:: |
Autor |
Poruka |
Charmed Malo ~ mače ~

 |
Datum registracije: 03 Avg 2004 Poruke: 14625 Mesto: Nije bitno ko je odakle bitno je ko je kakav covek

|
|
Отмени цинизам
Изузетна монографија посвећена истоименом вишедеценијском сталном „Политикином” карикатуристи
Током прошле године, показало се сада, одличне сезоне, објављено је чак неколико збирки карикатура али и капитална монографија „Сликар и карикатуриста Иво Кушанић” (издавач и приређивач Милева Мима Кушанић, аутор историчар уметности Драгица Јовановић), посвећена истоименом вишедеценијском сталном „Политикином” карикатуристи (од 1962. до пензионисања 1977. године као запосленом, а све до 1988. као хонорарном). Монографија је, то тврди потписник ових редова који се, поред других дисциплина, бави и изучавањем историје српске карикатуре и има увид у све до сада објављено на овом пољу, најобимнија, најквалитетнија, најсвеобухватнија, најлуксузнија и, речју, најбоља књига посвећена врхунским дометима српске карикатуре у најмање 160 година њеног овдашњег постојања.
Аутор Драгица Јовановић, историчар уметности, на најстручнији начин све је уклопила у целовито остварење, а своје текстове, сажете, али крајње прецизне и прегледне, подредила је штампаним цртежима и сликама, делимично хронолошки, а делимично тематски организованим, дискретно се стављајући у службу великог карикатуристе и сликара. Ненаметљиво је покојном ликовном уметнику (студирао на две ликовне академије, београдској и загребачкој) препустила да, иако физички одсутан, изван времена, кроз пресек свог опуса, интелигентном читаоцу/гледаоцу сам говори о свом делу.
Књига има 288 страница, тврд повез, заштитни омот, заиста је великог формата (ширина 25, висина 33 цм!), а дизајнер Предраг Јовановић и београдска штампарија „Калиграф”, која је све одштампала у пуном колору на врхунској „кунстдрук” хартији, беспрекорно су обавили свој формално-технички део посла.
Садржај је подељен у шест основних поглавља, односно на детаљну биографију и пет целина у складу са Кушанићевим интересовањима (Новинска карикатура и портрет; Стрип и анимирани филм; Новинска илустрација и илустрација књига; Илустрација у штампи за децу и илустрација дечјих књига, и Уља и пастели). Педесетак репродукованих слика, пејзажа и портрета, о којима су се, без изузетка, само у суперлативима изражавали Љубица Цуца Сокић, Мома Марковић, Момо Капор, Александар Ненадовић, Велизар Зечевић и још многи други познаваоци ликовне уметности, захтевају засебну и детаљну стручну анализу.
Треба ли помињати да до књиге није дошло евентуалним прегалачким истраживачким радом неке стручне институције од националног значаја или финансирањем од стране српског Министарства културе?! Маестрално дело је, захваљујући огромном самопрегору, вишегодишњем систематизовању и строгом одабирању радова, те огромним уложеним приватним новчаним средствима уз немала приватна задуживања, а само из осећаја одговорности према овдашњој култури и свом покојном животном сапутнику, сама објавила удовица једног од наших највећих карикатуриста Милева Мима Кушанић.
Ваљда ни у једној нашој графичкој, а и у било којој другој дисциплини примењене и „чисте” ликовне уметности није постојао такав несразмер између неспорно високих постигнутих резултата, и готово потпуног игнорисања дела и уметника који су их остварили. Уверени да тиме чувају свој углед, овако су се понашали сви који би за њу морали да се старају, и наши историчари уметности и челници институција културе. Уз неке часне повремене изузетке, све смотре, фасцинантни појединачни опуси, конкретна антологијска штампана остварења, изложбе, конкурси и ретке али вансеријске збирке карикатуриста код српских историчара ликовне и примењене уметности – недораслих критичара, већином оптерећених зихераштвом, неупућеношћу, лењошћу, каријеризмом, комплексима, паланачким менталитетом и страхом да тобож не укаљају своје име писањем о карикатури – третирани су само као вашарске атракције за разбибригу, а не као ликовни и друштвени догађаји највишег реда. Веома ретки изузеци бављење пројектима Душана Петричића, Југослава Влаховића...
Домаћи, а још више инострани домети српске карикатуре, незамисливи за остале дисциплине примењене уметности, за разне области стваралаштва које се овде, углавном снагом кланова и (не)формалних интересних група протежирају а њихови минорни интернационални успеси захваљујући агресивном лобирању са лако поткупљивим те слабо образованим и информисаним новинарима лажно представљају и преувеличавају, готово су потпуно прећутани или су тек површно регистровани.
А наши карикатуристи су, заједно са колегама из бивше СФР Југославије, изашавши из оквира локалне средине и одмеравајући се на иностраном „тржишту идеја” преко учешћа на расписиваним специјализованим интернационалним конкурсима карикатуре са колегама из других земаља, од краја педесетих до почетка деведесетих година двадесетог века, статистички гледано, по броју освојених награда током осамдесетих стекли и неколико година одржавали репутацију најнаграђиванијих и најпризнатијих на свету.
На пример, Александар Клас је 1991. ушао у једно издање Гинисове књиге рекорда као карикатуриста који је у током целе познате историје штампе примио највише признања и најразноврснијих конкурсних награда за рад у овој графичкој дисциплини.
Од угледних историчара уметности, српском карикатуром су се током целокупне њене скоро двовековне историје без комплекса повремено интензивније бавили само Павле Васић, Загорка Јанц и Братислав Бата Љубишић. Њихови есеји, осврти на поједине личности, предговори у каталозима и прикази изложби, и данас од колега историчара уметности по инерцији занемарени као мање важни текстови ових бардова, изузеци су који само потврђују правило да је теорија карикатуре незахвална и непрепоручљива работа.
-----------------------------------------------------------
На прсте обе руке…
Управо је Клас парадигматичан пример за однос наше средине према карикатури. Не само што ниједан српски издавач или институција културе њему никада, ни за живота, а ни, ево, годинама после смрти нису одштампали ниједну ауторску збирку карикатура у којој би све претходно наведено било забележено, сачувано за историју српске и светске културе и тиме етаблирано, већ су се до почетка осамдесетих и СВЕ овакве српске књиге заједно, односно збирке карикатура СВИХ наших врхунских уметника карикатуре, од увођења штампе пре више од века и по до данас, дословно могле набројати на прсте обе руке. Своје збирке карикатура никада нису добили ни Милорад Добрић, Фери Павловић, Душан Јовановић, Бета Вукановић, Ђорђе Лобачев, Зуко Џумхур, Димитрије Живадиновић, Слободан Обрадовић, Бранислав Обрадовић, Радослав Зечевић, Никола Рудић, Иван Лучев, Деса Глишић, Милорад Ћирић ...
|
_________________ Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!! |
|
|
|
 |
|
|
Vi ne možete otvarati nove teme u ovom forumu Vi ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Vi ne možete menjati Vaše poruke u ovom forumu Vi ne možete brisati Vaše poruke u ovom forumu Vi ne možete glasati u anketama u ovom forumu Vi ne možete postavljati fajlove u ovom forumu Vi ne možete preuzeti fajlove sa ovog foruma
|
|