DR LjUBINKO BUDEČ: MLADI NOVINAR “MLADE BOKE”

Vladika Rufim · Početnik Domaćeg.de

"Dan", 15. i 16. avgust 2006.

DR LjUBINKO BUDEČ: MLADI NOVINAR “MLADE BOKE”

~ ”Mlada Boka”, list USAO (Ujedinjenog saveza antifašističke omladine) Boke, izlazio je jednom mjesečno. Prvi broj štampan je u decembru 1944. pod uredništvom Voja Brinića i Ljubinka Budeča

Švajcarci opčinjeni partizanima

Dr Ljubinko-Ljubo Budeč, ljekar za očne bolesti, bavio se i medicinskom genetikom. Odbranio je doktorsku disertaciju o nasljednom oboljenju pozadine oka pod naslovom: “Doprinos izučavanju retinopatije pigmentoze u Crnoj Gori”. Budeč je bio svestrano obrazovan intelektualac. Za moto objavljene monografije, disertacije (Medicinski zapisi broj 35, 1979.) uzeo je stih iz Gorskog vijenca:

Čvor ne treba na pravu mladiku;
što će luna na krst stradanija,
što l`bjela suncu na zjenicu

U ocjeni njegove disertacije, profesor Medicinskog fakulteta u Zagrebu Krešimir Čupak piše: “Ova doktorska disertacija svojom obimnošću i orginalnošću za našu sredinu predstavlja bitan doprinos za razvoj medicinske znanosti ne samo u Crnoj Gori nego i čitavoj zemlji. Svojim radom kandidat Budeč pokazuje da se i u manjim centrima može dobro i solidno znanstveno raditi i da tehničke poteškoće ne smiju destimulrati znastvenike koji - koristeći i jednostavnije metode - mogu bitno doprinijeti boljitku nauke, a time i zdravlja u našim krajevima”.

Susret u Meljinama

U korpusnu bolnicu u Meljinama (Herceg Novi) došla su tri švajcarska ljekara i laborantkinja: dr Gvido Piderman, dr Pavle Parini, dr Avgust Matej i njegova sestra Lizelog Matej, laborantkinja, da pomognu ljekarima Vojne bolnice u liječenju ranjenih boraca Jugoslovenske armije.
Budeč je kao saradnik postavio nekoliko pitanja dr Gvidu Pidermanu na koja je ovaj vrlo ljubazno odgovorio (U daljem tekstu, citiramo zapis objavljen u listu “Mlada Boka”).

- Kada ste čuli za borbu u Jugoslaviji i kakva vam je prikazana?
- Još u novembru 1941 g. čuli smo da se u Jugoslaviji vode borbe, ali teško je bilo orijentisati se. U početku je sva borba prikazivana kao borba Draže Mihailovića. Ali, već u decembru 1941 g. doznali smo da se pojedine grupe komunista borbe protiv Njemaca i Talijana.

Napredni ljekari

- Da li ste došli od strane švajcarskog Crvenog krsta?
- Ne. Mi pripadamo švajcarskoj sanitetskoj centrali, koja je osnovana za vrijeme španskog građanskog rata. Pošto je zvanični Crveni krst pomagao Franka, nekoliko naprednih švajcarskih ljekara osnovalo je švajcarsku sanitetsku centralu, koja je imala za cilj pomaganje španskih republikanaca. Ova organizacija je takođe član Centralne internacionalne sanitetske organizacije, čije je sjedište u Parizu.

Kad vide “Tito” odmah pomažu

Organizovali smo pomoć republikancima interniranim u Francuskoj. Među njima nalazio se veliki broj Jugoslovena. Francuski general Ilić, porijeklom Jugosloven, zahvalio nam je iz Pariza na pomoći koju smo pružili internircima. Jugoslovenski general Nikolić koji je i sam bio u ovim logorima rekao mi je da su im naši paketi mnogo pomogli i da bi bez njih stradali od gladi i bolesti. U ovom ratu održavali smo stalno vezu i pomagali francuske i talijanske partizane.
- Kada ste krenuli za Jugoslaviju i da li ste imali poteškoća na putu?
- Morali smo dosta dugo da čekamo dok smo dobili dozvolu od vlade. Krajem oktobra 1944 g. krenuli smo iz “eneve šestorica ljekara i jedna laborantkinja. Put Ženeva-Marselj-Napulj-Bari-Dubrovnik bio je prilično težak, naročit s obzirom na to da smo nosili sanduke sa sanitetskim materijalom. Kroz tek oslobođenu Francusku, gdje je saobraćaj potpuno uništen, bilo bi nam nemoguće prenijeti materijal da na sanducima nije pisalo: “Za Jugoslovensku vojsku maršala Tita”, jer čim bi francuski narod i partizani vidjeli da na sanducima piše “Tito”, odmah bi nam pomogli, često na leđima prenosili sanduke i na sve moguće načine izlazili u susret.
U Bariju smo se prvi put susreli sa Jugoslovenima, gdje smo drugarski primljeni od strane jugoslovenskih ljekara. U Dubrovnik smo stigli 3. novembra 1944. godine.

Hrabri ranjenici

- Vaše mišljenje o partizanskim borcima i njihovom držanju za vrijeme operacije?
-O jugoslovenskim partizanima naročito omladini mogu samo pohvalno da govorim. Kroz sve provijava duh izdržljivosti i svijest slobodnih ljudi. Oni u sebi nose elan i snagu oslobodilačkog rata. Kao primjer navešću samo ova dva slučaja: Dvanaestogodišnji kurir štaba korpusa Živojin Nikolić imao je na nozi ranu od pada s konja. Trebalo je učiniti operaciju i izgledalo je da će se morati amputirati noga. Kad smo mu ovo saopštili bio je impresioniran, ali samo za momenat, a onda je rekao: “Činite kako znate”.
Kad su ga donijeli i položili na operacioni sto, zapjevao je:
“Druže Tito kad ćeš u Rusiju
Pozdravi mi Crvenu Armiju”!

Švajcarci prate borbu

Za vrijeme operacije ustanovljeno je da nogu ne treba kidati. Trebalo je učiniti zaista veliku operaciju, ali noga je spašena. Kad se probudio poslije i kad je vidio da noga nije otkinuta kurir Nikolić bio je sasvim zadovoljan.
Drugi slučaj je Pero Radović iz Kruševca, koji je izgubio obadvije noge ali to mu ne smeta da je uvijek raspoložen i da stalno pjeva.
- Kakvo je mišljenje švajcarskog naroda, a kakvo vaše lično o Narodnooslobodilačkom pokretu?
- Veći dio švajcarskog naroda sa simpatijom prati borbu vaših naroda i shvatio je da je ona i veliki socijalni pokret.
Što se tiče mene lično ja znam da nijedan evropski narod nije toliko propatio, ali nadam se i siguran sam da borba jugoslovenskih partizana nije borba samo za Jugoslaviju već za cijelu Evropu, završio je dr Piderman.

(Kraj)