SONET 1

Onaj slavuj koji celu noc je plako

Za decom - il' možda za draganom vene -

Do nebesa cvili. On liči na mene,

Jer i moja tuga bezmerna je tako.



Svirepa nam sudba sličan udes sprema;

On, usamljen s bolom kao i ja poje.

Ni ja nikog nemam, samo srce svoje,

Mišljah za boginju da samrti nema.



Jer ko bi verov'o - ah ta vera vajna! -

Da dva oka sto su kao sunce sjajna,

Zemljom pretvore se, zemlja da i skrije!



sad znam šta u knjizi sudbine mi piše:

U jadima svojim uviđam sve više -

Da na ovom svetu nista trajno nije!

SONET 2

Ja zamišljen duh koji se trudi,

Da i korake svoje usporava:

pazeć da ona mesta izbegava

Kud peskom stope ostavljaju ljudi.



No, ko drukčiju zaštitu da stvori:

Onu što svet je primetiti neće?

jer u pokretu ugašene sreće -

Spolja se čita što unutra gori.



I uveren sam: brda i šume

obale, reke… sve zna i razume

Moj život koji tajna je za druge.



Puteve divlje nije tražit lako

Al' dođe Amor i počnemo tako:

On i ja o tom razgovore duge.

SONET 3

Život u toku zastajanja nema,

A smrt nam krupnim koracima ide;

Muči me sve što ja do sada vide`,

Još više ono što budućnost sprema.



Ka meni kao sen jedine sreće,

prilaze dani prošlosti sećanja -

i da njih nema, i s njima čekanja -

Ja bih van ovih misli bio veće.



Vraćaju mi se prijatnosti znane

Što jadnom srcu sladile su dane;

u luci vidim brod - lik sreće svoje.



Zamorene su ruke kormilara,

slomljeni jarbol oluja obara,

A svetiljke su ugašene moje!

SONET 4

Što se više približuje meta,

Dan kada se razrešimo zemnog jada -

I brzi bol vremena - bole zada-

Sve vidnije taštine su ovog sveta.



Sebi kažem: rastavlja nas sudba kleta!

O ljubavi ne zborimo više sada.

Zlo života ko sneg dođe i otpada.

Mi ćemo se osobodit svih tereta.



I mir tu je: jer ni nade biti neće -

Nade koja sve nas vara tako večno:

Dušu, osmeh, suze - sve što život kreće!



Mi vidimo da je često zalud muka

Da lečimo ono što je neizlečno

I da zalud uzdiše se, zalud kuka!

SEDAMNAEST VEĆ LETA NEBO RUDI


Sedamnaest već leta nebo rudi

što nikad zgašen od početka gorim,

al' kad se mišlju o svom stanju morim,

osećam usred plama mrazne studi.



Izreka, da se dlaka pre ćudi

menja, je prava; i s čuvstvima sporim

nagnuća Ijudska ne popuste; gorim

čini ih teške koprene hlad hudi.



O jao, kad će onaj dan da svane,

da motreć kako beže moja ljela

iz dugih muka i ognja se selim?



Hoću li ikad videt one dane

kad će se slatki izraz lica sveta

očima svidet baš koliko želim?

ŠTO ĆUTIM


Što ćutim, što je, ako ljubav nije,

Al ako je ljubav, bože što je ona?

Ako je dobra, zašto je zlu sklona,

Ako je zla, zbog čega slatka mi je?



Gorim li od sebe, čemu plač i tužba,

Kriv li sam tome, malo jauk vredi.

O žrtva smrti, slatkoćo u bedi,

Ako vas neću, čemu ste mi družba?



Al ako vas hoću, zdvajat nemam prava,

Suprotni me vetri, kroz šumu i besnoću,

Teraju u čamcu vrh bezdana plava.



Slab razbor i gresi razlog su mi seti,

Tako da neznam sam stvarno što hoću,

Te se znojim zimi a cvokoćem leti.

VI KOJI ZVUKOM RASUTIH RIMA


Vi koji zvukom razasutih rima

slušate uzdah što bje srcu hrana

u prvoj tlapnji mladenačkih dana,

kad delom drugi čovek bijah svima,



različit stil što plače i misao ima

zbog pustih nada i zbog pustih rana,

nadam se da će shvatit kom je znana

iskustvom Ijubav: oprost molim njima.



No svak je dugo, sada dobro vidim,

o meni brbljo i tiho i glasno,

pa sam se sebe često sramim jako;



l plod je mojih tlapnja da se stidim,

i da se kajem, i da spoznam jasno:

kratak je san na svetu htenje svako.