Vojničev rukopis

gkukolj · **-tončica-palončica-**

Tajna ostaje tajna

Posle skoro sto godina bezuspešnih pokušaja da odgonetnu pismo i dađu do saznanja sakrivenih u neobičnom rukopisu, naučnici su posumnjali u verodostojnost najzagonetnijeg pisanog dela čovečanstva i podvrgli ga ispitivanju radioaktivnim ugljenikom

Vojničev rukopis, tajanstveni islikani spis, napisan neprepoznatljivim pismom nepoznatog jezika, čuva se, kao neprocenjivo blago, u biblioteci retkih knjiga i rukopisa "Bajneke" na univerzitetu u Jejl u Nju Hejvenu, u saveznoj američkoj državi Konektikat. Od kada je obelodanjen, 1912. godine, najveća je zagonetka i jedino je pisano delo sakriveno velom tajne. Uprkos naporima svetski priznatih kriptologa, vrhunskih stručnjaka odgonetača šifri više generacija, ni jedna jedina reč spisa ni do danas nije protumačena. Ništa bolji učinak nisu postigli ni biolozi, botaničari, astronomi koji su tumačili crteže.
A nedavno je mistično delo, koje već skoro sto godina budi pažnju javnosti i uzburkava strasti naučnika, podvrgnuto ispitivanju postupkom datiranja radioaktivnim ugljenikom. Saznanje do kaga se došlo kao i sve što je vezano za ovo neobično delo ima senku neobičnosti.

Blago sibirskog begunca

Ime Vojničev rukopis ili manuskript, što je izvedenica od latinskog za delo pisano rukom, dobilo je po Vilfridu M. Vojniču (1865-1930), američkom antikvaru i knjižaru poljskog porekla, čoveku veoma zanimljive biografije, koji je otkrio postojanje dela. Ono se kod nas pominje, shodno prevodu imena, i kao Vojnićev rukopis, jer se veruje da je gospodin Vilfrid bio naše gore list, ali i kao Vojnihom rukopis, kako nalaže fonetika poljskog jezika.
Bivši revolucionar burne političke prošlosti, sibirski osuđenik i begunac iz tog zatočeništva, Vilfrid Vojnič od 1890. godine postaje žitelj Londona i strastveni sakupljač vrednih starina među kojima su knjige zauzimale posebno mesto. Ostavivši mutne političke vode iza sebe, u potpunosti se predao novom poslu i početkom veka otvorio dve velike prodavnice knjiga, jednu u prestonici Velike Britanije, a drugu u Njujorku.
U posed tajanstvenog rukopisa došao je na jednom od svojih putovanja 1912. godine po Italiji, u biblioteci koledža Mondragona u mestu Fraskatiju. Nije poznato ko mu ga je poklonio ili prodao.
Da je knjiga veličine 21.59 sa 14.60 centimetara bila neobična ili, bolje reći, čudesna i čudna, bilo je odmah jasno. Više od dve stotine stranica izuzetno finog pergamenta bilo je ispisano veoma lepim rukopisom, ali nepoznatim pismom, i ukrašeno prekrasnim crtežima biljaka, ženskih likova, kao i položaja nebeskih tela.
"Neobično blago sibirskog begunca", kako su mnogi nazvali rukopis, odmah je dato na ispitivanje stručnjacima za dešifrovanje u Njujorku. Kako su tih ranih godina dvadesetog veka već bili odgonetnuti svi poznati jezici i pisma ljudske civilizacije, ni ovo delo ispunjeno neobičnim rukopisom i raznim crtežima nije trebalo da bude zagonetka. Ipak nije bilo tako.

Neuspešno ispitivanje

Rezultat je izostao. Čak ni požutelo pismo koje je Vojnič našao u knjizi, naslovljeno na naučnika Atanasija Kirhera 1666.godine, a koje je uputio Markus Marci, rektor univerziteta u Pragu, nije mnogo pomoglo.
Pošto je Marci objasnio da je rukopis dobio od jednog bliskog prijatelja, koji smatra da su pergamenti nekada pripadali Rudolfu Drugom, caru Svetog rimskog carstva, a delo je Engleza Rodžera Bejkona, monaha franjevačkog reda, nejvećeg naučnika srednjeg veka, naučnici su pomislili da je reč o njegovom najvećem delu.
Ipak, dokaz nisu imali, jer nisu mogli da nađu šifru za odgonetanje spisa. Ali, nije se odustajalo od želje da bude pročitano i proučeno. Na tome su radili neki od najpoznatijih američkih i britanskih stručnjaka za dešifrovanje, bezuspešno. Ni godine daljeg istraživanja nisu donele napredak. Predano su radili na Vojničevom rukopisu, ali rezultati su bili poražavajući - ni jedna jedina reč nije odgonetnuta. Svaki pokušaj još više je razbuktavao maštu i Vojničev rukopis pretvarao u sve tajanstveniju knjigu.
Pokušaj profesora Roberta Brumba, predavača na fakultetu Jejl, uneo je nadu sedamdesetih godina da bi rukopis mogao da bude pročitan. Izučavajući svaki znak, zaključio je da je u posanju korišćeno 26 simbola, što odgovara broju slova engleskog alfabeta, a da jezik podseća na uprošćeni latinski pošto je mnogo reči koje završavaju na us.
Brumbo je načinio tabelu u kojoj su brojevi od jedan do devet predstavljali po tri slova alfabeta. Primenjen u tekstu, ključ tabele pokazao se tačnim. Na žalost, na samo nekim delovima teksta.

Šta je određeno?

Ali urađeno je sve što je naučnim sredstvima moglo koliko - toliko da se odradi. Zaključak je bio da je delo napisano između 1450- i 1520. godine.
Po sistematizaciji poglavlja Vojničevog rukopisa saznalo se da se knjiga sastojala od 272 stranice. Imala je 17 poglavlja po 16 stranica, ali njih 32 već su nedostajale kad je Vojnič nabavio rukopis, tako da je preostalo 240.
Knjiga je pisana ptičijim perom, a osnovne boje dodane su naknadno na ilustracije. Tekst je pisan s leva na desno, a uži delovi raspoređeni su u paragrafe. Ukupan broj znakova u knjizi je 170.000, a većina je napisana u jednom ili dva poteza. Autor je koristio pismo koje je imalo 20 do 30 zasebnih (distinktivnih) znakova, slično kao i naša azbuka. A baš kao i u našem modernom pismu, reči su razdvojene malim razmakom i u proseku imaju deset znakova. Cela knjiga sadrži oko 35.000 reči.
Dodatnim ispitivanjem finoće pisanja, što podrazumeva brzinu, trud i krivulje, potvrđeno je da je autor s lakoćom pisao tekst. Ovaj detalj, nimalo beznačajan, upućuje na to da je pisac bio dobar poznavalac pisma i da nije koristio nikakve priručnike, odnosno da je tajanstveno pismo znao kao mi svoju azbuku.
U celoj knjizi nalazi se tek mali deo latinskog jezika, zastupljen u poglavlju o astronomiji u imenima meseca ispisanim na starolatinski. Stil ovakvog starolatinskog, smatraju neki naučnici, upućuje na srednjevekovnu Francusku, ali ne zna se da li je ovaj deo izvorni ili je možda naknadno dadan. Na osnovu crteža, kojih ima na gotovo svakoj stranici, koje donekle objašnjavaju tematske celine, knjiga može da se podeli na šest celina.
Deo posvećen biljkama ima crtež jedne ili dve biljke s nekoliko paragrafa teksta gotovo na svakoj strani. Biljke su prikazane sa svim detaljima - korenom, listovima, stabljikom. Ipak, ono što najviše zbunjuje u ovoj celini jeste činjenica da ni jedna biljka nije prepoznatljiva.
Astronomski deo sadrži brojne dijagrame sa zvezdama, suncima i mesecima. Neki crteži otkrivaju da se radi i o horoskopskim znakovima - riba, bik, strelac.
Biologija je zastupljena prikazima žena u bazenima. Oni su nadalje povezani složenom mrežom kanala i cevi što upućuje na ljudske organe i njihov raspored. Na pojedinim crtežima žene imaju krunu na glavi.
Svemir je predočen velikim brojem kružnih dijagrama od kojih većina nalikuje geografskim kartama. Neke stranice sadrže dijagrame koji se nastavljaju, neki su dugački i celih šest stranica.
Farmakologiju čine crteži biljnih delova, listova, korenja i predmeta koji izgledaju kao apotekarske posude.
Poslednji deo je neodređen. Čini ga samo tekst i nemoguće je znati kojoj je tematici posvećen.

Sumnja

Najveći broj teorija ukazuje da je knjiga zapravo neka vrsta srednjevekovne medicinsko - farmaceutske enciklopedije. U nekima se skreće pažnja na astronomske karte. Ipak, brojne ilustracije nepostojećih biljaka to dovode u sumnju. Neki prikazi delova ljudskog tela s detaljima mogli su da se vide samo mikroskopom koji još nije postojao u to vreme. Isto je i sa prikazom galaksije i planeta. Nisu mogli biti prikazani bez upotrebe teleskopa pronađenog tek 1608. godine.
Kada je Vojničev rukopis u pitanju, za sumnju je uvek bilo mesta. Ona naučnike ne napušta ceo vek. Podozrenje za sve što je zasnovano na pretpostavkama bilo je povod da se 240 stranica papirusa ponovo podvrgne ispitivanju starosti. Istini za volju, stručnjaci su posumnjali da je reč o dobro smišljenoj naučnoj podvali. Uznapredovale tehnološke mogućnosti, u ovom slučaju postupak određivanja starosti radioaktivnim ugljenikom, omogućavale su tačnost na koju se ranije nije moglo ni pomisliti.
Rezultat je bio neočekivan. Ogled je pokazao da je rukopis na pergamentu nastao u vremenu od 1404. do 1438. godine, dakle, još ranije nego što je prvobitno zaključeno i što su naučnici mogli i da pretpostave.
Šta sve krije ovaj rukopis i koliko će još vekova proći dok se sve ne razotkrije? Još se čeka neko ko će umeti da pročita i odgonetne čudesni rukopis.

Izvor: "Politikin zabavnik" 3042/10

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Pogledao sam ovde i malo sam "prelistao" tu knjigu. Vidim da su brojevi ispisani normalno (u numeraciji stranica).

gkukolj · **-tončica-palončica-**

VOJNIĆEV MANUSKRIPT (RUKOPIS )
05.01.2010. / Akademediasrbija

Nedavno se u američkoj naučnoj štampi pojavio članak izvesnog doktora Brisa Džonsa, koji komentariše do sada neuspešne napore dešifrovanja jednog misterioznog rukopisa, koji je dobio ime po svome poslednjem vlasniku, našem zemljaku.

Na poznatom američkom univerzitetu Jejl ( Yale) čuva se original medju dragocenim starim knjigama ovaj rukopis, koji ni do danas nisu uspeli da dešifruju ni najpoznatiji svetski naučnici – kriptografi, pa ni stručnjaci američkih vojnih i drugih službi.

Radi se o rukopisu koji se sastoji od kompleta 116 duplo presavijenih strana pergamenta, sa tinkturnim zapisima na nepoznatom pismu i sa ilustracijama u boji. Tekst je napisan nekom vrstom azbuke, koja ima 40 različitih slova ili simbola. Naučnici nemaju ozbiljnu predstavu šta piše u tekstu, a analizirane slike su sa više obrisa, pa mogu predstavljati anatomiju ljudskih ili životinjskih organa, ćelijsku strukturu ili konstelaciju nebeskih tela, te se samo predpostavlja da se radi o nekoj naučnoj knjizi staroj sasvim izvesno najmanje pola milenijuma. Naučnici su za sada definisali da postoji pet odvojenih segmenata knjige, što će reći pet tematskih oblasti ili poglavlja, a najprepoznatljivije poglavlje je ono gde se nalaze slike nekih životinja -bića koje liče na kombinaciju ribe, guštera i zmije.

U drugim segmentima reklo bi se, da se govori o geografskim pojmovima, pošto se na slikama mogu videti crteži, koji su dosta slični današnjim kontinentima Amerike, Evrope i Afrike, medjutim, to su ipak samo predpostavke. Tako se jedan deo rukopisa može uslovno nazvati astronomskim, jer sadrži slike nekih sazveždja, koja na žalost nisu poznata astronomima, pa se proučavaju karte do sada otkrivenih sazveždja, što bi možda dalo neki odgovor o poreklu autora. Špekulacije idu najviše u prilog tezi, da je zapis uradio neko od srednjovekovnih filozova, naučnika ili mistika obzirom na ceo sadržaj rukopisa, sa predpostavkom da se radi o prepisu ili zapisu iz nekog kontakta sa vanzemaljskim oblicima života. Pergament se koristi za pisanje dokumenata, više od dva milenijuma, pa starost istog može biti i mnogo veća od egzaktno utvrdjenog po zabeleškama na poledjini.

Inače ovaj rukopis je 1912. godine u Rimu na nepoznatom mestu kupio kolekcionar retkih knjiga Wilfrid Mark Vojnić koji je živeo u Americi, i kako je zapisano na povratku iz naših krajeva, tj. svoje postojbine u novu domovinu – Ameriku. Kada je kupio ovaj rukopis izmedju stranica je našao jedno pismo iz 1666. godine od profesora univerziteta u Pragu Johan Markus Marsija, koje je trebalo biti uručeno jezuitskom svešteniku Atanasijusu Kirheru u Vatikanu. Izmedju ostalog u ovome pismu stoji, da je taj rukopis kupio Rudolf II. Nemačko - Češki vladar poznat po svojoj ljubavi za okultne i mistične knjige i predmete, po ceni od 3,5 kilograma zlata. Kada je Rudolf II. abdicirao, rukopis je prilikom pljačke dvora neko prisvojio i tako je isti došao do reda katoličkih sveštenika Jezuita, čiji je pripadnik verovatno bio i Johan Markus, koji je manuskript poslao u Vatikan, ali je nekako završio u tudjim rukama. Kada je Vojnić umro bez naslednika, njegova bogata kolekcija knjiga se našla na aukciji i rukopis je kupio izvesni kolekcionar H.P. Kraus iz Njujorka 1961. godine za nepoznatu sumu novca , a pošto nije nekoliko godina mogao naći bilo koga ko bi mu protumačio zapis, on ga je poklonio biblioteci univerziteta u Jejlu.

Na žalost ni od tada se nije mnogo više napredovalo u rešavanju ove misterije , ali se na dešifrovanju i tumačenju rukopisa i jegovog porekla još radi neprekidno. Za mistike i proučavanje okultnog, svakako je posebna enigma pomenuto pismo iz godine 1666. godine, zbog brojeva 666 koji su simbol Satane, a nadjeno izmedju stranica ovog rukopisa, kao slučajnost ili upozorenje iz godine koja je bila proglašena godinom Satane i koju su obeležili mnogi čudni dogadjaji.

Nekoliko ilustracija iz Vojničevog manuskripta koji je inače u tabacima sa obimom od oko 260 stranica