Branko Miljkovic

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

ZAMORENA PESMA

Oni koji imaju svet

Neka misle šta će s njim

Mi imamo samo reči

I divno smo se snašli u toj nemaštini

Utešno je biti zemlja

Ponosno je biti kamen

Premudro je biti vatra

Pobožno je biti ništa

Prljav od suviše opevane šume

Pesnik peva uprkos poeziji

Bez srca, bez nasilja i bez žara

Kao reč koja je prebolela muziku

Sloboda je zastarela

Moje pravo ime čeka da umrem

Ptico iza sunca usred rečenice

Kojom nasilnički ljubimo budućnost

Sve izgore; to je praznik

Poslušni pepeo

Brašno ništavila

Pretvara se

Iza mojih leđa u šugavog psa

Ispred mene u žar pticu

Govori mi istinu iza leđa

Grlice

Ti si pravi naglasak umrle nežnosti

Načini zoru od našeg umora

Miris je vreme koje je posedovao cvet

Al nereč kaže

kasno je

Necvet kaže

noć je

Neptica kaže

plam je

A je kažem nije

Na to ptica opsuje

Cvet kaže, to je pakao

Prava reč se još rodila nije.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Pesma za moj 27. rodjendan

Vise mi nisu potrebne reci,treba mi
vreme,
Vreme je da sunce kaze koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori,a usta
zaneme;
Ko lose zivi zar moze jasno zapevati!

Verovao sam u san i u nepogodu,
U dve noci bio zaljubljen nocu,
Dok jug i sever u istome plodu
Sazrevaju i cvokocu.

Sanjajuci ja sam sve praznike prespavao!
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li:vatru vrati na mesto pravo,
A poljupcu je mesto u paklu.

I hlebovi se pod zemljom skoluju;
Ja bih se zeleo na strani zla tuci;
Pa ipak,po milosti istorije,
Povracajuci i ja cu u raj uci.

Za prijatelje proglasio sam hulje,
Zaljubljene u sve sto peva i skodi.
Dok mi zvezde kolena ne nazulje,
Molicu se poboznoj vodi.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Dok budes pevao

Dok budes pevao ko ce
Tvoje breme da nosi
Dok jedini prkosis
Siromastvu jasnoce

U susret jetkom vocu
I podsmesljivoj rosi
Dok budes pevao ko ce
Tvoje breme da nosi

Putuj pevaj prkosi
Samo te pesma hoce
I noc se tobom ponosi
Ali dok budes pevao ko ce
Tvoje breme da nosi.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Prva ljubavna pesma

Zudim noc lepu kad se sanja
i reci tihe ko bez moci
drhte od snova i zvezdanja
zbog nje kraj mene u toj noci.

I dokle mesec kao zlatno
gnezdo u cvetnom granju blista
a casi slatko nepovratno
klize ko kaplje rose sa lista.

Izneo bih joj svoje srce
i svoju radost i svoju tugu
na dlanu sto sni milovanje
ko toplo srce neznu drugu.

I srce bih joj otvorio
da od neznosti uzdrhte dani
i njen bi lepi pogled bio
u mraku vodoskok zvezdani.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Svest o zaboravu

Nada je baksuz. Vecna noc u krvi
izmisljenom oku slepim zidom preti.
O vatro tamna iza sebe, ko prvi
da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.

Zar znam sta sam znao zar znam sta cu znati:
skelet usamljeni izgubljeno ime
divno uskladjene s prazninom sto pamti
jalovost cveta i jalovost zime.

Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta
sto mami iz mene to sunce i prazninu
pretvara u slavuja, kad razlicit od sveta
predeo me tace i pretvori u prasinu.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Kritika metafore

Dve reci tek da se kazu dodirnu se
I ispare u nepoznato znacenje
Koje s njima nikakve veze nema
Jer u glavi postoji jedna jedina rec
A pesma se pise samo zato
Da ta rec ne bi morala da se kaze
Tako reci jedna drugu uce
Tako reci jedna drugu izmisljaju
Tako reci jedna drugu na zlo navode
I pesma je niz oslepljenih reci
Ali je ljubav njihova sasvim ocigledna
One zive na racun tvoje komotnosti
Sve su lepse sto si nemocniji
A kad iscrpes sve svoje snage kad umres
Ljudi kazu:bogamu kakve je taj pesme pisao
I niko ne sumnja u rec koju nisi rekao.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Prijatelju putniku

Kroz tudje srce vodi pravi put
Ko drugacije putuje nailazi na tamu
O dokle li ce tuzan stici
Taj sto vise nema sta da kaze

Uzalud ucene vatre s visoka cela
Slepac zna kraci put do zore
I predeli nepokretni kao nada
Sricu svoje ime na njegovoj usni

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Epitaf

Ubi me prejaka rec

dreamwalker · ***dragancee***

BRANKO MILJKOVIĆ

Došao je na svet u osmom mesecu trudnoće "trljanjem" koje je jedva preživeo. Neki govore da je prilikom tog rituala i nastale hipoksije i traume došlo do poremećaja osetljivih moždanih struktura čime se objašnjava genije u ovom čoveku. Njegov otac služio je vojsku u Splitu i tamo upoznao devojku srpkinju iz Dalmacije. Kako se tvrdi, devojka je, sa svojom majkom, u trudnoći pošla da traži svog čoveka po Zaplanju gde su je takvu dosta loše dočekali. Kao neželjeno dete, Branko je imao izrazitu potrebu da bude shvaćen, prihvaćen i voljen. Još u ranom detinjstvu pokazivao je interesovanje za knjigu, a najviše ga je privlačila filosofija, pa bi često bio zatečen kako uči razne citate velikih sofista. Rano je počeo da misli o smislu života i smrti, provodeći dosta vremena u kontemplaciji da bi kasnije, u četrnaestoj godini, počeo da piše svoja prva zapažanja i ideje. Kada je upisao Višu mešovitu gimnaziju u Nišu privukao je veliku pažnju kako vršnjaka tako i profesora koji su već tada u njemu nazirali veliki um. Negde u sedamnaestoj godini prvi put izdaje svoje pesme u Niškim listovima, a u isto vreme i gradi svoj prepoznatljiv, karakterističan izgled čoveka u crnom mantilu, crne masne, šešira širokog oboda, bez obzira na vremenske prilike, "navučenog na oči". Još u to vreme govorio je naročito ozbiljno i u svakoj prilici, bez obzira da li je u društvu devojaka i prijatelja ili kakvih najuglednijih ljudi, pokušavao da pokaže svoje znanje i biranim rečima impresionira publiku. 1953. odlazi u Beograd maksimalno se posvetivši filosofiji i poeziji. Već sa prvom zbirkom pesama "Uzalud je budim" dobija izuzetno povoljne kritike i uvršćuje se u najuglednije srpske pesnike. Ipak, njegova skonost ka boemiji činila je često da bez nekog naročitog razloga, tako pripit, omalovažava i ismeva kolege koje mu se zateknu u prilici, da bi se ujutro redovno izvinjavao svima koje je u noći povredio. Često bi dobijao batine od uličnih huligana sa kojima je imao česte svađe kad bi se vraćao iz neke kafane. Uživao je u piću i ženama. Kažu da je njegovom odlasku iz Beograda u Zagreb bila svađa sa Oskarom Davičom oko jedne devojke. U vreme odlaska u Zagreb, Branko govori u pismima prijateljima o nezadovoljstvu i razočaranju koje ga tišti, a tako i gnevu koji oseća prema beogradskim pesničkim i političkim krugovima. Postavlja se pitanje da li je to neraspoloženje, depresija i jasno izražene sklonosti ka samopovređivanju na javnim mestima uticalo na moguću priliku da se Branko iz nekog razloga "skloni sa scene života". On je u noći između 11. i 12. februara 1961. godine nađen obešen u šumi na zagrebačkoj periferiji, a taj je slučaj hrvatska milicija proglasila klasičnim suicidom.

Branko Miljković je pre svega misaoni pesnik. Čega god da se dotakne kao teme pevanja, prožme ga refleksijom. Nema žene, erosa, ljubavi - nema ni ljubavnih pesama. Pesnik obuzet smrću, prazninom i ništavilom. A njih prevazilazi baš poezijom - ona je ispunjavanje praznine. Drugi razlog nepevanja o ljubavi prema ženi leži u pesnikovoj prirodi: on je introverni tip modernog pesnika koji je okrenut poeziji, dakle sebi.

PseudoAna · Početnik Domaćeg.de

Гроб пријатеља

Лежиш у тамној и дубокој
пукотини у времену

Прстима узимам обалу
(нема те међу прстима)

Дрво и његова ноћ
чекају те на обали две зелене вечности

Твој глас сања нешто тешко
у дну камена

Лежиш у тамној и дубокој
пукотини у времену.