Olovka i papir, zivot i smrt, i jos po koja sitnica..

Alexns · **Tinkerbell's pixie dust**

OLOVKA I PAPIR

Olovka i papir, crno i belo - nerazdvojne suprotnosti, postojanje jednog bilo bi besmisleno bez postojanja drugog. Ljudi su u proslosti znali da cene zapise i da u njima pronalaze znacenje - zanimljive knjige, draga pisma i ostale tekstove, "sitnice koje zivot znace" nastale u okrsaju "dobra i zla". Smeh ili suze, hrabrost ili strah, ljubav ili mrznja, nebitno je koja osecanja izrone iz dubokog mulja zivota. Kao sto je rekao cini mi se Hemingvej, "Dobra knjiga je ona koja vas probudi i podstakne na razmisljanje."

Ovo dvoje ljubavnika jos uvek se susrecu, ali njihovi kontakti nisu vise puni topline koju su umeli da nose sa sobom, njihov odnos postao je cisto fizicki! Danas kada se susretnu ne dele vise osecanja, misli, snove, svi su se oni izgubili u beskrajnom lancu brojeva koji se odmah zaboravljaju. Sve manje vremena provode zajedno, ostale su samo ciste potrebe koje moraju da se obave, i to sto je brze moguce.
Olovka i hartija vise ne vode ljubav!

"Olovka pise srcem", svima poznata recenica, predivna misao, koju nazalost vecina ljudi shvata samo na jedan nacin - bukvalno.
Srca se cesto slamaju, trose i nestaju, papiri se ispunjavaju i potom odmah bacaju, bez da se ista vazno, iskreno zabelezi.
Uspomene prolaze i nestaju bez i da smo imali vremena da osetimo nostalgiju, al' nas zato dugovi uhode k'o duhovi.

Zasto? Zasto je to tako?
Zato sto zapravo nista ne znamo.
Zato sto vecina ljudi danas ne zna cak ni sta zapravo zeli! Fakat!
To i ne bi bilo toliko tragicno kad bi isti bar znali sta u zivotu ne zele. Ali..
Tragicnost situacije se najbolje ogleda u cinjenici da "balkanci" jedine tekstove koje nekako sklepetaju, sklepetaju cisto zbog moranja na pismenim zadacima iz maternjeg jezika, ako se i tad imalo potrude i isti ne prepisu. Osoba koja ne moze da razmislja, ne zna sta zeli, o cemu sanja, sta oseca, cemu stremi - ona ne moze ni da pise, isto kao sto ni olovka ne moze da pise bez grafita.

Ljudi sve vise i vise postaju zombiji cije mozgove kontrolisu neke "vise sile i ciljevi", otudjujuci se od drugih ali i prvenstveno od sebe i sopstvene prirode.

Realnom, pametnom coveku psiholog ili bilo kakav savetnik uopste nije potreban. Zasto? Zato sto on sam moze da nadje put do zeljenog cilja. On nema problem pri sagledavanju svojih emocija, ima cvrste stavove, svestan je istih i sam zna da nadje razloge pro et contra, u svakoj situaciji. Cak i ako se ispostavi da je napravio gresku on je svestan sopstvene krivice i nece istu prebacivati na druge vec ce je prihvatiti i pokusati da nadje nacin da se iz novonastale situacije izvuce sa sto manje pogubnih posledica.
Ukoliko pritisak nastao od tezine trenutnih misli, potpomognut svakodnevnim stresom, postane prevelik, papir i olovka mogu pruziti neverovatno olaksanje. Probajte!

..Jer ljudima je ponekad (vise od svega) potrebno da saslusaju sami sebe - sta "ono drugo srce" zeli da im kaze..

(nastavice se.. )

škorpijica · **~ noćna mora mnogih ~**

Kada smo dete, omladinac, pubertetlija... kako god, i pored svojih "velikih" problema za taj period, mnoooogo smo rastereceniji jer pisemo npr. dnevnik (ne pisu svi, ali dobar deo) i na taj nacin negde prenosimo deo svega toga sto nam se desava, sto osecamo, sto nas tisti i brine, rekli smo nekome, nece otici dalje od nas i imamo hrabrosti pogledati u to sto smo uradili, zamislili... Zasto tu slobodu gubimo? Nazalost s godinama covek svoja razmisljanja nit' prenosi na papir, nit' deli s drugima, sputava sebe da stvari iskaze i time s jedne strane postaje kukavica, jer se plasi uciniti neke korake, a s druge ostaje uskracen za mnogo stvari, zatvara se u svoju cauru koja vremenom postaje sve ogoljenija...

Za pocetak, pokusajmo opet biti deca, mozda bismo svi mogli napisati pismo Deda Mrazu, izraziti na papiru bar jednu svoju zelju, reci koliko smo bili dobri u prethodnom periodu, ispricati se sa njim kao starim znancem za ona neka dobra stara vremena Smile

Alexns · **Tinkerbell's pixie dust**

Dobro, mamaaaa Laughing

Ja nikad' nisam ni prestao biti dete Laughing

prvi put sam nesto "ozbiljno" napisao kad mi je drug overio, no, o tome sam hteo u nastavku.. Laughing

Slazem se u neku ruku da bez tog "decijeg sanjarenja" ne moze dalje, al' ipak zrelost, ozbiljnost pomazu u nivelisanju samog sebe kao odrasle jedinke.
Zbog sebe samih!!
.. a i pomaze na kraju krajeva da ljudi nauce da se malo kulturnije i smislenije izrazavaju(kad zele Laughing

)
I ne, ponovicu, nije dovoljno samo citati! K'o sto rekoH na jednom mestu - Mrzim osobe koje nemaju sopstvene stavove i ne mogu da razmishljaju svojom glavom vec samo kopiraju druge. Razumem da se sa necijim mishljenjem mozesh sloziti ako je lepo izreceno tacno ono sto ti mislish, ali da se zalazesh za neshto cisto iz "pomodarstva" - plju!
Ne volim kako ljudi o sebi govore kako su "unikatni", "jedini jedini te vrste" citirajuci tudje reci, cesto vec izlizane od upotrebe...ako stvarno mislish da si poseban/na onda to i dokazi..

Kol'ko sam samo video onih koji su, primera radi, na face-u u statusu citirali Paola Koelja, a u stvarnosti su plici od Kursadzija..

Ne kazem, lepo je citati tudje misli, pronicati u tudju filozofiju(ako vredi), al' meni je licno mnooogo vaznije imati sopstvenu, makar bila sasvim suprotna od moje - ako se bazira na jakom temelju.
To pokazuje da si covek a ne kopir-aparat, da nisi puki kompijuter koji prikuplja podatke i pamti ih vec i da znash da razmishljash svojom glavom, da nauceno upotrebish.. i skrenuh ja.. Laughing

škorpijica · **~ noćna mora mnogih ~**

Dobro tataaaaa Laughing

"Decije sanjarenje" je ovde uzeto kao primer jednog stepenika koji prelazimo od malih nogu da bismo jednog dana stasali u zrele, ozbiljne, odrasle jedinke. Mozda pomalo figurativno receno u mom prethodnom postu, ali poenta je ista, ako si preskocio neki stepenik, to ce te kasnije negde sacekati. Ako 20 godina nisi bio u stanju uhvatit se u kostac sa svojim zeljama, izraziti osecanja, kulturno se izrazavati, neces to sigurno moci preko noci, vec moras krenuti od onoga sto si propustio na pocetku. Ako za 20 godina nisi procitao nista sem dnevnih novina, pa neces se sigurno uhvatiti prvo za Idiota od Dostojevskog (ok, neki hoce, naziv privlaci Laughing

). Ljudi su danas pusti, fond reci im je porazavajuc i zato smo i dobili ovakvo drustvo. Ljudi se oblikuju od malih nogu, a danas je taj deo preskocen, svi hrle u svet odraslih i na kraju dobijamo samo gomilu mula, sa promajom u glavi i vetrom u kosi Laughing

Eto, navedeni Koeljo je u nasem drustvu tipican primer pomodarstva, svi "kao" citaju Koelja, jer je to "in", sta im se svidelo ne znaju, ali im bas prija za citanje... A onda kad malo bolje razmislis, takvim ljudima i prodje zivot u vidu magle pa cak i uzimajuci olovku u ruku ne bi imali sta da napisu, zalosno.

Alexns · **Tinkerbell's pixie dust**

Sve u svemu, slazemo se Laughing

Pa dobro sad, hardcore, turbofolk krstarici, na destinaciji "Trac partija-Njena/Njegova/Njihova soba" nije ni namenjen ovaj tekst i najverovatnije ga nece procitati ni pod razno Laughing

Ako nisi, k'o shto ti rece, za 20 godina upotrebio glavu ni za shta drugo osim za promovisanje frizure naravno da ti nema pomoci.. Laughing

p.s. "Idiota" preporucujem, sjajna knjiga. ^^ Laughing

aureliano · ♣ El Capitán ♠

Alex, slazem se s tobom (nije to ni tako tesko...).

No, dodao bih svemu ovome jedno breme vremena: information overload, you know what I mean. Pa onda drugo breme vremena: technology overload. Namjerno koristim izraze na engleskom (to je ionako trece breme vremena u ovom istom paragrafu).

Moja generacija, kad je odrastala, imala je jedino TV i radio. Nije postojao Playstation, nije postojao Wii. Internet - ma kakvi. Mi smo jednostavno odrastali uz muziku 80-ih (u Yu nije nikad bilo bolje mjuze), uz ondasnje filmove (koji su bili kvalitetniji i moralniji), ali i uz Krlezu, Kapora, Hemingwaya, Andrica, Selimovica, Tolstoja, Zolu, Dostojevskog itd... U to vrijeme verbalna komunikacija medju ljudima je bila cesca, nije bilo mobitela, facebooka, foruma... Mi smo se jednostavno morali negdje naci i biti zajedno, razgovarati...

Svaka vrijedna procitana knjiga bi nas dovela do razmisljanja, o svemu... I tada nas nije bilo sram pitati" "Sto je pisac htio reci?" ovim ili onim. Danas je vazno pokazati se nekim tko "sve zna" mada nema pojma. Pitanja se svode danas na priznavanje neznanja, slabosti, a danas, kad se radi iskljucivo o "Image-u" nitko ne zeli pokazati slabost.

Neki dan bijese ona vijest o zenama i "slabicima" - nije ni to daleko od ovog svega.

Osim par raritetnih primjeraka koji jos uvijek zavire u knjige i tope se u mudrostima i idejama, velika, ogromna vecina onih ispd 30 rekao bih da su potrosena roba danasnjeg potrosackog drustva.

Alexns · **Tinkerbell's pixie dust**

Alexns · **Tinkerbell's pixie dust**

ZIVOT I SMRT

Zivot i smrt - dva prirodna fenomena od kojih strahuje vecina ljudi na planeti, a najvise mladi roditelji kada njihova znatizeljna deca pocnu da postavljaju pitanja "Kako sam ja nastao?" i "Sta se desilo sa bakom i dekom?". Ljude od malena fasciniraju ljubav, zivot i smrt. Sa pojmom ljubavi je lako jer je apstraktan, tako da dete ne morate lagati i strahovati da ce sutradan drug iz vrtica da mu kaze kako nije u pravu, ali.. Ako su komsijsko dete pronasli u kupusu, a vase je donela roda, komplikacije koje ce kasnije nositi celokupna "flora i fauna" tek su pocele.

I tako, od samog pocetka, uz zivot i smrt obavezno ide i laz. Dobronamerna ili zlonamerna, apsolutno je svejedno, cinjenica je da je tu, u bliskom okruzenju, umotana u sareni papir. Poklanjaju nam je na svakom koraku, od najmanjih sitnica, pa sve do krucijalnih zivotnih pitanja, ali je najgore kad istu poklonimo sebi samima.

Ljudi vole zivot.
Vole da disu.
Vole da disu i zato kada udahnu punim plucima - oni sanjaju.
Sanjaju kako su zavrsili fakultete, kako su u srecnim vezama, kako imaju posao, novac, kola, kucu.. kako su im nestali svi problemi.

Snovi su ujedno i dobra i losa laz. Teraju nas da uvek idemo dalje, pokusamo da iskoristimo svoje sanse i prebrodimo tesko vreme. Nije lose sanjati velike snove, dokle god postoji sansa - snovi se mogu ispuniti.
Realno, verovatno najveca bitka koju ce bilo ko dobiti u zivotu je ona u kojoj si bas ti, jedan obicni spermatozoid, pobedio ostalih 5 miliona koji nisu imali tu privilegiju ni da osete sta znaci bol, a ne sreca. Naprotiv, posle toga sve u zivotu je lakse. Sa mikrometara se prelazi na kilometre, dok je konkurencija daleko manja, a poraz (u vecini slucajeva) ne znaci da neces docekati svetlost dana.

A koja je losa strana? Losa je ona kada ljudi pocnu previse da lazu sebe i izgube granicu izmedju realnog Zivota i sna. Zivot u iluzijama moze da bude lep, ali budjenje je jako bolno i udarac glavom o beton realnosti moze da bude (i u vecini slucajeva i jeste) koban.
Ma koliko depresivni i suicidni bili, u svakome je "programiran" kod koji se u slucaju neposredne zivotne opasnosti pokrece i instinktivno nas tera da se branimo, samo sto se (nazalost) ponekad ukljucuje tek kad je previse kasno.
Ljudi mozda ne vole svoj izgled, svoj posao, kucu, zenu, decu, ali.. ponovicu - Ljudi vole zivot!

Najgore sto ljude moze pratiti kroz zivot su upravo iluzije i nerealni strahovi, o kojima sam vec pricao na drugim mestima.
Ljudi imaju strah ne samo od smrti vec i od zivota, zbog "morala, etike" i ko zna koje druge neprirodne etikete.
Mene zivot nikada nije plasio, smrt jos manje - niti moja, niti drugih ljudi, a prati me bukvalno ceo zivot. Od dede i majke, cije su smrti dosle prirodno, do dobrih drugova koji su sami sebi "presudili" zbog razloga koji su samo njima znani, nikada nisam osecao strah i mislio "sta ako sam ja ili neko meni blizak sledeci?". Valjda zbog toga mi nikada nije zao kada ljudi koje ne poznajem poginu u nesrecama npr., pomislim samo "nije niko koga znam" i nastavim dalje.
Nikada se nisam na nesto osvrtao u zivotu i jos redje zbog necega kajao, sve do skoro, dok i sam nisam na sebe navukao strah. Ne strah da mene ili nekoga drugog nece biti, nego paralisuci strah da se snovi koje smo imali - nece ostvariti. Snovi koji su bili tako blizu, na samo par metara, sekundi.. a sada su galaksijama daleko.

I to je to, poenta zivota je da, kao ajkula, uvek nastavimo da plivamo pravo i nikada ne stanemo jer.. svaki osvrt i korak unazad je korak do smrti.
Da bismo mogli da disemo, moramo da idemo pravo.

O tome kada covek pocinje zapravo da umire naucnici imaju vise razlicitih misljenja, potpuno kontrastnih. Jedni smatraju da starenje pocinje sa starenjem koze i "posustajanjem" ostalih organa, drugi veruju da pocetak starenja pocinje snizavanjem kognitivnih funkcija mozga(oko 40. godine zivota), treci pak da "proces umiranja" zapocinje odmah nakon zavrsetka razvoja organizma(25-30. godine).

Niko od njih nije u pravu - Covek pocinje da umire onog trenutka kad ne moze da prihvati cinjenicu da mu je san koji mu je zaista znacio propao, ne postoji ni najmanja sansa da se ostvari, i ne moze da jednostavno predje preko toga i nastavi dalje..

jellenadabogdakrepala · ***Bitanga bez Princeze***

samo opusteno ka svome cilju.... i jedan po jedan stepenik zivota treba gaziti...
mnogi bi to sve od jednom...ne moze tako...

kazu da smo svi isti kad se rodimo i kad mremo...
valjda zato sto nas isto ceka...u prvom slucaju... zivot... a u drugom smrt...
covjek se uglavnom radja sa "suzama" ...sigurno postoji razlog..za to... Razz

inace..drago mi je sto si napisao koje slovce....