnjeg skrivanja, obojica nastaviše da prte sneg; sada je prvi išao Kal tražeći uzput ono što je isgubio. Jedan pogled na vrh bio mu je dovoljan da vidi kako je Šedvel uspeo da natera Hobarta da ustane. Čovek je bio potpuno nag - neosetljiv na hladnoću - a telo mu je bilo pocrnelo od vatre i dima. Kal je znao da ta ista vatra svakog trena može pronaći njega i Nimroda.
Ponovo se dao u trk, svakog časa očekujući da ga sustigne plamen. Napravio je tri posrćuća koraka, a vatre još nije bilo. Zatim i četvrti i peti; pa šesti i sedmi. I dalje se nije pojavljivao nikakav osvetnički plamen.
Onako zbunjen, nije mogao da odoli da se još jednom ne okrene u pravcu brda. Šedvel se i dalje nalazio na vrhu i preklinjao anđela da ih zaspe svojom kletvom. Kroz prozor nastao između dva snežna naleta, Kal vide šta je to zaokupilo Urilovu pažnju i omelo ga da na sebe preuzme ulogu dželata.
Ponovo je počeo da trči, svestan da je njemu i Nimrodu podarena dragocena prilika, ali istovremeno žaleći Suzanu koju je ugledao kako se penje uz brdo da se susretne s anđelovim pogledom

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

3. NA BRDU
1.
Nije imala nikakav plan. Ali dok je posmatrala Nimroda i Kala kako puze prema brdu postalo joj je sasvim jasno da će ih ugledati i ubiti ako im neko ili nešto ne skrene pažnju. Nije nameravala da traži dobrovoljce. Ako je iko trebalo da spreči anđela da počne bljuvanje vatre, morala je to biti ona; konačno, ona i Hobart već su se igrali zmajeva; donekle je to bilo slično ovome.
Umesto da jednostavno iziđe kroz zaklon i tako Šedvelu otkrije cilj za kojim je tragao, ona se uputi između drveća i šumu napusti sa strane, krećući se od nanosa do nanosa dok se nije dovoljno od nje udaljila. Tek se tada uspravila i pokazala Zmaju.
Da je bila malo brža, možda je mogla sprečiti Šedvela da ugleda Kala i Nimroda; ovako je, trenutak pre no što će se pojaviti na otvorenom, začula njegov optužujući povik. Samo još dvadesetak sekundi i Šedvel bi uspeo da natera Hobarta i smrt u njemu da nešto preduzme. Ali dok se Prodavac peo uz brdo, Hobart ju je ugledao i sada ga niko više nije mogao naterati da odvrati od nje pogled.
Pre no što se pokazala, pomno je izvesno vreme posmatrala dve prilike na vrhu, ne bi li otkrila u kakvom su odnosu. Ali njihovo ponašanje - to jest Urilovo ponašanje - potpuno ju je zbunilo. Nema sumnje da je Bič žudeo da krene u lov isto koliko i Šedvel; ali činilo se kao da su mu misli trenutno zaokupljene nečim sasvim drugim, jer je kao hipnotisan zurio u nebo. Pokrenuo se samo jednom da bljune vatru i tada se - bez ikakvog očiglednog uvoda - telo čoveka koje je naseljavao samozapalilo, a plamenovi nastavili da ga obavijaju sagorevši mu odeću s leđa, i zahvativši meso koje je počelo da cvrči. Nije se pomerio ni za inč dok je vatra obavljala svoj posao, već je ostao da stoji usred vlastite lomače poput kakvog mučenika, zureći preko praznog predela sve dok - ponovo bez ikakvog razloga - vatra nije zamrla.
Uspinjući se uz brdo da se srdne s njim, videla je koliko je Hobartovo telo bilo izobličeno. Plamenovi što su ga malopre obavijali naneli su mu samo nove povrede pored nebrojeno starih koje je ranije zadobio. Nekoliko puta bio je ranjavan, a pojedine rupe bile su neprikladno zapečaćene; šake su mu bile stravično osakaćene; lice - pored toga što su mu kosa i obrve bile spaljene - teško je bilo čak i prepoznati. Ali kada je uhvatila pogled očiju koje su zurile sa tog lica u plikovima, njena pretpostavka se potvrdila: on, a možda i sila u njemu, bili su na neki način hipnotisani. Ničim nije pokazivao da pati zbog rana, niti da se stidi što pred njom stoji nag; više nije bio slavna žrtva iz svog sna, već stub bede što zaudara na smrt i kuvano meso.
Kada je srela taj prazan pogled, strah koji je do tada uspevala da obuzda izbi na površinu. Da li je postojao način da prodre kroz taj trans i dospe do Hobarta s kojim je učestvovala u priči o devi, vitezu i zmaju? Ako bi joj to uspelo, možda bi mogla i da preživi ovaj sukob; ili bar da dovoljno dugo zamaje neprijatelja dok pripadnici Vrste ne pripreme novu odbranu.
A onda ju je i Šedvel ugledao. U odnosu na Hobarta, on je izgledao krajnje dobro, ali njegovo lice govorilo je drugačije. Crte tog lica, što se nekada toliko pretvaralo, sada su bile pomamne, a lažna učtivost kojom joj se obratio pre je bila vredna žaljenja nego ironična.
"Vidi, vidi!" poče on. "A odakle si se sad pa ti pojavila?"
Šake koje je držao duboko gurnute u džepove kako bi ih bar malo zagrejao, ni tada nije izvadio iz njih. Nije pokušao da je ščepa, pa čak ni da joj se približi. Bio je svestan da živa nije mogla otići sa tog vrha.
"Došla sam da vidim Hobarta", obavesti ga ona.
"Bojim se da nije ovde", odvrati Šedvel.
"Lažljivče", odbrusi mu ona.
Hobart nije skidao pogled s nje. Da li je to u njegovim očima primetila svesni treptaj?
"Govorim istinu", pobuni se Šedvel. "Hobarta više nema. Ova stvar... to je samo ljuštura. I sama znaš šta je unutra. A to sigurno nije Hobart."
"Šteta", odvrati ona, nastavljajući uljudan razgovor kako bi dobila na vremenu da razmisli.
"Zanimljiv gubitak", primeti Šedvel.
"Ali imali smo neka neobavljena posla."
"Ti i Hobart?"
"Oh, da." Dok je govorila gledala je pravo u gotovo spaljenog čoveka. "Nadala sam se da će me se setiti."
Posle tih njenih reči Hobartova glava se prvo malo nagnu napred, a zatim ponovo podiže: ličilo je na potvrdno klimanje.
"Znači, ipak me se sećaš", obrati mu se ona.
Oči su je netremice posmatrale.
"Jesi li ti zmaj..." upita ga ona.
"Zaveži", naredi Šedvel.
"...ili si vitez?"
"Rekoh ti da umukneš!" On koraknu prema njoj, ali pre no što je moga da joj priđe dovoljno blizu i zada udarac, Hobart podiže ruku i prinese svoj pocrneli patrljak Šedvelovim grudima. Prodavac ustuknu.
Uplašen je, pomisli Suzana. Trag boje oko njegove glave samo joj je potvrdio ono što je njegovo lice već priznalo. Ovde je bilo više moći no što je on bio u stanju da savlada, i to ga je plašilo. Ali ipak nije bio toliko zastrašen da bi ćutao.
"Spali je", naredi on Hobartu. "Nateraj je da nam kaže gde su ostali."
Istog časa osetila je grč u stomaku. Tu mogućnost nije predvidela: da bi je mogli mučiti kako bi im odala prebivalište Vrste. Ali sada više nije imala kud. Konačno, Hobart ničim nije pokazao da namerava da posluša Šedvela. I dalje ju je samo posmatrao, onako kako je to činio vitez iz knjige: kao ranjeno stvorenje sa kraja priče. A ona se, pak, osećala isto kao i tada: bila je istovremeno i uplašena i snažna. To telo pred njom predstavljalo je posudu u kojoj se nalazila razorna moć, ali kada bi mogla samo da posegne u nju - oh, kako bi ona to nežno učinila - da porazgovara sa Hobartom čiju je tajnu srca tako dobro poznavala, možda bi, samo možda, uspela da ga nagovori da se udruži s njom protiv Biča. I zmajevi imaju slabosti; možda stvari isto stoje i sa anđelima. Da li bi mogla da ga natera da joj otkrije grlo?
"Sećam... te se", prozbori on.
Glas se na trenutak izgubio i reči su teško izlazile, ali nedvosmisleno su bile Hobartove, a ne njegovog stanara. Ona krišom pogleda u Šedvela koji je zapanjeno posmatrao ovaj susret, a zatim ponovo usmeri pogled na Hobarta, ugledavši, dok je okretala galvu, kako nešto treperi u nezapečaćenim rupama njegova tela. Instikt joj je govorio da se povuče, ali on je zaustavi.
"Nemoj", reče. "Nemoj me... ostaviti. Neću ti učiniti ništa nažao."
"Misliš, zmaj mi neće učiniti ništa nažao?"
"Da", odvrati on. "Sneg ga je usporio. Misli da je u pustini. Sam."
Sada je Bičeva neaktivnost bar donekle bila razjašnjena. Dok je ovde na vrhu brda osmatrao snežnu divljinu koja ga je okruživala, izgubio je pojam o sadašnjosti. Ponovo se nalazio u praznini koju je milenijumima naseljavao i u kojoj je čekao da mu njegov Stvoritelj izda nova uputstva. Šedvel nije bio taj Stvoritelj. On je bio prah; ljudski prah. Više ga uopšte nije čuo.
Ali još je pamtio miris Vrste; a on je počeo da se širi upravo sa ovog mesta. A kada zanosi oslabe - što se uskoro mora dogoditi - divljina ga više neće moći zadržati da ne izvrši svoju dužnost. Kada ih ugleda, izvršiće ono zbog čega je došao, i to ne zbog Šedvela, već zbog sebe. Mora brzo dopreti do njega.
"Sećaš li se knjige?" upita ona Hobarta.
Bio mu je potreban trenutak pre no što joj je odgovorio. Za vreme nastale tišine peć unutar njega ponovo se razgorela. Počela je da strahuje da je njegovo obećanje kako joj se ništa neće desiti bilo u namanju ruku preuranjeno; da su ta dvojica zakonodavaca isuviše pripadali jedan drugome tako da se, kada je jedan izišao iz transa, i drugi uzbunio.
"Kaži mi..." poče ona. "Knjiga..."
"Oh, da", odvrati on, i svestlost se ponovo pojača kao da prati jačinu njegovog prisećanja. "Bili smo tamo..." nastavi on, "... između drveća. Ti i ja i..."
Zastao je, a njegovo inače mlohavo lice, iznenada se zgrčilo. Na njemu se ogledala panika dok su plamenovi lizali prema ivicama njegovih rana. Krajičkom oka videla je Šedvela kako se lagano povlači kao od mine koja odbrojava. Uzaludno je pokušavala nešto da smisli kako bi odložila ono što će uskoro uslediti, ali uzalud.
Hobart je prinosio slomljene šake licu i videvši ga da to čini ona shvati kako su bile uništene. Već je jednom ranije pokušao da osujeti Bičev plamen, pa je pri tom sam nastradao.
"Spali je", čula je Šedvela kako mrmlja.
A onda je počela da nadolazi vatra. Nije se pojavila iznenada, kao što je ona očekivala, već je počela da mu curi iz rana, iz nozdrva, usta, muškosti, pora, počela je da ističe u užarenim potočićima kojima su isticale i strele anđelovog nauma, i dalje tromo, ali sve jače. Izgubila je trku.
Međutim, Hobart još nije bio potučen; pokušao je još jednom, poslednji put, da iskaže svoje mišljenje. Žubor je prestao kada mu je uspelo da otvori usta. Ali pre no što je izustio ijednu reč, Uril mu je zapalio pljuvačku. Plamen suknu uz njegovo lice, a geometrijska šara iza njega poče da se izoštrava. Suzana je kroz plamen uspela da vidi kako su Hobartove oči i dalje prikovane za nju; kada im se pogledi sretoše, on zabaci glavu unazad.
Značenje tog pokreta odavno joj je bilo poznato. Nudio joj je svoj vrat.
"Ubij me, pa da svršimo s tim", beše rekao zmaj.
Hobart je ponovo tražio od nje da mu učini tu uslugu, na jedini način za koji je još bio sposoban.
Ubije me, pa da svršimo s tim.
U knjizi je oklevala i propustila priliku da obori svog neprijatelja. Ovaj put neće zakazati.
Njeno oružje bio je menstrum, i kao i uvek, ono je čak i pre nje znalo šta namerava. Još dok su joj misli razmatrale ideju o ubistvu on je poleteo iz nje, u tren oka prešao prostor između nje i Hobarta i ščepao ga.
Ponudio mu je grlo, ali menstrum mu nije rasporio grlo, već mu je iščupao srce. Osetila je toplotu Hobartovog tela kako duž bujice doleće u njenu glavu, a sa njom i ritam njenog života. Hobartovo je srce kucalo u njenoj šaci; čvrsto ga je stegla ne osetivši pri tom ni najmanju krivicu. Želeo je da umre, i ona je bila ta koja će mu to omogućiti: razmena je bila krajnje pravedna.
On zadrhta. Ali njegovo srce, i pored svih svojih greha, bilo je hrabro i nastavilo je da kuca.
Vatra je dopirala iz svakog delića njegovog tela. Isplakivao ju je, izbacivao zajedno s govnima i znojem. Mogla je da oseti miris vlastite osmuđene kose; između njih počela je da se diže para jer se sneg topio i isparavao. Geometrijski oblici polako su preuzimali kontrolu nad vatrom; oblikovali je, usmeravali. Svakog trenutka mogla je da stigne do nje.
Još mu je čvršće stegla srce, osetivši kako ono bubri i pored njenog stiska. I dalje je kucalo, kucalo.
Negde u Hobartu rodio se zvuk koji njegova pluća nisu mogla da proizvedu, a njegova usta da oblikuju. Ali ona ga je jasno čula, kao i Šedvel: to je istovremeno bio i jecaj i uzdah. Poslednja reč koju je izgovorio. Telo u koje su još bili zariveni prsti njenog uma, umrlo je pre no što je taj zvuk zamro.
Počela je da izvlači menstrum iz njega, ali Bič ga je uhvatio za rep tako da je odjek praznine stigao bujicom i do nje. Okusila je njegovo ludilo i njegov bol, pre no što je uspela da istrgne i vrati svoju letalnu snagu.
Dok se para dizala i sneg padao ništa se nije događalo. A onda je negdašnji vitez i zmaj Hobart pao mrtav pred njene noge.
"Šta si to učinila" upita je Šedvel.
Nije bila sigurna. Nema sumnje da je ubila Hobarta. Ali povrh toga? Licem okrenut ka tlu leš, što je ležao pred njom, ničim nije davao do znanja da ga neko ili nešto naseljava; vatra u njemu iznenada je ugasla. Da li je Hobartova smrt izvukla Urila iz njega, ili se samo pritajio kako bi dobio na vremenu?
"Ubila si ga", optuži je Šedvel.
"Jesam."
"Kako? Pobogu... kako?"
Bila je spremna da mu se odupre ako je napadne, ali u njegovom pogledu nije nazirala želju za ubijanjem već samo odvratnost.
"Ti si čarobnica, je li tako?" upita on. "Ovde si sa njima."
"Bila sam", priznade ona. "Ali oni su otišli, Šedvele. Propustio si priliku."
"Možda možeš mene da nadmudriš", odvrati on, izigravajući nevinašce. "Ja sam samo ljudsko biće. Ali od anđela ne možeš ništa sakriti."
"U pravu si", složi se Suzana. "Zaplašena sam. Isto kao i ti."
"Zaplašena?"
"Sada više nema gde da se sakrije", podseti ga ona, pogledavši na trenutak Hobartov leš. "Zar mu neće biti potreban neko novi? Ostajemo ti ili ja, a ja sam trula od magije. Ti si čist."
U deliću sekunde Šedvelova maska spade i ona se uveri u istinitost svojih reči; čak i više od toga. On se nije samo plašio; bio je užasnut.
"Mene neće dotaći", pobuni se dok mu se grlo stezalo. "Ja sam ga probudio. Meni duguje život."
"Zar misliš da mu je to važno?" upita ona. "Nismo li svi mi stočna hrana za nešto poput ovog?"
Pošto se suočio s pitanjima kojima ga je zasipala napustila ga je malopređašnja ravnodušnost; stao je da oblizuje usne, prvo gornju pa donju i to u nedogled.
"Ne želiš da umreš, jesam li u pravu?" nastavi ona. "Bar ne na ovakav način."
Sad je on bacio pogled prema telu na tlu.
"Neće se usuditi", reče. Ali izgovorio je to prilično tiho, kao da se plašio da bi ga Bič mogao čuti.
"Pomozi mi", zamoli ga ona. "Zajedno bismo možda mogli da ovladamo njime."
"To je nemoguće", odvrati on.
Dok je to izgovarao, telo u zagrejanoj kaljuzi između njih buknu belim plamenom. Urilova vatra je ovaj put morala da se zadovolji preostalim mišićima i kostima; Hobart je bio ogoljen do krajnjih granica. Koža mu se raspukla, krv je ključala na stotinu mesta. Suzana koraknu unazad kako bi izbegla talas toplote i tako dospe Šedvelu na dohvat ruke. On je ščepa i postavi njeno telo između sebe i vatre.
Ali Bič je već bio napustio Hobarta i zario se u brdo. Tle je počelo da podrhtava, a ispod njihovih nogu stade da dopire buka stenja koje se tare jedno o drugo i zemlje što se pretvarala u kašu.
Bez obzira na to zbog čega je Uril nestao ispod površine, Suzana je poželela da pobegne što dalje od njega dok je još imala vremena, ali Šedvel ju je i dalje držao i ma koliko žudela da pusti menstrum na njega, on je ipak bio jedini saveznik koga je još imala. On je bio taj koji je probudio tu zver, i bio njen sadrug. Ako je iko znao njene slabosti, bio je to on.
Tutnjava u unutrašnjosti brda dostigla je vrhunac, a zajedno s njom i celo brdo se izvrnulo. Čula je Šedvelov krik; zatim je pao povukavši Suzanu sa sobom. To što ju je čvrsto držao verovatno joj je spaslo život, jer dok su se kotrljali niz padinu vrh Rejmontovog brda je eksplodirao.
Put neba je poletelo kamenje i smrznuta zemlja, a zatim se sve to sručilo njima na glave. Nije imala vremena da se nekako zaštiti. Još je pljuvala sneg kada ju je nešto udarilo otpozadi po vratu. Pokušala je da ostane pri svesti, ali nije uspela i onda je skliznula u tamu s druge strane pogleda.

2.
Šedvel je nije napustio; kada se osvestila, on ju je i dalje tako čvrsto stezao da joj je ruka od lakta do vrhova prstiju bila već utrnula. U prvi mah je pomislila da joj je udarac poremetio vid, ali to je, u stvari, magla obavila svet oko njih; hladna, prijemčiva magla kao da je opasala celo brdo. Šedvel ju je kroz tu maglu posmatrao, očima u obliku dva proreza na blatnjavom licu.
"Živa si..." izusti on.
"Koliko dugo smo ovde?"
"Minut-dva."
"Gde je Bič", upita ga ona.
On odmahnu glavu. "Počeo je nerazumno da se ponaša", odvrati on. "Hobart je bio u pravu. Ne zna gde se nalazi. Moraš mi pomoći..."
"Zato si ostao."
"...ili nijedno od nas neće odavde otići živo."
"Kako?" upita ona.
On joj uputi slab, titrav osmeh.
"Moramo ga smiriti", objasni on.
"Ponovo: kako?"
"Dati mu šta želi. Dati mu čarobnjake."
Nasmejala mu se u lice.
"Pokušaj da smisliš nešto drugo", reče mu.
"To je jedina mogućnost. Zadovoljiće se kada ih se dočepa. I ostaviće nas na miru."
"Ja mu ništa neću dati."
Njegov se stisak pojača. Zatim joj se, vukući se kroz blato, još više približi. "Pre ili kasnije, ionako će ih pronaći", izjavi on. Samo što nije počeo da jeca poput kakve bebe. "Oni ni u kom slučaju ne mogu sve ovo da prežive. Ali mi možemo. Kada bi samo mogla da nateraš tu kopilad da se pokažu. Mi mu više nećemo biti zanimljivi kada njih dobije. Zadovoljiće se." Njegovo lice nalazilo se na nekoliko inča od njenog; dopustio joj je da pomno osmotri svaki trzaj i svaku suzu na njegovom licu. "Znam da me mrziš", nastavi on, "i zaslužio sam. Zato nemoj to učiniti zbog mene, već zbog sebe, isplatiće ti se." Pogledala ga je gotovo sa strahopoštovanjem; čak i sada je imao snage da se cenka. "Imam neke stvari koje sam spremio na sigurno mesto", reče. "Pravo bogatstvo. Samo kaži cenu. Sve je tvoje. Šta god poželiš. Besplatno, na poklon..."
Zatim zastade.
"Oh, blagi bože", zausti.
Negde u magli nešto je počelo da zavija: urlik je postajao sve jači, a on ga je poznavao i plašio ga se. Izgleda da je zaključio kako nema nade da mu ona pomogne, jer ju je pustio i ustao. Magla je bila podjednako gusta svuda oko njih; bilo mu je potrebno nekoliko sekundi da odluči kojim putem će krenuti. Ali kada se konačno odlučio u tili čas se posrćući udaljio, dok je urlik - koji je jedino mogao da potiče od Urila - potresao brdo.
Suzana se pridigla, ali sve oko nje počelo je da se ljulja usled magle i bola koji je osećala u glavi. Tle je bilo toliko isprevrtano da je nemoguće bilo odrediti gde se nalazila padina, pa tako nije mogla da se orijentiše i odredi u kom pravcu se nalazila šuma. Jedino je još mogla da trči, i to što brže, što dalje od tog urlika, dok joj je krv curila niz vrat. Dvaput je pala; dva puta je njeno telo uspostavilo vezu sa tlom koje kao da je bilo spremno da se rastvori pod ojim.
Bila je na ivici kolapsa kada se iz magle pred njom pomilila neka prilika dozivajući je. Bio je to Hemal.
"Ovde sam..." doviknu mu ona, nadjačavši buku koju je stvarao Bič. U tili čas se stvorio pored nje i poveo je preko varljivog tla nazad ka šumi.

3.
Šedvel je imao sreće. Kada se udaljio od brda magla se proredila i on je shvatio da je, bilo instiktom bilo igrom slučaja, izabrao najbolji mogući pravac za beg. Put nije bio daleko odatle; uspeće dobro da odmakne njime pre no što anđeo obavi posao na brdu; naći će neko bezbedno mesto na drugoj strani zemaljske kugle gde će moći da zaliže rane i izbije iz glave ceo ovaj užas.
Usudio se da baci pogled preko ramena. Ovim blagoslovenim begom uspeo je već dosta da umakne od poprišta razaranja. Jedini znak koji je ukazivao na anđelovo prisustvo bila je magla; a ona je još prianjala uz brdo. Bio je bezbedan.
Kada je stigao nadomak živice koja se protezala duž puta, usporio je; sada mu je još samo preostalo da je sledi dok ne naiđe na otvor. Sneg je i dalje padao, ali od trčanja se propisno zagrejao; znoj mu je tekao niz leđa i grudi. Međutim, kada je otkopčao kaput shvatio je da se ta toplota ne stvara sama od sebe. Sneg pod njegovim nogama se topio, dok se toplota dizala iz tla, a sa njom je iz tla počelo da iskače još nešto, sukljajući u obliku zmija prema njegovom liku. Dok su se rascvetavale shvatio je u kojoj meri se prevario. Ti su cvetovi stigli zajedno s vatrom u potrazi za sokom, a u njihovim srcima nalazile su se Urilove Oči, Urilove bezbrojne oči.
Nije mogao ni napred ni nazad; nalazile su se svuda oko njega. Na svoj užas začuo je anđelov glas u svojoj glavi; bio je isti kao i u Rub el Haliju, kada ga je čuo prvi put.
Da li ću se usuditi?
...reče glas, izrugujući se njegovom hvalisanju pred Suzanom.
DA LI ĆU SE USUDITI?
A onda se obrušio na njega.
U jednom je trenutku bio on sam. Čovek; istorija.
U narednom ga je anđeo Edena ispunio do samog ruba lobanje koja samo što se nije raspala.
Poslednje što je učinio kao čovek sa telom koje je mogao nazvati svojim bilo je da vrisne.

4.
"Šedvel", izusti Suzana.
"Nemamo vremena da uživamo u tome", primeti mračno Hemal. "Moramo se vratiti pre no što počnu da izlaze."
"Izlaze?" ponovi ona. "To ne smemo učiniti. Bič je još ovde. Nalazi se u brdu."
"Nemamo izbora", odvrati Hemal. "Gotovo da smo istrošili sve zanose. Shvataš?"
Već su bili stigli na nekoliko jardi od drveća, a u tamošnjem vazduhu odista se već mogao osetiti miris dima; nagoveštaj onoga što se krilo iza zaklona.
"Nemamo više snage", dodade Hemal.
"Ima li kakvog znaka od Kala?" upita ona. "Ili Nimroda?"
On kratko odmahnu glavom. Otišli su i ne treba se zbog toga više uzrujavati, govorio je njegov pogled.
Ona baci pogled na brdo u nadi da će ugledati kakav znak koji će osporiti njegove reči, ali tamo se ništa nije kretalo. Magla se i dalje udvarala vrhu; isprevrtana zemlja oko nje je mirovala.
"Ideš li?" pozva je on.
Krenula je za njim dok joj je u glavi bubnjalo; jednom je koraknula po snegu, a kada je nogu drugi put podigla, zakoračila je u gustiš. Neko je dete neutešno jecalo u dubini skrovišta.
"Vidi da li možeš da ga umiriš, Hemale", reče ona. "Ali nežno."
"Idemo ili ne?" upita on.
"Idemo", pristade ona. "Moramo. Ali želim da sačekam Kala."
"Nemamo vremena", ostade on uporan.
"U redu", odvrati mu ona. "Čula sam te. Idemo." On zagunđa i okrenu se od nje. "Hemale?" pozva ga ona.
"Molim?"
"Hvala ti što si izišao po mene."
"Želeo sam da pobegnem odavde", odvrati on iskreno i dade se u potragu za detetom koje je jecalo, pustivši je da sama ode do osmatračnice sa koje se najbolje videlo brdo.
Tamo je nekoliko pripadnika Vrste bilo na straži.
"Ima li štogod?" upita ona jednog od njih.
Nije morao da joj odgovori. Žamor među njima primora je da pogleda put brda.
Oblak magle se uskomešao. Kao da je nešto u njenom središtu duboko udahnulo, jer je oblak stao da se obmata sam oko sebe, sve više se smanjujući, dok sila koja ga je pohodila nije postala vidljiva.
Uril je pronašao Prodavca. Iako je to Šedvelovo telo stajalo u blatu na Rejmontovom brdu, oči su gorele anđeoskom svetlošću. Po pomnosti kojom je osmatrao polje lako se moglo zaključiti da je trenutak blagosti prošao. Anđeo više nije bio izgubljen u bespuću koga se sećao. Sada je znao i gde se nalazi i zašto je tu.
"Moramo krenuti!" reče ona. "Prvo deca."
Naređenje nije bilo izdato ni trenutak prerano, jer još dok je poruka kolala među drvećem i begunci poslednji put kretali u potragu za kakvim sigurnim mestom, Uril je usmerio svoje ubilačke oči prema polju ispod Rejmontovog brda i sneg je počeo da gori.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

4. SIMETRIJA
1.
Kada su Kal i Nimrod stigli do polja iza brda, tamo nije bilo ni traga od puta koji je Kal opisao; mećava ga je zbrisala. Preostalo im je samo da nagađaju kojim je pravcem mogao stići dotle i da kopaju unaokolo u nadi da će nabasati na izgubljeni paket. Ali stvar se činila gotovo beznadežnom. On do brda nije nipošto stigao pravolinijski - usled umora krivudao je i lutao poput kakvog pijanca; a od tada, vetar je ispremeštao nanose tako da su na pojedinim mestima bili dovoljno duboki da se u njima mogao uspravno zakopati čovek.
Naleti vetra gotovo su sve vreme zaklanjali vrh brda tako da je Kal mogao samo da nagađa šta se tamo gore događalo. Kakve je šanse bilo ko imao da preživi susret sa Šedvelom i Bičem?: verovatno male, ili nikakve. Ali Suzana ga je izvela živog iz Vrtloga, nije li?, uprkos svim čudesima koja su se tamo odvijala. Kada se setio da je ona sada tamo na brdu da bi skrenula Urilov fatalni pogled, prionuo je još žešće na posao, iako, u stvari, nije verovao da postoji ikakva nada da u ovom paklu pronađe sako.
Kopajući on i Nimrod su se stalno udaljavali jedan od drugoga, dok, na kraju, Kal više nije mogao da vidi svog druga kopača kroz snežnu zavesu. Ali u jednom je trenutku začuo njegov krik, a kada se okrenuo ugledao je neki treptavi sjaj u bespuću iza sebe. Na brdu je nešto gorelo. Krenuo je nazad prema njemu, ali razum je prevagnuo nad junaštvom. Ako je Suzana bila živa, onda je bila živa. Ako je bila mrtva, on bi obezvredio njenu žrtvu kad bi odustao od potrage.
Kada je bez ikakvog plana nastavio potragu iz brda se začula tutnjava koja je dostigla vrhunac u zaglušujućoj erupciji zemlje. Ovaj put nije se osvrnuo, nije pokušao da prodre pogledom kroz veo u potrazi za vestima; samo je kopao i kopao, pretvorivši svoju tugu u gorivo potrebno za taj zadatak.
U žurbi je gotovo prošao pored blaga koje je tražio; već je počeo da zatrpava komadić hartije što se pojavio kada je njegov rastrzani mozak shvatio šta je to. Čim se to desilo počeo je da kopa poput terijera, bacajući sneg iza sebe, i dalje se ne usuđujući da poveruje kako je pronašao paket. Dok je tako kopao, vetar do njega donese glas, a zatim ga ponovo zagluši; bio je to poziv u pomoć koji je dolazio negde iz bespuća. To nije bio Nimrodov glas i on nastavi da kopa. Glas se ponovo javio. Podigao je pogled i začkiljio kako bi se donekle odbranio od naleta vetra. Ne probija li se to neko kroz sneg na izvesnoj udaljenosti od njega? Kao i glas, i prizor se gubio.
Paket je bio isto tako nepostojan. I kada je već pomislio da se prevario, da tu, u stvari, ničega nije ni bilo, njegovi smrznuti prsti nešto napipaše. Pošto je ceo paket izvukao iz snežnog nanosa, hartija koja se zbog vlage već gotovo pretvorila u kašu, pocelapa se i sadržaj zamotuljka ispao je na sneg. Kutija cigareta; neke sitnice; i sako. Podigao ga je. Ako je u Glukovoj kući izgledao neupadljivo, sada je to bio još više. Nadao se da će neko iz šume znati kako da oslobodi njegove moći, jer on to sigurno nije umeo.
Osvrnuo se unaokolo tražeći Nimroda, da bi mu saopštio dobru vest, a ugledao je dve prilike koje su se probijale ka njemu; jedna je pridržavala drugu. Nosač je bio Nimrod; čovek kome je pomogao - verovatno isti onaj koga je Kal čuo i na trenutak video - bio je toliko ušuškan u odeću da ga je nemoguće bilo prepoznati. Nimrod je, međutim, već bio primetio plen koji je Kal podigao da mu pokaže; stao je da preklinje čoveka da požuri, a zatim je nešto doviknuo Kalu. Reči je ukrao vetar, ali on ih je ponovio kada se našao nešto bliže.
"Je li ovo tvoj prijatelj?"
Čovek koga je gotovo nosio, podiže svoje zaleđeno lice i stade da petlja oko šala kojim je obmotao donji deo lica. Ali pre no što je uspeo da ga smakne, Kal povika:
"Virdžile, jesi li to ti?"
Šal spade i Gluk se zagleda u njega s podjednakom dozom posramljenosti i trijumfa.
"Oprosti", reče. "Morao sam da dođem. Morao sam da vidim."
"Ako još ima bilo šta da se vidi", povika Nimrod kako bi nadjačao buku vetra.
Kal se osvrnu prema Rejmontovom brdu. Između dva naleta vetra video je da je ceo vrh brda raznet i da zjapi otvoren. Nad njim se uzdizao stub dima, a podnožje mu je osvetljavao plamen.
"Šuma..." zausti on. Zaboravivši na Nimroda i Gluka počeo je da prti sneg, nazad u pravcu brda i onoga što je ležalo iza njega.

2.
U Bičevom napadu ništa nije bilo prepušteno slučaju. Sistematski je uništavao polje i okolnu oblast znajući da će pre ili kasnije ugledati stvorenje čije je prisustvo namirisao. Između drveća odvijalo se organzovano povlačenje. Deca, u pratnji stražara ili roditelja, odlazila su u stražnji deo šume, a zatim izlazila na otvoreno. Krenulo je i nekoliko odraslih pripadnika Vrste, ali zaustavili su se na svojim odredištima, nastavivši da održavaju nepovredivost skloništa. Suzana nije bila sigurna da li je u pitanju prkos ili fatalizam; možda i jedno i drugo. Ali koliko god duboko kopali, njihovo skladište zanosa bilo je gotovo ispražnjeno. Sada su već u pitanju bile sekunde, a ne više minuti, kada će Uril-u-Šedvelovom obliku stići do drveća. A kada se to dogodi šuma će se zapaliti, bez obzira na to da li je vidljiva ili ne.
Hemal je stajao pored Suzane dok je posmatrala anđelovo približavanje.
"Ideš li?" upita on.
"Samo malo."
"Sad il' nikad."
Možda će biti i nikad. Zapanjujuća moć koja se oslobađala pred njom gotovo da ju je paralizovala, tako da nije mogla od nje da odvrati svoj zapanjeni pogled. Opčinila ju je činjenica da se snaga te veličine koristi za nešto tako bedno i podlo; nešto nije bilo u redu sa stvarnošću koja je to omogućavala, a nije istovremeno ponudila i lek, pa čak ni nadu na isceljenje."
"Moramo poći", obrati joj se Hemal.
"Pa idite", odvrati ona.
Suze su joj navirale u oči. Zamerala im je što su joj mutile vid. Ali osetila je da zajedno s njima nadolazi i menstrum - ne da bi je zaštitio već da bi s njom dočekao kraj; kako bi joj pružio bar malo radosti.
Anđeo je podigao pogled. Začula je Hemalov glas. Zatim je drveće desno od nje planulo.
Iz dubine šume začuli su se krici kada je zaklon bio probijen.
"Rasturaj se!" povika neko.
Kada je začuo svoju lovinu, Bič je rastegao Šedvelovo lice u osmeh: osmeh koji je nagoveštavao smak sveta. A onda se svetlost u podbulom telu pojačala, jer Uril je podstakao vatru kojom je nameravao zauvek da uništi zanose.
Trenutak pre no što je ona provalila, začuo se glas:
"Šedvele?"
Neko je pozvao Prodavca po imenu, ali Uril je bio taj koji je stao da se osvrće, na trenutak odloživši da ih ošine svojim kobnim pogledom.
Suzana odvoji oči od Biča i potraži onog koji je pozvao Prodavca po imenu.
Bio je to Kal. Koračao je po tlu koje se pušilo, tlu koje je nakada bilo polje prekriveno snegom u podnožju brda; išao je pravo prema neprijatelju.
Kada ga je ugledala, ni trenutka nije oklevala da iziđe iz zaklona. U jednom je koraku ostavila za sobom drveće i izišla na otvoreno. Nije bila sama. Iako ni za trenutak nije skidala pogled sa Kala, čula je šapat i bat koraka pored sebe kada su predstavnici Vrste napustili svoja skloništa; ovaj gest solidarnosti, u trenutku kada im je pretilo istrebljenje, duboko ju je dirnuo. Konačno, time što su se pojavili kao da su želeli reći da, i Kukavice i Vrsta, zajedno, pripadaju jednoj istoj priči.
Ali ništa od toga nije moglo da zatomi zastrašeni glas koji je pripadao Apolini i koji je prepoznala:
"Je li ovaj potpuno pošandrcao?" kada je Kal nastavio da korača preko tla koje je Uril opustošio.
U šumi iza njenih leđa, pucketanje vatre postajalo je sve jače, jer ju je vetar raznosio unaokolo. Tlo se kupalo u njenom sjaju koji je bacao senke pripadnika Vrste prema dvema prilikama u polju ispred šume. Prema Šedvelu, čija je skupa odeća sada bila iscepana i oprljena, a lice bleđe no u mrtvaca. I Kalu, u cipelama od svinjske kože, kome je svetlost plamenova obasjavala pojedinačne niti u sakou.
Ne; samo ne njegov sako: Šedvelov sako. Sako iluzija.
Kako to da ga nije već ranije primetila? Možda zbog toga što mu je tako dobro pristajao, iako je bio sašiven za čoveka upola krupnijeg od njega? Ili možda zato što joj je njegovo lice privuklo svu pažnju, to lice koje je čak i sada zračilo odlučnošću i koje je vremenom zavolela.
Sada se nalazio na oko deset jardi od Biča i tu se zaustavio.
Uril-u-Šedvelu ništa ne reče, ali u Prodavčevom telu osećao se nemir koji je pretio svakog trenutka da eksplodira.
Kal stade da petlja oko dugmadi na sakou, mršteći se što su mu prsti tako nespretni. Ali već posle prvog dugmeta ušao je u štos i sako se ubrzo rastvorio.
Kada je s tim završio, on progovori. Glas mu je bio slab, ali nije podrhtavao.
"Imam nešto da ti pokažem", poče on.
U prvi mah Uril-u-Šedvelu ništa ne odvrati. A kada se to konačno dogodilo, nije mu odgovorio posednik, već zaposednuti.
"U njemu nema ničeg što bih mogao poželeti", reče Prodavac.
"Ponuda ne važi za tebe", odvrati Kal, sada već snažnijim glasom. "Već za anđela od Edena. Za Urila."
Ovaj put ne odgovoriše ni Bič ni Prodavac. Kal dohvati jednu stranu sakoa i rastvori ga, otkrivši podstavu.
"Zar ne želiš da pogledaš?" zapita on.
Tišina je bila jedini odgovor koji je dobio.
"Šta god da ugledaš", nastavi on. "Tvoje je."
Neko pored Suzane prošaputa: "Šta to namerava?" Ona je znala; ali nije se potrudila da odgovori kako ne bi uludo trošila snagu. Kalu je bila neophodna sva moć koju je putem volje mogla da mu uputi: sva svoja nadanja, svu svoju ljubav.
Ponovo se obrati Biču.
"Šta vidiš?" upita ga on.
Sada je dobio odgovor.
"Ništa."
Šedvel je bio taj koji je progovorio.
"Ja. Ne vidim. Ništa."
"Oh, Kale", izusti Suzana primetivši kako mu licem prelazi trenutna senka očaja. Tačno je znala o čemu je razmišljao i delila je njegove sumnje. Da nisu zanosi sakoa mrtvi? Da nisu presahli bez žrtava koje bi ih pothranjivale i sada ga pred Urilomli ostavi bez oružja?
Prošao je jedan dugi trenutak. A onda se, negde iz dubine anđelovog stomaka, začulo prigušeno mrmljanje. Pri tom su se Šedvelova usta otvorila i on je ponovo progovorio. Ali ovaj put tiho, kao da se obraća sam sebi; ili onome što je boravilo u njemu.
"Ne gledaj", izusti on.
Suzana zadrža dah, ne usuđujući se da poveruje da njegove reči, u stvari, predstavljaju upozorenje. Pa ipak, kako ih je drugačije mogla tumačiti?
"Ti nešto vidiš", javi se Kal.
"Ne", odvrati Šedvel.
"Pogledaj", ponovi Kal rastvorivši sako što je najviše mogao. "Pogledaj dobro."
Šedvel iznenada poče da vrišti.
"To su laži!" zakrešta on, a telo poče da mu podrhtava. "To je čisto podmićivanje!"
Ali jeka koja je sve jače dopirala iz stvorenja unutar njega zagluši upozorenja. To nije bio urlik koji je Suzana čula dok se nalazila na Rejmontovom brdu: to nije bilo ludačko iskazivanje besa. Ovaj zvuk je bio tužan, neobično tužan, a sako kao da je svetlošću odgovarao na taj zvuk, jer je njegovo tkanje, za koje se plašila da je upropašteno, počelo da svetli.
Šedvel je istog časa gotovo histeričnim glasom sasuo novu bujicu upozorenja.
"Nemoj!" povika on. "Nemoj, proklet da si!"
Međutim, Bič je bio gluv za molbe svog domaćina. Nebrojene oči uperio je u podstavu sakoa, snažno želeći da dobije viziju koju je samo on u njoj mogao da vidi.
Za Kala je taj trenutak bio istovremeno i užasan i radostan i ta dva osećanja su se preplitala u takvoj zbrci da nije mogao razlučiti jedno od drugog. Mada to sada nije ni bilo važno: događaji su izmakli njegovoj kontroli. Jedino mu je preostalo da nepomično stoji dok sako ne izvede prevaru za koju je samo on bio sposoban.
Nije nameravao da ga navuče; to uopšte nije bio deo njegovog plana. U stvari, on i nije imao neki plan; jednostavno je prtio sneg nadajući se da još nije kasno i da će stići da se umeša. Ali događaji su ga pretekli. Urilov pogled pronašao je sklonište pripadnika Vrste i već je počeo da ga uništava. Sako zbog koga je onoliko kopao bio je izlizan; zvali su ga blefom Vrste. Ali kada je ugledao Prodavca sinula mu je nova ideja; zanosi sakoa delovali su kada ga je Šedvel nosio; nije mu preostalo ništa drugo nego da ga i sam navuče.
Čim je to uradio, sako se prilagodio njegovom telu kao hirurška rukavica. Osetio je kako se obavija oko njega kao da su se nagodili. Od sada pa nadalje, pripadali su jedno drugom.
Čak i sada, dok je stajao pred Urilom, mogao je da oseti kako zariva pipke u njega, dozivajući njegovu čovečnost da začini iluziju koju je stvarao. Anđelov opčinjeni pogled bio je prikovan za podstavu, a lice iza koga se krio postojalo je sve izobličenije sa svakim dahom koji je Šedvel uzaludno trošio na molbe i predviđanja.
"Prevariće te!" grmeo je on. "To je magija! Čuješ li me?"
Ako je anđeo i bio svestan panike koja ga je obuzela, on je nije shvatao. A ako ju je i shvatao, nije mario. Genije zavođenja skriven u sakou bio je na putu da ostvari svoju najveću pobedu. Za svoga veka nijednom nije upecao ovako veliku ribu. Sve što bi tu i tamo zarobio bile su Kukavice, čija su srca povodljiva i sentimentalna i čije su želje gotovo uvek bile prozaične. Ali stvar je sasvim drugačije stajala sa snovima entiteta koji je sada zurio u njega. Uril nije imao vedro detinjstvo za kojim bi žalio, niti ljubav za kojom bi čeznuo. Njegove mentalne moći, iako su dugo bile prepuštene sterilnosti, bile su neizmerne, tako da su zanosi iz sakoa morali da se napregnu do krajnjih granica kako bi ostvarili sliku onoga što je to stvorenje najviše želelo.
Kaput je počeo da se kuplja i nabira na Kalovim leđima, i činilo se da škripi celom svojom površinom kao da ne može da ispuni zahtev koji je pred njega stavljen, zbog žega je spreman da se raspdadne. Kal je osećao da bi i njemu nešto slično moglo da se dogodi ako se ovo ubrzo ne završi. Zahtevi koje mu je sako postavljao postali su nepodnošljivi; prodirao je sve dublje i dublje u njega, prekopavajući po njegovoj duši u potrazi za nadahnućem koje bi moglo da odgovori anđelovim potrebama. Torzo i ruke mu se ukočiše; šake više nisu bile u stanju da drže sako rastvoren. Sada je oslobođenim silama iz podstave bilo prepušteno da ga širom rastvore, dok je on stajao usred protoka energije. Tek je delimično shvatio njihovo značenje.
Video je neku planetu svetlosti koja se bez prestanka vrtela pred njim, lagano mu dodirujući usne svojom ogromnošću. Bilo je tu i jedno more u plamenu koje je udaralo o obalu od kamenja i oblaka. Kao i obličja koja njegov um nije mogao da gleda, a svojim su dahom oblikovala zagonetke.
Ali sve su to bile nepostojane vizije i kada bi nestale on bi se vraćao na istu onu sprženu zemlju, dok mu je telo izjedala Urilova glad. Sako se napregnuo do krajnjih granica. Počeo je da se raspada, niti su isisavane iz potke i osnove i nestajale u plamenu pred njim.
Ali Uril nije hteo da dozvoli da bude prevaren; njegove oči približavale su se materijalu, tražeći od njega da ispuni ono što je Kal obećao. Sako je pod ovim napadom konačno pokleknuo, ali u samom svom uništenju uspeo je da ispuni Urilov zahtev. Podstava je planula i iz nje se izdigla slika po Urilovom ukusu koja je svojim sjajem zaslepila Kala.
Uril nije oklevao da to učini. On je želeo ovu viziju isto onoliko koliko je Kal želeo da je se otarasi. Kroz izmaglicu teskobe Kal je video kako Šedvelovo telo počinje da se nadima dok se anđeo u njemu spremao da iziđe i pokaže se. Prodavcu je preostalo jedino da rikom iskaže svoje očajanje dok je osećao kako ga Urilova geometrija podiže i odvlači u vazduh. Koža mu je bila napeta kao na bubnju, rastegnuta do krajnjih granica; njegova usta - slovo O, obrubljeno zubima pošto se hrskavica raspala, a tetiva prepukla. A onda se raspao, telo mu se rasprslo kako bi oslobodilo svog zatvorenika, a njegovi delići sagoreli u istom trenutku kada bi poleteli u znak slave onoga što se oslobodilo njegovim uništenjem.
Kal je pred sobom jasno ugledao inkarnaciju koju je tek na trenutak nazreo u magli Ulice Kočija: Urilove oči. Urilovu geometriju, Urilovu glad.
A onda je njegov magnetizam privukao iluziju koju je njegova volja stvorila iz ostataka sakoa i podigao je kako bi se s njom sreo.
Vizija je postala vidljiva: isto onako sjajna kao i Uril, isto toliko ogromna, jer takva je i morala biti, pošto je slika koju su zanosi stvorili predstavljala novog Urila serafimovu sliku i priliku. Kada se uzdigla, ostaci sakoa spadoše sa Kala, ali njegovo raspadanje nije ugrozilo stvorenje koje je stvorio. Urilovo ogledalo stajalo je uspravno pred snagom koja ga je prizvala.
Kal, koji je ostao i bez snage i bez slika što ih je krišom gledao, iskusio je groznu ispraznost. Nije mu ostalo snage čak ni da podigne pogled i odluta njime do veličanstvenog prizora iznad sebe. Njegov pogled bio je okrenut unutra, a tamo je video samo prazninu. Pustinju po kojoj je nošen njegov prah zajedno sa prahom svega što je voleo i izgubio; nošen do kraja vremena ne poznajući odmor i bez svesti o bilo čemu.
Telo mu se predalo i on je pao kao pokošen dok ga je prah u glavi oterao u bespuće. Nije prisustvovao ničem od onoga što je usledilo. Suzana je videla da se srušio. Ne obraćajući pažnju na divove, koji su se nadnosili nad šumom u plamenu, potrčala mu je u pomoć. Anđeli su iznad njih lebdeli poput sunaca blizanaca čija je energija ispunjavala vazduh nevidljivim iglama. Ne obazirući se na njihove ubode, povila je leđa i dala se na posao da izvuče Kala sa mesta sastanka dva duha. Sada više nije osećala ni strah, niti se bilo čemu nadala. Sada joj je jedino bilo važno da spase Kala i da ga zagrli. Ono što će uslediti, uslediće. To više nije od nje zavisilo.
I ostali su joj pritekli u pomoć. Apolina, Hemal, a sa suprotne strane polja stigao je i Nimrod. Zajedno su podigli Kala i izneli ga iz oblasti koju su bombardovale igle, položivši ga nežno na mekše tle.
Sučeljavanje što se gore odvijalo ušlo je u novu fazu. Urilov oblik postao je nezamislivo složen, njegova se anatomija menjala brzinom njegovih misli; jednim delom predstavjao je mašinu, drugim utvrdu; sve zajedno jedna pomamna vatra. A prizvani saputnik odgovarao je na svaku njegovu promenu vlastitom promenom, sve vreme izmenjujući s njim strelice nalik na igle sa vatrenim repom koje su ih međusobno sve više privlačile, dok se nisu spojili poput ljubavnika.
Ako je nekada i postojala kakva razlika između Urila i onog zamišljenog, nje više nije bilo. Takve podele važile su za Kukavice koji su verovali da istovremeno žive i u sopstvenoj glavi i van nje; za njih je misao predstavljala samo senku života, a ne njihovo pravo ja.
Uril je to bolje znao. Njemu je Stara nauka bila potrebna da bi ga zavela i naterala da prizna šta najviše od svega želi: jednostavno, da ugleda vlastito, pravo lice i da se, kada ga ugleda, priseti kako je bilo pre no što ga je usamljenost iskvarila.
Sada je zagrlio to svoje ja koga se setio i istog časa naučio celu lekciju. Jama njegovog ludila bila je isto onako duboka kao što su bile daleke zvezde sa kojih je dospeo. Dok se nije sećao svoje prirode bio je opsednut i predan svojoj mrtvoj straži. Ali pogledavši u samog sebe - videvši slavu svoga stanja - oslobodio se tog ludila, a pošto je to učinio, zagledao se put neba.
Tamo su se nalazila nebesa na kojima je morao da obavi jedan posao, gde je vek koji je ovde protraćio predstavljao tek jedan dan, a njegova tuga, sva tuga, nepoznato stanje.
Misleći na to, krenuo je uvis, on i njegovo ja u pobedničkom sjaju.
Iznad njega nalazili su se oblaci. U trenu se našao među njima ostavivši tek kišu treperave svetlosti na licima onih koji su posmatrali kako nestaje.

"Otišao je", reče Lo, kada je čak i svetlost zamrla i odozgo nastavio da pada samo sneg.
"Znači, gotovo je?" želela je da bude sigurna Apolina.
"Mislim da jeste", reče Hemal. Niz obraze su mu se slivale suze.
Novi nalet vetra rasplamsao je vatru koja je proždirala šumu. To sada i nije bilo važno. Više nisu morali u njoj da traže utočište. Možda je ova noć označila kraj skrivanju.
Suzana spusti pogled na Kala koga je ljuljala u krilu kao nekada Džerihoa. Ali Džeriho je umro u njenom naručju: Kal neće; zaklela se da neće. Plamen u kome je sagoreo sako ostavio je traga i na Kalu; koža na licu i grudima bila mu je nagorela, ili možda zamrljana. Ali to je ujedno bilo sve što se spolja primećivalo.
"Kako mu je?" zapita glas koji nije poznavala.
Podigla je pogled i susrela se sa nervoznim očima nekog Kukavice poput nje same, zamotanog u nekoliko slojeva odeće.
"Suzana?" upita on. "Zovem se Gluk. Ja sam Kalhunov prijatelj."
"Dobrodošli", reče neko.
Gluk zasija od sreće.
"Neće umreti", odvrati Suzana, milujući Kala po licu. "Samo spava."
"Imao je burnu noć", dodade Nimrod, a niz njegovo stoičko lice potekoše suze.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

5. MESEČAR
1.
Postojala je divljina, a Kal je predstavljao prah u toj divljini, kao i sve njegove nade i snovi, prah koji je pred sobom gonio isti onaj vetar što ne prašta.
Iskusio je stanje u kome se nalazio Uril pre no što je ozdravio. Onu istu usamljenost i isti onaj očaj koje je taj duh osećao; njegov krhki um bio je otrgnut, bačen u bespuće i ostavljen da tamo umre. Nije umeo da iziđe. Pri krajnjem svođenju računa njegov život predstavljao je pustopoljinu: vatre, snega, peska. I sve to, pustopoljina i on san, nastaviće da lutaju unaokolo dok njega ne izda snaga.

2.
Onima koji su se brinuli o njemu, izgledalo je kao da se odmara; bar u početku. Pustili su ga da spava, u uverenju da će se probuditi izlečen. Puls mu je bio snažan, kosti čitave. Bilo je samo pitanje vremena kada će povratiti snagu.
Ali kada se narednog popodneva probudio, u Glukovoj kući, svima je odmah bilo jasno da s njim nešto nije bilo u redu. Otvorio je oči, ali on u njima nije bio prisutan. Niti je koga prepoznao, niti je bilo kome odgovorio. I njegov pogled i on sam bili su prazni kao neispisana stranica.
Suzana nije mogla znati - niko od njih nije to mogao - šta je podelio sa Urilom za vreme njihovog sukoba ali ona je bar mogla da nagađa. Ako ju je njeno iskustvo vezano za menstrum ičemu naučilo, bila je to činjenica da je svaka razmena nalik na dvosmernu ulicu. Kal se urotio s Imakolatinim sakoom da Urilu podare njegovu viziju, ali šta je duh tog ludaka dao njemu za uzvrat?
Kada ni posle dva dana nije bilo nikakvog znaka poboljšanja pozvali su u pomoć stručnjake, ali mada su ga lekari podvrgli svim mogućim ispitivanjima nisu uspeli da pronađu nikakvu psihološku smetnju. Dopustili su sebi da izjave kako srećom nije u pitanju koma, već neka vrsta transa; nikada nisu čuli ni za jedan sličan slučaj. Kalovo stanje mogli su jedino da povežu sa mesečarenjem. Jedan od njih išao je čak tako daleko da je nabacio kako je Kal možda samosvesno zapao u ovakvo stanje, a Suzana tu mogućnost nije kategorički odbacila.
Konačno su priznali da ne mogu da pronađu nikakav razlog što pacijent nije na nogama, što se ne budi i ne počne da vodi normalan život. Postoji gomila razloga za to, pomisli Suzana, ali nijedan od njih nije mogla da im saopšti. Možda je jednostavno suviše toga video; i usled prezasićenosti, postao ravnodušan prema postojanju.

3.
A prah je nastavljao da se kovitla unaokolo.
Ponekada je mislio da čuje neke glasove kroz vetar; veoma daleke glasove. Ali oni su nestajali isto onako brzo kao što su se i pojavljivali, i ponovo ga ostavljali samog. Znao je da je to bilo i najbolje, jer ako je postojalo mesto s druge strane ove pustopoljine, i ako su glasovi pokušavali da ga namame da se vrati, to bi mu donelo samo bol, a njemu je bilo dosta bola. Konačno, pre ili kasnije stanovnici tog drugog negde stići će do njega. Svenuće i umreti i pridružiti se prahu u pustopoljini. Takav je bio poredak stvari; oduvek i zauvek.
Sve se pretvaralo u prah.

4.
Suzana je svakoga dana provodila nekoliko sati pričajući mu, obaveštavajući ga o tome kako je protekao dan, koga je srela, pominjući mu imena ljudi koje je znao i mesta na kojima je bio u nadi da će ga pokrenuti iz te njegove učmalosti. Ali on joj ničim nije odgovarao; baš ničim.
Ponekad ju je obuzimao tihi bes zbog njegove očigledne ravnodušnosti prema njoj, pa mu je pravo u to njegovo bezizražajno lice govorila da je sebičan. Volela ga je, zar on to ne zna? Volela ga je i želela je da ponovo postane svestan njenog prisustva, da bude s njom. U drugim, pak, prilikama padala je gotovo u očajanje i koliko god da se trudila nije uspevala da zadrži suze bespomoćnosti i tuge. Tada bi odlazila od njega i vraćala se tek kada bi povratila vlast nad sobom u strahu da on ipak nekim delom svog zapečaćenog uma ne čuje njen bol i ne povuče se još dublje u sebe.
Pokušala je čak i pomoću menstruma da dopre do njega, ali on je predstavljao tvrđavu, tako da je njeno krhko telo moglo samo da zaviri u njega, ali ne i da uđe. Ono što je videlo nije joj pružalo nimalo nade. Kao da je bio nenastanjen.

5.
Istovetan je bio slučaj sa predelom oko Glukove kuće: bilo je tek nekoliko znakova života. Ovo je bila najjača zima od početka veka. Novi sneg padao je na prethodni; novi led hvatao se na starom.
Što se januar bližio kraju to su se ljudi sve manje raspitivali za Kala. Imali su i sami gomilu problema vezanih za loše vreme, a i bilo im je donekle lako da ga istisnu iz misli jer nije patio; ako i jeste, nije trpeo bol koji je umeo da iskaže. Čak joj je i Gluk s puno obzira stavio do znanja da odvaja suviše vremena na njegovo negovanje. Trebalo je i za sebe da se pobrine; svoj život da dovede u kakav-takav red; da napravi plan za budućnost. Učinila je sve što se moglo očekivati od jednog odanog prijatelja, i više od toga, ubeđivao ju je on, i sada je došlo vreme da taj teret podeli sa ostalima.
Ne mogu, odgovorila mu je.
Zašto ne možeš? upitao ju je.
Volim ga, rekla je, i želim da budem s njim.
To je bio samo jedan od razloga, razume se. Drugi je bila knjiga.
Ležala je tu u njegovoj sobi, gde ju je ona ostavila još onoga dana kada su se vratili sa Rejmontovog brda. Iako ju je Mimi poklonila Suzani, magija koju je sada sadržavala onemogućavala joj je da je sama otvori. Isto onako kao što joj je Kal bio potreban u Hramu, da bi iskoristila moć Razboja i napunila knjigu njihovim sećanjima, tako joj je on ponovo bio neophodan ako su želeli da sada taj proces izvedu u suprotnom smeru. Magija je ispunjavala prostor između njih. Ona nije bila u stanju sama da dozove sve što su zajedno zamislili.
Priče o tajnim mestima ostaće neispričane dok se on ne probudi. A ako se nikada ne probudi ostaće neispričane zauvek.

6.
Sredinom februara, za vreme jednog lažnog nagoveštaja toplijeg vremena u vazduhu, Gluk se otputio u Liverpul i diskretnim rasptivanjem u Ulici Kočija uspeo da sazna adresu Džeraldine Kilavej. Pošla je s njim u Harborn da poseti Kala. Njegovo stanje ju je zapanjilo, što i nije bilo potrebno reći, ali ona je posedovala onu crtu pragmatizma koja bi joj omogućila da bude prva koja bi i posle Armagedona pristavila čaj, tako da se već posle jednog sata sasvim povratila.
Posle dva dana vratila se u Liverpul, životu koji je započela za vreme Kalovog odsustva, obećavši da će uskoro ponovo doći.
Ako se Gluk nadao da će njeno prisustvo uspeti da razbije Kalovu tupost, prevario se. Ovaj mesečar nastavio je po starom tokom čitavog februara i početkom marta, dok se napolju obećano poboljšanje vremena iz dana u dan odlagalo.
Tokom dana dizali bi ga iz kreveta i smeštali pored prozora gde bi on sedeo, pogleda uprtog u prostranstvo okovano ledom iza Glukove kuće. Iako su ga dobro hranili, a on žvakao i gutao mehanički poput kakve životinje; iako su ga brijali i kupali svakog dana; iako su ga prisiljavali da hoda kako mu mišići ne bi atrofirali - onima koji su i dalje dolazili da ga posete bilo je sasvim jasno, a to je naročito važilo za Suzanu i Gluka, da se on spremao da umre.

7.
A prah je nastavljao da se kotrlja unaokolo.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

6. ZANOS
1.
Da je Finegan nije pozvao, nikada se ne bi otputila u London. Ali jeste, i ona je otišla, više zbog toga što je Gluk navaljivao nego što je bila oduševljena putovanjem.
Međutim, čim je izišla iz kuće i krenula na put, osetila je kako se pritisak kojem je bila izložena proteklih nedelja malo po malo smanjuje. Nije li sama jednom rekla Apolini da utehu treba tražiti u samoj činjenici što su živi? To je bilo tačno. To su morali da iskoriste na najbolji mogući način, a ne da uzdišu zbog onoga što su im okolnosti uskratile.
Finegana nije zatekla u uobičajenom dobrom raspoloženju. U poslednje vreme nije napredovao u svom poslu onako kako je želeo, pa mu je bio potreban neko kome će se izjadati. Spremno se prihvatila tog zadatka, više nego zadovoljna što može da sasluša listu njegovih jada koji su joj odvukli misli od vlastitih. Kada je prestao da se žali i škrguće zubima, podsetio ju je na to kako je jednom rekla da se nikada neće udati za bankara. Kako su stvari stajale, on se time uskoro neće više baviti, pa se pitao ne bi li ponovo razmotrila tu mogućnost? Sudeći po načinu na koji je to rekao, bilo joj je jasno da ne očekuje potvrdan odgovor, tako da ga nije ni dobio, ali kazala mu je kako se nada da će zauvek ostati prijatelji.
"Čudna si ti žena", rekao joj je na rastanku i to se nije odnosilo ni na šta posebno.
Primedbu je shvatila kao laskanje.

2.
Bilo je već kasno popodne kada se vratila u Harborn. Spremala se još jedna noć puna mraza koji će biserima ukrasiti pločnike i krovove.
Kada se popela na sprat, videla je da mesečara niko nije smestio u stolicu pored prozora, već da je ostao da sedi u krevetu oslonjen o gomilu jastuka, zacakljenog pogleda kao i obično. Izgledao je bolesno; znak koji je Urilovo otkrovenje ostavilo na njegovom lic bio je plavičast i odudarao od njegove blede kože. Tog jutra je veoma rano izišla tako da ga nije obrijala i sada ju je potreslo kada je videla kako je usled ovog malog nemara izgledao zapušteno. Nežno mu pričajući o tome gde je bila, povela ga je iz kreveta prema stolici pored prozora; tamo je bilo nešto svetlije. Zatim je iz kupatila donela električni brijač i utklonila mu tek niklu bradu.
U početku joj je briga oko njega teško padala i uvek je posle toga bila uznemirena. Ali vremenom je očvrsla i pronalazila je razne načine da ga drži u dobroj formi iskazujući na taj način svoju ljubav prema njemu.
Međutim, dok je sumrak napolju proždirao svetlost, osetila je kako se onaj negdašnji strah ponovo rađa u njoj. Možda je za to bio kriv ovaj dan koji je provela van kuće, daleko od Kala, tako da je ponovo osetila slabost dok je to radila. Možda je po sredi bilo i to osećanje da se događaji bliže kraju; da neće još mnogo dana morati da ga brije i kupa. Da će se sve uskoro završiti.
Noć se brzo spustila na kuću; u sobi je postalo suviše mračno za bilo kakav rad. Otišla je do vrata i upalila svetlo.
Naspram spoljašne tame u prozorskom staklu se pojavio njegov odraz. Ostavila ga je da malo zuri dok ne donese češalj.

Nešto se pojavilo pred njim u bespuću, mada nije mogao da vidi šta. Vetar je bio suviše jak, a on je, kao i uvek, bio prah koji je ovaj gonio pred sobom.
Ali ta senka, ili šta god da je bilo, nije se izgubila, tako da bi mu se ponekad - kada bi vetar malo oslabio - učinilo da ga proučava. Uzvratio joj je pogled, a njen ga je pogled zadržao, tako da ga vetar nije mogao oduvati dalje, već je prah od koga je bio sazdan na trenutak ostao prikovan za jedno mesto.
Kada je i sam počeo pomnije da proučava tu senku, lice pred njim postalo je jasnije. Odnekud mu je bilo poznato, viđao ga je na nekom mestu koje je posedovao i izgubio. Njegove oči i boja koja se protezala od ruba kose do obraza pripadale su nekome koga je nekada poznavao. Nerviralo ga je što ne može da se seti gde je to već video ovog čoveka.
Na kraju se setio, ali nije ga na to podsetilo samo lice, već tama naspram koje se pojavilo.
Poslednji put kada je video ovog stranca, a možda i jedini put, taj je čovek stajao naspram iste takve tame. Možda je to bio oblak, osvetljen munjom. Imao je ime, ta oblak, ali on nije mogao da ga se seti. I mesto je imalo ime, ali tek njega nije mogao da se priseti.
Sećao se, međutim, trenutka njihovog susreta; kao i delića sa putovanja koje ga je dovelo do njega. Nalazilo se u rikši i prošao je kroz oblast u kojoj je vreme bilo nekako iščašeno. Gde je danas udisalo i jučerašnji i sutrašnji vazduh.
Poželeo je iz puke radoznalosti da sazna ime tog čoveka, pre no što ga vetar ponovo zahvati i ponese dalje. Ali on je bio prah, pa nije mogao da ga upita za ime. Umesto toga, gurnuo je svoje čestice prema tami na kojoj je lebdelo to tajanstveno lice i ispružio ruku da dodirne njegovu kožu.
Ali njegovi prsti nisu dotakli ništa živo, već samo hladno staklo. Skliznuli su sa prozora ostavivši za sobom zamagljene otiske koji su se smanjivali.
Ako se pred njim nalazilo staklo, neodređeno je razmišljao, onda je, nema sumnje, gledao u svoj lik. Čovek koga je sreo, a stajao je naspram tog bezimenog oblaka: to je bio on. Kada se vratila u sobu, Suzana se suočila sa pravom zagonetkom. Bila je ubeđena da je Kala ostavila da sedi sa šakama u krilu, a sada mu je desna ruka visila. Da li je on to pokušavao da se pokrene? Ako je to bilo posredi, onda je to bila prva samostalna kretnja koju je učinio od kada je zapao u trans.
Počela je da mu govori, u početku nežno, pitajući ga da li je čuje, da li je vidi da li zna njeno ime. Ali kao i do tada, na svoja pitanja nije dobila odgovor. Ili mu je ruka jednostavno skliznula iz krila, ili se ona prevarila kada je mislila da ga je ostavila sa šakama u krilu.
Uzdahnuvši, počela je da ga češlja.

On je i dalje bio prah u bespuću, ali sada je bio prah sa sećanjem.
To je bilo dovoljno da oteža. Vetar je nasrtao na njega u želji da ga ponese, ali ovaj put je odbio da se pokrene. Besneo je oko njega. Nije obraćao pažnju na to, ostavši da stoji usred nedođije i pokušavajući da poveže deliće misli u jednu celinu.
Da li se već jednom susreo sam sa sobom, u kući blizu oblaka; da li je tamo stigao u rikši dok se svet zamatao oko njega.
Šta je trebalo da znači to što se sreo sa samim sobom kao starcem?
Šta je to značilo? na to pitanje mogao je da odgovori čak i prah. To je značilo da će u budućnosti zakoračiti u taj svet i ostati da živi u njemu.
A šta je iz toga proishodilo? Šta je proishodilo?
Da to mesto nije bilo izgubljeno.
Oh, tako je! Oh, blagi bože, tako je! Tačno to. On će se naći tamo. Možda ne sutra ili prekosutra; ali jednog dana, jednog budućeg dana: on će se naći tamo.
Nije bila izgubljena. Fuga. Nije bila izgubljena.
Samo to saznanje, ta sigurnost, bili su dovoljni da se probudi.
"Suzana", izusti on.

3.
"Gde je?" To je bilo jedinio pitanje koje postavio kada su se pozdravili. "Gde je skrivena?"
Otišla je do stola i spustila mu Miminu knjigu u šake.
"Ovde", odgovori ona.
Prešao je dlanom preko poveza, ali je nije otvorio.
"Kako smo to izveli?" upita on. Postavio je to pitanje s ozbiljnošću kakvog deteta.
"U Vrtlogu", odvrati ona. "Ti i ja. I Razboj."
"Cela?" nastavi on da postavlja pitanja. "Unutra je cela?"
"Ne znam", odgovori ona iskreno. "Videćemo."
"Odmah."
"Ne, Kale. još si veoma slab."
"Biću jak..." primeti on jednostavno, "... kada otvorimo knjigu."
Na ovo nije imala šta da primeti; ispružila je šake i položila ih na Mimin poklon. Kada su se njeni prsti isprepreli s njegovim, svetiljka iznad njihovih glava je zatreperila i ugasila se. Uronivši u tamu držali su knjigu između sebe, isto onako kao što su je nekada držali ona i Hobart. Tada je mržnja bila ta koja je podstakla sile što su prebivale na tim stranicama; sada je to bila radost.
Osetili su kako knjiga počinje da podrhtava pod njihovim prstima, kako postaje sve toplija; zatim im se istrgla iz ruku i poletela prema prozoru. Ledeno staklo se zatreslo i ona je nestala, survavši se u tamu.
Kal ustade i odšepesa prema prozoru; ali pre no što je stigao, listovi su se raspršili, poput ptica u noći koja je napolju vladala, poput golubova, i poput misli koje je Razboj upisao između redova rasipajući svetlost i život. Zatim su se obrušili naniže i nestali.

Kal se okrenu od prozora.
"Vrt", izgovori on.
Imao je osećaj da su mu noge od pamuka; tek uz Suzaninu pomoć uspeo je da stigne do vrata. Zajedno su zatim krenuli niz stepenice.
Gluk je čuo lomljavu stakla i već je stigao do pola stepeništa, sa šoljom čaja u ruci. Svojevremeno je video mnoga čuda, ali kada je ugledao Kala koji mu je govorio da pođe napolje, napolje, ostao je da stoji otvorenih usta. Kada je došao k sebi i hteo nešto da ih upita, Kal i Suzana već su bili sprat niže, krenuo je za njima; do predvorja, pa kroz kuhinju do stražnjih vrata. Suzana ih je upravo otključavala - i gornju i donju bravu.
Iako su kroz prozor gledali u zimu, na pragu ih je dočekalo proleće.
A u bašti, šireći se na očigled njih, nalazio se izvor tog godišnjeg doba: dom njihove večne radosti; mesto za koje su se borili i za koje umalo nisu umrli spasavajući ga:
Fuga.
Izlazila je sa rasutih stranica knjige u svoj svojoj jedinstvenoj veličanstvenosti, potirući led i tamu kao što je ranije potirala i mnoge druge stvari. Mesece koje je provela između redova priča u knjizi nije uludo utrošila. Pojavila se s novim tajnama i čudima.
Vremenom će Suzana ovde ponovo otkriti Staru nauku i njom isceliti drevne pukotine. Tu će, neke nezamislive godine, Kal doći da živi u kući na ivici Vrtloga, u koju će jednoga dana stići mladić čiju je istoriju znao. Tu je sve bilo ispisano unapred, sve što su zajedno usnuli, i sve je čekalo da se rodi.
A u tom trenutku, u usnulim gradovima širom Ostrva, izgnanici su počeli da se bude i dižu glave sa svojih jastuka, širom da otvaraju vrata i prozore, uprkos hladnoći, kako bi dočekali vesti koje im je noć donosila: da ono što se može zamisliti nikada ne mora biti izgubljeno. Da čak i ovde, u Kraljevstvu, zanosi mogu da se odomaće.
Posle ove noći postojaće samo jedan svet, u kome će se živeti i snevati; a zemlja iz bajke uvek će biti na korak odavde, udaljena tek za misao.

Kal, Suzana i Gluk zajedno iziđoše iz kuće i stupiše u tu magičnu noć.
Pred njima su se odmotavali svekoliki prizori: prijatelji i mesta, za koje su se uplašili da su zauvek nestali, prilazili su da se pozdrave s njima, željni da s njima podele ovaj zanos.
Sada su imali vremena za svoja čuda. Za duhove i preobražaje; za strasti i dvosmislenosti; za podnevne vizije i ponoćnu slavu. Imali su vremena na pretek.
Jer, ništa nikada ne počinje.
Tako ni ova priča, pošto nije imala početak, neće imati ni kraj.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

KNJIGA KRVI
By
Clive Barker

THE MIDNIGHT MEAT TRAIN
(Ponocni kasapski voz)

Leon Kaufman vise nije bio novopridoslica u ovom gradu. Oduvek ga je na-
zivao Palatom divota, no to bejase u danima Leonove nevinosti. U Atlanti je
tada stanovao, a Njujork je za njega jos uvek bio neka vrsta Obecane zemlj-
e, u kojoj je bilo moguce bilo sta i svasta.
A evo, prodjose tri i po meseca Kaufmanovog zivota u tom njegovom gradu
snova; Palata divota vise ne izgleda osobito divno.
Zar je zaista proslo samo jedno godisnje doba od kad je on iskoracio iz
autobuske stanice Lucka kapetanija i bacio pogled duz 42-ge ulice, ka rask-
rsnici sa Brodvejom? Tako mnogo iluzija, koje su ti bile dragocene, izgubis
za tako kratko vreme.
Sad mu je bilo postidjujuce cak i da razmislja o svojoj nekadasnjoj nai-
vnosti. Lice mu se nelagodno trzne kad se on priseti kako je onog dana stao
i glasno kazao: "Njujorce, volim te."
Ljubav? Nikad.
Bila je to u najboljem slucaju zaludjenost.
A sad, posle samo tri meseca koja je proveo ziveci u varosi koja mu je
bila objekt obozavanja; posle provodjenja dana i noci uz nju; ta varos za
njega vise nema onu auru perfekcije.
Njujork je samo jedan grad.
Gledao je tu naseobinu kako se budi ujutru kao drolja, i iscackava izme-
dju svojih zuba ubijene ljude, a iz zamrsaja svoje kose vadi one koji su p-
ocinili samoubistvo. Vidjao ju je kasno nocu, dok je u svojim prljavim zad-
njim ulicama bestidno flertovala sa gnusobnostima. Posmatrao ju je u vrelim
popodnevima, otromboljenu i ruznu, ravnodusnu prema zverstvima koja se dog-
adjaju svakog sata u njenim zagusenim prolazima.
Nikakva to Palata divota nije.
U njoj nice smrt, a ne uzivanje.
Svako sa kim se Kaufman upoznao imao je neko ocesavanje o nasilje; bila
je to zivotna cinjenica. Maltene je bilo sik ako si poznavao nekog ko je u-
mro nasilnom smrcu. Time si dokazivao da si Njujorcanin.
Ali Kaufman je dvadeset godina voleo Njujork izdaleka. Glavninu svog od-
raslog zivota proveo je planirajuci ovu svoju ljubavnu vezu. Nije, dakle,
bilo lako otresti se te strasti, postici da sve bude kao da nje nikad nije
ni bilo. Desavalo se i sad, veoma rano, pre nego to pocnu pandurske sirene,
ili u suton, da Menhetn bude cudo.
Zbog takvih trenutaka, a i zbog svojih snova, jos uvek je davao ovoj va-
rosi popust time sto konacne stavove nije izricao, cak i kada njeno ponasa-
nje nije bilo bas damsko.
A ona nije doprinosila da takva popustljivost bude laka. Tokom tih neko-
liko Kaufmanovih meseci u Njujorku, njenim ulicama se krv lila naveliko.
Zapravo, ne toliko na ulicama, vec vise u tunelima ispod tih ulica.
"Klanica u metrou", to je bila uzrecica meseca. Eto, prosle nedelje pri-
javise jos tri ubistva. Tela su otkrivena u jednom od vagona podzemne zele-
znice u Aveniji dvaju Amerika, tela uzduzno rasporena, i sa utrobom delimi-
cno izvadjenom, kao da je neki efikasan radnik klanice prekinut u poslu. U-
bistva su bila tako temeljito profesionalna, da je policija intervjuisala
svakog coveka koji se u njenim dosijeima nalazio a koji je imao ikakvu ran-
iju vezu sa kasapskim zanatom. Motrili su fabricka postrojenja za pakovanje
mesa, u luci; pretrazivali su klanice, tragajuci za indikacijama. Obecali
su hapsenje uskoro, ali nisu uhapsili nikog.
Ovaj nedavni trio leseva nije bio prvi koji je otkriven u takvom stanju;
upravo onog dana kada je Kaufman stigao, na stranicama Tajmsa pojavila se
prica o kojoj je jos govorila svaka morbidno nastrojena sekretarica u svoj-
oj kancelariji.
Po toj prici, neki posetilac iz inostranstva, Nemac, koji je pozno u no-
ci zalutao u metro-sistemu, naisao je u jednom vozu na les. Zrtva je bila
dobro gradjena, privlacna tridesetogodisnja zena iz Bruklina. Bila je svuc-
ena do gola. Svaki, i najmanji deo odece joj je uzet, i sav nakit. Cak i m-
indjuse.
Bizarniji od tog ogoljavanja bio je uredan, sistematican nacin kako je
odeca slozena i ispresavijana; odevni predmeti su stavljeni u zasebne plas-
ticne kese i polozeni na sediste pokraj lesa.
To nije bilo delo nekog iracionalnog mlataraoca nozem. Radilo se tu o n-
ekom visokoorganizovanom umu: o lunatiku sa jakim osecajem za urednost.
Dalje divljanje, koje je pocinjeno nad tim telom, bilo je jos bizarnije
od tog pomnog svlacenja. U izvestajima se tvrdilo, mada policija to nije p-
otvrdila, da je telo pazljivo obrijano. Uklonjena je svaka dlacica: sa gla-
ve, iz prepona, ispod miske; sve je bilo ili izbrijano ili spaljeno, do sa-
mog mesa. Cak su i obrve i trepavice bile pocupane.
Konacno je ova gola, i preterano gola, ploca mesa okacena za noge, o je-
dnu od rucki za drzanje koje su pricvrscene za krov vagona; ispod lesa je
postavljena crna plasticna kofa, iznutra oblozena crnom plasticnom vrecom,
da prihvata krv koja je postojano curila iz rana.
U takvom stanju je, razodeveno, obrijano, okaceno, i iskrvavljeno prakt-
icno do beline, nadjeno telo Lorete Dajer.
Bilo je odvratno, bilo je pomno uradjeno, i bilo je duboko zbunjujuce.
Nije se tu dogodilo nikakvo silovanje, niti je bilo ikakvih znakova tor-
ture. Ta zena je obradjena brzo i efikasno, kao komad mesa. A kasapin je b-
io i dalje na slobodi.
Gradski oci su, u svojoj mudrosti, proglasili kompletnu zabranu daljih
novinskih izvestaja o tom ubistvu. Receno je da je covek koji je pronasao
les sad u zastitnom pritvoru u Nju Dzersiju, izvan domasaja vida radoznalih
novinara. Ali ovo prikrivanje nije uspelo. Neki pohlepni pandur odao je na-
jvaznije detalje reporteru Tajmsa. Sad je svako u Njujorku znao groznu pri-
cu o tim ubistvima. Bila je to tema razgovora u svakom Deli lokalu, i svak-
om baru; i, dakako, u metrou.
Medjutim, Loreta Dajer je bila tek prva.
Sad su jos tri tela nadjena u identicnim okolnostima; mada se, ovoga pu-
ta, jasno videlo da je posao prekinut pre zavrsetka. Niti su sva tela obri-
jana, niti su vratne arterije presecene radi iskrvarenja. Jos jedna, znaca-
jnija razlika postojala je kod ovog otkrica: na taj prizor nije nabasao ni-
kakav turista, nego reporter Njujork Tajmsa.
Kaufman je posmatrao izvestaj koji je bio siroko opruzen preko prve str-
anice novina. Nije osecao paljenje nikakvih strasti pred tim izvestajem; u
tom pogledu razlikovao se od tipa koji je sedeo pored njega uz sank Deli-k-
atesnog lokala. Samo je osecao blago gadjenje, zbog koga je odgurnuo svoj
tanjir sa prekuvanim jajima. Ova stvar mu je bila prosto jos jedan dokaz o
dekadenciji njegove varosi. Njena obolelost ne moze njemu doneti nikakvo z-
adovoljstvo.
Ipak, posto je bio ljudsko bice, nije mogao sasvim da ignorise krvave d-
etalje na stranici pred njim. Clanak je bio napisan nesenzacionalno, ali j-
e, upravo zbog jednostavne jasnoce stila, sadrzina izgledala jos uzasnije.
Osim toga, Leon nije mogao a da se ne zapita o coveku iza tih zverstava. Da
li to luta samo jedan psihotik, ili ih ima nekoliko, a svaki inspirisan da
kopira prethodno umorstvo? Mozda je ovo bio tek pocetak horora. Mozda ce u-
slediti nova ubistva, i mozda ce konacno ubica, u svome odusevljenju ili p-
remoru, zakoraciti onostran opreza, i biti uhvacen. A do tada ce ova naseo-
bina, Kaufmanova obozavana varos, ziveti u nekom stanju izmedju histerije i
ekstaze.
Pokraj njegovog lakta, bradonja, koji je tu sedeo, prevrte Kaufmanovu k-
afu.
"sr**je!" rece bradonja.
Kaufman se pomace na okrugloj visokoj stolicici, da izbegne curak kafe
koji je krenuo sa sanka nadole.
"sr**je", opet ce tip.
"Nema stete", rece Kaufman.
Pogleda, sa blago prezrivim izrazom lica, tog coveka. Taj trapavi kopil-
an pokusavao je da upije kafu salvetom, koja se pri tom pretvarala u papir-
nu kasu.
Kaufman uvide da se poceo pitati da li je ovaj gejak, sa crvenim obrazi-
ma i prostackom bradurinom, sposoban za ubistvo. Ima li ikakvog znaka na t-
om preterano utovljenom licu, ikakvog nagovestaja u obliku glave ili u okr-
etanju tih sitnih ociju, po kome bi se mogla prozreti prava priroda njegov-
a?
Tip progovori.
"Ooosesdrugu?"
Kaufman odmahnu glavom,
"Kafu. Obicnu. Crnu", rece taj grubijan devojci iza sanka. Ona dize pog-
led sa ciscenja rostilja od hladne masnoce.
"A?"
"Kafu. Si gluva?"
Taj covek se isceri Kaufmanu.
"Gluva", rece on.
Kaufman vide da tipu fale tri zuba iz donje vilice.
"Gadno izgleda, a?" rece cova.
Na sta je mislio? Na kafu? Na svoj manjak zuba?
"Troje ljudi tako. Iskasapljeni."
Kaufman klimnu glavom.
"Covek da se zamisli", rece onaj.
"Svakako."
"Mis'im, kriju zar ne? Znaju ko je to uradio."
Ovaj razgovor je lisen smisla, pomisli Kaufman. Skide naocare, pa u dzep
s njima: na taj nacin bradonja vise nije bio u fokusu. Eto, bar, nekog pob-
oljsanja.
"Kopilani", rece tip. "BiiiiP kopilad, svi oni. Sve c' ti se kladim da
kriju."
"Kriju sta?"
"Imaju dokaze: samo drze nas u jebenom mraku. Ima nesto tamo napolju, s-
to nije ljudsko."
Kaufman je shvatio. Ovaj prostak izgradjuje teoriju zavere. A toga se K-
aufman naslusao, onoliko; to je sad panaceja.
"Vidi, oni sve to tamo klonuju pa im se izmakne. Sta mi znamo da l' oni
tamo gaje BiiiiP monstrume. Ima tamo dole nesto al' nece da nam kazu. Krij-
u, kazem ti. U sve cu ti se kladim."
Kaufman zakljuci da je izvesnost ovog coveka privlacna. Cudovista se su-
njaju i vrebaju. Sest glava; dvanaest ociju. Zasto ne?
Znao je zasto ne. Zato sto je time njegova varos dobijala opravdanje: o-
slobadjala se svake krivice. A Kaufman je verovao, u svom srcu, da su mons-
trumi koji se u tim tunelima mogu naci apsolutno ljudska bica.
Bradati nabaci pare na sank i ustade, sklizavajuci se svojom debelom za-
dnjicom sa mrljave plasticne barske stolice.
"Verovatno jebani pandur", rece on kao da ispaljuje hitac pri odlasku.
"Pokusali da naprave jebanog heroja, a umesto toga napravili jebanog monst-
ruma." Groteskno se iskezio u osmeh. "Sve c' ti se kladim", nastavi, onda
otrampa napolje bez ijedne dalje reci.
Kaufman polako ispusti vazduh kroz nos, osecajuci kako napregnutost u
njegovom telu popusta.
Mrzeo je tu vrstu konfrontacija: u njima je imao osecaj vezanosti jezika
i neefektnosti. Kad pomislis, pa on mrzi tu vrstu ljudi: brutalne stvorove
zadrte u svojim uverenjima; a bas tu vrstu Njujork uzgaja tako uspesno.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

Bilo je blizu sest kad se Mahogani probudio. Jutrosnja kisa sad je bila
samo laka kisica u sutonu. Vazduh je mirisao otprilike onoliko cesto koliko
je to u Menhetnu uopste moguce. On se proteze na krevetu, odbaci prljavo c-
ebe, i ustade da se spremi za posao.
U kupatilu, zvuk kise koja curi na kutiju erkondisn aparata; ritmicki p-
ljuskavi zvuk koji se odatle sirio kroz ceo stan. Mahogani ukljuci televiz-
or samo da bi pokrio tu buku, nezaintersovan za ma sta sto bi televizor mo-
gao ponuditi.
Ode do prozora. Ulica je, sest spratova nize, bila gusto popunjena saob-
racajem i ljudima.
Posle napornog radnog dana, Njujork se vracao kuci: da se igra, da vodi
ljubav. Ljudi su kuljali iz svojih kancelarija u svoje automobile. Neki ce
biti naprasito raspolozeni, posle celodnevnog znojavog truda u lose provet-
ravanoj kancelariji; drugi ce niz ulice lutati u pravcu doma blagocudni kao
ovce, vodjeni neprekidnim strujanjem mnogobrojnih tela. A bice i onih koji
ce upravo sad nagrtati na ulaze u metro, slepi za grafite na svakom zidu, i
gluvi za blebetanje sopstvenih glasova i za hladnu grmljavinu tunela.
Mahagoniju je prijalo da razmislja o tome. On, ipak, nije clan tog krda
obicnih. Moze da ostane uz svoj prozor i pogleda sa visine na hiljadu glava
ispod sebe, i da zna da je on izabrani covek.
I on ima rokove do kojih mora svoj posao obaviti, dabome, kao i ljudi na
toj ulici. Ali njegov posao nije, kao njihov, trud bez smisla, vec je vise
kao sveta duznost.
I njemu je potrebno da zivi, i da spava, i da sere, kao sto je i njima
potrebno. Ali njega ne pokrece finansijska iznudica, pokrecu ga zahtevi is-
torije.
Nastavljac jedne velike tradicije, koja se u proslost pruza dalje nego
Amerika. Nocni sunjac-grabljivac: kao Dzek Trbosek, kao Zil De Rez, zivo o-
telotvorenje smrti, avet sa ljudskom facom. Uznemiravac snova, buditelj uz-
asa.
Oni ljudi ispod njega ne mogu znati njegov lik, a i kad bi ga videli ne
bi se potrudili da ga pogledaju dvaput. Medjutim, njegov ukoceni pogled hv-
ata njih, odmerava njihovu tezinu, odabira samo najzrelije iz prolazece pa-
rade, bira samo zdrave i mlade da padnu pod njegov sveti noz.
Ponekad je Mahogani osecao teznju da saopsti svoj identitet svetu, ali,
imao je i odgovornost, koja ga je tesko pritiskala. Slavu nije mogao oceki-
vati. Njegov je zivot tajni zivot, a to sto on cezne za priznanjima, to je
samo gordost.
Pa najzad pomisli on da li govedina, u trenucima dok uzdrhtala srca pada
na kolena, upucuje pozdrave svome koljacu?
Sve u svemu, on je zadovoljan. Biti deo te velicanstvene tradicije, to
je dovoljno, i to ce morati da zauvek ostane dovoljno.
Ali, u poslednje vreme dogadjala su se otkrica. To, naravno, nije bilo
njegovom krivicom. Niko, zaista nikako, ne moze bacati krivicu na njega. A-
li naislo je rdjavo doba. Zivot vise nije onako lak kao pre deset godina.
On je za toliko stariji, naravno, i utoliko mu je posao zamorniji; teret o-
baveza pritiska ga sve jace. On je izabranik, a to je privilegija sa kojom
je tesko ziveti.
S vremena na vreme je pomisljao nije li dosao cas da se porazmisli o os-
posobljavanju nekog mladjeg coveka za njegove, Mahoganijeve, duznosti. Mor-
ale bi se prvo obaviti konsultacije sa Ocima, ali, pre ili kasnije morace
biti pronadjena zamena; njemu se cinilo da bi bilo kriminalno tracenje nje-
govog iskustva ako on ne bi sad uzeo segrta.
Ima toliko zgodacija koje on moze preneti uceniku. Toliko trikova ovog
izuzetnog zanimanja. Kako najbolje loviti, seci, skidati, oslobadjati krvi.
Koje meso najbolje odgovara svrsi. Kako se najjednostavnije otarasiti osta-
taka. Takvo mnostvo detalja, toliko akumulirane ekspertnosti.
Mahogani odluta u kupatilo i ukljuci tus. Ukoracujuci pod tus, pogleda
svoje telo. Trbuscic, dlake na opustenim prsima vec postaju sede, oziljci i
bubuljice razbacani kao smece po bledoj kozi. On stari. Svejedno, on i noc-
as, kao i svake noci, ima pred sobom posao koji se mora obaviti.

Kaufman pohita nazad u hol, noseci sendvic; spustio je kragnu, otresao
kisu iz kose. Na casovniku iznad lifta pisalo je sedam i sesnaest. On ce r-
aditi do deset, i ne dalje.
Lift ga odnese do dvanaestog sprata, do Papasovih kancelarija. Klimatao
se mrzovoljno kroz lavirint praznih radnih stolova i zakapuljacenih masina,
do svoje, jos uvek osvetljene, teritorijice. Negde dalje u hodniku caskale
su kancelarijske cistacice; nikakvog drugog zivota na ovom mestu nije bilo.
Skinuo je kaput, otresao kisu s njega najbolje sto je mogao, okacio ga.
Onda je seo pred te hrpe narudzbina sa kojima se neprekidno rve vec sko-
ro tri dana, i poceo da radi. Cvrsto bejase uveren da je potrebno uloziti
jos samo jednu noc rada, pa da tom zadatku bude slomljena kicma; a koncent-
risao se lakse bez neprekidnog tandrljanja daktilografkinja i pisacih masi-
na sa svih strana.
Razmotao je sunku na hlebu od celog zita sa ekstra majonezom, i smestio
se za ovo vece.

Devet sati.
Mahogani je bio obucen za nocnu smenu. Na sebi je imao svoje uobicajeno
trezno odelo, sa braon kravatom uredno vezanom u cvor, sa srebrnim manzet-
dugmadima (poklon od njegove prve supruge) postavljenim u rupe na manzetna-
ma na kraju rukava njegove besprekorno upeglane kosulje, sa proredjenom ko-
som blistavom od briljantina, noktima podrezanim i uglacanim, i sa licem p-
o kojem je dobro nasljapkao kolonjsku vodu.
Njegova torba bila je spakovana. Peskiri, instrumenti, pregaca od uplet-
enih celicnih alkica kao na nekim srednjevekovnim oklopima.
Proveri svoj izgled u ogledalu. Mogao bi, pomisli on, jos proci kao cov-
ek od cetrdeset pet ili maksimalno pedeset.
Proucavajuci svoje lice, podsecao se i svojih duznosti. On mora, iznad
svega, biti obazriv. Pratice ga pogledi na svakom koraku, osmatrace kako on
veceras igra svoju ulogu, i ocenjivace ga. Iz kuce mora krenuti kao neduzn-
ik, ne sme nikakvu sumnju pobudjivati.
Samo kad bi oni znali, pomisli. Ovi koji hodaju, trce i skakucu pored
njega na ulici; ovi se sudare sa njim a ne izvine se; koji prezrivim pogle-
dima uzvracaju na njegove poglede; koji se osmehnu kada vide da mu je nela-
godno, da je nekako masivan u struku, i da mu odelo ne pasuje dobro. Samo
kad bi znali cime se on bavi, sta je i sta nosi.
Oprez, rece on sebi i ugasi svetlo. Stan ostade u mraku. Mahogani ode do
vrata i otvori ih, naviknut da hoda kroz potpunu pomrcinu. Srecan u njoj.
Kisni oblaci su se bili sasvim razisli. Mahogani podje ulicom Amsterdam,
prema stanici metroa u 145-oj ulici. Veceras ce se on opet voziti Avenijom
dvaju Amerika, svojom najomiljenijom, a cesto i najproduktivnijom, linijom.
Niz stepenice podzemne zeleznice, sa zetonom u ruci. Kroz automatske ka-
pije. Evo mirisa tih tunela, u njegovim je nozdrvama. Naravno, to nije mir-
is dubokih tunela. Oni mirisu sasvim drugacije. Ipak, umirujuce deluje vec
i bajat elektricni vazduh ove plitke linije. Podrignut dah milion putnika
cirkulise kroz ovu jazbinu, i mesa se sa dahom kreatura daleko starijih; a
to su bica ciji su glasovi meki poput gline, a apetiti jezivi. Kako on ovo
voli. Taj miris, tu tamu, tu grmljavinu.
Stao je na peron i kritickim okom osmotrio svoje saputnike. Bilo je tu
jedno telo, mozda dva, za kojima je pomislio da krene, ali, ukupno, tako m-
nogo otpada a tako malo onih koje vredi loviti. Fizicki propali ljudi, mes-
ine, bolesnici, ljudi savladani umorom. Tela upropascena neumerenoscu i ne-
marom. Pri pogledu na to, hvatala ga je, kao profesionalca, muka, mada je
razumeo slabosti kojima i najbolji podlezu.
Vrzmao se po toj stanici vise od jedan sat, lutajuci izmedju raznih pla-
tformi dok su vozovi dolazili i odlazili, dolazili i odlazili, a sa njima i
ljudi. Kvalitetnih primeraka je bilo tako malo, da je to bilo prosto demor-
alisuce. Cinilo se da Mahogani iz dana u dan mora sve duze da ceka da bi p-
ronasao meso koje vredi upotrebiti.
Vec blizu pola deset, a on jos nije ugledao ni jedno stvorenje idealno
za klanje.
Nema veze, rece on sebi, ima jos vremena. Jos samo malo, i pocece da iz-
laze teatarske gomile. Tu se uvek nadje poneko robusno telo. Dobro uhranje-
na inteligencija, jos u rukama stiska komadice otcepljenih karata, i izlaz-
e svoja misljenja o razbribrigama umetnosti o, da tu ce se naci nesto.
A ako ne, a nailazile su ponekad i noci kad se cinilo da nikako nece na-
ci nista pogodno, Mahogani ce morati da se poveze u centar grada, i da sat-
era u cosak neki ljubavni par koji se zadrzao kasno van kuce, ili da nadje
jednog ili dvojicu atleta koji tek sto su izasli iz sportske sale. Tu uvek,
sigurno, dobijes dobar materijal, ali kad su primerci bas toliko zdravi, p-
ostoji uvek i opasnost da pruze otpor.
Pamtio je kako je pre oko godinu dana, ili nesto vise, uhvatio dva crna
zivinceta, ukupne starosti mozda cetrdeset godina; bili su to, mozda, otac
i sin. Branili su se nozevima, pa je Mahogani posle toga lezao sest nedelja
u bolnici. Bila je to bitka sa vrlo neizvesnim ishodom, koja ga je navela
da pocne sumnjati u svoje sposobnosti. I jos gore: da se zapita sta bi nje-
govi gospodari ucinili sa njim da je zadobio fatalnu povredu. Da li bi bio
isporucen svojoj familiji u Nju Dzersiju, za pristojnu hriscansku sahranu?
Ili bi njegovu lesinu hitnuli u tamu, i upotrebili je sami?
Pogled mu se zakaci za naslov na jednom ostavljenom primerku Njujork Po-
sta, na sedistu prekoputa: "Policija svim silama traga za ubicom". Nije mo-
gao odoleti da se ne osmehne. Njegove pomisli na slabost, neuspeh i smrt i-
sparise. Pa, najzad, on je taj civek, taj ubica, a pomisao da bude uhvacen
nocas mu je smesna. Zar nisu najvise postojece vlasti sankcionisale njegov-
u karijeru? Nijedan policajac ne moze njega da zadrzi, nijedan sud ga ne m-
oze osuditi. Upravo te snage zakona i reda, koje me tako demonstrativno go-
ne, sluze mojim gospodarima nista manje nego ja. Maltene je pozeleo da ga
neki jeftini pandurcic uhvati, i trijumfalno izvede pred sudiju, samo zato
da bi onda on, Mahogani, video izraze njihovih lica kad stigne rec odozgo,
iz tame, da je Mahogani zasticeni covek, iznad svakog zakona u sudijinim k-
njigama.
Vec je uveliko minulo deset i trideset. Poceo je da curi mlazic pozoris-
ne publike, ali zasad, nigde niceg nalik na dobro. On ce ionako zeleti da
propusti glavninu njih, i da samo prati jedan odabrani primerak, ili dva d-
o kraja linije. Odmeravao je, kao i svaki mudar lovac, koji ce trenutak bi-
ti pravi.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

Kaufman nije bio gotov ni do jedanaest, jedan sat posle vremena koje je
sebi bio obecao kao cas oslobodjenja. Medjutim, ogorcenje i umor sve vise i
vise su mu otezavali rad, pa su tablice cifara pocinjale da se mute pred
njegovim ocima. U jedanaest i deset odbacio je pisaljku i priznao poraz. T-
rljao je svoje vrele oci jastucicima dlanova, sve dok mu se glava nije isp-
unila bojama.
"Jebi ga", rece on.
Nikada nije psovao u drustvu. Ali, ponekad reci, sam za sebe, "jebi ga",
to je bila velika uteha. Izadje iz kancelarije, noseci vlazni kaput preko
ruke, i podje ka liftu. U udovima je imao osecaj drogiranosti, a oci je je-
dva uspevao da drzi otvorenim.
Napolju, studen ostrija nego sto je ocekivao; vazduh ga malo povrati iz
letargije. Podje pesice ka metro-stanici u 34-oj ulici. Uhvati ekspres do
Dalekog Rokaveja. Kuci kroz jedan sat.

Ni Kaufman ni Mahogani to nisu znali, ali policija je na raskrscu 96-te
i Brodveja bila uhapsila coveka za koga su se ponadali da je trazeni kaspi-
n; ulovili su ga u jednom od vozova u uzem delu grada. Bio je to neki cove-
k malog rasta, evropskog porekla; mlatarajuci cekicem i testerom, saterao
je u cosak drugog vagona neku mladu zensku, i pretio da ce je, u ime Jehov-
e, preseci napola.
Nije se cinilo verovatnim da bi on to bio sposoban i da uradi. U svakom
slucaju, nije dobio sansu da pokusa. Dok su ostali putnici (ukljucujuci dv-
ojicu marinaca) pasivno gledali sta se desava, odabrana zrtva je ritnula d-
oticnog dasu u muda. On je ispustio cekic. Zenska je dohvatila cekic i nji-
me polomila tipu donju vilicu i desnu jagodicnu kost pre nego sto su se ma-
rinci umesali.
Kad je voz stao u 96-oj, policija je cekala da uhapsi Kasapina. Citava
horda pandura nagrnula je u vagon, dernjajuci se poput drekavaca; bili su
do useravanja uplaseni. U jednom uglu vagona lezao je Kasapin, lica razbij-
ena. Odnesose ga trijumfalno. Ona zenska je, posle saslusanja, otisla kuci
sa marincima.
To je posluzilo kao korisno odvracanje, mada Mahoganiju tada nepoznato.
Dobar deo noci policija je utrosila na utvrdjivanje identiteta svog zatvor-
enika, poglavito zbog toga sto je on bio u stanju samo da balavi kroz rasc-
vetanu vilicu. Tek u tri i trideset ujutru je izvesni kapetan Dejvis, stiz-
uci na duznost, prepoznao u tome coveku penzionisanog prodavca cveca iz Br-
onksa, po imenu Henk Vasareli. Pokazalo se da je taj Henk redovno hapsen z-
bog preteceg ponasanja i nepristojnog pokazivanja na javnom mestu, a svaki
put u ime Jehove. Spoljasnji izgled stvari pokazao se varljivim: Henk je b-
io opasan koliko i Uskrsnji zeka. To nije bio koljac iz metroa. Medjutim,
dok su panduri to izbistrili, Mahogani je proveo vec dugo vreme radeci svo-
j posao.

U jedanaest i petnaest Kaufman se popeo u ekspres koji vozi bez zastoja
do Avenije Mot. U vagonu su bila jos samo dva druga putnika. Jedno je bila
sredovecna crnkinja u purpurnom kaputu, a drugo bledi, bubuljicavi adolesc-
ent koji je izgubljenim pogledom zurio u grafiti-natpis Poljubi moje belo
guza na tavanici.
Kaufman je bio u prvom vagonu. Pred njim je bilo putovanje koje ce traj-
ati tridest pet minuta. Dopustio je da mu se ocni kapci zaklope, uljuljkan
ritmickim drmanjem voza. Bilo je to naporno putovanje, a on premoren. Nije
video kako se u drugom vagonu svetla, jednim treptajem, gase. Nije video ni
Mahoganijevo lice kako zuri kroz vrata izmedju dvaju vagona, kako osmatra
ima li tu negde jos mesa.
U 14-oj ulici crnkinja je sisla. Nije se popeo niko.
Kaufman je na kratko otvorio oci, video prazan peron na 14-oj, onda opet
sklopio oci. Vrata su se, sa sistanjem, zatvorila. Plovio je kroz ono toplo
negde izmedju svesti i sna, a po njegovoj glavi su poceli da leprsaju i za-
ceci snova. Prijalo je to. Voz je opet krenuo, sa zveketom, u tunele.
Mozda je, negde u pozadini svog zadremalog uma, Kaufman napola registro-
vao da su vrata izmedju prvog i drugog vagona kliznula, necijom snagom pok-
renuta, u otvoreni polozaj. Mozda je i namirisao iznenadni nalet tunelskog
vazduha, i registrovao da je buka tockova na tren postala jaca. Ali, opred-
elio se da to ignorise.
Mozda je cak cuo i komesanje koje se sastojalo u tome sto je Mahogani s-
avladao mladica sa otkacenim pogledom. Ali taj zvuk je bio odvec dalek, a
obecanje sna previse privlacno. Kaufman je nastavio da drema.
Iz nekog razloga, bejahu to snovi o kuhinji njegove mame. Ona reze repu
i, radeci to, slatko se osmehuje. On je samo mali decko, u tom snu, i gled-
a gore, ka njenom ozarenom licu, dok ona radi. Sec. Sec. Sec.
Oci mu se trgose do otvorenog polozaja. Njegova majka je nestala. Vagon
je prazan, mladica nema.
Koliko dugo je dremao? Nije zapamtio zaustavljanje voza kod Zapadne cet-
vrte ulice. On ustade, glave pune dremeza, i odmah maltene pade, jer se voz
zestoko zadrmao. Cinilo se da je brzina voznje znatno povecana. Mozda je v-
ozac ceznuo da stigne kuci i umota se, sa svojom zenom u krevet. Vozili su
bas zestoko; bila je to zapravo, prokleto zastrasujuca brzina.
Na prozor izmedju dva vagona bila je navucena, nadole, neprozirna zavesa
koje ranije, koliko se on secao, tu nije bilo. Nesto malo zabrinutosti uvu-
ce se u Kaufmanovu treznu glavu. Pretpostavimo da je spavao dugo, i da je
strazar prevideo njegovu prisutnost u vagonu. Mozda su prosli kroz Daleki
Rokavej i mozda voz sad juri ka nekom, tamo, mestu, gde god to bilo, gde n-
ocu cuvaju vozove.
"Jebi ga", rece on glasno.
Treba li poci napred i pitati vozaca? Pitanje je idiotsko do stravicnos-
ti: gde sam? U ovo doba noci odgovor ce biti serija uvreda ili nesto gore?
Onda voz poce da usporava.
Stanica. Jeste, stanica. Voz je izasao iz tunela i usao u prljavu svetl-
ost stanice u Zapadnoj cetvrtoj. Nijednu stanicu nije on propustio.
Onda kud je nestao onaj klinac?
Momak je ili ignorisao upozorenje, na zidu vagona, kojim se zabranjuje
prelazenje iz vagona u vagon u toku voznje, ili je presao napred, u vozace-
vu kabinu. Verovatno je tacno u ovom trenutku izmedju vozacevih nogu, pomi-
sli Kaufman izvijajuci usnu. Poznato je da ima i takvih stvari. Ovo je ipa-
k, Palata uzivanja, i svako ima pravo na malo ljubavi u mraku.
Kaufman, u mislima, slegnu ramenima. Pa sta je njega briga kuda je mali
otisao?
Vrata se zatvorise. U voz se nije popeo niko. Voz se izvuce iz stanice,
a svetla treperavo posustadose jer je velika kolicina snage povucena da bi
se postiglo ubrzanje.
Kaufman oseti novi napliv zelje za snom, ali onaj nenadani strah od zal-
utalosti upumpao mu je adrenalin u sistem, pa su mu udovi bili bockavo puni
nervne energije.
A i cula izostrena.
Cak i kroz zveket i tutnjavu tockova po sinama, cuo je iz susednog vago-
na zvuk cepajuce tkanine. Zar to neko cepa kosulju sa sebe?
On ustade, hvatajuci, radi ravnoteze, jedan od onih omcastih kaiseva ko-
ji su visili odozgo.
Zbog zavese je prozor izmedju dva vagona bio totalno neprovidan, ali je
Kaufman tamo piljio, mrsteci se, kao da bi mogao iznenada biti obdaren ren-
dgenskim vidom. Kola su se njihala i drmusala. Prava voznja, ponovo.
I jos jedan zvuk cepanja.
Silovanje?
Gonjen samo blagim voajeristickim i nicim vise, krenuo je kroz klackali-
cno zanjihani vagon prema medjuvagonskim vratima, nadajuci se da bi u zave-
si mogao postojati neki prorez. Ocima je jos uvek fiksirao prozor, tako da
nije primetio mrlje krvi po kojima je gazio. Sve dok se ne okliznu. Pogled-
a dole. Njegov zeludac je video tu krv maltene pre nego mozak, pa je sunka
na crnom hlebu krenula niz jednjak i zapela negde u zadnjem delu njegovog
grla. Krv. Ugrabio je nekoliko velikih gutljaja ustajalog vazduha, i pogle-
dao ka necem drugom ka vratima, opet.
Njegova glava je govorila: krv. Tu rec nije moglo oterati nista.
Izmedju njega i tih vrata ostalo je mozda jos samo metar ili dva. Morao
je da pogleda. Imao je krv na cipeli, i video da tanak trag krvi vodi u su-
sedni vagon, ali, morao je da pogleda.
Morao je.
Sa jos dva koraka, prisao je vratima, onda je pogledao zavesu trazeci u
njoj neki procep; dovoljno bi bilo i da je samo jedna nit izvucena iz tka-
nja. Evo rupice. On zalepi oko za tu tacku.
Njegov um je odbio da prihvati ono sto su njegove oci videle onostran v-
ratiju. Um je odbio taj spektakl smatrajuci ga nerazumnim, sanjanim. Po re-
zonu ovo nije moglo biti stvarno, ali Kaufman je svojim telom znao da je s-
tvarno. Ukocio se od uzasa. Njegove oci nisu zmirkale, i nisu mogle da se
sklope pred jezivom scenom s one strane zavese. Ostajao je uz ta vrata, a
voz je tandrkao dalje; ostajao je a u udovima je imao sve manje krvi, moza-
k mu se vec teturao od nedostatka oksigena. Blistave mrlje svetlosti poces-
e sevati ispred njegovih ociju, zaklanjajuci zverstvo koje mu je bilo u vi-
dnom polju.
Pade u nesvest.
Bio je u nesvesti kad je voz stigao do ulice Dzej. Ostao je gluv za voz-
acevo saopstenje da svi koji idu za neku dalju stanicu moraju sad preci u
neki drugi voz. Da ga je cuo, zapitao bi se kakav je smisao tog saopstenja.
Nijedan voz ne izbacuje sve svoje putnike napolje u ulici Dzej; to je lini-
ja koja ide do Avenije Mot, pa pored trkalista kod Akvadukta, i pored aero-
droma Dz. F. Kenedi. Zapitao bi se kakva vrsta voza to moze biti. Ali i ne
bi, jer je vec znao. Istina je visila u susednom vagonu. Istina se, iza kr-
vave pregace od sitnolancanog oklopa, zadovoljno smeskala sama sebi.
Ovo je bio ponocni mesni voz.
Nema merenja vremena u potpunoj nesvestici. Mogli su proci sekundi, ili
sati, pre nego sto su Kaufmanu oci zatreptale i ponovo se otvorile, a njeg-
ov um se fokusirao na ovu njegovu novoshvacenu situaciju.
Sada je lezao ispod jednog od sedista, opruzen duz vibrirajuceg zida va-
gona, sakriven od pogleda. Sudba mu je pomogla, do sad, pomisli on; ljulja-
nje vagona je, izgleda, na neki nacin, dovelo do toga da se njegovo nesves-
no telo otkotrlja u zaklon, gde nece moci biti vidjeno.
Pomislio je na uzas u vagonu broj dva, i gutanjem suzbio nagon na povra-
canje. Sam je. Gde god strazar bio (a mozda je ubijen), Leon ga ne moze ni
na koji nacin pozvati. A vozac? Da li je mrtav, pred svojim upravljackim a-
paratima? Juri li voz ovog trenutka kroz neki nepoznati tunel, tunel koji
nema ni jednu jedinu stanicu kojom bi se mogao identifikovati, u susret sv-
om unistenju?
A ako i ne bude naletanja na prepreku i pogibije pri tome, ostaje prisu-
tan Kasapin, koji i sad nastavlja da sece, razdvojen samo debljinom jednih
vrata od mesta gde Kaufman lezi.
Kako god okrenes, na tim vratima pise: Smrt.
Buka je bila zaglusujuca, osobito kad se lezi na podu.
Kaufmanu su se zubi u vilicama tresli, a u licu je imao osecaj otupljenost-
i, od vibracija; cak ga je i lobanja bolela.
Osecao je kako mu se snaga vraca, kako postepeno natapa njegove iscrplj-
ene udove. Obazrivo je opruzio prste, pa stegao pesnice, da pokrene krvoto-
k u sakama.
Sa prestankom utrnulosti, prestajala je mucnina u stomaku. Pred oci mu
je stalno nanovo izlazila jeziva brutalnost u susednom vagonu. Vidjao je o-
n i ranije fotografije ubijenih ljudi, naravno, ali ovo nisu bila obicna u-
bistva. On je u istom vozu sa Metrojskim Kasapinom, monstrumom koji svoje
zrtve okaci o kaiseve ispod plafona, za noge, zrtve gole i bez ijedne dlac-
ice na telu.
Koliko ce jos vremena proci do trenutka kad ubica prodje kroz ta vrata i
likvidira njega? Kaufman je bio siguran da ce, ako ga ubica ne dokrajci, u-
mreti od iscekivanja.
Zacu neko kretanje iza vratiju.
Instinkt preuze vlast. Kaufman je ugura jos dublje pod sediste i sklupca
u lopticu neznatnih dimenzija, okrecuci svoje od-mucnine-belo lice ka zidu.
Onda pokri glavu sakama i zazmuri cvrsto, kao dete uplaseno od bauka.
Neko pomice vrata, koja klize u stranu. Skljocaj. Hujanje. Nalet vazduha
koji se dize sa sina. Miris cudniji nego sto je Kaufman ikad ranije osetio;
i hladniji. Odnekud zna da je to u njegovim nozdrvama praiskonski vazduh,
neprijateljski, neizmerne dubine. Od toga poce da drhti.
Klik. Zatvorila su se vrata.
Blizu je Koljac: to je Kaufmanu bilo jasno. Mozda stoji samo desetak sa-
ntimetara daleko od mesta gde on lezi.
Da li upravo sad gleda u Kaufmanova ledja? Da li se evo ovog trenutka s-
aginje, sa nozem u ruci, da izvuce Kaufmana iz skrovista, kao puza koga ku-
kom izvuku iz ljusture?
Nista se nije dogodilo. Nije osetio dah za vratom. Niko mu nije raspori-
o kicmu.
Samo se zacuo bat koraka blizu Kaufmanove glave; onda isti taj zvuk, ali
u udaljavanju.
Kaufman sada ispusti dah, koji mu je do bola dugo ostao u plucima, susk-
etavo kroz zube.
Mahogani je bio maltene razocaran sto je onaj spavac sisao u Zapadnoj c-
etvrtoj. Bio se nadao da ce ove noci uraditi jos jedan posao, da bi se ima-
o cime baviti dok se spustaju. Ali ne: ovaj je nestao. Ta potencijalna zrt-
va ionako nije izgledala mnogo zdrava, pomisli on; verovatno neki anemicni
jevrejski knjigovodja. To meso ne bi bilo ni priblizno kvalitetno. Mahogani
ode celom duzinom vagona, do vozaceve kabine. Tu ce provesti ostatak putov-
anja.
Moj Hriste, pomisli Kaufman, ovaj ce ubiti vozaca.
Zacu otvaranje vrata kabine. Onda glas Kasapina: tih, promukao.
"Haj."
"Haj."
Poznaju se.
"Sve uradjeno?"
"Sve uradjeno."
Kaufman je bio sokiran banalnoscu tih razmenjenih reci. Sve uradjeno? S-
ta im to znaci: sve uradjeno?
Sledecih nekoliko reci nije cuo, jer je voz naisao na izuzetno bucan deo
pruge.
Kaufman vise nije mogao odoleti zelji da pogleda. Oprezno se odmotao, z-
atim bacio pogled preko ramena, duzinom vagona. Mogao je videti samo Kasap-
inove noge, i donji deo otvorenih vrata kabine. Prokleto bilo. Zeleo je da
opet vidi monstrumovo lice.
Smeh se zacuo.
Kaufman je kalkulisao rizike ove situacije: bila je to matematika panik-
e. Ako ostane gde je, Kasapin ce pre ili kasnije spustiti pogled ka njemu i
napraviti od njega seckano meso. S druge strane, ako se pokrene iz svog sk-
rovista, rizikuje da bude vidjen i gonjen. Sta je gore: mirovati, i doceka-
ti smrt u klopci, u rupi; ili krenuti u bekstvo, pa na sred vagona otici s-
vome Tvorcu?
Kaufman iznenadi samog sebe svojom hrabroscu: pokrenuce se. Infinitezim-
alnom sporoscu ispuzao je ispod sedista, motreci, pri tom, neprestano na K-
asapinova ledja. Kad je izisao, podje veoma sporo ka vratima. Svaki korak
bio mu je mucenje, ali cinilo se da je Kasapin odvec zauzet razgovorom da
bi se okrenuo.
Kaufman stize do vrata. Poce se uspravljati, sve vreme nastojeci da se
pripremi za prizor s kojim ce se susresti u vagonu broj dva. Saka se omota
oko kvake; on pogura vrata da kliznu u stranu.
Pojaca se bucanje sa sina, a talas memljivog vazduha, sa smradom koji n-
ije poticao ni od cega zemaljskog, podje gore, ka njemu. Ovo ce Kasapin sv-
akako morati da cuje, ili namirise? Nema sumnje, morace se okrenuti.
Ali, ne. Kaufman se tesno provuce kroz vrata koja je tako malo otvorio,
i udje u krvavu komoru iza njih.
Osecanje olaksanja ucini ga nepazljivim. Nije valjano zatvorio vrata za
sobom, i ona, zbog drmusanja voza, pocese opet da klize ka otvorenom poloz-
aju.
Mahogani proturi glavu kroz vrata vozacke kabine i zagleda se niz vagon,
ka medjuvagonskim vratima.
"Sta je to koji BiiiiP?" rece vozac.
"Nisam lepo zatvorio vrata. Nista vise."
Kaufman zacu Kasapina kako dolazi. Cucnu, lopta uzasa, pribijen uz zid
spojnog dela, iznenada svestan koliko su mu creva puna. Vrata, potegnuta s
druge strane, tresnuse u zatvoren polozaj, a koraci se opet udaljise.
Bezbedan, bar za jos jedan dah vremena.
Kaufman otvori oci, celiceci se za klanicu koja je bila tacno ispred nj-
ega.
Tu vrdanja nije bilo.
Bila su ispunjena sva njegova cula: miris otvorenih utroba, prizor tih
leseva, opip fluida na podu, pod njegovim prstima, zvuk rukodrznih kaiseva
koji skripucu pod tezinom lesina, pa cak i ukus vazduha, slankast od krvi.
Kaufman je bio sa smrcu apsolutno, u tom malom zatvorenom prostoru koji je
leteo kroz pomrcinu.
Ali nauseje sad nije bilo. Nijedno osecanje nije preostalo, osim blage
odbojnosti. On, cak, uvide da je poceo da posmatra ta tela sa izvesnom rad-
oznaloscu.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

Les najblizi njemu: to je ono sto je preostalo od bubuljicavog klinca k-
oga je video u vagonu broj jedan. To telo je visilo naglavce, njisuci se t-
amo-amo u ritmu voza, sinhrono sa svoja tri drugara: opsceni avetinjski pl-
es. Ruke su mu mlitavo visile iz ramenskih zglobova, blizu kojih su naprav-
ljeni zaseci duboki cetiri-pet santimetara, da bi tela visila urednije.
Svi delovi decakove anatomije njihali su se hipnoticki. Jezik, viseci i-
z otvorenih usta. Glava, koja se klatila na prerezanom vratu. Cak je i dec-
akov penis landarao s leva na desno, preko ocerupanih prepona. Iz rane na
glavi, i iz otvorene vratne arterije, krv je jos uvek, u pulsevima, curila
u crnu kofu. Citav prizor odlikovao se izvesnom elegancijom: dobro obavlje-
ni posao.
Iza tog tela, visili su lesevi dveju mladih belkinja i jednog muskarca
tamnije koze. Kaufman pomace glavu da bolje vidi njihova lica. Bila su sas-
vim izblankovana. Jedna od tih devojaka bila je lepotica. Za muskarca Kauf-
man zakljuci da je bio Portorikanac. Svima su bile obrijane glave, i uklo-
njene sve dlake sa tela. Zapravo, u vazduhu se jos osecao ostri miris stri-
ganja. Kaufman iz cucece pozicije kliznu uvis, uz zid, a u tom casu se jed-
no od zenskih tela okrete, omogucujuci pogled s ledja.
Za taj poslednji horor Kaufman nije bio spreman.
Meso na njenim ledjima bilo je potpuno raseceno od vrata do straznjice,
a misici razgrnuti da bi se ogolili svetlucavi kicmeni prsljenovi. Bejase
to finalni trijumf Kasapinove umetnosti. Tu su visili, ti obrijani, obeskr-
vljeni, na zasecene ploce svedeni delovi ljudskog roda, otvoreni kao ribe,
sazreli da budu pozderani.
Kaufman se maltene osmehnuo nad perfekcijom ovog uzasa. Osetio je kako
ga u dnu lobanje golica ponuda ludila, kako ga vodi ka iskusenju da pozeli
zaborav, kako mu obecava blankovanu indiferentnost prema svetu.
Poce se nekontrolisano tresti. Oseti da njegove glasne zice pokusavaju
da formiraju krik. Neizdrzivo je bilo; a ipak, kriknuti sada znacilo bi po-
stati, uskoro, kao ove kreature ispred njega.
"Jebi ga", rece on, glasnije nego sto je nameravao, onda se odgurnu od z-
ida i podje izmedju leseva koji su se ljuljali, u vagon, primecujuci na sed-
istima, uredno naslaganu odecu i imovinu. Pod njegovim stopalima pod je bio
lepljiv od zuci koja se susila. Iako je oci suzavao do uskih proreza, krv u
kofama video je i odvec jasno: krv gusta, da ti se u glavi zavrti, a u njoj
se okrecu cestice prljavstine.
Prosao je pored mladica, i sad je video ispred sebe vrata ka trecem vago-
nu. Trebalo je samo da prodje uskom stazom izmedju ovih stravicnosti. Podst-
icao je sebe da krene dalje, nastojeci da ignorise uzase, i da se koncentri-
se na vrata koja ce ga odvesti nazad do zdravog razuma.
Prodje pored prve zene. Jos koji metar, rece on sebi, jos maksimum deset
koraka, a i manje ako bude hodao pouzdano.
Onda se pogasise svetla.
"Isuse Hriste", rece on.
Voz se cimnu, Kaufman izgubi ravnotezu.
U totalnoj tmini, posegnu da se uhvati za nesto, i svojim razmlataranim
rukama zagrli telo koje mu se naslo u dohvatu. Pre nego sto je mogao spreci-
ti sebe, osetio je kako njegove sake tonu u mlako meso, kako prsti grabe ot-
vorenu ivicu misica na ledjima mrtve zene, kako doticu kost kicme. Njegov o-
braz se prislonio uz ocelavljeno meso njene butine.
Kriknuo je; i dok je krik jos odzvanjao, svetla zatreperise i upalise se.
I dok su se palila, a njegov krik zamirao, on zacu Kasapinove korake kako
se primicu duz prvog vagona, ka medjuvagonskim vratima.
Pustio je telo koje je bio grlio. Lice mu ostade zamrljano krvlju sa nje-
ne noge. Osecao je da mu je ta krv, kao kakva ratna boja, prisutna na licu.
Krik mu je razbistrio glavu, i Kaufman odjednom oseti da je oslobodjen i
da je presao u neku vrstu snage. Znao je da nece biti jurnjave niz voz; nit-
i kukavicluka; ne sad. Ovo ce biti primitivan sukob, dva ljudska bica, licem
u lice. A Kaufman se nece ustezati da upotrebi ma koji trik, ma koji samo da
bi oborio svog neprijatelja. Ovo je pitanje opstanka, cisto i jasno.
Kvaka se zatrese.
Kaufman se osvrte da potrazi oruzje, ocima pouzdanim, kalkulisucim. Pogl-
ed mu pade na odecu naslaganu pored Portorikancevog tela. Tu je lezao noz,
izmedju prstenja od strasa i lanaca od imitacije zlata. Oruzje sa dugim sec-
ivom, besprekorno cisto, verovatno ponos i radost tog coveka. Pruzajuci ruk-
u pored tog tela sa dobrim misicima, Kaufman dohvati noz sa te odece. Prijao
mu je u saci; uistinu, osecaj je bio bas odusevljavajuci.
Vrata se otvorise, i pokaza se usmrtiteljevo lice.
Kaufman, kroz klanicu, osmotri Mahoganija. Nije izgledao narocito strasn-
o: samo jos jedan celaveci, ugojen tip od pedeset godina. Lice tesko, oci d-
uboko usadjene. Usta prilicno mala, sa delikatnim usnama. Imao je, zapravo,
zenska usta.
Mahoganiju nije bilo jasno odakle se pojavio ovaj uljez, ali je bio sves-
tan da je ovo novi previd, jos jedan znak sve vece nesposobnosti. On mora l-
ikvidirati tog dronjavog stvora odmah sad. Pa, najzad, do kraja linije osta-
je samo milja ili dve. Mora saseci ovog coveculjka i okaciti ga za pete pre
nego sto stignu do svog odredista
On predje u vagon broj dva.
"Ti si spavao", rece, prepoznajuci Kaufmana. "Video sam te."
Kaufman ne rece nista.
"Trebalo je da sidjes sa voza. Sta si pokusavao? Da se sakrijes od mene?"
Kaufman odrza svoje cutanje.
Mahogani dohvati drsku satare koja je visila sa njegovog odavno pohabanog
koznog opasaca. Satara je bila uprljana krvlju, bas kao i njegova lancano-o-
klopna pregaca, i njegov cekic, i njegova testera.
"Posto stvari tako stoje", rece on, "moracu te ukloniti."
Kaufman podize noz. Noz je naspram Kasapinove opreme, izgledao nekako ma-
len.
"Jebi ga", rece on.
Mahogani se siroko osmehnu videci kako ovaj coveculjak glumi da ce se br-
aniti.
"Nije trebalo da ti ovo vidis", rece on. "Nije to za takve kao sto si t-
i. Tajno je."
A, znaci ovaj je od onih bozanski inspirisanih, je l' tako? pomisli Kauf-
man. Time je sto-sta objasnjeno.
"Jebi ga", rece on opet.
Kasapin se namrsti. Nije mu se dopadala indiferentnost ovog malog coveka
prema njegovom radu, njegovoj reputaciji.
"Svi moramo jednom da umremo", rece on. "Trebalo bi da budes veoma zadov-
oljan: tebe nece sagoreti, kao vecinu: tebe ja mogu da upotrebim. Da budes
hrana ocima."
Kaufmanova jedina reakcija bila je siroki osmeh. Nije ga vise mogao tero-
risati ovaj mlitavi debeli prostak.
Kasapin otkaci sataru sa opasaca i dize je pretecim zamahom.
"Jedan prljavi mali Zidov, kao sto si ti", rece on, "trebalo bi da je sr-
ecan ako bude od ikakve koristi uopste: biti meso, to je za tebe maksimalna
ambicija."
Bez upozorenja, Kasapin izmahnu. Satara je znatnom brzinom razdeljavala
vazduh, ali je Kaufman koraknuo unazad. Satara mu je zasekla rukav kaputa, i
zarila se u Portorikancevu cevanicu. Udarac je tu nogu napola odsekao, a za-
tim je tezina tela ranu jos vise razjapila. Tu se ukazalo meso nalik na naj-
bolju sniclu, socno, gotovo privlacno.
Kasapin poce da izvlaci sataru iz te rane, a Kaufman u tom casu skoci. N-
oz je pohitao ka Mahoganijevom oku, ali se zbog pogresne procene zario ne u
oko, nego u vrat. Probio je citav vrat, i pokazao se, zaogrnut mlazicima kr-
vi, na drugoj strani. Probadanje je bilo skroz. Jednim udarcem. Skroz.
Mahogani je to secivo u grlu osetio kao nesto sto ga gusi, maltene kao d-
a mu je pileca kost zastala u grlu. Nacinio je jedan smesan zvuk, sa pola v-
olje, nesto kao iskasljavanje. Krv mu se preli preko usana, bojeci ih, kao
karmin na zenskim usnama. Satara pade, sa jakim lupanjem, na pod.
Kaufman izvuce noz. Iz dveju rana krv je strcala u malim lukovima.
Mahogani pade na kolena, zureci u noz koji ga je ubio.
Coveculjak je Mahoganija posmatrao sasvim pasivno. Nesto je govorio, ali Ma-
hoganijeve usi su bile gluve za te primedbe, kao da se nasao ispod vode.
Odjednom Mahogani oslepe. Nostalgicno je zalio za svojim culima, znajuci
da nikada vise nece videti, ni cuti. Ovo je smrt: naskocila je na njega, su-
mnje nema.
Medjutim, njegove sake su jos uvek osecale teksturu tkanine njegovih pan-
talona, osecale su i ono toplo sto je pljuskalo po njima. Njegov zivot kao
da se neko vreme teturao na vrhovima prstiju, dok su njegovi prsti drzali t-
o poslednje preostalo culo... onda njegovo telo pade, a njegove sake, i ziv-
ot njegov, i njegova sveta duznost, sve se to zgnjeci pod tezinom sivog mes-
a.
Mrtav ostade Kasapin.
Kaufman je uvlacio gutljaje bajatog vazduha u pluca; docepao se jednog r-
ukodrznog kaisa, da bi stabilizovao svoje telo koje se zanosilo. Suze zaklo-
nise ovaj haos kojim je bio okruzen. Proticalo je vreme: on nije znao koliko
dugo; bio je izgubljen u snu o pobedi.
Onda voz poce da usporava. Osetio je i cuo da su kocnice pocele da deluj-
u. Obesena tela nagrnuse napred, u vozilu koji je zanoseci se usporavao, ci-
ceci tockovima po sinama ds kojih je kao znoj izbijala sluz.
Radoznalost preovlada u Kaufmanu.
Hoce li voz uci pravo u Kasapinovu podzemnu klanicu, dekorisanu mesom ko-
je je tokom svoje karijere nalovio?
A taj vozac koji se smeje, tako indiferentan prema masakru, sta ce on ucini-
ti kada voz bude stao? Sad je akademsko pitanje sta ce se dogadjati. On je
spreman da se suoci sa apsolutno ma cim; gledaj pa ces videti.
Zapucketa razglas. Glas vozaca:
"Stigli smo, covece. Trebalo bi da zauzmes svoje mesto, a?"
Da zauzmes svoje mesto? Sta li mu je to znacilo?
Voz je usporio do brzine puza. Izvan prostora bila je tama kao i sve vre-
me do tada. Svetla zazmirkase, pa se ugasise. Ovoga puta, nisu se ponovo up-
alila.
Kaufman je ostao u totalnom mraku.
"Izaci cemo kroz pola sata", rekose zvucnici, tonom koji je toliko nalik-
ovao na ma koje drugo stanicno saopstenje.
Voz je stao. Zvuci na koje se Kaufman bio toliko privikao, oni od tockova
na sinama, i oni od hujanja voza kroz vazduh, odjednom vise nisu postojali.
Cuo je samo brujanje razglasa. Ni sad nije mogao videti ama bas nista.
Onda, sistanje. Otvarala su se vrata. U vagon dopre miris, tako izjedaju-
ci da Kaufman hitro poklopi sakom lice da ga zaustavi.
Stajao je u tisini, sa sakom na ustima, i cinilo se da u tom cekanju pro-
tece ceo jedan zivotni vek. Ne vidim zlo. Ne cujem zlo. Ne govorim zlo.
Onda, treptaj svetlosti izvan prozora. Pod tom svetloscu, ocrtala se sil-
ueta okvira vrata. Jacala je postupno. Uskoro je u vagonu bilo dovoljno sve-
tla da Kaufman sagleda zguzvano telo Kasapina pred svojim nogama, i lojano
blede komadine mesa koje su visile svud oko njega.
I sapat se neki zacuo, iz tame oko voza, jedno okupljanje majusnih sumov-
a, kao da insekti pocinju da govore. Ljudska bica su to bila u tunelu, i la-
gano su, vukuci noge, isla ka vozu. Kaufman je sad mogao da vidi i njihove
siluete. Neki su nosili baklje, koje su gorele mrtvom smedjom svetloscu. Bu-
ka je nastajala mozda od njihovih stopala na vlaznom tlu, ili od pucketanja
njihovih jezika, ili od oba ta izvora.
Kaufman vise nije bio onako naivan kao pre jedan sat. Zar bi moglo biti
ikakve sumnje u pogledu namera sa kojima su ovi stvorovi dolazili iz mraka,
prema vozu? Kasapin je ubio ove muskarce i zene da bi postali meso za ove k-
anibale, i sad su kanibali stizali, kao kad gong oglasi da je rucak spreman,
stizali su da bi jeli u ovom vagon-restoranu.
Kaufman se sagao i dohvatio sataru koju je Kasapin bio ispustio. Sumovi
primicanja ovih kreatura bili su iz momenta u momenat jaci. On uzmace kroz
vagon, udaljujuci se od otvorenih vrata, samo da bi onda uvideo da su i vra-
ta iza njega isto tako otvorena, i da se sapat prilazenja cuje i sa te stra-
ne.
Zgurio se u jedno od sedista, i vec se spremio da se sakrije ispod, kad
se jedna saka, mrsava i krhka do providnosti, pojavi u vratima.
Nije mogao odvojiti pogled. Nije bio zamrznut uzasom, kao ranije na proz-
oru. Jednostavno je bio raspolozen da posmatra.
Kreatura zakoraci u vagon. Iza ledja tog bica bile su buktinje, tako da
je lice ostalo u senci, ali se silueta jasno ocrtavala.
Ni po cemu mnogo izuzetna silueta.
Stvorenje je imalo dve ruke i dve noge, kao i on; glava stvorenja nije b-
ila nekog abnormalnog oblika. Telo je bilo malo, a od napora ulozenog da bi
se ukrcalo u voz, dah mu je postao hripav. Utisak bejase vise gerijatrijski
nego psihoticki; generacije izmisljenih ljudozdera u knjigama i filmovima n-
isu pripremile Kaufmana za ovu zalosnu ranjivost.
Iza Kaufmana, iz tame su izlazila slicna bica, i isla, vukuci stopala, k-
roz voz. Zapravo, ulazila su kroz sva vrata.
Kaufman je bio u klopci. Odmeravao je tezinu satare u ruci, ocenjivao nj-
enu ravnotezu, spreman da povede bitku protiv ovih prastarih cudovista. Nek-
o unese buktinju u vagon, i ona osvetli lica lidera.
Ti ljudi su bili sasvim celavi. Umorna put njihovih lica bila je tesno r-
azapeta preko lobanja, tako da je sijala od zategnutosti. Mrlje trulezi i z-
araze videle su im se po kozi, ponegde se misic stopio i pretvorio u crni g-
noj ispod koga je izvirivala kost jagodice ili slepoocnice. Neki od njih bi-
li su nagi kao bebe, i na njihovim pulpastim, sifilisticnim telima jedva da
se razaznavala ikakva polnost. Nekadasnje dojke bile su koznate vrecice koje
vise sa torzoa, nekadasnje genitalije zbrckane do nestajanja.
Jos gori prizor od tih golih, cinili su oni zaogrnuti odecom. Kaufmanu je
brzo svanulo da je taj truleci materijal, nabacen o njihova pleca, ili ucvr-
scen oko bedara, napravljen od ljudskih koza. Ne od po jedne, vec od po des-
etak ili vise koza, natrpanih nasumicno jedna-preko-druge, poput nekakvih z-
alobnih trofeja.
Ovaj groteskni red za rucavanje imao je svoje vodje, koji stigose do les-
eva sada; gracilne sake se spustise na butove mesa, podjose gore i dole po
obrijanoj kozi pokretima koji su nagovestavali senzualno zadovoljstvo. Jezi-
ci su, plesuci, izlazili iz usta, pahuljice pljuvacke prskale su meso. Oci
ovih monstruma bacale su tamo-amo istrzane poglede gladi i uzbudjenja.
Najzad jedno od tih stvorenja ugleda Kaufmana.
Oci stvorenja prestadose da zveraju levo-desno, i ustalise se na Kaufman-
u. Preko lica se prevlacio izraz upitanosti, tvoreci parodiju cudjenja.
"Ti", rece bice. Glas je bio jednako opustosen kao i usne iz kojih je em-
anirao.
Kaufman malo podize sataru, kalkulisuci kakve su mu sanse. U vagonu je b-
ilo mozda oko tridesetoro ovih, a napolju jos mnogo vise. Ali izgledali su
tako slabi, a osim toga, nisu imali nikakva oruzja sem kostiju i koza.
Monstrum opet progovori, glasom koji je, sada nasavsi samog sebe, postao
vrlo dobro modulisan, tanusnim glasom nekada kulturnog, nekada sarmantnog c-
oveka.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

"Ti si dosao za onim drugim, a?"
Stvor baci pogled dole, ka Mahoganijevom telu. Ocito, ovo bice je vrlo b-
rzo shvatalo situaciju.
"A i bio je mator", rece, vracajuci svoj vodenasti pogled na Kaufmana, s-
tudirajuci ga pomno.
"Jebi se", rece Kaufman.
Kreatura pokusa ironicni osmejak, ali tehniku toga bese maltene zaboravi-
la, pa je rezultat bila grimasa koja otkri puna usta zuba sistematski istur-
pijanih u siljke.
"Sada ti moras ovo da radis za nas", rece taj stvor kroz svoju zversku i-
scerenost. "Ne mozemo preziveti bez hrane."
Saka potapsa jednu zadnjicu ljudskog mesa. Kaufman je, cujuci tu ideju,
ostao bez odgovora. Samo je zurio, zgadjeno, u nokte koji su uklizili izme-
dju guzova da bolje opipaju nabreknuce neznih misica.
"Ni nama nije manje gadno nego tebi", rece kreatura. "Ali obavezani smo
da jedemo ovo meso, ili umiremo. Bog zna da ja ne osecam prema tom mesu ape-
tit."
Stvoru je, medjutim, iz ustiju ipak curila pljuvacka.
Kaufman pronadje svoj glas. Glasic, posustao vise zbog konfuzije osecanja
nego zbog straha.
"Sta ste vi?" Setio se bradonje iz Deli lokala. "Jeste li vrsta necijeg
neuspeha u radu?"
"Mi smo gradski oci", rece ta stvar. "I majke grada, i kceri i sinovi gr-
ada. Graditelji, zakonotvorci. Mi smo ovaj grad napravili."
"Njujork?" rece Kaufman. "Palatu divota?"
"Pre nego sto si ti rodjen, pre nego sto je rodjen iko od danas zivih."
Govoreci, stvorenje je podvlacilo nokte pod kozu rasporenog tela, i ljus-
tilo jednu tanku, elasticnu opnu sa socnog misica. Iza Kaufmana, druge krea-
ture su pocele da otkacinju leseve sa rukodrznih kaiseva, polazuci sake na
isti odusevljeni nacin na glatke dojke i slabine mesa. Pocese, takodje, da
dizu kozu sa mesa.
"Ti ces nam donositi vise", rece taj otac. "Vise mesa za nas. Onaj drugi
je bio slab."
Kaufman je blenuo, ne verujuci.
"Ja" rece. "Vas da hranim? Pa sta mislite da sam ja?"
"Moras to ciniti za nas, i za one starije od nas. Za one rodjene pre neg-
o sto se i pomisljalo na ovaj grad, u doba kada je Amerika bila suma i pust-
inja."
Krhka ruka gestom pokaza ka okolini voza.
Kaufmanov pogled podje za tim ispruzenim prstom, u tminu. Napolju se nal-
azilo jos nesto, sto on ranije nije primetio; dimenzije tog neceg bile su m-
nogo vece nego ljudske.
Copor kreatura se razmace, da propusti Kaufmana da bi on krenuo da pobli-
ze pogleda to sto napolju stoji; samo, Kaufmanova stopala nikako da se poma-
knu.
"Hajde", rece taj otac.
Kaufman pomisli na grad koji je nekada voleo. Jesu li ovo zaista njegovi
preci, njegovi filozofi, njegovi stvoritelji? Morao je u to da poveruje. Mo-
zda postoje i na povrsini izvesni ljudi birokrati, politicari, nosioci svak-
ovrsne vlasti, koji znaju ovu horor-tajnu i koji su svoje zivote posvetili
ocuvanju ovih grozomorija; koji ih sad hrane kao sto divljaci prinose jagnj-
ad svojim bogovima. U ovom ritualu bilo je neceg uzasavajuce poznatog. To j-
e nalazilo odredjeni odziv u Kaufmanu, ne u njegovom svesnom umu, nego u on-
om dubljem, starijem bicu njegovom.
Njegova stopala, ne slusajuci vise um nego instinkt obozavanja, podjose.
Krenuo je kroz koridor tela i izisao iz voza.
Svetlost buktinja obasjavala je samo maleni deo beskrajne mracnosti napo-
lju. Cinilo se da je vazduh cvrsta masa, toliko je u njemu bio gust miris p-
rastare zemlje. Kaufman, medjutim, nije osecao nikakav miris. Glava mu se n-
aginjala napred, jedva se drzao da ne padne u nesvest.
Bio je prisutan on, predak coveka. Prvobitni Amerikanac, onaj cija je ovo
domovina bila pre Cejena i Pasamakvodija. Oci tog bica, ako je uopste imalo
oci, bile su uprte u Kaufmana.
Kaufmanovo telo se treslo, zubi cvokotali.
Cuo je buku iz anatomije tog bica: kuckanje, pucketanje, jecanje.
Bice se malo pomace u tmini.
Zvuk tog pomicanja bio je stravican. Kao da se planina dize u sedeci pol-
ozaj.
Kaufman je digao lice ka tom stvoru, i, ne misleci sta ili zasto radi, p-
ao na kolena, u BiiiiP, pred ocem Oceva.
Svi dani njegovog zivota bili su uvod u ovaj dan, svaki pojedini momenat
njegovog zivota znacio je sazrevanje u pravcu ovog jedinog neizracunljivog
momenta svete strave.
Da je u toj jami bilo dovoljno svetlosti da se sagleda celina, mozda bi
njegovo mlako srce prslo. Ovako je Kaufman ipak osecao njegovo leprsanje u
svojim prsima, dok je gledao to sto je gledao.
Bice je bilo dzin. Bez glave i udova. Bez ijedne crte analogne ljudskim
crtama, bez ijednog shvatljivog organa, bez cula. Ako je uopste licilo na i-
sta, licilo je na jato riba. Hiljadu njuski, a sve se krecu sinhrono: istov-
remeno napupe, pa se rascvetaju, pa se sparuse, i tako opet, ritmicno. Boja
sedefasto presijavajuca, ali pokatkad dublja od ijedne boje Kaufmanu poznat-
e, dublja od ijedne koju bi on umeo imenovati.
To je bilo sve sto je Kaufman mogao, ali i vise nego sto je zeleo, vide-
ti. A u mraku je bilo i jos mnogo vise toga, u treptajima i sljapanjima.
Ali on vise nije mogao gledati. Okrete se na drugu stranu, a neko bas ta-
da izbaci iz voza jednu fudbalsku loptu koja se dokotrlja pred Oca i tu sta-
de.
Bar se Kaufmanu cinilo da je lopta, dok je ne zagleda pazljivije, a onda
prepoznade da je to ljudska glava, Kasapinova. Koza lica bila je delimicno,
u trakama, sljustena. Presijavala se krvlju, lezeci pred svojim Gospodom.
Kaufman otkloni pogled od nje, i podje nazad ka vozu. Cinilo mu se da pl-
ace svim delovima svog tela osim ocima.
One su se od onog prizora toliko uzarile, da su suze prokljucale i isparile.
Unutra su kreature vec pristupile obedu. Jedna je kreatura, vide on, upr-
avo iskopala iz ocne duplje jedne zene slatki plavi zalogaj oka. Drugo bice
je upravo zavlacilo sebi saku u usta. Pred Kaufmanovim nogama lezao je Kasa-
pinov bezglavi les, krvareci jos uvek obilno iz pregrizenog vrata.
Pred Kaufmana stade onaj mali otac koji je govorio ranije.
"Sluzis nas?" upita blago, tonom kojim bi covek mogao zatraziti od krave
da podje za njim.
Kaufman je ukoceno gledao u sataru, simbol Kasapinovog posla. Bica su sa-
d vec odlazila iz vagona, vukuci napola pojedena tela sa sobom. I buktinje
su iznosene, pa se vracala tama.
Ali pre nego sto su svetla sasvim iscezla, taj otac pruzi ruke i uhvati
Kaufmana za lice, i pogura ga da se okrene i pogleda svoju refleksiju u sil-
no prljavom staklu vagonskog prozora.
Tanusan je to odraz bio, ali je Kaufman ipak mogao videti bas dobro, sas-
vim dobro, koliko se promenio. Bio je bledji nego sto bi ijedan ziv covek t-
rebao biti, i sasvim pokriven prljavstinom i krvlju.
Oceva saka je jos uvek stiskala Kaufmanovo lice, a prst mu se kao kuka z-
avuce u usta i niz zdrelo, pa noktom ogreba zadnju stranu grla. Kaufmana je
ta inturzija nagonila na povracanje, ali mu nije preostalo dovoljno volje d-
a odbije taj napad.
"Sluzi", rece stvorenje. "Cuteci."
Kaufman prekasno shvati nameru tih prstiju
Njegov jezik nenadano cvrsto je zgrabljen i u korenu uvrnut. Kaufman, so-
kiran, ispusti sataru. Pokusa vrisnuti, ali nikakav zvuk ne izadje. Krv mu
linu u grlo, on zacu zvuk cepanja svog mesa, agonije bola bacise ga u grcev-
e.
Onda se ta ruka nasla izvan njegovih usta, a skerletni, pljuvackom pokri-
veni prsti ispred njegovog lica; drzali su, izmedju palca i kaziprsta, njeg-
ov jezik.
Kaufman je ostao bez reci.
"Sluzi", rece otac, pa strpa taj jezik u svoja usta i poce ga zvakati sa
ociglednim zadovoljstvom. Kaufman pade na kolena, bljujuci svoj sendvic.
Otac je vec, vukuci stopala, odlazio u mrak; ostali drevni vec su otisli
u svoju jazbinu da tamo ostanu do sledece noci.
Zapucketa razglasni sistem.
"Kuci", rece vozac.
Vrata se sa sistanjem zatvorise, a zvuk sile ispuni, kao plima, voz. Sve-
tlosti su treptale, upalile se, pa ugasile, pa upalile.
Voz je poceo da se krece.
Kaufman je lezao na podu, a suze su mu curile niz lice, suze poraza i re-
zignacije. Odlucio je: iskrvarice do smrti, ovako, ovde lezeci. Nije vazno
sto umire. Ionako je ovaj svet ogavan.
Vozac ga je probudio. On otvori oci. Lice koje je odozgo gledalo u njega
bilo je crnacko, i ne neprijateljsko. Bilo je siroko osmehnuto. Kaufman pok-
da kaze nesto, ali usta mu bejahu zapecacena sasusenom krvlju. Poce trzati
glavom kao idiot, u naporu da ispljune neku rec. Ne izadje nista osim mumla-
nja.
Nije mrtav. Nije iskrvario do smrti.
Vozac ga povuce, dizuci ga na kolena, i poce mu se obracati kao detetu od
tri godine.
"Ceka te posao, covece moj: oni su veoma zadovoljni tobom."
Vozac je olizao prste, i sada je njima trljao Kaufmanove usne, nastojeci
da ih razdvoji.
"Ima mnogo da se nauci, pre sledece noci..."
Ima mnogo da se nauci. Mnogo da se nauci.
On izvede Kaufmana iz voza. Tu stanicu, gde su sad bili, Kaufman nikad r-
anije nije video. Bila je oblozena belim plocicama, i apsolutno cista; Nirv-
ana stanicnog cistaca. Nikakvi grafiti nisu naruzivali zidove. Nije bilo ka-
bina za izdavanje zetona, ali ni ulaznih kapija, ni putnika. Ova linija ops-
luzivala je samo jedan voz: onaj ponocni sa mesom.
Jutarnja smena cistaca vec je radila. Pomocu creva sa vodom spirali su k-
rv sa sedista i poda voza. Neko je svacio Kasapinovo telo, pripremajuci ga
za otpremu u Nju Dzersi. Svuda oko Kaufmana ljudi su radili.
Kisila je svetlost zore kroz resetku na krovu te stanice. Truni prasine
lebdele su u zracima, i prevrtale se neprestano. Kaufman ih je posmatrao za-
neto, kao u transu. Nesto tako divno nije video jos od detinjstva. Divna pr-
asina. Kovitla se, i kovitla, i kovitla.
Vozac je uspeo da razdvoji Kaufmanove usne. On nije mogao pokretati usta
jer su bila suvise ranjena, ali je bar mogao da dise lako. A bol je vec poc-
injao da popusta.
Vozac mu se osmehnuo, onda se okrenuo ostalim radnicima na stanici.
"Zeleo bih da vam predstavim Mahoganijevu zamenu. Nas novi kasapin", sao-
psti on.
Radnici su gledali Kaufmana. Bilo je na njihovim licima izvesnog postova-
nja, sto je njemu prijalo.
Kaufman dize pogled ka suncanoj svetlosti, koja je sada padala svud oko
njega. Trznu glavom, dajuci znak da bi zeleo da krene gore, na otvoreni pro-
stor. Vozac klimnu glavom, i povede ga jednim strmim nizom stepenica, pa je-
dnim uzanim prolazom izmedju zgrada, na trotoar.
Divotan dan je bio. Zracno nebo iznad Njujorka isprugano vlaknastim pram-
enovima bledoruzicastih oblaka, a u vazduhu miris jutra.
Ulice i avenije prakticno prazne. U daljini je, povremeno, po neki taksi
prolazio raskrsnicom, uz saputanje svog motora; drugom stranom ulice minu o-
znojeni trkac.
Jos samo malo, pa ce po tim istim pustim trotoarima krenuti gomile ljudi.
Grad ce, u svome neznanju, nastaviti da gleda svoja posla: pojma nece imati
na cemu je sazdan, ili cemu duguje svoj zivot. Bez oklevanja, Kaufman pade
na kolena i poljubi prljavi beton krvavim usnama, cutke se zaklinjuci da ce
vecno biti veran produzenju postojanja grada.
Ovo obozavanje Palata divota je prihvatila bez komentara.