Jutro

~SonicLady~ · ~Smiley~

Jutro. Nema nešto ptica, rekla bih. I one odoše. Ostaju samo one koje neumorno grakću i da, namerno (niko me ne može ubediti u suprotno) doleću i klepeću svojim krilima, kandžama, kljunovima o lim ispred mog prozora. Iš.

Grad je ovo. To jest, predgrađe. Ulica bez ijednog drveta van dvorišta. Verovatno jedina u Novom Sadu koju krasi bandera po samoj sredini. Tužno, pomalo. Umesto slavuja, dobar je i kompjuter. Jutarnja doza ambiental muzike. Enigma i „Sade, dis-moi...“ Neveseo (sadistički?) početak dana. No, obzirom da kod mene nikad ne upali ona stara „po jutru se dan poznaje“ može se reći da je početak obećavajući.

Doručak. Nije mi do jela. Možda se i predomislim. U frižideru pet jaja, margarin, tegla ajvara (domaćeg, moram da reklamiram), nešto malo sira i salame.

„Želite li jaja?“

Nikad neću zaboraviti taj trenutak. Čini mi se, sve dok u mojim plućima ima imalo daha.

Hladno je bilo tog jutra u Somboru. Bejah u telu devojčice od 6-7 godina koja je čvrsto stiskala svoju malu šaku oko bakine. Imale smo jutarnji ritual. Obilazak pijace i prodavnice preko puta, pa pravac park. Kud ćeš veće sreće. Nisam tada primećivala rafove koji su bili prazni, umorne ljude smrknutih lica. Hoću u park!

„Želite li jaja?“

I danas mi odzvanja u ušima. Nestrpljivo sam čekala da uđemo u radnju. Baka je srela svoju prijateljicu te je sporim korakom, tiho i pomalo zabrinutim glasom, pričala nešto. Verovatno o nemirima koji su tada nastupali. Ni danas ne znam. Nestrpljivo sam obigravala oko njih. Sve do... U jednom trenutku, nemirne detinje oči su stale sa svojom igrom i zagledale se u staricu koja je sedela kraj ulaza u prodavnicu. Sedela je na malenoj klupici pokraj pletene korpe s jajima. Umotana u crni, vuneni šal. Tiho, bojažljivim tonom nas je upitala...

„Želite li jaja?“

Približih joj se. Očaj. Beda. Strah. Nemoć. Bol. Nada. Njene umorne oči su to govorile. U njima su se ogledale sve nedaće tih vremena. Bože, toliko jednostavno pitanje. Svakodnevno, gotovo. A u tom trenutku toliko teško... Poziv u pomoć. Ljudi su u žurbi prolazili pored nje, ne osvrćući se. Nebo je bilo sivo kao i njihovi pogledi. „Bako, bako, hajde kupi jaja.“ „Pa zašto, kad ne voliš?“ „Molim te, evo ješću, obećavam. Samo kupi“. Nismo imale mnogo kod sebe. Tek za par komada. Ali bilo mi je dovoljno, samo da se pojavi vedra senka u staričinim očima.

Nije se pojavila. Zahvalna, možda. Vedra, ne. Tek tada sam postala svesna praznine tih tužnih vremena. I to ne samo rafova prodavnice pored parka. Detinju dušu su mučila mnoga pitanja. Ima li unučiće? Hoće li iko drugi stati da kupi jaja ili će baka samo gledati u ljude koji kao da besciljno lutaju? Je li joj hladno? Šta ako se razboli? Uđosmo u prodavnicu. Nigde žive duše.

Sutradan nije bila tu. Ne sećam se da li sam je ikad videla posle. No, njen lik me i sada prati. Mnogo godina kasnije, u drugom gradu, u nekim drugim vremenima.

Ipak ću doručkovati. Jaje. U spomen baki sa tužnim pogledom.

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Jako lepo. Ovo je bilo uživanje čitati. Smile

gkukolj · **-tončica-palončica-**

Djevojko draga, u nedostatku suza, moja je koža naježena. Podsjetila si me u trnu na jednu sličnu priču iz mog vremena, jednog davnog i potpuno drugačijeg vremena, ali svako vrijeme ima svoje breme i slične ljude koji te jednim običnim pitanjem mogu natjerati da se zapitaš mnogo toga u svom kasnijem životu. Neke nam priče i odrede naš put, neke nas sjete, a neke...natjeraju da progutamo i ono što nikad nismo.
Hvala, bilo je zadovoljstvo pročitati.

~SonicLady~ · ~Smiley~

Strelica sećanja Smile

Hvala