24 godine

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Ne mogu da verujem! Gledam sliku, pa opet ne verujem. Prošlo je skoro 24 godine kad sam je zadnji put video i opet ne verujem da je ona. Uzimam album sa slikama i poredim sliku na monitoru sa onom iz zabavišta. Snimljena je pred doček 1987. godine. Frizura je drugačija, obrve iste (mada to ne uzimam zdravo za gotovo), pogled isti, nos se slabo vidi, oblik vilice... Vilice? Jeste, to je ona! Sreća moja što sam puno naučio o licima crtajući stripove!
Moja prva ljubav ili bolje rečeno - simpatija. Proveli smo 4 godine u zabavištu, pa su nam se putevi razdvojili - krenuli smo u različite škole. Dugo nisam ni znao kako se preziva dok nisam sreo jednu drugaricu koja je isto bila sa nama u grupi u zabavištu. No, dobro sam upamtio njeno ime, i redovno, kad bih upoznao njene imenjakinje, pitao da li je to ona... Čak sam se progurao da budem pored nje na zajedničkoj slici.
Gledam ostale slike. Udata je, dvoje dece, fin posao... Šta da radim? Da je pozovem za prijatelja pa da kažem "e, družili smo se u zabavištu"? Nikako! Ima da me gleda kao da sam pao s Marsa. Još ako bi joj rekao da mi je bila prva ljubav...
Gledam sad ostale. Od nas 32, jedno 8 njih redovno viđam. Jedva polovini mogu da se setim imena. Jedan je umro prošle godine, a ne znam koji je na slici. Tu su, naravno, i obe vaspitačice. Sećanja se samo ređaju... Šta bi bilo ako bismo sve okupili, kao za godišnjicu mature? Jedva da bi neko znao nekog.
Džabe sve. Jako se dobro sećam nekih događaja, a da im ispričam - neće se niko sećati. Neka sve sećanja ostanu u hodnicima mog mozga (trenutno ne mogu da se setim da li se sećanja skladište u kori mozga ili u malom mozgu). Neka budu tamo gde im je i mesto. Bolje je tako. I ona će biti tamo. Sve dok se jednom ne budemo upoznali... ponovo... Smile