rade drainac

rastko3 · Početnik Domaćeg.de

ima li ko njegovih pesama!!!!!!!!!!!

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

Rodni breg

Na peskovitoj padini nišu se tuje;
Pod njima bujni mravinjaci,
Često, ovuda, nečujni koraci
Gluvih noći do kolena gaze,
A koji put, kad dunu oluje,
Zelenom dolinom, sve do planinskog ždrela,
Glas neke kobne ptice zoru pomračuje.

Neki krupan, crveni cvet
Raste ispod mrkih senika,
Kao kandila šumskom bogu.
Sa tog sam brega, davno, odlutao u svet,
Te ne znam dal i još u kojoj brezi
živi slika
Mog prozeblog detinjstva,
Svetačkih i bosih nogu?...

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

Klasične strofe

Bio bi mi potreban razmak od sto leta
Da saznam kakvim sam strahotama savremenik bio.
Šta je propast Mikene pod kojom limun cveta,
Pad Troje i rušenje Pergama,
Iza čijih se zidina krvavi Danajac krio?
Ne prokunite me ako me vidite sama
Gde hodam daleko od ljudi
Drumovima uz koje glogovi procvetaše!
I neka vas ništa ne začudi
Vidite li me zagledanost u zvezdano nebo
S ove crne zemlje naše!

O bolje, bolje uopšte da se nisam rodio
Pre no što svetom minu zli vetrovi ljudske krvi!
Bio bih tako srećnik prvi
Koji se od svoje sudbine sakrio
U vatrenu volju bogova koji se javljaju samo
Kad žele do u beskraj da otkriju svoja čuda.
Ali ko zna od nas zašto se rađamo i kuda lutamo.
U najvećem bolu sveta, nemi kao Buda?

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

NAŠA LJUBAV

Noć me ta u mladosti stiže,

Pa mi u srcu spava da ne ozebe!

Videste li pseto koje čovek tera od sebe,

A ono mu i dalje ruke liže?

Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.

Kada se osamim zaogrne me ogrtačem snova.

I mada mi davno reče sve,

Uvek je za me nova.

Danima se koljemo kao hijene

I jedno u drugom vidimo kugu,

A opet... izvan te kobne žene

U mojoj duši nema mesta za drugu.

Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo,

I već sam od toga kao mesec žut,

Pa se opet neobjašnjivo sastanemo

Da zajedno produžimo put.

Ne znam više da li je to ljubav,

Ili zagonetni čulni mrak;

Znam samo da bih se bez nje razbio kao splav

O rečni brzak.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Epitaf na mome grobu

Prijatelji, izvršite pesnikovu poslednju volju,
Kad me sa đubretom na jutarnjim ulicama smetlari mrtvog pokupe
Ne recite "Bog da prosti!"
Jer ja sam prosio za koru hleba i Bogu pokazivao tabane i pete
U rupu za mrtvu paščad strpajte moje kosti
- Tako će pravedno biti sahranjeno dobro dete.
Ne žalite me: ja sam za života kao plačna vrba proplakao za sobom
Moje je sve u ovom testamentu što danas pišem:
Ako jedna gospa bude želela da spava naporedo s mojim grobom
Okrenite joj glavu ka mome srcu
Više moje glave ni ploče ni poprsja,
Kad budem silazio niz stepenice pakla ili neba
Ne treba časti skitaču
Koji je celim životom žudeo samo čašicu ljubavi i koru hleba.

Užarenom iglom po mojoj koži zapišite ove reči:
"Spavaj prvi put mirno, druže Drainče
Veliki naš putniče"
I ništa više!

nastasenjka · **~daydreaming~**

Bandit il pesnik

Priznajem da sam idiot i genije bio
I da su mi dani prošli nakrivljeni kao toranj u Pizi.
Zato se žurim u krčmu kao u operacionu salu.
Pa neka! 15.000.000 građana ove zemlje
Ako me ne upoznaju po poeziji upamtiće
Me po Skandalu.

I ni briga me nije
Što u dnu srčane aorte kroz dugu jesenju noć
Pesnik sa banditom boj bije!

nastasenjka · **~daydreaming~**

Ljubav, Marija

Nije u pitanju providna tajna koju verglaju jevanđelja:
Ljubi svet!
U meni je ogledalo svih ljubavi.
I nije stvar u tome da li sam nov ili star,
No uzbuna bela kao cvet:
Postići harmoniju čije se munje ukrštaju preko našeg neba.

Ovde sve poetike poniru kao ljubičaste magle:
Kada će jednom potonuti tiranije
I sutonima svih ljudskih beda zarđati noževi naših snova?

Svirepu stvarnost dočarati u ovoj niziji,
U kojoj ljudske baruštine truju sve horizonte.
I ovde moja vera krvari kao rana!
I sve sumnje lice na otkačene revolvere!

Smej se!
Plači!
Često te komedije prevazilaze razum:
Život nam dajte!

Crvena čeljust budućnosti galvanizuje mi mozak.
Nek struje vode!
Nek se raduju putnici!
I nek bude blagoslovena zemlja što miriše na gnoj!
Iz naših vrtoglavica dunuće orkani:
Budalo! šta imas od beskonačnosti?

Kao prasnike ruža vetrovi će doneti daleka buđenja.
Zašto onda da budemo tesni kao grobnice?
Želiš Semiramidine vrtova koji se njišu između neba i zemlje,
Između svih pojmova o snu i javi,
I kao upaljen kreč muči te jedini san
Da se udaviš u belini života...

Na ovim drumovima, drugovi, u ljubavima tražimo isceljenje.
Hej, budućnosti! Ako zaista nikada ne umireš,
U maramicu pretvori moje bdenje
Srce da mi ne prozebe!
Kao da hodam između upaljenih jablanova.
Na jednoj sam obali crvenoj kao koral.
Nemoguće je zamisliti budućnost izvan oblika beskrajne dobrote.
Meke kao trava.
Na ovom drumu jedino sigurno koračamo ka ženi.
Znam da će me jutro onesvestiti u proplanku njene kose.
Neka bude!
Ni jedno stablo ne šumi tako kao lišće naše krvi.

Mužastven kao zemlja, iz mene se dime krateri ljubavi.
Ako je ogledalo duša, ja bih na tvojoj koži napisao samo jednu reč:
Podlac!
Sve tvoje snove bih dao za šaku skakavaca.
Bezumnice!
Kad meso govori otvori usta kao mastan molitvenik.
Ne vidim ti dušu ali ti truli zubi potsećaju na oronuli peščar.
Tvoji plašljivi snovi o bogu liče na štenaru.
Jezik ti je stub izdajstva.
Slobodno priđi!
Priđi javno!
Hodnici ljubavi su najtrijumfalnije kapije.

Što ubuduće da stvaramo jezuitskim misterijama?
Mesnati nož u utrobi žene najlepši je cvet
I sve zaslepljujuće energije protiču kroz mokraćni kanal.
U tebi se zaledile vekovne naslage zabluda.
Kad prilaziš meni govoriš o anđelima.
Neka plove zvezdane eskadrile!
Pljuni u plastron mesečine!
Pusti da spavaju religiozne vrline!
I neka tvoje ubeđenje bude čvrsto kao neophodnost irigatora!

Pogledaj kako kiše ljube zemlju,
Kako je snegovi pokrivaju!
Pogledaj kako se lišće priljubljuje uz oblake
I u belom cvetu kako spokojno spava leptir.
Drugovi!
Telom i ekstazama pokrijmo ljubav i korake.

Treba jednom srušiti kulu stida,
Koju sagradiše senilni starci i koju nazivaju:
Moral.
Moral je konj koji je crkao na Maratonskim trkama.
Nad glečerima oblaka danas lete avioni.
Radiotelegrafija pokreće lokomotive,
Tiraniju neba ustrelio je brzometni top.
Zašto onda da ne lipše pop
I njegov moral?
Svuda gde ima ljudi moral bi mogao da teče dijamantskim mlazovima sunca
I svuda gde se ravnice ljube sa horizontima
Poljubac čovekov bi mogao biti topao kao hleb.
Gde god drumovi zadiru rezovima noža u zemlju
Čovek bi mogao izvojevati prevlast nad plašnjama potsmešljivim.

Jednom bi trebalo zadaviti malodušnost.
Čemu bi inače služila sva naša razmišljanja o svetu i životu.
Čovek biti!
Čovek!
Prostotom srca zaprepastiti kao što mlaz vode sa brega u ponor pada.

Nijedna mudrost nam ne može dočarati lik ljubavne noći u krevetu.
Nepokretne stvari postaju prijateljski simboli.
Ne uzletati u nebo!
Ostaviti tu magiju deci dok im zubi rastu.
Ima li veće dobrote no biti voljen od nepoznatog?
Primati ljubav kao kolajne!
Tako čovek jedino zaboravlja na prolaznost.

Spavati sa svojim požarom u grubim čaršavima
I svake zore pored čaura snova zaticati gomilu mesa i splet nerava.
S večeri gledati kako se podiže most na Savi,
Crven kao duga!
Pod njim se obale stapaju u poljubac,
I ja se tako stapam mostom nade sa Marijom.

Marija!
Pod nama gori zemlja!
Nebo plamti više nas!
U ovoj noći su tvoja usta kao izvor!
U ovoj noći najmirisnije trave su tvoje kose!
U ovoj noći jedino žubori tvoja krv!
Marija!
Ugasi lampu...
Marija! lete kantaride.
U ogledalu tvoja košulja spava.
Marija! zašto me srce boli?
I zašto ti je koža strašno žuta kao spržena trava?

Obećavam ti da neću piti!
Marija! sve se vino na čaršav tvoje duše proli!
Obećavam ti... picu iz tvog srca,
Da me nikad više glava ne zaboli.

Živim samo za ljubav i njenu zastavu visoko držim u ruci.
Svih sam se mudrosti napio samo za taj pojam.
Kao besno pseto gotov sam svakog da ujedem za srce,
Jer nijedna rana lepše ne cveta na drugom delu tela.

Marija!
Reči su mrtve čaure lišća što sa jasika pada u oktobarske dane.
Samo reč ljubav gori kao sveta vatra koja se nikada ne gasi.
Buktinja je ta na mojim grudima
Ja ću od nje sagoreti, Marija!
Ja ću od nje umreti, Marija!
Ljubav, Marija!
Njom se oprašta na giljotini!
U ime njeno nož se uvlači u korice!
Ona ulepšava drumove i za nju se podižu balkoni!
Ona procvetava vrtove Sevilje
I za nju su grmeli topovi Oktobarske revolucije.

Ljubav, Marija!
Ona je stvorila zastave koje se čuvaju kao relikvije
I zbog toga je crvene boje!
I ja sam zbog nje u tvoje meso zario srce.
Ljubav, Marija!
Ljubav!
Ljubav!

Zašto putuju brodovi?
Zašto se u nebo nebo dižu balkoni?
Kuda to hukte zmijski vozovi?
I za koga cvetaju beladonije?
O, Marija! Šta briše sve naše podlosti,
Prevazilazeći i agonije?

Veliki moj druže!
Samo su na ovom svetu božanski putevi ljubavi
I zbog toga toplo sanjam život kao na zvezdama.
Samo zbog toga sam gotov da se udavim u svačijoj suzi
I nikad da ne budem ništa,
Da isčeznem o pepelu njenog opraštanja.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Meditacija bez komentara

Intermeco:
Staru armiju na javanskoj gitari večito je u to doba svirao sused moj.
Nikad neću zaboraviti sećanja na dragu u zavesama jesenjeg mraka
Godine 1926.
Na četvrtom spratu u ulici Svetoga Žaka.

*

Bože moj! toliko svirepe proze za bledu šaku poezije!
- Eto: duša me košta 3 dinara, nova sveska kriminalne biblioteke,
Prvi kiosk, desno, do gradskog pisoara.

*

Uvek se pekli tople lebove kada sam u ponoć prolezio ulicom,
Leb! moje poezije najgori ideal!
Kada ću jednom sit, sit od ljubavi, sit od poezije i plavetnila okeana
Na platnenoj stolici preći Panamski Kanal?
Nikad, lutalico, druže!
Smrt ima samo četiri slova:
Zavesa pada između života i mojih snova...

*

Ehej! putniče, brate! što sladunjavo srce nosiš za jedan ženski žipon,
Upamti da je beda najbolja nenapisana knjiga!
Stoga ni jedan moj dah sa tugom ne zažali dojke u devojke,
No uvek s jutrom odnoseći noć i umrtvljenu strast iz kreveta
Lutah za večnom ljubavlju na četiri strane sveta.
I ono što me bolelo ne beše samo život moj kao piratski brod;
Pa verujem fanatično u pogano srce svoje.
Ma koliko katastrofa! postoji jedna božanska polusfera u mome bolu
Kao mesečev luk na osamljenom jarbolu.

Beatrica · Odomaćeni član

Nirvana

Šumne noći ko javori sinji
Tamom grobnom leže mi na dlanu.
Bolestan sam mnogo, mnogo:
Jedinu zvezdu u ovoj pustinji
Vidim svoju ranu.

Pritisla me stidna žalost
Ko olovna ploča
Nigde jedan vedar dan.
Slomila me tužna malaksalost
Na ljubav, život i san.

Da mi je samo u rodni kraj da odem što pre
I umrem tamo
Zaboravljajući sve.

Pa kad me put groblja ponesu volujska kola
Kao nekad u mladosti
Nada mnom da zaplaču od istinskog bola
Bele breze tužne od starosti.

To su zadnji snovi u noćima šumnim ko javori
sinji
Otvoreni kao rane
Koje u ovoj pustinji
Gnojem kaplju na protekle dane.

Beatrica · Odomaćeni član

Rade Drainac

Pesnik, apaš i profet,
Don Kihot, poročni ljubavnik i stihotvorac kakvog
ova zemlja čula nije,
Karnevalski princ, vagabunda oko čije glave
petrolejska lampa sja:

Eto to sam ja!

Pijanac, kockar, ali nežan brat,
Prijatelj što u srcu čuva Orionska Sazvežđa,
Slabi igrač na konopcu morala, ali zato izvrstan
ironičar i pljuvač,
Na stolu kao supa ljubav je moja sva:
Eto to sam ja!

Neprijatelj Akademija, Crkava i Muzeja,
Pobornik trgova i pisoara,
Dirigent telegrafskih žica iznad bolnica i bordela,
U hajdučkom liku sa lavovska oka dva:
Eto to sam ja!

Tigar i ovca,
Žongler što nožem u srce gađa,
Rapsod kome domovina na čelo nije udarila prosvetni
žig,
Pesnik krvave istine i čovekovog prava;
Upamtite:
To sam ja!

Beatrica · Odomaćeni član

Erotikon

Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.

Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec
i tugu ostavljam pod prozorima izgubljenih žena.

Dao bih sve a ništa nemam.
Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.

U aprilske noći ja sam mesečar pijani
od meseca punog duša mi se žuti
u čežnju cvetova rani.

A kad usnim
plašim se da me ne sahrani
vizija neke žene i tamni sobni kuti.

... Čudni su aprilski dani...

Izgubio sam pojam vremena na plavom krugu neba,
na dlanu bore ocrtavaju pređene puteve.
na ogledalu spazih jesen i lišće u jezeru očiju.

Ne plačem:
oko mene šume besmrtne strofe ljubavi.

Još jednu pesmu,
mala rađajuća ptica sutra će me natpevati
i ja ću utonuti u crne šume prolaznosti...

Beatrica · Odomaćeni član

Meteori tuge

Sutra jesenjim šinama sa čežnjom mrtvom za
ljubav i stihove
Opet ću poći umoran od sudbine i gladan kao pas!

Teturajući gradovima i vremenom
Pozdraviću svaku zoru što bedu otkucava u beo
mesec kao u stari gong.

Tako tužan životopis da se stvori,
Jadni moj pesniče,
Danas kad krv tvoja umesto tebe govori!

Oh, kako je simbolično moj život označen
truležima tuberkoloznog novembra!
Zvukom sa staroga klavsena boli me ta senka
skitničke mladosti moje,
U meni nedostižna tuga peva nevinom belinom
snežnoga decembra.
U jutro kad izdahnem sa čime ću se besmrtno vezati?
Ne valjda sa poezijom jednoga neurastenika kao
gradske svetiljke zanihane na mrazu?

Kad ovako mislim život mi biva neprohodna šuma
iz koje srce moje laje kao farmerski pas
iz stepe na mesec žut...

Odista! toliko modrih zvezda na bolnim zavesama
osamljene noći...
Čegarski život ulazi u mrak kao crni voz u beskonačni tunel!

Druže, čujete li me?
Umire jedno dete: -
Noćas, raskošno, u daleki okean padaju blistavi meteori
Sa moje životne komete.