Laza Kostić

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Među javom i med snom

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.
Srce moje, srce ludo,
sta ti misliš s pletivom?
k'o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Ej, pusto more

Ej, pusto more! Ej, pusti vali!
Ponosni beljci, srcani zdrali!
Vi mi svu moju radost preneste,
I opet zato umorni neste!
Koji je od vas blazeni djoga
Sto j' odn'o morem dragana moga?
Il' nije jedan toliko sretan?
Pena vas bela sve poduzela,
Svi ste ga valjda trkom preneli;
Zato ste besni, konjici beli!
Al' da vas pustim na pleca gojna
Tugu kad draga izgubi vojna,
Taj teret ne bi preneti pregli,
Svi bi k'o janjci morem polegli,
Tuga bi moja u more pala -
Al' bi i mene sobom odzvala!

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Među zvezdama

. . . . . . . . . . . .
Iza sna se tesko prenu.
Mrak je. Gde sam? - al' na tremu
muklim tutnjom odgovara
setalica gluhog doba,
navila je kivna zloba,
te se nikad ne odmara:
Koracanje mog strazara.
Al' me ljuto boli glava-
posle onih svetlih snova,
onih divnih vitezova,
onih slika, onih slava-
ova java!
Nemojte me pitat' sade,
da vam pricam stare jade,
stare jade, nove nade,
sto ih nasa zvezda znade;
vec podjite do javora,
pobratima onog bora,
sto ga stuzi i sasusi
neiskazom veljih muka
Kosovkina bela ruka,
te je njemu ruka mala
grdne jade zavestala;
a kad guslar po njim gudi,
iz javora jade budi,
iz tamnice jadi lete
da se braca jada sete,
da se sete, da ih svete!-
Ja vam ne znam reci vise,
da sto knjiga ova pise,
dok ne prodje ova java,
sto mi sada dodijava,
te se mojih snova setim,
il' dok opet ne poletim.

U pestanskoj tamnici, 1872.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Santa Maria della salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,
sto nasih gora pozalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blazenoj tebi podize dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagresi stvor:
Kajan ti ljubim preciste skute,
Santa Maria della Salute.
Zar nije lepse nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejuci svetsku lepotu
u pep'o spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepse vekovat' u te,
Santa Maria della Salute?
Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve sto je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za cim sam cezn'o, cemu se nad'o,
sve je to davno pep'o i pra',
na ugod zivu pakosti zute,
Santa Maria della Salute.
Trovala me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak necu nikoga klet';
stagod je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je dusi lomilo krilo,
te joj u jeku dusilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!
Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleci ranu,
al' tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?
Ona me glednu. U dusu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, sto iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za cim god ceznu',
jade pa slade, cemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje zude,
-svu vecnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.
Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna vocka sto sad tek zre?
Oh, slatka vocko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni gresne zalute,
Santa Maria della Salute.
Dve u meni pobise sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustase mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.
Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od srece, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
gasnuse zvevde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strasni sud. -
O, svetski slome, o strasni sude,
Santa Maria della Salute!
U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
U dusi bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za sto se mudracki mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.
Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi zelja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluskinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.
U nas je sve k'o u muza i zene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al' nezezene,
strast nam se blazi u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.
A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne pise, to se ne poje,
samo sto dusom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.
A kad mi dodje da prsne glava
o mog zivota hridovit kraj,
najlepsi san mi postace java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz nistavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve ce se zelje tu da probude,
dusine zice sve da progude,
zadivicemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Snove snivam

Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu živim, u snu dišem,
al' ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem.
Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al' su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.
Al' nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Sve što mi je rekla..

Sve što mi je rekla u zvezde sam slivo,
od tih zvezdica sliku sam joj skivo
- ta tako su valjda nekad i skovana
po tom božijem ruvu ta puceta sjajna -
sve sam slici kazo što mi srce taji,
nakitio sam je moji' uzdisaji',
al' za taj su teret zvezde bile male,
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Nakitio sam je željom srca moga,
pustom, teškom željom srca žeđanoga,
al' za taj su teret zvezde
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
nakitio sam je slašću od usana,
blagoslovom rajskim grešnog milovanja,
al' i za taj teret zvezde behu male
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Nakitio sam je kletvama ljubavnim,
kitama žeženim, plamenom krvavim,
nek osete zvezde kako kletve tište,
nek nebu procvile, nek Bogu propište,
kako pate ljudi neka mu se tuže,
što veruju Boga, te ljubavi služe:
ej! al' za taj teret zvezde behu male,
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Sve je mirno, mirna su mu stada,
samo jedna zvezda preko neba pada,
a ja mislim, bolan, iz oka je pala,
što je pri rastanku slika zaplakala.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Santa Maria della Salute

Forgive me, O Holly Mother, I pray
For mourning our mountains, stripped of pine,
Those woods that became, despite our dark day,
Part of Your Mansion, a Holy Shrine,
And, Source of Mercy, forgive, as you may,
This, my earthly sin, this guilt of mine.
Repentant, I kiss the hem of your dress,
O, Maria della Salute, Blessed.

Is it not better to bear Beauty’s weight,
Hold up your arches, solid as rock,
Than to feed the hearths of the world’s hot hate,
Burning to ash the heart and its bark,
Than to sink like a ship, rot at a gate,
Like the devil’s own fir tree or oak?
So much lovelier the eternal rest
O Maria della Salute, Blessed.

Forgive me, O Mother, I’ve borne such hurt,
Much sin I’ve repented and renounced.
All my young heart had dreamed is but naught,
Ripped up by the waking world, denounced.
All that I yearned for, all hope my youth bought,
Crumbled to ashes, dusty accounts,
All in fulfillment of some malign jest,
O, Maria della Salute, Blessed!

Poisons, corruptions have hurt me within,
Yet I’ll injure no man with my curse.
Whate’er I’ve suffered, from lash or snake’s sting,
I’ll have no man bear the blame or worse.
The power that broke this spirit’s bright wing,
Choking its breath as it flew on course,
Sprang from this mad head, this mind of unrest,
O, Maria della Salute, Blessed.

Then my secret nymph stood there at my side.
Oh, such a sight had my eyes ne’er seen!
From the black darkness, a poem in her pride,
Broke dawn’s glory in a dazzling sheen,
Healed in an instant all my wounds beside,
Yet left deeper wound, sharper pain.
Now how could I bear this joy in my breast,
Dear, Maria della Salute, so Blessed?

She looked on my face, and none has yet seen
Such a shine that sparkled from her eyes.
On a frozen landscape the light of that mien
Could warm mountain tops, melt snow and ice.
Now my heart’s every wish was there to glean
Sorrows and sweetness, gall and fresh spice,
Hunger and thirst and the wants of my breast
Eternity be yours for this bequest,
O Maria della Salute, O Blessed!

Was all of this splendor for such as me?
This prize like a miracle mine?
All these golden fruits, now ripe on the tree,
Indeed all for me, in life’s decline?
O rarest fruit, you, so sweet to see,
Why were you not ripe at the harvest time?
Forgive me, for I’m a sinner confessed,
You, Maria della Salute, Blessed.

Two forces struggled for mastery in me,
Mind against heart, against flesh’s yoke,
How long did they fight in this awful way,
Like the tempest against the old oak?
Finally passion grew weak in the fray,
And the grooved brain made its last attack.
You’re the hinge of the mind; you hold it fast,
You, Maria della Salute, Blessed.

My mind consticed, compressed my own heart;
I fled its pleasures, mad in my flight.
Oh, how I fled, so hurt at the start.
Cold rose round my sun and quenchead its light.
Stars darkened, and tears burst from heaven’s part;
‘Twas the world’s end, Judgment’s awful night,
The crack of doom, the world’s trial at the last,
O, Maria della Salute, Blessed.

All broken hearted, my mind scored with fears,
I hold her memory a holy shirine.
Now in later years, whene’er she appears,
It’s as thought God’s face were here, Divine.
Within me the ice of agony thaws;
Throuth her I see; all knowledge is mine.
Why are our wise minds perplexed and distressed,
O Maria della Salute, Blessed?

In sleep she comes, all silent, refusing
The loud rabble-cry of my desire.
When she will speak, the time of her choosing.
At her command she holds strange power,
And all around her, in clouds suffusing,
A heavenly pattern of charming hours.
And my path to her is thus paved and pressed
By Maria della salute, Blessed.

We hold one another as man and wife,
Without unhappiness, without care,
Halcyon days, which no fever of life,
Our passions cooled by heavenly air.
She’s older now, and there is no strife;
The past is as mute as unsaid prayers.
For here my own age is blessed by the best,
By Maria della Salute, Blessed.

For us our children are poems I have made,
Timeless traces of our elation,
A written text, neither sung, nor e ’en said,
Only the soul’s ray’s penetration.
Only two known where the secret is laid,
Rare is heavenly revelation.
It’s what rapturous prophets have expressed,
O Maria della Salute, Blessed.

When the time of my doom comes round at last,
When I break my head ‘gainst life’s jagged stone,
My dream will be born with Death’s rattling brass;
Then I’ll hear ringing cry, "Come home!"
From nothingness into glorious grace,
From limbo to the Heaven’s fult bloom,
To heaven and into her arms so warm.
Then that yearning will rise within my breast,
And my heart-strings will quiver without rest,
And the moving stars in the skies above,
Both the men there and gods will gaze aghast,
We’ll alter the path on which the stars move;
We’ll melt in our warming sun all the frost,
Till the dawn’s red glow lightens every cove,
And all the ghosts are by love obsessed,
Dear Maria della Salute, Blessed!

ex_deda · *28*

Sviđa mi se Snove Snivam.
Čudan Sonnet?
Ti su obično 14 ili 16 linija.

gkukolj · **-tončica-palončica-**

Pesnik - diplomata

Godine 1880. Laza Kostić, znameniti pesnik, dugogodišnji borac za nacionalnu stvar, obrazovani intelektualac koji je govorio šest jezika, nakratko i diplomata, iz Beograda je napisao jednom prijatelju u Novi Sad:
"Molim te, požuri ekspediciju, inače sam u velikoj neprilici. Posle skupštine treba uskoro da pođem u Rusiju, a imaću toliko troškova koliko mi državna kasa neće napiriti. Moram npr. naručiti uniformu budalasto skupocenu, stajaće me 100 dukata, bez toga me neće primiti u Zimskom dvorcu, a zamenjivaću poslanika."
Zahvaljujući bliskoj saradnji s ministarstvom inostranih poslova Jovanom Ristićem, kome je bio sekretar u toku Berlinskog kongresa, Laza Kostić je 6. marta 1880. godine ukazom kneza Milana postavljen za "ugovornog (kontraktualnog) sekretara III klase" u predstavništvo Srbije u Petrogradu. Srbija je dodinu dana pre toga otvorila prvo predstavništvo u Rusiji. Kostić, koji čak nije ni bio državljanin Srbije ( nego Austrougarske) u julu 1880. godine stigao je u Petrograd, gde je odmah postao i "otpravnik poslova", to jest zamenjivao je prvog srpskog poslanika u Rusiji Milisava Protića, koji je otišao na odmor. Za diplomatsku uniformu, koja je u to doba bila obavezna, novac je morao da posudi od Ministarstva inostranih dela, za šta je bila potrebna odluka samog ministra Ristića.
Kostić je s poletom krenuo da obavlja diplomatske poslove u ruskom društvu. Stasit, lep, obrazovan i rečit - brzo je stekao prijatelje i postao omiljen. Međutim, naš pesnik je već dosta navika - koje su se kosile s birokratskim stilom rada - stekao u godinama boemskog života. Ustajao je dockan i u kancelariju išao tek kada bi obavio svoj obred u vidu fizičkih vežbi, obilnog doručka i šetnje. Posvećen "visokoj" politici, mrzeo je da obavlja obične činovničke poslove, poput overe dokumenata, izdavanja pasoša, isplata invalidnina i slično. Svojeglav, ćudljiv, sujetan i nenavikao na hijerarhiju, Laza Kostić proveo je vrlo kratko vreme u predstavništvu Srbije. Već u novembru 1880. godine, nakon pada Jovana Ristića s vlasti, novi srpski ministar otkazao je ugovor s novopečenim diplomatskim sekretarom u Petrogradu.
Nakon smene, sledile su nedokazane optužbe i ogovaranje bivših "kolega" oko navodne utaje novca i neprofesionalnog ponašanja. Laza je o tome ironično napisao:
"Iz Beograda je odmah javljeno bečkim novinama da sam pokrao kasu Poslanstva iz kog su nestali dokumenti od presudne važnosti po budućnost i egzistenciju Srbije. U stvari ja nisam primio ni kopejke od poslanika i živeo sam od pozajmica..."
Nakon povratka u Beograd, gde ga više niko neće pitati za novac, gnevnog Kostića sudbina će uputiti ka nekim drugim horizontima, prvo u Crnu Goru, u skužbu kod knjaza Nikole, a kasnije ponovo u Austrougarsku.
Nije poznato šta je uradio sa mukom kupljenom diplomatskom uniformom.
Laza Kostić, povratnik s kratkotrajne diplomatske službe iz Petrograda, napisaće jedan od možda prvih članaka na temu koja će do danas ostati omiljena u novinarstvu i javnosti: ko su diplomate i kako se vodi kadrovska politika Srbije. U tekstu "Naše nove diplomate (1882) Laza će "oplesti" svoje bivše kolege. Po njemu, tadašnji predsednik vlade Milan Piroćanac izvršio je izbor tako da "se vidi da nisu ljudi upotrebljeni radi mesta, nego mesta radi ljudi".
Novi sekretar u Beču "slučajno" je bio brat jednog ministra, poslanik u Rimu (Aberdar) takođe je "rođak" važnog političara, poslanik u Sofiji i generalni konzul u Bukureštu unapređeni su na ta mesta samo zato da se uklone s položaja u ministarstvu, kako bi se otvorila mesta za "ljubimce" . Ovo je verovatno bila mala osveta sujetnog pesnika, nesuđenog diplomate, svom nekadašnjem poslodavcu.

Izvor: "Politikin zabavnik" 3044/2010

PseudoAna · Početnik Domaćeg.de

Разговор са увученом
српском заставом
у мађистрату новосадском

Заставо моја, заставо тројна,
Свијено срце народа бојна,
Зар већ у твојим бојама спава
Црвена крвца и крвца плава?
О чему сниваш кад се не њијаш?
Јел те рођено копље проболо,
Те од белине рођене свијаш
Самртни покров на тело голо?
Заставо моја, заставо тројна,
Свијено срце народа бојна,
О чему сниваш?

Да ли се сећаш векова давних,
Векова давних, часова славних,
Шарени лептир кад си још била,
По лепом врту српске целине
Пролетајући с цвета на цвет?
У сунцу славе шар ти се крила
Дивно прелива,
А ти почива
На цветној ружи душанске силе
Сисајућ из ње занос и свест.
Славан то беше српски лепирак
И српског врта заношљив мирак,
Слава се наша далеко чула,
Чула је за њу источница була,
Чула је за њу, па се докраде,
Под јаглуком јој лепирак паде,
Занесен славом од врта свог.
Була му крила резати стаде
На шаренгаће за дилбер-каде
Меког сараја падишиног.
Да ли се сећаш још и тих дана,
Те црне траге срамотних рана
Срезаним крилом стидљиво скриваш?
Заставо моја, заставо тројна,
Свијено срце народа бојна,
О чему сниваш?

Проблаговала с' у лаком сану
Суморну зиму народног стида,
Ал' већ у теби пролеће грану,
Сарајске чини са тебе скида;
Сунце слободе и крстов значе
Млада ће крила да ти озраче.
И ти се прену из тешке коби,
Чауру ропства крилима проби,
Полете сунцу и крсту свету.
Ал', још у лету,
Стаде те писка, стаде јаук.
Не беху то зраци сунашца златна,
То беше мрежа паука гладна,
Сузама горким бељена, прана,
Народа клана, поисисана,
А усред мреже крсташ паук:
У препреденој големој мрежи,
Српски лепирак – ево га лежи!
Паучином си сапет у крили',
Гмизави паук по теби мили,
Шеће се по твом срцу стрвену,
Сиса ти плаву крв и црвену,
А ти зар живиш, зар очекиваш?
Заставо моја, заставо тројна,
Свијено срце народа бојна,
О чему сниваш?

Ако још има крилатих снова
Испод окова,
Ох, онда сањај облаке црне
Што ће их врели јуже да згрне,
Облаке црне, олује бесне
И муње кресне
И гром и јек;
Вихор да сапон раскине мреже,
Тебе у врте твоје донесе,
Гром да сажеже
Пауку век.
Ил' ако не мо'ш од среће ружне
Замислит, друже, топлоте јужне,
Бујице лужне, вихоре кружне:
А ти бар усни северне стеге,
Мећаве, цичу, сметове, снеге,
Да круне прште на челу живу,
Корице мрзну о сабљу криву,
На крвав порфир да згрије крв!
А камол' крвник у плашту сиву,
А камол' паук, а камол' црв!
Па нек и твоје срце прехладни,
Тек да те паук не једе гладни,
Тек да ми ниси стрвини стрв!