Moje sazvezdje

Devojka sa pricom · Početnik Domaćeg.de

Trudim se da ne mislim, da ne razmisljam previse o tome, o tom osecanju, osecanju koje se naziva ljubav, svaki dan sve vise I vise se trudim, I taman kada pomislim da je stvarno kraj, da me je taj osecaj prosao dogodi se nesto sto me vrati opet na pocetak I misli su ponovo tu, krecu kao lavina a ja nemam gde da usmerim to osecanje. Volim, volim ga svim srcem, dusom I telom ali ne vredi, ne mogu svoju ljubav da mu podarim, jer je on nestao, otisao od mene kao trag u beskraju, izgubio se I nije vise tu pored mene. Moje zvezdano nebo ostalo je kuso za jednu zvezdu, zvezdu koja je mom nebu davala najveci I najlepsi sjaj, a sada…. Sada je tako cudno, pusto bez nje, druge zvezde sijaju I daju mi car, ali bez te zvezde to nije to,taj sjaj je siromasan, nepomican, ne bljesti kao nekada. I kao sto rekoh, trudim se da ne mislim o tome, I taman sto sam pomislila da je proslo, da vise ne obracam paznju na tu zvezdu sto je napustila svoje sazvezdje dogodi se cudo, sudbina pusta ili slucajnost, vise ni sama ne znam sta je, I porusi mi sve. Sve ono sto sam se trudila nestane, kao vetrom odneseno I onda se pitam, dokle vise ovako?! Dokle da gradim nesto a da mi se to nesto rusi, da nestaje? Polakoo, poput letnjeg povetarca osecanja mi nestaju, a onda, onda od jednom dodje uragan odnese ceo moj ulozeni trud da zaboravim I vrati ponovo onu istu, staru, vec poznatu ranu. Ranu ljubavi, koja je tu, koja boli, koja kao so razara moje ranjeno srce I ne da mi mira. Nemam snage vise da se borim. “Koliko dobijes toliko das” kazu u narodu, ali zasto ja nisam takva, jednostavno ne umem da budem takva, da radim sve po zasluzi, uvek cinim napore I dajem cak I previse sebe da bih na kraju dobila cak I manje od toga sto bih dobila da sam davala koliko sam dobijala. Svi mi govore da ce se naci nova zvezda koja se upotpuniti prazno mesto u mom sazvezdju, ali bas vise I ne verujem u to, moje nade su potonule, cak vise ni ne znam da li imam zelju da neko upotpuni to prazno mesto. Strah me je, drhtim poput mladog laneta kada pomislim na to.Kada pomislim ce se mozda pojaviti opet neko ko ce sijati predivno bas kao I zvezda koja me je napustila, ali se plasim da se ista situacija I greska ne ponovi. Uporno trazim gresku, koju konstantno ponavljam u svim mogucim poljima svog ziva, I saplicem se o nju, tu je, ne vidim je ali se saplicem, I uvek padam, a posle svakog pada mi je sve teze I teze da ustanem I da tragam I da se borim. Gubim snagu, a pre svega volju… Pozelim da se prepustim, da ne radim nista, da se ne trudim pa da vidim dokle cu tako da stignem. Znam, ovo razmisljanje a I postupak bi bio totalna greska I glupost ali jednostavno ne vidim drugi izlaz, ne vidim ga jer nemam volje da se I dalje trudim. Da budem losa osoba ne znam, jer se ocito takvim osobama desavaju lepe stvari, a nama koji zudimo za time, koju zudimo za uspehom I trudimo se desavaju se stvari koje nas cine nesrecnim. Da, sami pravimo sebi da nam bude lepo ili ruzno, ali ja stvarnoo vise ne vidim nista ispred sebe… Trenutno sam zarobljena u svoju glupost, u svoju emotivnost sa kojom ne verujem da cu da doguram daleko, ona me samo vraca nazad, gura me u proslost da trazim neke odgovore, koji ce mi verovatno doneti samo jos veci bol. Najgore od svega je sto ni sama ne znam da objasnim zaasto to radim, kao da imam potrebu da povredjujem sebe. Pomisao na to me plasi I kada malo dublje razmisljam o tome, zasto to radim shvatim da ja samo trazim izlaz, mislim da ce mi time biti lakse, ali sve to jedan veliki znak pitanja. Toliko misli, toliko nejasnih stvari u mojoj glavi I posle mnogo ulozenog truda ostaju natalozene samo, ali na kraju ostaje nada da ce neko, nekada hteti da me razume I da me prati u mojim osecanjima I da mi uzvrati bar upola od onoga sto budem pruzila……