O cirilici.....

sokolica · Upućeni član

ISTORIJA CIRILICE

Prvo slovensko pismo javlja se na Balkanu u drugoj polovini devetog veka. Nastalo je iz potrebe da se grcko pismo i jezik u bogosluzenju zamene jezikom i pismom pravoslavnih Slovena. U to vreme u slovenskom svetu
liturgija je odrzavana na grzkom, latinskom i nemackom jeziku. Zasluge za promene koje ce nastati uvodjenjem staroslovenskog jezika i pronalazak
pisma imaju braca prosvetitelji Cirilo i Metodije osnivaci slovenske pismenosti. Velikomoravski knez Rastislav da bi suzbio nemacki uticaj, trazio je od cara Mihajla Treceg da mu posalje propovednike koji znaju slovenski jezik. Pred polazak u Moravsku Cirilo je utvrdio slova novog pisma. Graficki izgled tog pisma i azbuzni red slova ukazuju na to da je prvo slovensko pismo nastalo na osnovama grckog. Za glasove iz slovenskog jezika kojih nije bilo u grckom oblikovani su posebni znaci. Ovako uredjeno pismo dobilo je u nauci naziv: glagoljica, po glagoljasima, rimokatolickim svestenicima koji su sluzbu bozju vrsili na staroslovenskom, a ne na latinskom jeziku. Drugo slovensko pismo, cirilica, javlja se negde na prelazu iz devetog u deseti vek. Vecina ucenika Cirila Metodija dolazi na dvor bugarskog cara Simeona, koji se i licno bavio knjizevnim radom. Nema pouzdanih podataka ko je sacinio cirilicku azbuku, ali se sa sigurnoscu moze reci da je tvorac prve cirilice neko od ucenika brace prosvetitelja koji su bili okupljeni oko Simeona. Novo pismo svojim jasnim oblicima vise je odgovaralo narastajucim potrebama nego zamrsena i nerazgovetna glagoljica, koja postepeno odstupa i na kraju se zadrzava samo
u zapadnim krajevima Hrvatske.

CIRILO I METODIJE

Cirilo, pre no sto se zamonasio Konstantin (826. ili 827-869) mladji brat, i Metodije, nesto stariji brat (umro 885), rodom iz Soluna, uceni ljudi, zauzimali vazne polozaje. Cirilo je bio ucitelj filozofije i bibliotekar u crkvi Svete Sofije u Carigradu, a Metodije visoki drzavni cinovnik. Po zelji vizantijskog cara Mihajla Treceg, a na molbu moravskog kneza Rastislava, dobili su zadatak da, kao monasi - misionari, idu u Moravsku i tamo propovedaju hriscansko ucenje medju neznabozackim Slovenima. Misija je imala svoju politicku pozadinu i trebala je da osigura vizantijski uticaj u tom delu Evrope.Cirilo i Metodije su pre puta preveli na staroslovenski potrebne svestene knjige i na taj nacin su stvorili prvi slovenski knjizevni jezik. Ta literatura bila je napisana na slovenskom jeziku. Za tu priliku Cirilo je sastavio novu azbuku (glagoljicu). Njihov misionarski rad medju moravskim Slovenima izazvao je nemacko svestenstvo da ih tuzi Rimu. Cirilo i Metodije otisli su u Rim da se opravdaju. Tamo Cirilo umire i biva sahranjen u Crkvi sv. Klimenta. Papa je odobrio rad Metodiju i postavi ga za arhiepiskopa panonskog i moravskog. Pri povratku, nemacki svestenici ga zatvore i on se jedva spase. Ponovo odlazi u Rim da se brani od novih optuzbi i po povratku umre u Moravskoj. Posle njegove smrti ucenici Cirila i Metodija prognani su iz Moravske i vecina njih dolazi na slovenski Balkan.

sokolica · Upućeni član

Српска ћирилица - Вук Стефановић Караџић

"Пиши као што говориш, читај као што је написано"

АБВГДЂЕЖЗИЈКЛЉМНЊОПРСТЋУФХЦЧЏШ

Вук Стефановић Караџић

«Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и украшавамо, дотле живи народ: може се међу собом разумијевати и умно сједињавати; не прелива се у други, не пропада».

sokolica · Upućeni član

Пре устанка на почетку деветнаестог века и пре Вука, у очима Европе и у сопстевеним очима, били смо несрећни бунтовници, туђи војници, хајдуци, пандури и чифчије, одметнути или мирни турски поданици, који су се тужно поносили некадашњим својим царевима и краљевима, њиховом слободом и њиховим задужбинама-манастирима. Устанци су нас представили Европи и нама самима као ратнике кадре да извојују националну слободу. Вук нас је представио Европи и нама самима као народ од духа и дара. Устанци и Вук дали су нам име, свест, самопоузадње, достојанство и отворили нам будућност. Вођени за сву слободу, колико за националну толико и за социјалну, устанци су непрекидно надахњивали против сваког поробљавања - под Обреновићима и Карађорђевићима као и под ћесарима и султанима, до наших дана. Утврдивши нашу особеност у језику, умотворинама, материјалном и духовном животу, Вук нас је из таме турске провинције увео у круг европских народа - оспособљене за преображавање не само из других него и из себе.

Дубока је веза између Вука и устанка. Рођен у Тршићу 1787, пред Кочину крајину, Вук је имао седамнаест година кад је први устанак почео (1804) и двадесетшест кад се завршио (1813). Пре устанка научио је да чита и пише употребљавајући фишеке уместо хартије и барут размућен у води уместо мастила. У току устанка изгорело му је «око 10 кућа, отац их је у јесен правио, а Турци у пролеће палили». До 1808. био је писар код харамбаше Ђорђа Ћурчије, ђак у Карловцима, писар код војводе Јакова Ненадовића и у Совјету, ученик Велике Школе у Београду. Затим је боловао и тражио лека у Тршићу, Новом Саду и Будиму, одакле се 1810. са згрченом ногом и ходиљом (штулом) вратио у Србију. После је био учитељ основне школе у Београду, цариник у Кладову, старешина брзопаланачког среза. До године 1813, кад се Србија поново подала турској сабљи и кад је он - «негдје око половине јесени» - дошао у Беч, стекао је невелику школску спрему ( из славенског, латинског, немачког, историје) и огромно животно искуство. Запамтио је стање пре дахија, под дахијама и за време устанка. «Готово све знатније поглаваре» - записао је у једном писму - «познавао сам лично, а с многима сам разговарао и у друштву јео и пио.» Видео је и велике и мале људе, и велике као мале и мале као велике. А с народним обичајима, веровањима, умотворинама и језиком био је тако срастао да их није ни осећао као знање. Но то несвесно знање било је пресудно: из њега су се родили језички списи, дело српског народа и дело о срском народу.

sokolica · Upućeni član

Други пресудни чинилац који је Вуку омогућио да постане вожд српског културног устанка било је познанство с ученим словенцем Јернејем Копитаром крајем 1813, после Вуковог чланка у Српским новинама о паду Србије. «Што се тиче првога узрока и почетка мога скупљања нашијег народнијег пјесама, ријечи и правила у језику, то је једина заслуга г.Копитара» - забележио је Вук 1842.Копитар је увео Вука у рад пруживши му драгоцену стручну помоћ. Али и Вук се одмах показао као «најбоља глава» међу Србима, «граматички геније», велики устанички дух. Устаници су ушли у буну не предвиђајући њене размере, Вук је започео своје дело не схватајући сав његов значај. Али убрзо су и они и он постали свесни величине подухвата, и код њих и код њега уз непогрешиву интуицију убрзо је стао бистри разум. Вук је убрзо разумео да је перо ново оружје у борби за ослобођење народа, да без културе нема ни слободе ни напретка, и да то мора бити нова култура: на народном језику и из европских и народних извора.

Основна обележја нове српске културе утврдио је Доситеј Обрадовић: демократски дух, критучки принцип, усвајање европских тековина, употребу народног језика у књижевности. Али употребу народног језика у књижевности Доситеј није изборио,а без тога све друге ознаке нове културе остале би мртва слова. Сувише, Доситеј није видео да су народне умотворине не само јемство победе народног језика него и величанствени зборник уметничких лепота и моралних прописа и једино тле на коме страни утицаји могу да израсту у националне вредности. Вук је све то видео, и све изборио, и зато је он прави вожд српског културном устанка. Без Вука, Доситејев рад у култури не би превазишао значај Кочине крајине у борби за национално ослобођење. Нити би без Вука било читавог потоњег развитка наше културе.

Осим Доситеја, Вук је међу Србима имао мало и мање важних претходника: у залагању за народни књижевни језик Венцловића и Орфелина, у реформи правописа Мркаља, у обради историје Рајића, у састављању граматике Мразовића, у скупљању пословица Мушкатировића. «Пре Вука било је у историји српског језика и речника на народној основи.» Али то су биле више добре замисли него остварења, више подстицаји за делање него прилози готови за уграђивање у нове радове већег замаха. Међутим, ни много већи подстицаји не би се могли преточити у културну револуцију какву ће Вук извести да је он остао ма у ком српском средишту, у турској или аустријској провинцији, међу неписменима или међу духовно пометенима - какви су били, у данашњој Војводини, српски писци у другој половини осамнаестог и на почетку деветнаестог века између трију језика: рускословенског, славеносрпског и народног. За револуционарни подухват била је неопходна другачија средина, просвећена и благонаклона према напредним новинама. Такву средину Вук је нашао у Бечу, где се и оженио (1818) и где је остао до краја живота (1864), пошто је једанпут (1828-1831) без успеха покушао да се настани у Србији. У Бечу је Вук створио своје неупоредиво дело не само уз сталну и свестрану помоћ Јернеја Копитара него и уз срдачну подршку многих европских научника и књижевника, немачких и руских у првом реду, с којима га је Копитар довео у везу и међу којима је Јаков Грим, зналац и митологије поред осталог, «поред Копитара највише учинио да се међу Немцима рашири знање о Србима, о српском језику и о српској литератури», а самом Вуку био од непроцењиве користи у његову раду. У таквом кругу, ако не темељно и не увек непосредно, Вук је могао да се упoзна довољно широко са савременом европском мишљу о језику, књижевности и историји, о њиховој суштини и значају, о правцима и методама њиховог изучавања, а посебно о вредности народних умотворина (не само естетској него и за познавање народа и за претварање народног језика у књижевни) и о потреби и начину њиховог записивања и издавања. Само у таквом кругу, а понајвише уз Копитара, Вук је и сам могао да научи да пише чистим народним језиком (без примена славеносрпског, којих има у његовим ранијим радовима) и да усаврши правопис. У Бечу, који је игром збивања постао средиште српске културне револуције, Вук је - упркос беди која га је дуго притискивала и упркос смрти која му је уграбила једанаесторо деце - «свој живот много више подређивао књижевном раду него рад животу», тако да се његова биографија, у целом његовом списатељском веку, углавном подудара са његовом библиографијом.

sokolica · Upućeni član

НАПОМЕНЕ О ВУКОВУ ЈЕЗИКУ И ПРАВОПИСУ

Када се упореди језик првих Вукових штампаниих књига са језиком његових последњих дела, лако је уочити да међу њима постоје знатне разлике. Познато је да је Вуков језик од 1814. до 1864. године прошао кроз неколике фазе. Прва своја дела Вук је написао под знатним утицајем славеносербског језика. У Вукову језику из тога периода стога има, нарочито у фонетици, доста русизама и славенизама. Међутим, у каснијим делима утицај ранијег књижевног језика нагло слаби. Већ y Срnском Рјечнику, штампаном у Бечу 1818. године, Вук се ослободио славеносербског језика. У делима из овог другог периода (од 1818. до тридесетих година прошлог века) Вуков језик има много локалних дијалекатских особина које је он касније напустио. Познато је да је Вук тек 1836. године почео да пише глас х свуда где му је по етимологији (пореклу) место. До те године он х углавнам није писао. За то има пуно потврда из Вукових дела из тога периода: иљаду, аљине, арач, ајдук, оће, cпaиje, наија, њиову, овије, велики (ген. мн.) итд. Вук је у списима из тога периода изостављао х чак и између два иста вокала, на пример: сиромаа, јаати, плаа (киша) итд.

Године 1839, дакле три године после увођења х, Вук је извршио још једну важну промену на штету свог домаћег говора; уместо ђеца, ђевојке неђељу, ћерати, и сл. почео је да пише дјеца, дјевојке недјељу, тјерати и сл.

Осим ове две значајне гласовне измене које је учинио крајем тридесетих година прошлога века Вук је из свог писаног језика постепено изостављао и друге покрајинске особине. А таквих регионалних елемената у његову језику, било је доста. Вук је писао, на пример: живљети, пољева, салева, живити, желити, сикиру, сикире, ослепио, чоека, млого, умложиле, најамлик, фалити, фалу, ватају, увате, увода (= ухода), ктедне, гођ, ћео, ћедне, шеница, шеничан, бедене, гријота, смијо, умијо, Бијоград, Калимејдан, Србљи, вотњаке, Расињи, Дунаво, толмач, толмачио, табље, обладали, затвора ( = затвара), момчадма, коњма, људма, казато, оковато, такови, овакови, какови, никакога, некакој, некаком(е), некака, каке (= какве), намастир, даклем, итд.

Данас, се све ове речи и облици осећају као провинцијализми и нису у складу са нормом књижевног језика. Већину ових речи и облика и сам Вук је, у каснијим годинама, када је његово познавање наших дијалеката било шире, престао употребљавати. Овде ћемо навести и примере: љуцкога, госпоством, богаством, осјекао, осјеком, и др. у којима је Вук касније у писању одступио од изговора (људскога, господством, богатством, одсјекао и др.) а чиме је донекле нарушио принципе свог фонолошког правописа.

У граматичкој еволуцији Вукова језика посебну пажњу заслужују и облици придева и заменица: народнијех, овијех, сланијем, онијем, овијем итд. у којима се место старога гласа јат јавља ије. У првuм Вуковим делима (све до 1835. и 1836. године) ови облици имају углавном и. Вук се, вероватко, и овде, као и у многим другим случајевима, у почетку држао свог домаћег говора. У првим његовим списима (Песнарица и Писменица) могућ је, разуме се, и утицај славеносербског језика. Међутим, у каснијим делима Вук, после путовања по јужнијим крајевима, почиње углавном да ту пише ије, што се може објаснити његовим настојањем да у писаном језику буде у ијекавизму што доследнији. У доцнијем развоју књижевног језика ови Вукови облици ca иje напуштени су. Данас су, као што је познато, у књижевном језику дозвољени само облици са и (народних, ових, сланим, овим и сл.).

У Вуковим списима и после 1818. године, дакле у периоду када је Вук већ био прекинуо везу са славеносербским језиком, има више речи преузетих из ранијег књижевког језика које се данас у том облику не употрбљавају. Вук у списима из тог времена пише, на пример: географическо-статистическо описаније, заточеније, подозреније, раздјељеније, спасеније, практически, наизуст, надежду, јануарију, октомврија, сетемврија, јунија, Адријатичко море, европејском, Германији, дјејствитељнога ... совјетника, Петербургу и сл.

Овде спада и граматичка терминологија: склоненије јединствени број (= једнина), мложествени број (= множина), прилагателна имена (= придеви), мјестоименија (= заменице), суштествително (= именица), именителни, родителни, дателни, винителни, звателни, творителни падеж итд. Ово је углавном руска граматичка терминологија коју је Вук преузео из ранијег књижевног језика.

Као што се види, у Вукову језику има више гласовних, морфолошких и лексичких елемената који нису у складу са данашњом књижевнојезичком нормом. Поштујући језичку аутентичност Вукова текста, ми смо сва та граматичка одступања од норме савременог књижевног језика остављали. Само у неким случајевuма вршене су мање интервенције. Тако су примери типа бијо, Бијоград, јаати, Јоановић и сл. окренути у био, Биоград, јахати, Јовановић и сл., чиме је Вуков језик, у овим појединостима, постао ближи данашњем читаоцу. И сам Вук је, као што је познато, у каснијим годинама овде извршио исправке у духу данашње норме.

sokolica · Upućeni član

За разлику од језика, правопис је знатно измењен. У неким случајевима (писање великог слова, састављено и растављено писање речи, тачка после редних бројева) Вукови текстови су потпуно усклађени са данашњим правописом.

Данашњем правопису су прилагођени и Вукови примери типа божиј, кадијн, Синђелијћ, Илијне, дајински, Вуица, пећскога и сл. Знатно је мењана и Вукова интерпункција.

др Славко Вукомановић

Духовна култура Словена у претхришћанском периоду

За разлику од материјалне културе Словена у временима која су претходила великим сеобама, а затим примању хришћанства и почецима словенске писмености, о којој сведоче и археолошке чињенице (станишта, оруђе, оружје, накит, грнчарија итд.), поред језичких, ретких историографских и других, од духовне културе Словена тих времена остало је веома мало материјалних чињеница: углавном ретки култни предмети и археолошки налази у вези са сахрањивањем. То је и разумљиво када се има у виду да је духовна култура Словена претхришћанског периода била култура усменог типа. Пошто је то била култура у којој, дакле, по свему судећи, није било писма, она није могла бити материјализована у текстовима и на тај начин бар делимично сачувана од заборава. Ипак, духовна култура Словена претхришћанског периода није нам сасвим непозната, јер су многи њени важни аспекти научно реконструисани. Два најважнија облика духовне културе Словена претхришћанског периода, веома тесно повезани и испреплетени, били су систем веровања и обичаја и усмено народно стваралаштво. Разуме се, и сам језик којим су Словени тада говорили био је спонтани одраз њихове духовне културе, али и њено најјаче средство и основни израз.

Словенска претхришћанска веровања и обичаји оставили су трага и у словенским језицима и у усменом народном стваралаштву, а примањем хришћанства морали су бити одбачени, потиснути на периферију духовне културе или трансформисани у складу са хришћанском религијом.

Веровања и обичаји Словена пре примања хришћанства, као део њихове духовне културе, приближно се реконструишу на основу (1) историографских извора из периода од VI до XII века, (2) археолошких чињеница (нпр. сачувани културни и обредни предмети), (3) етнографских и етнолошких истраживања сачуваних обичаја који воде порекло из далеке прошлости, (4) лингвистичких чињеница (лексика и фразеологија словенских језика које одражавају свет словенске претхришћанске духовне културе).

Упркос разноврсности ти извори не дају могућност за реконструкцију система веровања и обичаја Старих Словена у свим његовим битнијим елементима и односима, па су многа питања из те области у науци још увек отворена и спорна.

Са доста основа може се сматрати да Словени пре примања хришћанства нису имали јединствену религију (пошто, по свему судећи, нису били у целини обједињени ни у економском, политичком или војном погледу), него да су напоредо постојали, с једне стране, богови, култови и обичаји појединих племена (вероватно са доста међусобне сличности), а с друге стране - многе особине религијског живота које су биле заједничке за сва племена, или за већину словенских племена.

sokolica · Upućeni član

Религија Старих Словена била је многобожачка. У најстаријим историјским изворима о Словенима помиње се више божанстава: Перун, Сварог, Даждбог, Хорс, Мокош, Велес (Волос), Све(н)товит, Ругевит, Јаровит, Триглав, Жива и др. Перун је посведочен у различитим групама словенских племена, због чега има мишљења даје он био заједнички бог свих Словена, односно врховно божанство, али постоји и опрезнија претпоставка да је назив Перун само епитет "бог громовник" који је даван појединим племенским боговима. Руски кнежеви сматрала су Перуна својим заштитником. Језички трагови имена тог словенског бога постоје и данас (упор. српско мушко име Перун, што би, додуше, могло бити исте структуре као Милун и сл., презиме Перуновић, женско име Перунка, као и Перуника, што се данас у језичкој свести обично доводи у везу са називом за врсту цвећа (богиша), или пољску реч за гром - piorun). Нема довољно потврда ни за тезу да су Сварог (Сварожић), Даждбог и Велес били општесловенска божанства, иако је несумњиво да је њихово поштовање било раширеније него када је реч о неким другим боговима, на пример Триглав је био бог Поморана, Радогост бог Љутића, Жива богиња полапских Словена, док се за бога Да(ј)бога претпоставља да је био пагански племенски заштитник Срба (упор. презимена, изведена од личних имена - Дабић, Дабовић, Дабетић, Дабишић, Дабац, Дапчевић и сл., или фолклорни лик Хроми Даба), те да је у време хришћанства преосмишљен у антипод хришћанском Богу.

Поједина словенска божанства имала су поред имена и одређене сталне функције (нпр. ратничку, магијску), атрибуте (боју, бројчане вредности, пол, сталне пратеће објекте), као и идоле (фигуративне објекте) и светилишта (храмове). Световит је, на пример, био пре свега ратнички бог многих словенских племена; његови су атрибути бели коњ, мач, заставе, копља, број четири (или два и два), бела, црвена и пурпурна боја; његов дрвени идол на коњу (подробно описан у историографским изворима) налазио се у светилишту поморанског града Арконе; Сварог (Сварожич) био је ратарски, али и ратнички бог чији су атрибути коњ, заставе, шлем, оклоп, копља, рогови, вепар, бројеви три и девет, бела, златна и пурпурна боја; познат је његов златни идол из Ретре; за богињу Мокош претпоставља се да је била заштитница женских послова, на пример ткања, за Волоса да је био заштитник сточарства итд.

С обзиром на вишевековни заједнички живот Словена у прапостојбини, као и на чињеницу да је за то време морало долазити до промена и у области духовне културе, сасвим је могућно да су временом неки племенски богови постајали међуплеменски, или да се значај неких богова постепено губио.

Преласком Словена у хришћанство словенска паганска божанства су морала нестати из духовне културе Словена, али су неки њихови трагови ипак сачувани у народним веровањима до данас, на пример на тај начин што су појединим хришћанским светитељима у народу дате функције или атрибути који су у паганско доба припадали претхришћанским божанствима (упор., рецимо, веровање даје свети Илија "громовник" - некада Перунов атрибут, да је свети Власа (Власије) заштитник сточара - некада Велесова функција, даје света Параскева (Петка) заштитница ткаља - некада функција богиње Мокош итд.). Црква се није супротстављала таквом преношењу одређених особина појединих паганских божанстава на хришћанске светитеље. Вероватно је тај процес и подржавала, јер је то олакшавало прихватање хришћанства у народу. Често су празници у црквеном календару везани за поједине светитеље и њихове заштитничке особине подешени тако да се (приближно) подударају са оним деловима године и годишњих доба у којима су се у паганско доба обављали ритуални обреди са функцијама сличним онима које се сада везују за хришћанске празнике или обичаје (нпр. задушнице, покладе, петровски венчићи, бадњак, даћа итд.).

sokolica · Upućeni član

Сама реч бог постоји у свим словенским језицима те је несумњиво постојала и у прасловенском језику. Са именицом бог, која је првобитно, сматра се, имала значење 'срећа', 'успех', у етимолошкој су вези и такве речи као што су у српском богаt, убог (префикс у- има значење негације), пољска реч zobo?e - 'жито', или лужичкосрпске zbo?o, zbo?e - 'стока', 'иметак'. Њој су сродне речи baga у староперсијском и bhaga у староиндијском. Има мишљења да је прасловенско *bog иранског порекла.

Друго натприродно биће које је представљало антипод појму бога означавано је именицом *b?sъ. После примања хришћанства та реч је у појединим словенским језицима добила значење злог духа, сатане. Одговарајући или сличан појам означен је у прасловенском и неким другим речима, о чему сведоче, на пример, такве речи као черт у руском језику са значењем 'ђаво' (поред бес - 'зао дух'), или називи за кућног духа у чешком {k?et) и пољском (skrzet).

За разлику од паганских божанстава која су примањем хришћанства нестала из духовне културе Словена, бића тзв. ниже митологије одржала су се једним делом до наших дана или до новијег времена. Код свих словенских народа постоје или су постојала још дуго после словенских сеоба из прапостојбине веровања о духовима природе - пре свега шумским и воденим, на пример у руском леший, водяной, у пољском duch le?ny, borowy, wodnik у чешком vodnik, у српском водењак, вила, у бугарском самовила, самодива итд.

Пошто су Словени дуго живели у родовском друштвеном уређењу, разумљиво је што се код њих дуго очувао култ поштовања предака, са траговима који сежу до наших дана. Тако, на пример, обичај славе (крсног имена), који и данас постоји у српском народу, највероватније представља замену породичног, односно родовског паганског заштитника хришћанским светитељем - заштитником. Специфични реликт указивања поштовања прецима представља и обичај дзядшы (тј. 'преци', 'дедови') који постоји у белоруском народу и празнује се неколико пута годишње, обично најсвечаније крајем октобра, приближно у оно време када су у српском и бугарском народу задушнице, а постоје и други примери из култура различитих словенских народа који представљају трагове култа предака из културе претхришћанских Словена. Разуме се, периодизација словенске културе на претхришћанску и хришћанску донекле је условна. Многи словенски пагански обичаји, веровања и појмови сачували су се, нарочито у словенском фолклору, у мање или више трансформисаном облику, до данас.

sokolica · Upućeni član

Култ предака код Старих Словена огледао се и у подели покојника на "родитеље" и "нечисте". У прву групу улазили су они који су умрли природном смрћу. Они су сматрани заштитницима породице и исказивано им је поштовање, док су "нечистима" сматрани они који су умрли насилном, односно неприродном смрћу. Њих су се бојали, давали су им различита имена (уп. у српском вампири, руском упырь итд.) и трудили се да их учине безопасним.

Поред култа предака код Словена су постојали и други култови, ме|)у којима су нарочито били значајни аграрни култови. У најстаријим записима о Словенима о томе је мало сведочанстава, али се ипак помињу жртве које су приношене изворима и језерима (за кишу), биљкама итд. Више материјала за реконструкцију старих словенских аграрних култова етнолози налазе у сачуваним празницима и обичајима народног пољопривредног календара и у народној књижевности (додолске песме, коледарске песме, празници почетка пролећа, пре свега покладе, завршетка периода жетве и др.).

О томе ко је код Старих Словена обављао религиозне и култне обреде мало се зна. Ритуале родовско-породичног култа обављали су вероватно најстарији чланови породица. Постојали су и посебни служитељи култа волхви (*vъlhvъ). Сматра се да се у њиховом називу може видети келтски утицај на претхришћанску религију Словена (за Келте је постојао и етноним Волохи, Валахи; упор. и придев волшебан), а у етнологији је познато да се представницима других народа и племена често приписују јача обредна и магијска својства него представницима свог народа. Поред људи који су били професионални представници религије несумњиво је постојала и функција магијског лечења, врачања, бајања, гатања и сл., која се још увек, премда маргинално, у разним словенским народима одржала под различитим називима.

О словенским светилиштима мало се зна. Археолошке чињенице су у том погледу доста оскудне, вероватно и због тога што су у процесу покрштавања Словена њихова дотадашња светилишта потпуно уништавана, са могућношћу подизања хришћанских храмова на истим местима. У архитектонском погледу нека светилишта (нпр. на тлу данашње Пољске) показују келтски утицај, што је разумљиво у светлу чињенице да су религијски систем Келта и њихова свештеничка (друидска) организација били знатно развијенији него код Словена или Германа на крају старе и почетком нове ере, те да су Келти у то време били у тесним контактима са Словенима.

Једно од најпознатијих и, вероватно, једно од последњих већих живих словенских паганских светилишта било је посвећено богу Световиту на острву Рујан (Риген). Уништили су га и његове поколењима скупљане драгоцености опљачкали Данци 1168. године пошто су опсадом заузели, а затим и запалили град Аркону у којој се светилиште налазило. Тиме је процес покрштавања Западних Словена (и Словена уопште), али уз то и процес њиховог потчињавања културно-политичким и духовним обрасцима Западне Европе, практично био завршен. Поређења ради, исте године (1168) када је на словенском северу срушено последње словенско паганско светилиште, на словенском југу, који је Византија христијанизовала неколико векова раније, почела је владавина Стефана Немање, родоначелника српске династије Немањића. Већ само неколико деценија касније (тачније 1219) Српска православна црква имала је и аутокефалност и првог архиепископа Саву (Немањића), доцније Светог Саву.

Развој словенске писмености

Примање хришћанства и почеци словенске писмености

Примање хришћанства представља један од најзначајнијих цивилизацијских догађаја у историји словенских народа, са крупним и далекосежним последицама. Тај догађај био је изразито процесуалне природе. Различити словенски народи примили су хришћанство у различито време: Словенци у VII веку, Чеси 845. године, Хрвати између 800. и 847. године, Бугари 865. године, Срби пре 870. године, Пољаци 966. године, Источни Словени 988. године, Поморани тек 1168. године. Разуме се, наведене године треба узети донекле условно јер нису сви представници одређеног словенског народа примили хришћанство искључиво одређене године. Мањи делови народа могли су га примити раније или касније. На пример, краткотрајно насељавање Срба у околину Солуна у првој половини VII века, у време владавине византијског цара Ираклија, било је праћено њиховим покрштавањем, али се тај процес касније наставио. Као несумњив доказ христијанизације узимају се најстарије сачуване историјске потврде о хришћанским именима код Срба (између 870. и 874), што, наравно, не мора бити обавезни знак христијанизације, нити искључује могућност да су неки раније покрштени Срби могли чувати словенска имена.

Почетак словенских сеоба значио је почетну фазу раскида са једном културом, укључујући и њену спиритуалну компоненту, и приближавање другој, која се умногоме разликовала од словенске културе. Тај процес су подстицали многи чиниоци - друштвени, политички, економски и други - а међу њима су важно место имали и религијски чиниоци. Религија Словена до њихових интензивнијих контаката са развијенијим цивилизацијама била је политеистичка, вероватно са елементима хенотеизма (хијерархијско наређивање једног божанства другима), што је, у ствари, облик напуштања политеизма и приближавања монотеизму. Уласком у круг хришћанске цивилизације Словени су могли да приме изузетно богато културно наслеђе, оплемењујући га властитим, али то примање није ишло без одрицања: стара религија и укупан поглед на свет принципски су били неспојиви са хришћанством и морали су бити напуштени. То је, разуме се, био дуготрајан и болан процес који, фактички, никада није сасвим завршен јер су се паганска веровања и обичаји, макар и у траговима, сачували код појединих словенских народа до наших дана, често у мање или више успешно христијанизованом облику.

sokolica · Upućeni član

Међутим, за словенске културе примање хришћанства имало је и једну посебну далекосежну последицу:

поделу хришћанске културе између два хришћанска цивилизацијска круга - источног и западног. Та подела је почела улажењем појединих словенских племена у сферу Западног римског царства (срушено 476. године наше ере) или источног, Византијског царства (које је трајало још готово хиљаду година - до 1453. године), а дефинитивно је продубљена стварањем западне, римокатоличке цркве 1054. године, односно поделом хришћанске цркве на два њена главна дела - православни и римокатолички. Уосталом и сви каснији важнији догађаји из историје једне или друге цркве увек су остављали последице и на ширем културном плану, као што је то, на пример, случај са хуситским покретом код Чеха у XIV и XV веку, а у XV веку са протестантским покретом код Словенаца, лутеранством код Лужичких Срба, калвинизмом у источној Словачкој, делу Пољске и Белорусије, или унијатством које је наметнуто делу православног становништва Украјине (на сабору у Бресту 1596. године, до укидања унијатске цркве на сабору у Лавову 1946. године, и покушајима њеног обнављања од почетка деведесетих година XX века), са расколништвом у Русији у XVII веку итд.

За Словене су културне тековине хришћанства биле огромне, а међу њима је од посебног значаја била писменост. Не постоје довољно поуздани докази да су Словени пре примања хришћанства имали своје писмо. Највероватније га нису имали него су користили рабоше и друге мнемотехничке или магијске знакове, док нису упознали писма развијенијих цивилизација. Дошавши у додир са грчким и латинским писмом, Словени су их несумњиво несистематски користили (разуме се, само они међу Словенима који су тим писмима мање или више владали) за кратке записе словенских речи када је то било потребно (нпр. лична имена, молитве и друго).

Данас Словени користе ћирилицу и латиницу, тачније неколико врста ћирилице и латинице (в. одељак о словенским писмима). И латиница и ћирилица настале су (у различито време) са већим (латиница) или мањим (ћирилица) ослонцем на грчки алфабет, а он је настао од феничанског писма. Писмо сваког словенског књижевног језика има своју историју, тј. данашња писма нису настала непосредно од грчког алфабета. Најстарије словенско писмо је глагољица. Данас је у славистици скоро сасвим напуштено мишљење да је ћирилица старија од глагољице. Глагољицу су створили Константин (у монаштву Ћирило) и Методије (световно име Методија није поуздано утврђено) 6363. године од стварања света (податак црнорисца, тј. монаха Храбра). Ако је Храбар годину навео према византијском рачунању времена, то је 855. година н. е., а ако је 6363. година дата према александријском рачунању времена, онда је то 863. година н. е. Обично се узима овај други податак као вероватнији.

НАПОМЕНА. - Према александријском рачунању времена година рођења Исуса Христа је 5500. година од стварања света, а према византијском рачунању времена то је 5508. година (у неким случајевима једна година се додаје или одузима). Дакле, од године 6363. треба одузети 5500, или 5508 да би се утврдила година н. е. догађаја о којем је реч.

Има и других индиција да су Солунска браћа створила или почела да стварају словенско писмо и пре него што им је 863. године са највишег места у Византијском царству поверена важна мисија међу Словенима у Великој Моравској. Поред осталог, тешко је објаснити како би иначе, упркос добром познавању словенског језика, посебно Методијевом, и изузетној Константиновој учености и познавању многих језика и писама, Солунска браћа успела да у року од приближно годину дана створе ново писмо и преведу са грчког на словенски најнужније богослужбене књиге (в. одељак о старословенском језику). Ћирилица, која је највероватније настала у источној Бугарској после прогона Ћирилових и Методијевих ученика из Велике Моравске крајем IX века и која је много година касније добила име у част Ћирила, постепено је истиснула глагољицу из употребе на скоро целом простору на којем је ћирилица и данас једино писмо. (Нема поузданих података да су Срби икада користили глагољицу.)

У Русији је 1708. године, одлуком Петра I (која је почела да се примењује од 1710), црквенословенска ћирилица реформисана, и та њена модернија варијанта, која је названа грађанском азбуком (за разлику од црквене), послужила је као основа за стварање свих савремених ћирилица: белоруске, бугарске, македонске, руске, русинске, српске и више ћириличких писама несловенских народа некадашњег Совјетског Савеза.

Словенска писма припадају гласовном (фонографском) типу писма. У таквом типу писма слово има функцију да означава или да учествује у означавању гласа за разлику од слоговног (силабичког) писма, каква су, на пример, и данас два јапанска писма (хирагана и катакана), или писмо санскрита деванагари, у којем се знак односи на посебан слог; или појмовног (идеографског) писма, какво је, на пример, кинеско, у којем се знак односи на посебан појам; или сликовног (пиктографског) писма, на пример у култури неких народа Сибира, где знак има облик мање или више устаљене слике или цртежа, односећи се на извесну типизирану ситуацију (лов, рат, путовање итд.), због чега то и није писмо у правном смислу речи. Идеограми су ипак доста присутни у савременим културама са гласовним писмима, јер су цифре (нпр. 1,2,3...) фактички идеограми, као што су то и неки други знакови (нпр. х, у - за непознату величину и сл.), а срећу се и знакови пиктографске природе (нпр. саобраћајни знакови који обавештавају о близини школе, ресторана, телефона итд.), па и елементи слоговног писма (нпр. руска слова Е, Ё, Я, Ю употребљавају се и за обележавање слогова /је/, /јо/, /ја/, /ју/ итд.).

Примањем хришћанства и писмености, а упоредо са тим је ишло стварање и учвршћивање првих словенских држава, Словени су остварили огроман цивилизацијски напредак. То им је омогућило живу и непосредну везу са медитеранским цивилизацијским наслеђем. Велику улогу у томе имало је и стварање словенских књижевних језика, као и преводне и оригиналне књижевности на тим језицима.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Premešteno iz 'Književnosti' Wink

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Uglavnom, ciricom se sluzi preko 40 jezika i na drugom mestu je u svetu po broju jezika koji koriste isto pismo.

Posto se pomalo bavim pismima, cirilicna pisma mogu da se podele na tri grupe: srpsko-makedonsku [samo po slovima koja se koriste, posto je makedonsko citanje malo komplikovanije], rusku [uz dodatak nekih slova za glasove kao sto su: Ü, Ö, Æ itd.] i kavkasku [posto ta grupa jezika ima slozeniji fond glasova].

Skoro sva slova cirilice se jednako citaju u svim jezicima koji je koriste i zbog toga ona spada medju najsavrsenija pisma na svetu. Ne mogu da navedem slican primer osim kanadskih domorodackih silabika, ali oni su novijeg datuma [nastali u XIX veku].