Kratke priče

serpentiner · Početnik Domaćeg.de

ŠPANSKA GROZNICA I PISMENOST

TEČA O PISMENOSTI. - Beše mnogo nepismenih pre rata. -Kojeg? - Drugog svetskog. Svaki drugi nepismen. Takva su bila vremena. Teča lista novine. Baba gleda ostatke mog doručka. - Sunce babino, ništa nisi jeo! -Jesam! Baba, jesi li ti pismena? - A, slabo je to. Znam ponešto da pročitam. Nisam išla u školu. - Bežala si iz škole? Babi smešno. - Ne, sunce babino, nisam bežala. Nego ostala siroče. Otac i majka umrli od španjolke. Nije bilo nikog da brine o meni. A škola daleko. Ide baba da pravi pitu gužvaru. Gledam kako odlazi u letnju kuhinju. Teča zaronio u novine. -Tečo, šta je to španjolka? -Španska groznica. Epidemija izbila krajem Prvog svetskog rata. Milioni su umrli od nje. - Meni je i druga baba bila siroče. Išla je u školu samo nekoliko dana. Škola ostala bez učitelja. - I on umro od španjolke? - Ne, ubili ga. Baba ostala nepismena. Teča završava sa novinama. -Šta si se zamislio? - Obe babe su jako pametne, iako su nepismene. A to onda znači da škola nema veze sa pameću. -Bre, breee. Daleko ti ode! Donesi šah, vreme je da odigramo jednu partiju. I ne lupaj mnogo glavu oko pameti i pismenosti, imaćeš kad.

http://priceotecama.blogger.ba/

NEKI NOĆNI VOZOVI (18+)

TEČA O VOZOVIMA. -Ima nečega u noćnim vozovima. Mrak. Kloparanje točkova. Sirena. Škripa kočnica. Zvuk pištaljke. Polasci iz stanica. Putnici. Po pravilu neki čudni ljudi. Noć duga. Ispričaju ti ceo svoj život. Ujutru izađu. I ne vidiš ih nikad više. OSAMDESETE. Neki noćni voz. Većina putnika spava. Dve babe budne. Valjda im san ne dolazi na oči. Pričaju. -Milica se zvaše. Beše taman pred udaju. I venčanicu joj kupili. I onda je sirotica nastradala. Roditelji da svisnu. Sahranili je u njenoj venčanici. Nedugo zatim, pogibe neki momak. Mlad kao rosa. Pade s konja. Još ga nisu oplakali, a nastrada i drugi. U nekoj kafanskoj tuči. I zaređa tako smrt po selu. Ne prođe ni nedelju dana, a ono - nova tragedija. Sve mladi ljudi. - Pa kakvo to zlo beše? - Niko to nikad nije saznao. A neki, opet, tada rekoše : To Milica skuplja svatove. I priziva mlade momke. Za đevere!
Bablja priča me rasanila. Skačem sa sedišta. Izlazim na hodnik. -Idi baba, i ti i tvoje priče! Prozor otvoren. Talasi noćnog vazduha. Sirena voza. Nailazi kondukter. -Momče, ne spava ti se? -Ma! Neke babe pričaju priče strave i užasa! Ništa od spavanja. Smeje se. Odlazi niz hodnik. Vraćam se u kupe. Babe zaćutale. -Baba, nisi ispričala celu priču. Nedostaje kraj. -Sinko to je bila cela priča. To je bio kraj. -Nije,nije. Ili vas dve ne znate kraj? Babe zainteresovane. -Posle nekoliko tragedija, selo se diglo na noge. Pitali neku babu, najstariju, šta da rade. A ona pamtila mnogo toga. I turski zeman. I mnoga zla i pokore. Kaže im baba, za sve je kriva venčanica. Ima da se iskopa, skine i spali. Tako. Ili će zlo nastaviti da hara. Rečeno, učinjeno. Počeše da kopaju. Kad su raskopali, unutra ne nađoše ništa. Osim košulja od onih nastradalih momaka. Babe ne dišu. U predinfarktnom stanju. -Otkud košulje? Šta bi sa Milicom? Ustajem. Otvaram vrata. -Sinko, šta bi sa Milicom? Gasim svetlo u kupeu. - Ona luta po vozovima. Kao što je ovaj. I baca babe kroz prozor. Laku noć.

http://priceotecama.blogger.ba/

KAD NISI POZVAN NA ŽURKU

Pedesete. Skandal potresa zemlju. Jedan pevač se pomerio prilikom izvođenja pesme. Ljudi u neverici. Šta taj hoće? Kakvi su to štetni uticaji po omladinu? Gde to vodi? Ne samo da se pomerio, već je i skinuo mikrofon sa stalka. Šetao po bini. Klečao. Plakao. I na kraju bacio sako u publiku.
Šezdesete. - Pevam otkako je Đorđe bacio sako. Pevam šansone, kancone, rok. Noćima ne spavam. Slušam radio Luksemburg. Beležim note. Tekstove. Posle sve to prenosim orkestru. Na koliko sam samo igranki i čajanki pevao. Broja im se ne zna. Glavni junak ove priče, počeo je da se žali. Divno beše glavni biti, dok ga nisu pročitali. A stvarno je bio popularan. Zvezda. Ne baš Severnjača, ali ipak zvezda. Sudbina ponekad surovo sudi. Zvezda je počela da se gasi. Prijatelji počeli da okreću leđa. - Nisam pozvan na svadbu! Nisam im dovoljno dobar! A bio sam veliki prijatelj i sa mladom i sa mladoženjom. - Zašto se oblačiš? Gde ćeš? -Idem na tu svadbu! - Nepozvan? Nemoj da nas sramotiš, ako Boga znaš! - Ne brini. Znam šta ću da uradim! Malo kasnije. Ulazi u hotel. Svadba traje. Žamor. Zveckanje escajga. Kuckanje čaša. Orkestar na pauzi. Još jednom namešta leptir mašnu. Bela mašna za beli sako. Stavlja ružu u rupicu na reveru. Ulazi u salu. Prilazi bini. Uključuje razglas. - Sledeća pesma je moj poklon za mladence. "Samo jednom se ljubi ...". Peva bez pratnje. Žamor u sali prestaje. " ... sve je ostalo varka ... ". Bubnjar prvi ustaje. Zna on da pevač nije pozvan na svadbu. Ovo je jače od njega. Seda za bubnjeve. Daje ritam. " ... često udes nam grubi, šale zbijati zna." Električna gitara para trenutak tišine. " Zato mislimo na čas, da je to ljubav žarka ..." Proradila i bas gitara. Za njom i saksofon. On peva kao nikada. Natkrilio salu. Zatim i ceo grad. Otišao u neke gornje hemisfere. " ... al' taj žar prodje začas , kao blijeda slika sna! " Završava pesmu. Klanja se. Kreće ka vratima. Za jednim stolom, neka devojka briše suzu. U prolazu, vadi ružu iz revera. Stavlja na njen sto. Zatvara vrata sale za sobom. Ušao kao nezvani gost. Izašao kao džentlmen. Veliki. Pravi. Neponovljivi. Tako je to nekada bilo. Ako mi verujete.

http://priceotecama.blogger.ba/arhiva/2019/01/03/4129273

serpentiner · Početnik Domaćeg.de

NIJE NEGO

TEČA O GLUMCIMA: - Stalno neka galama, u stanu pored nas. Mislili smo da se ljudi svađaju. Posle smo saznali da se tu doselio jedan poznati glumac. Čovek spremao uloge. Na sav glas. OSAMDESETE. Amfiteatar. Koleginica se vrpolji. Profesor prekida predavanje. - Koleginice, da li sam nešto pogrešno rekao? - Niste. Znate, morala bi da idem. A ne bi da dobijem minus. -Sigurno imate neki jak razlog. Negde gori? -Ne gori. Imam generalnu probu, u pozorištu. Sutra je premijera. -Nisam znao da imamo glumice među budućim inženjerima. Idite. Pakuje se. Kolega mi šapuće : Mogla je smisliti bolji izgovor. -Doviđenja! Stigla do vrata. -Koleginice, sačekajte malo. Možete li nam reći neki tekst iz predstave? Publika je tu. Pozornica je tu. Izvolite! -E, sad je ugasila. Rekoh li ti da je trebala smisliti bolji izgovor! Okreće se. Zbunjena. -Šta sam ono htela?... Ja govorim o pozorištu. Sad je drukčije... Sad sam prava glumica, igram s uživanjem, sa zanosom, opijam se na pozornici i osećam da sam divna. A sada, dok živim ovde, ja stalno idem peške, idem i mislim, mislim i osećam kako rastu moje duševne snage... I sada znam, razumem, Kosta, da u našem poslu - bilo da igramo na pozornici ili pišemo - nije glavno slava, sjaj, sve ono o čemu sam sanjala; glavno je da čovek ume podnositi patnju. Da ume nositi svoj krst i verovati. Ja verujem i nije mi tako teško; kad mislim o svom pozivu, ja se ne bojim života! Klanja se. Aplauz. Maestralno. Profesor se zahvaljuje. -Ulepšali ste nam dan! Idite, da ne zakasnite! -Pa, ona stvarno glumi u pozorištu! A ja mislio da folira! Gledam ga. Razmišljam da li da mu kažem. - Sutra je premijera Virdžinije Vulf. A ovo je bio Čehov. Toliko o njenoj glumi.

http://priceotecama.blogger.ba/arhiva/2019/01/13/4131237

KOLEKCIONAR ANTIKVITETA

TEČA O POZNAVANJU STVARI. - Bolje je znati, nego imati. Tako kažu umni ljudi. - Tečo, ja znam da igram šah bolje od tebe, zato i imam tri pešaka viška. I znam i imam. Devedesete. Kolekcionar antikviteta. Priča o rimskim novčićima. O retkim umetničkim slikama. Priča o svemu, ali se nekako uvek vraća na istu temu. Der Rohe. -Možeš li mi proveriti nešto na Internetu? - Samo recite. - Der Rohe. Ludwig Mies Van Der Rohe. -Ko je to? -Dizajner. Arhitekta. Projektovao stolice za Svetsku izložbu u Barseloni. 1929. godine. - Šta vas konkretno zanima? -Razlika između originala i replike. - Ne brinite, prekopaću sve o toj temi. Vidimo se sutra na kafi. Sutradan. Stižem malo ranije. Sad znam sve o Der Rohe stolicama. Znam i ko je prvi seo u njih. Kraljevski par, prilikom dolaska na Expo 1929. Jedino ne razumem toliku kolekcionarsku strast. I toliko veliku želju za znanjem. - Izvinite što kasnim! Zadržao sam se u jednoj poseti. Zamislite, pokušali da mi podvale lažnog Savu Šumanovića! - Mislite, njegovu sliku? Smeje se.Trlja ruke. -Tako je! Tako je! Mene su našli! Nego, jeste li nešto saznali? - O čemu? Malo se pravim blesav. Širi oči. -Kako o čemu? Van Der Rohe? - A, to! Saznao sam. Oči mu sijaju. Nestrpljiv je. Počinjem opis. - Originalna barselonska stolica ima sedamnaest kožnih traka ispod donjeg jastuka. Prekida me. -Znam to. Recite mi kako su trake pričvršćene za okvir? Gori od nestrpljenja. Počinje da mi sviće. Kod nekoga je video tu stolicu. A taj možda ni ne zna šta poseduje. - Recite prvo vi meni, koliko košta originalna stolica? - Sedam hiljada dolara. Možda i malo više. Ispalio je odgovor. Kao iz topa. - A koliko košta replika stolice? - Manje od petsto. Opet brz odgovor. Nema šta. Debelo je u materiji. - Kakav odgovor bi vas obradovao? - Da su trake omotane oko okvira i prošivene. Sad mi je sasvim jasno. To je morao videti uživo. Kod nekoga. Ustajem. Zatežem mu živce. -Krajnje je vreme da krenem. Vidimo se. -Niste mi rekli kako su pričvršćene trake! Nemam srca da ga dalje mučim. -Aluminijumskim zakovicama. Uredno sakrivenim unutar okvira.

http://priceotecama.blogger.ba/arhiva/2019/01/02/4129163

serpentiner · Početnik Domaćeg.de

NIJE NEGO

TEČA O GLUMCIMA: - Stalno neka galama, u stanu pored nas. Mislili smo da se ljudi svađaju. Posle smo saznali da se tu doselio jedan poznati glumac. Čovek spremao uloge. Na sav glas. OSAMDESETE. Amfiteatar. Koleginica se vrpolji. Profesor prekida predavanje. - Koleginice, da li sam nešto pogrešno rekao? - Niste. Znate, morala bi da idem. A ne bi da dobijem minus. -Sigurno imate neki jak razlog. Negde gori? -Ne gori. Imam generalnu probu, u pozorištu. Sutra je premijera. -Nisam znao da imamo glumice među budućim inženjerima. Idite. Pakuje se. Kolega mi šapuće : Mogla je smisliti bolji izgovor. -Doviđenja! Stigla do vrata. -Koleginice, sačekajte malo. Možete li nam reći neki tekst iz predstave? Publika je tu. Pozornica je tu. Izvolite! -E, sad je ugasila. Rekoh li ti da je trebala smisliti bolji izgovor! Okreće se. Zbunjena. -Šta sam ono htela?... Ja govorim o pozorištu. Sad je drukčije... Sad sam prava glumica, igram s uživanjem, sa zanosom, opijam se na pozornici i osećam da sam divna. A sada, dok živim ovde, ja stalno idem peške, idem i mislim, mislim i osećam kako rastu moje duševne snage... I sada znam, razumem, Kosta, da u našem poslu - bilo da igramo na pozornici ili pišemo - nije glavno slava, sjaj, sve ono o čemu sam sanjala; glavno je da čovek ume podnositi patnju. Da ume nositi svoj krst i verovati. Ja verujem i nije mi tako teško; kad mislim o svom pozivu, ja se ne bojim života! Klanja se. Aplauz. Maestralno. Profesor se zahvaljuje. -Ulepšali ste nam dan! Idite, da ne zakasnite! -Pa, ona stvarno glumi u pozorištu! A ja mislio da folira! Gledam ga. Razmišljam da li da mu kažem. - Sutra je premijera Virdžinije Vulf. A ovo je bio Čehov. Toliko o njenoj glumi.

http://priceotecama.blogger.ba/arhiva/2019/01/13/4131237

KOLEKCIONAR ANTIKVITETA

TEČA O POZNAVANJU STVARI. - Bolje je znati, nego imati. Tako kažu umni ljudi. - Tečo, ja znam da igram šah bolje od tebe, zato i imam tri pešaka viška. I znam i imam. Devedesete. Kolekcionar antikviteta. Priča o rimskim novčićima. O retkim umetničkim slikama. Priča o svemu, ali se nekako uvek vraća na istu temu. Der Rohe. -Možeš li mi proveriti nešto na Internetu? - Samo recite. - Der Rohe. Ludwig Mies Van Der Rohe. -Ko je to? -Dizajner. Arhitekta. Projektovao stolice za Svetsku izložbu u Barseloni. 1929. godine. - Šta vas konkretno zanima? -Razlika između originala i replike. - Ne brinite, prekopaću sve o toj temi. Vidimo se sutra na kafi. Sutradan. Stižem malo ranije. Sad znam sve o Der Rohe stolicama. Znam i ko je prvi seo u njih. Kraljevski par, prilikom dolaska na Expo 1929. Jedino ne razumem toliku kolekcionarsku strast. I toliko veliku želju za znanjem. - Izvinite što kasnim! Zadržao sam se u jednoj poseti. Zamislite, pokušali da mi podvale lažnog Savu Šumanovića! - Mislite, njegovu sliku? Smeje se.Trlja ruke. -Tako je! Tako je! Mene su našli! Nego, jeste li nešto saznali? - O čemu? Malo se pravim blesav. Širi oči. -Kako o čemu? Van Der Rohe? - A, to! Saznao sam. Oči mu sijaju. Nestrpljiv je. Počinjem opis. - Originalna barselonska stolica ima sedamnaest kožnih traka ispod donjeg jastuka. Prekida me. -Znam to. Recite mi kako su trake pričvršćene za okvir? Gori od nestrpljenja. Počinje da mi sviće. Kod nekoga je video tu stolicu. A taj možda ni ne zna šta poseduje. - Recite prvo vi meni, koliko košta originalna stolica? - Sedam hiljada dolara. Možda i malo više. Ispalio je odgovor. Kao iz topa. - A koliko košta replika stolice? - Manje od petsto. Opet brz odgovor. Nema šta. Debelo je u materiji. - Kakav odgovor bi vas obradovao? - Da su trake omotane oko okvira i prošivene. Sad mi je sasvim jasno. To je morao videti uživo. Kod nekoga. Ustajem. Zatežem mu živce. -Krajnje je vreme da krenem. Vidimo se. -Niste mi rekli kako su pričvršćene trake! Nemam srca da ga dalje mučim. -Aluminijumskim zakovicama. Uredno sakrivenim unutar okvira.

http://priceotecama.blogger.ba/arhiva/2019/01/02/4129163

serpentiner · Početnik Domaćeg.de

TEČA O INSTINKTU. - Žene imaju razvijeno šesto čulo. Predosete šta bi moglo biti. A i ono što nikako ne bi moglo biti. NA BENZINSKOJ PUMPI. Čekam red. Lepša polovina koncentrisana na policu sa kozmetikom. Iza mene stariji gospodin. Plavojčica za kasom. - Dobar dan. Da li je vaš auto na dvojci? Ne stižem da odgovorim. -Auto je njegov. A on je moj! Nastavlja inspekciju kozmetike. Gospodin me lupka po ramenu. - Mladiću, svaka čast! Ovo ste nečim morali zaslužiti! Sležem ramenima. Napolju smo. -Šta ti bi? Samo je pitala čiji je auto. - Dragi moj, ne pravi se naivan. Nije važno ŠTA je pitala, već KAKO je pitala. Imam ja radar za takve. Isto veče. Na terasi hotela. Par stolova dalje, neka frajlica. Ponekad pogledam u tom pravcu. - Daj mi naočare, da ih obrišem. Briše ih detaljno i pedantno. - Tako. Sad su čiste. Stavlja ih u svoju torbu. -Sad slobodno gledaj gde hoćeš! - Jel taj tvoj radar nekad odmara? Nema odgovora. A i suvišan je.

http://priceotecama.blogger.ba/

serpentiner · Početnik Domaćeg.de

BABA STAMENA prvi deo
Sumrak. Čobani vraćaju stada. Na domak sela, leži preklana ovca. Podigoše uzbunu. Seljaci u strahu. Većaju. - Neko mora otići tamo. Da vidi o čemu se radi. Javlja se dobrovoljac. Nedugo zatim. - Ovca leži blizu onog starog hrasta. Pod hrastom sedi stranac. Neka budala. - Kakav je to stranac? - Ne znam. Nisam pitao. Ne pričam sa budalama. Većaju. Poslaše drugog. - Nešto se dugo zadržao. -Evo ga, ide! Onaj prilazi. -Kakav je to stranac? - Uopšte nije budala, samo je ćutljiv i oprezan. -Sad znamo isto što i do sada! Dosta mi je! Idem ja! Dočekaše i njega. -Ljudi! Pazite se! Stranac je mnogo opasan čovek. Spreman da ubije! Nastade pometnja. - Imamo li junaka da izađe na megdan strancu? Izabraše jednog. Jedva dočekaše da se vrati. - Silan je junak pod onim drvetom. Samo gleda i mršti se. Teško onom ko na njega udari. Zavlada tišina. Ne znaju šta im je činiti. -Baba Stamena, šta ti misliš? Koga da pošaljemo? - Nikoga. Pod onim hrastom sedi nestašan dečak. Ispred sebe drži mutno ogledalo. - Baba Stamena, a ona preklana ovca? - A, to? Nju je preklao nekakav vuk. Verovatno.

serpentiner · Početnik Domaćeg.de

GENETSKI MODIFIKOVANI PRASIĆI
Baba tretura po fiokama. -Da me Bog ubije, ne znam gde sam ostavila čokoladu. Searching. Pretraga završena. Na stolu litar sirupa od maline, kutija keksa, dvesta grama pržene kafe, u zrnu. - Baba, šta će ti to? - Red je da se ponesu darovi, kad se ide u goste. Stvarno jeste. Držali se ljudi reda. A i češće se posećivali. Deca, kao deca. Tamanila lepše čokolade, keksove i slične nezdrave stvari. A neke, manje popularne, mame i bake čuvale po fiokama, ormanima. Do sledeće posete. Kutije čajnih kolutića prelazile kilometre. Etapno. Iz fioke u fioku. Od posete do posete. Nekako nisu bili atraktivni, a i mogli su dugo da stoje. Kraj im je bio kad mast probije kartonsku kutiju. Nije red nositi takav dar. Izbor keksova i nije bio velik. Petit Beure, čajni kolutići, Domaćica. U našem malom mistu, otvorena fabrika keksa. Krenula proizvodnja. Prodaja nije. Gomilaju se zalihe. Neko je kupio lošu tehnologiju. I jeftine licence. I sad se toga treba rešiti. Prodaju keks školama. Za užinu. Školsko dvorište prekriveno keksom. Ne može se jesti, ali je odličan za gađanje. Ubrzo, za užinu opet pašteta i čaj. Med na hlebu i mleko. Keks prodaju na džakove. Prazne magacine. Komšija se dosetio, keksom hrani prasiće. Prasići rastu na očigled. Obožavaju keks. - Komšijini prasići imaju trideset kilograma, a ovi naši kao malo veći zečevi. - Nije ni čudo, kad jedu keks. Prolazi vreme. Fabrika rasprodala zalihe. Prasići gladni. Neće kukuruz. Komšija se hvata za glavu. Ne zna šta da radi. Prasići skiče. - Crkli dabogda! Moraću da odem do prodavnice i kupim kutiju keksa! Samo da prestanu! Dečiji zli jezici u horu. - Kupite im Jaffa keks, sigurno će im se dopasti! I nama jednu kutiju!

http://priceotecama.blogger.ba/arhiva/2019/01/16/4131888

serpentiner · Početnik Domaćeg.de

http://priceotecama.blogger.ba/arhiva/2019/01/18/4132288

Park u centru grada. Klupa u parku. Na klupi tri drugara. - Korzo je skoro prazan. Mrtav grad. Treba negde otići. - Mnogi su otišli na more. Trebali bi i mi. Korektna ideja. Postoji samo jedan mali problem. - Odakle nam pare? - Pare leže svuda, samo ih treba pokupiti. - Pokupi i nama! - Kad ste lenji da se pomerite. Evo, jutros je bilo na radiju, traže berače krastavaca. Dobra zarada. A nije ni daleko, desetak kilometara. Možemo ujutru otići biciklima. Četiri ujutru. Neko lupa na prozor. - Ustaj, idemo u berbu. Još je mračno. Neki hladan letnji vetar. Jeza. - Okrećite pedale, nećemo stići na vreme! - Jel to neko propisao u koliko sati se smeju brati krastavci? - Gde su mladi, tu je i šala! Konačno stižemo. Razdanilo se. - Trebalo bi da je to ovde. Ima nekoga u portirskoj kućici. Neko izlazi. Krmeljiv i raščupan. Ižvakan. - Šta treba momci? - Jel ovo poljoprivredno dobro? - Očigledno. Zeva. - Čuli smo da tražite berače krastavaca. Prekida zevanje. Ostaje sa otvorenim ustima. -Jel vam nije dobro? Pribrao se. - Derani, malo ste poranili. Ti krastavci su tek procvetali. Stižem kući. - Al se neko danas provrednio? Kako to da si ustao pre nas? - Nije mi se spavalo, pa sam malo vozio bicikl. Dvadeset kilometara. - Kafa je gotova. I treba da se baviš nekim sportom. Stara naivna. Stari me gleda ispod oka. Čudan mu taj jutarnji biciklizam. Vrti glavom. Kreće kao maca oko slanine. - Baš dobro što si na raspustu. Možeš malo da se odmoriš. I baviš biciklizmom. - Dobro, de. Pričaću ti drugi put.

serpentiner · Početnik Domaćeg.de

DEFINICIJA VITEZA drugi deo

Sutradan. Na liniji. -Dođi da vidiš Lazin rov! - Ne zanima me. - Ne smeš to propustiti. Ustajem. Linija rovova. Pojedinačnih. Svakakvih. -Od trideset ljudi, nigde nikoga. Gde su se izgubili? Puške su im tu. - Stigao kamion sa doručkom, pored puta su. Vidiš kakvih sve rovova tu ima. Razni modeli. - Moj je sportski, kabriolet, za sedenje. Stavio sam i dasku, kao klupicu. Zaklon napravio od cigala i betona. Dobar pregled. Puškarnica sto dvadeset stepeni. Stižemo do Lazinog. - Au! Pa ovo je bunar! - Dole je još iskopao tunel, vodoravno. Može da legne na dno i da spava. - Nije normalan. Ako se zavuče dole, a zemlja se obruši ... Gde je on sad? - Eno ga u daščari. Zastajem na vratima. Trenutak nelagodnosti. - Šta je? - Puška mi je daleko. Pedeset metara. A nikad je ne ispuštam iz ruke. Ulazimo. Pognuti. Daščara niska. Laza sedi na podu. Naslonio se na zid. Sluša tranzistor. Pojavljuju se otvori na daskama iznad njega. Zvuci cepanja suvog drveta. Bacamo se na pod. Laza skliznuo niz zid. - Napipali su nas! A puške su nam pored rovova. Tačno sam znao! Iverje leti. - Ovo ide sve niže. Priljubili se uz pod. Laza i dalje sluša tranzistor. - Odlepio je. Gasi to budalo! - Ja se nisam ni sa kim svađao. Mene ovaj rat ne zanima. - Reci to ovima što pucaju, a ne nama! Gasi to! Ugasio. Tišina. - Čekaju da krenemo ka rovovima. Videli su da su naši pored kamiona. - Ako su pametni, krenuće u pešadijski napad. Uzeće rovove bez problema. Sa sve oružjem. Tamo nema nikoga. Lazina puška naslonjena na zid. Poluautomatska. Papovka. Pokušavam da je dohvatim. Pada. Udara drugara po glavi. Smeje se. - Mislio sam da me pogodilo! - Ne brini, lepo će ti stajati čvoruga. Idem ja napolje.

http://priceotecama.blogger.ba/

serpentiner · Početnik Domaćeg.de

KRIVO JE MORE prvi deo
Park u centru grada. Klupa u parku. Na klupi tri drugara. - Korzo je skoro prazan. Mrtav grad. Treba negde otići. - Mnogi su otišli na more. Trebali bi i mi. Korektna ideja. Postoji samo jedan mali problem. - Odakle nam pare? - Pare leže svuda, samo ih treba pokupiti. - Pokupi i nama! - Kad ste lenji da se pomerite. Evo, jutros je bilo na radiju, traže berače krastavaca. Dobra zarada. A nije ni daleko, desetak kilometara. Možemo ujutru otići biciklima. Četiri ujutru. Neko lupa na prozor. - Ustaj, idemo u berbu. Još je mračno. Neki hladan letnji vetar. Jeza. - Okrećite pedale, nećemo stići na vreme! - Jel to neko propisao u koliko sati se smeju brati krastavci? - Gde su mladi, tu je i šala! Konačno stižemo. Razdanilo se. - Trebalo bi da je to ovde. Ima nekoga u portirskoj kućici. Neko izlazi. Krmeljiv i raščupan. Ižvakan. - Šta treba momci? - Jel ovo poljoprivredno dobro? - Očigledno. Zeva. - Čuli smo da tražite berače krastavaca. Prekida zevanje. Ostaje sa otvorenim ustima. -Jel vam nije dobro? Pribrao se. - Derani, malo ste poranili. Ti krastavci su tek procvetali. Stižem kući. - Al se neko danas provrednio? Kako to da si ustao pre nas? - Nije mi se spavalo, pa sam malo vozio bicikl. Dvadeset kilometara. - Kafa je gotova. I treba da se baviš nekim sportom. Stara naivna. Stari me gleda ispod oka. Čudan mu taj jutarnji biciklizam. Vrti glavom. Kreće kao maca oko slanine. - Baš dobro što si na raspustu. Možeš malo da se odmoriš. I baviš biciklizmom. - Dobro, de. Pričaću ti drugi put.

http://priceotecama.blogger.ba/arhiva/2019/01/18/4132288

serpentiner · Početnik Domaćeg.de

TEČA O MLADOSTI. Teča pomera svoju figuru. Ostavlja topa nebranjenog. - Kad si mlad, mnogo lako zaključuješ i mnogo brzo odlučuješ. Od drveta ne vidiš šumu. - Možda šumu ne vidim, ali tvog topa vidim. Jedno drvce manje. OSAMDESETE. Oktobarska klasa na pauzi. Većina leži na travi. Jedan petlja nešto oko puške. -Odakle je onaj momak? -Niko živi ne zna. Niti mi njega razumemo, niti on nas. Ne zna srpski, ne zna albanski. -Aslan, pitaj ga nešto na turskom. Pita. Kreće neka konverzacija. Slaba. -Šta kaže? -Priča turskim dijalektom. Pominje karamanlıcu. -On se zove Karamanlica? - Ne, valjda se dijalekt tako zove. Živi na nekoj planini. Nekoliko razbacanih kuća. Nemaju struju. Prvi put je video voz kad je krenuo u vojsku. Jednom ga je stric vodio do prvog naseljenog mesta. U kupovinu. Tada je video automobil. - Šta mislite kako će Karamanlica naći devojku? - Nema baš veliki izbor na toj planini. -Kakva crna devojka? Koja devojka je toliko luda da ode u tu pustoš? Nema nade za njega. - Može odmah u manastir. - Žao mi Karamanlice. Jeste nekako jadan i žalostan, ali je dobar momak. Juče mi je pomogao, kad sam se spetljao sa nameštanjem opreme. -Aslan, pitaj ga kako misli da nađe devojku? Pita. Onaj mu nešto govori. Dugo. Pratimo Aslanov izraz lica. Širi oči, diže obrve. - Nešto mu čudno priča. Klima glavom. Prevodi. -Momci, on ima više iskustava sa devojkama nego svi mi zajedno. Žamor. Neverica. -Laže! -Ili nisi dobro razumeo. -Ili si loše preveo. -Dobro sam ga razumeo. Prvi put se oženio sa četrnaest godina. Otac mu kupio ženu. Drugu ženu je doveo malo pre vojske. Nju je oženio iz ljubavi. Nije kupljena. Obe ga čekaju kod kuće.

http://priceotecama.blogger.ba/

serpentiner · Početnik Domaćeg.de

TEČA O ČISTOTI. - Teška vremena behu. Ljudi postadoše doušnici. Špijuni. Prodane duše. Ukaljaše obraz. -Zašto su to radili? - Da spasu glavu. Da steknu neku korist. Pa najposle, i iz čiste zlobe. Ili zavisti. - Nisu bili kao beli hermelin? -Kakav hermelin? -Onaj što su ga, početkom proleća, nanjušili lovački psi. Bežao je po snegu. Stigao do blata. Napred blato, iza njega psi. Nije hteo da uprlja krzno. Ubili su ga. Teča trlja oko. - A bre, dete! Rasplaka me! Al dobra ti ta priča!

http://priceotecama.blogger.ba/arhiva/2019/01/21/4132768

serpentiner · Početnik Domaćeg.de

http://priceotecama.blogger.ba/arhiva/2019/01/26/4133788