Trg cuda-Violeta Milicevic

prase · Dobro upućeni član

Sasvim obična pesma

...Jer ja te volim obično sasvim
ko što se voli dan koji sviće,
i kad se budim i kada zaspim,
i ne znam kakvo sutra mi biće.

Ne čeznem za rečima opojnim, silnim,
onim što večnosti i beskraju teže.
Ne pričam priče sa srećnim krajem,
nit moji snovi od jave beže.

Ko leptir što ne zna da život njegov
kratak je pred vremenom dugim ljudskim,
i živi od svitanja do sutona srećno,
i ja ću jednom srećna da usnim

jer ja te volim, ustvari, silno,
a naizgled prosto, obično sasvim
kao što volim dan koji sviće
u tvome naručju kada zaspim.

A kada otvorim oči snene,
i san i java jedno mi biće,
jer i nas dvoje smo u dva tela,
ljubavi jedina, jedino biće.

prase · Dobro upućeni član

Sve i da...

Sve i da me nikad ne pogledaš,
zaslepljujuća svetlost tvojih očiju
jedina biće koju vidim.

Radost koju u meni budiš,
sve i da ti nisam draga,
jedina ostaće za kojom čeznem.

Đerdan tvog osmeha,
sve i da se u paramparčad razbije,
jedini je koji bih besnoslovno platila
i kojim bih ovenčala sve svoje dane.

Ambis u koji nezaustavljivo tonem,
sve i da mogu,
jedini je koji ne bih nikada napustila.

Na kraju krajeva,
sve i da se pomirim s tim da te nemam,
zar je to važno?

Kažu: imamo samo ono što smo drugima dali.
Ja sam tebi dala – sebe,
sve i da me nikad ne pogledaš.

prase · Dobro upućeni član

Putevi

Put planina i put reka
I podzemlja i nebesa
Svi su puti
Dodirnuti
Samo jedan nikad nije
Samo jedan nikad neće
Put što vodi od tvoga srca
Do predela moje sreće.

Put gradova i put sela
Zar nijednog nema mosta
Gle!...
Poslednja nit sad puca
Od tvog dalana do mog tela
Od mog tela do tvog srca
Svi su puti
Prekinuti
Samo jedna staza osta
Sva prašnjava izbledela
Na kojoj sam tebe srela

Otvoreni put ka smrti.

prase · Dobro upućeni član

U osvit zore

U osvit zore, dok spava reka,
polje i mrak kamenim snom,
poći ću negde, negde daleko
za mekom travom i pogledom.

Želeću jutra tvoga zoru,
onu što sviće u tvojoj želji,
i žarke ptice blistava pera
da život bude sjajniji, belji.

Želeću da stignem na kraj sveta,
tamo gde krajeva nema više,
gde nema tame, gde svetlost živi
i gde na ljubav sve miriše.

Tebi ću reći, i nikom drugom,
kuda ću poći kad zaspi mrak,
kada zasvetli i jače zablista
života moga treptavi zrak.

Tebi ću reći jer ti si moja
tama, i osvit, i svetlost dnevna...
Ka tebi idem, ma kuda išla,
Ljubavi, željo večita, drevna.

prase · Dobro upućeni član

Ni snegovi, ni šaš

Sve to prekrije, ipak, prašina,
i to je tako od davnina:

I zlatni dvorci, i kuće od pruća,
i šarene laže od papira,
i hrast stoletni pokraj reke
u kome ptice su gnezda svile,
i konji vrani u planini,
i usred mora daleke barke,
sve je to samo odsjaj varke
što nem se trajno ponekad čini.

Sve to prekrije, ipak, prašina,
i sve obgrli strasno tišina:

Nečujno teče ponornica,
bez glasa trepere jablanovi,
umorne ćute kazaljke sata,
bez strune zanemi violina,
utihne i škripa ulaznih vrata...
Samo tišine čuje se jeka
vo vjeki vejkov od pamtiveka.

Sve to prekrije, ipak, prašina,
od zemog kala do rajskih visina:

i nezasite i site svega,
i skromni jelek i odore carske,
i raskoš duše i srca prazna,
i adsku tminu i sunca zrake.
Sve to obgrli, ipak, tišina,
i sve je samo odsjaj varke.

Na kraju ostane samo praznina,
jedni ishod svemu čeg ima,
i usred nje sićušno biće
kog stigne nagrada ili kazna...

Sve to prekrije, ipak, prašina,
vo vjeki vjekov, od davnina.

prase · Dobro upućeni član

Дан кад сам те угледала

Сунце се крило иза облака,
ваздух је мирисао на лед,
а људи су уједали.
Пси луталице су тражили уточиште
у људским неисквареним срцима,
а ја сам, обамрла,
као после тешке болести,
изашла на снег
и пошла у сусрет Случају.

Мамило ме је зеленило
коме снег није дозвољавао да се покаже,
мамило ме је сунце
које се устручавало да сија,
и једно срце
које није желело да призна љубав.

А онда сам те угледала.

Осмехнуо си ми се,
а стреле твојих погледа прошле су
кроз ушице девет секира мога опреза.
Радост је, необуздана, заиграла на мојим уснама
и сјај се притајио у угловима очију
имитирајући ондашње сунце.

Посматрала сам те још мало,
а онда сам изашла
из простора, из времена, из себе
на ваздух који је одједном замирисао на пролеће,
на сунце које је пружало своје нежне руке ка мени,
међу људе који су изводили своје псе у шетњу,
тражећи уточиште у нечијим очима.

Разносила сам твоје осмехе
по шинама, по улицама,
по брдима и низбрдицама Белог града.
Шапутала је о њима сањива Ада,
и тајну мог заноса предала Сави,
а Сава, та брбљивица незаустављива
колико сутра ће је олако шапнути
својој радозналој љубави,
свом вечном љубавнику, Дунаву
(већ чујем њихово чаврљање) .

Снег, лед, други људи и пси
нису ни знали
да је дошло пролеће,
а ни ти ниси знао
Колико сам те само волела
тога дана,
када си се само насмејао
и својим осмехом постидео сунце,
тога дана,
када си само проговорио
и својим гласом постидео птице.

Увече, на заласку,
сунце је сијало
као грумен усијаног злата у ноћи.
Моје озеленеле очи више нису могле да гледају
у то сунце-
сунце љубави,
моје незајажљиве уши више нису уживале
у птичјем цвркуту,
након откривања чудесне и опојне музике
твога гласа.

Ја,
тобом пробуђени песник,
могла сам само
да склопим очи и заћутим,
надајући се да ћеш се и ти једном,
кад склопиш своје тамне очи, у тишини,
сетити зеленог сјаја мога ока,
и поново доћи.

Јер сунце љубави увек сија
за све,
али греје, мами и опија
само оне
који су у светлост заљубљени.

12. март 2005.
Једном С (-унц) - у

prase · Dobro upućeni član

МОЈА РУКА НА ТВОМ РАМЕНУ

Заустављам руку на твом рамену
и осећам под прстима
снагу и младост.
Под кожом ти тутњи и риче
хиљаду лавова младих
што славе живот и борбу.

И док, тако златоуст,
мирно изговараш речи
којима освајаш простор
и бришеш време,
знам да
испод црног памука
под мојим прстима
стампедо бизона трчи
и чопор вукова завија.

Моја рука мирује на твом рамену
као камен,
а у јагодицама прстију
лавице се притајиле
и газеле хитре стале.
Вучице се само облизују.

Никад ближи
у веку.
Трен скупљи вијека...

Кад склоним руку са твог рамена,
личићу на обичну пролазницу,
а бићу
гладна вучица,
поносита лавица и
газела заустављена у трку,
иако само трен пре тога
бејах сита, снажна и млада
јер осећах мирисе степе
и слушах рику лавова.

Више не чујем твој глас.
Са привидне удаљености видим
једино твој осмех
који пева своју нему песму.
Свеједно,
златоуст си и кад ћутиш.

Кад склоним руку,
опет ћу бити само жена
која те воли
издалека,
из себе.

Подижем руку са твог рамена
јер истиче време
у коме сам тај додир
могла да назовем случајним
или спонтаним...
И знам,
моја ће рука
заувек
остати прикована
за то раме
као Прометеј
за кавкаску стену.

26.5.2005.
(SPQR)

prase · Dobro upućeni član

Моје чудо

Хајде,
моје чудо,
да ти и ја мало водимо рат -
ти да си краљ, а ја земља :
ти да ме освајаш
стопу по стопу,
део по део,
а мене има изнова много
неосвојене.
И кад се умориш,
да своје тело предаш
мени на власт,
па да земља влада краљем.

Ако изгубиш,
да не изгубиш ме.

Хајде,
моје чудо,
да ти и ја мало водимо мир -
ти да си Бог, а ја небо :
ти да си дозиван, а недозван,
порицан, а непоречен,
свуда присутан.
И кад се нађосмо,
овако освајани, а неосвојени,
завођени, а незаведени,
љубљени, а недољубљени,
на овој земљи,
да се овако вољени, а недовољени
предамо једно другом.

Ако изгубим,
да не изгубим те.

Доста је било кривудања!

Хајде,
моје чудо,
да ти и ја мало водимо - љубав!
Ти да си Човек, а ја Жена.