"Prodata zemlja" - Boban Ilić

Alexns · **Tinkerbell's pixie dust**

Od svih automobila koji su jezdili širom zemlje Srbije ipak je nacionalnu klasu i opštenarodno poverenje zadobio Fijat 650, u narodu zvani Fića. Automobil za sve prilike , i u blatu i u snegu, Fića gura i leti, kao bubamara koja donosi goste . Pa i kad ponegde zaglavi u blatu zna se, četiri dobra muškarca iznad četiri točka i gotovo, Fića je opet na autostradi. Evo, jedan moj dobar i uspešan prijatelj iz Niša dosao ovih dana u Čikago da kupi vozilo zvano "Hamer", u prevodu Čekić . Pitam ga, onako skroz bez veze, za šta će ti Hamer u Nišu , uglavnom je neudoban , a usput, zavideće ti sugradjani, možda te i mrzeti zbog tvog novog miljenika. Reče mi on, ma ne, ne razumeš, Hamer je terensko vozilo, treba mi za selo, za blato. Ima logike u tome, pomislih, ali u isto vreme obuze me sećanje na naša sela i drumove, uz ono moje večno pitanje : Koliko je duboko to srpsko blato , da li mu se napipava dno ili sav srpski narod živi u živom blatu iz filmova Indijane Dzonsa?

U poredjenju sa svim svetskim markama i kreatorima obuće, koliko ja pamtim, najefikasnije u borbi protiv blata su se pokazale gumene kratke čizme, u narodu zvane "Pirotske sandale",gumenjaci za svaku priliku, proizvodnje "Tigar Pirot", obuća za sve i svasta, i za njivu i za sabor. Kad smo već kod sabora, hajde da napravimo pauzu u ovoj priči , pa da kažemo reč dve o saborima koji su ovako nekako izgledali tada: Zamezi se najpre, zna se, džigerice i mladi sir, naravno uz paprike u ulju sa belim lukom i ono što je preostalo od turšije, uz meku rakiju i stakleni solarnik. Taj solarnik je meni uvek ličio na mali brodić koji jedri preko čaršava, sa jedne strane so, sa druge aleva, ljuta paprika, a u sredini, kao neki mali jarboli, čačkalice a umesto mora - čaršav na kocke. Onda čorbica, pa zatim tanjir sa pola pola , mislim na ono pola sarmice, a pola sušene punjene paprika, zatim jagnjeće i praseće, pa pivo i kisela voda. Za dezert "Salčići"i suvi kolači.

Ustvari ono sto je meni najinteresantnije je žurka na sred sela, negde predveče i dvadeset baba koje stoje malo po strani, zabradjene crnim maramama, žene koje se drže ispod ruke jednom rukom, a drugom preko zuba. U samoj sredini harmonika, kolo uz vrisku "ihaj i ujhu"! Kolo je čudo Srbinovo, ima tu puno majstorstva, lake noge devojačke, maramica kolovodje i prsa malo starijih žena, koja skaču u ritmu gore dole, a na njima zlatni lančić sa privezkom, cika- caka , cup- cup. Dok pišem ove redove ja sedim na jedno balkonu u Sarasoti , zagledan u okean. Na lokalnim vestima se vrti priča o skulpturama od kasika, neobično , stigao je veliki umetnik u grad. Ponekad pomislim da taj američki Boban , ustvari uopšte i nisam ja, nego onaj drugi čovek, u crnom odelu sa čašom šampanjca u ruci. Biram kravatu i razmišljam o kući tuglarici mog pokojnog dede. Ta kuća se raspada i topi kao ledena skulptura moje prošlosti na martovskom suncu.
Kad sam krenuo prošlog proleća do sela, do tog mog hrama od blata, otac mi reče: "Ne ulazi u staru kuću, možeš da pogines!" Ipak, pronašao sam neku dasku, premostio rupe i razvaline i ušao u, kako smo je kao deca zvali, "veliku sobu". Plafon jedva iznad moje glave i nešto što je meni pre trideset i pet godina izgledalo veliko. Osvrnuo sam se i ugledao dvadesetak aluminijumskih kašika i viljušaka. Obuzše me jeza i tuga. Poneo sam nekoliko, a ostalo ostavio dedi i babi, znam ja da oni tu i danas dolaze. Skinuo sam ogledalo sa zida, sa police poneo dedinu zdravstvenu legitimaciju sa receptima. Poneo sam to u Ameriku. Očistih cipele od blata trljajući ih o travu i sedoh na tronožac ispred kuce. Rano proleće. Sedeo sam tako u dvorištu zagledan u Suvu planinu i vratiše mi se u stomak prizori iz proslošti i prodaja zemlje. Moj deda beše jedan od nekoliko pismenih ljudi u selu, nekima je pisao pisma, a nekima ih čitao uz žuto čokanjče. Jednom dodjoše ljudi kod nas ispred stare kuce, pitanje kupoprodaje zemlje. Došao je sa njima i drugi pismeni čovek u selu , prodaje se srpska oranica. Deda Veličko je pročitao ugovor na glas, a kupci i prodavci su natrljali svoje kažiprste plavom hemijskom olovkom, pljunuli na svoje prste i otisnuli svoje otiske na belom ugovoru. Deda Veličko i deda Stojan su potpisali ugovor, a zemlja je tog trenutka promenila vlasnika, prodata je. Probudih se iz tih misli, složih u automobil predmete i tronožac i podjoh na dole, niz jedno srpsko brdo, dodajuć i gas, kao da nešto kradem i kao da mi se dele sećanja i cepaju slike iza ramena. Taj grumen srpske zemlje što sam poneo na svojoj obući toga dana može biti bezvredan, može zlata da vredi, a može da bude i grumen lake zemlje koja se baci za pokojnikom. Ispucala zemlja, suva zemlja, blatna zemlja, rodna zemlja zemlja crnica! I jedan narod zaglavljen u blatu, tako da mu iz njega samo oči vire, narod koji trepće i plače.

Zanimljivo mi je da mnogi ljudi u Srbiji sebi prave spomenik još za života Rodjen 1938., pa onda crtica, i ništa više. Dokle će čovek živeti, ne zna se . Tako nekako izgleda i naša država, država sa crticom u blatu, koje sama doliva, kad nestane eto kante bunarske vode. Smešno je pomalo, ovde sam okružen palmama i peskom, gledam u okean , slušam talase a u daljni vidim stpsku tuglu. Pa evo ovako se prave tugle; zemlja se stavi u korito, natopi se vodom dok ne postane blato, onda se doda seno koje sluzi kao armatura za proizvodnju tugle, pa se sve to meša i gnjeca dok se dobro ne uvalja, zatim se blato sipa u drvene kalupe, pa na sunce dok se tugla ne osuši i ne stvrdne. Eto, od toga su napravljene stare kuće u Srbiji. Eskimi nemaju blato kao mi Srbi, pa su njihove tuglarice malo ledene . Ima dosta sličnosti izmedju nas i Eskima. Na primer, da bi sačuvali toplotu tela Eskimi piju za doručak lonče vruće masti. Mi Srbi uz čvarke pijemo vruću rakiju i mezimo pihtije. Ima još sličnosti izmedju nas i naše eskimske braće. Ni jedne ni druge ne zanima EU, one zvezdice u plavom i svetske integracije , kao ni globalno zagrevanje. A možda je moguće da i jedni i drugi imamo pravo u svom političkom opredeljenju. Jer se i ne sekiramo, za ostatak planete .Ovako gledano sa strane koliko god da se otopi snega na Grenlandu, Severnom i Juznom polu ostaće ga dovoljno za Eskime i njihovu decu i kuće od leda. Koliko god nestane zemlje u Srbiji ostaće je dovoljno za dobar kukuruz i kačamak i tuglarice. A na kraju i mi veliki svetski avanturisti rasejani preko gora i mora ,mi americki Srbi izlegli iz Kolumbovog jajeta, pa i mi ćemo nazad u to srpsko blato. A na posletku kad i kako ćemo stići i nije tako važno .Važno je da na nas srpska ilovača čeka i smeši se.

Palme i kokosi, ostrva, miris okeana!Vvreme je da obučem crno odelo i konačno zategnem kravatu. Gledam u sat i nameštam frizuru. Sećanja nastavljaju da teku iz mene, i kao da se topi led dok idem niz hodnik. Odjekuju otkucaji mojih oglancanih cipela preko mermernog poda, vreme je da se probudim i stavim osmeh na lice. A u džepu, u džepu nosim jednu staru aluminijumsku kašiku,i trljam je i stežem ljubomorno, baš kao da nosim Aladinovu lampu. Vreme je za mene, otkucava vreme, vreme je za: "Show Time''.

gkukolj · **-tončica-palončica-**

Prijatelju, vjerovatno ti dobro znaš šta je tiha jeza. Ovaj tekst je upravo to. Svaka dalja riječ bi bila suvišna. Da li je to samo isječak ili kompletan tekst, to bih voljela da znam, kao i sam izvor. Ako se ne varam, on je naš vajar, živi negdje u Americi. Dalje zaista ne znam ništa.

Alexns · **Tinkerbell's pixie dust**

beckham011 · Upućeni član

Odavno nisam pročitao bolji tekst.