Tadž Mahal

anchi22 · **•• 20:01 ••**

Tadž Mahal se nalazi na svim verzijama liste sedam svetskih čuda. Njegovu eleganciju i savršenstvo hvalili su istoričari, arhitekte, pesnici i putnici sa svih strana sveta. Izuzetne proporcije, savršena simetrija, prelepo ukrašena unutrašnjost, rafinirani rezbareni detalji smešteni u rešetkaste ograde koje okružuju grobove i sklad celog kompleksa čine ga uzvišenim delom ljudskih ruku.

Trećeg marta 2005. godine sedeo na travi ispred Tadž Mahala, obasjanog zlatnim zracima zalazećeg sunca. Njegova lepota jednostavno me je obuzela, i nisam mogao da odvojim oči od blještavog belog mermera. Pomislio sam: ovo je mesto na koje treba dovesti osobu svog života.

Ovog avgusta, ženi mi se kolega Indijac. To je prilika da konačno povedem Tetka Ljilju i pile naše u Agru. Srećan sam što ćemo to zajedno izvesti.

U Agru sam stigao pre zore. Imao sam samo 5 dana posle sastanka u Bangloru, i koristio sam ih tako što sam noću putovao a danju obilazio Indiju. Znao sam da je Tadž Mahal najbolje videti u svitanje, sa druge strane reke Jamune, i u smiraj dana, sa pročelja. Vozač rikše znao je gde treba da vozi - očigledno da mnogi odluče da tu budu u svitanje.

I zaista, prizor je sjajan. Kroz izmaglicu i tišinu jutra, Tadž se promalja i pokazuje svoju veličinu. Slika ne može nikako predstaviti ono što se doživi u svitanje na obali Jamune.

Dan sam proveo po Agri i Fatahpuru, hvatajući tu i tamo fragmente priče o mogulima, Šah Džahanu, Mumtal Mahal i njihovoj večitoj ljubavi. Tek u rano popodne, uputio sam se ka Tadžu. Nekako instiktivno odvojio sam dovoljno vremena da po jakom suncu pogledam lepotu hrama, a da onda u miru odsedim i divim se njegovoj lepoti u smiraj dana.

Priča o najlepšem spomeniku ljubavi počinje hiljadu šesto sedme godine kada se princ Hurem iz loze mogulskih kraljeva šetao Mina bazarom u Delhiju. Tu je video devojku koja prodaje svilu i staklene perle i očaran njenom lepotom zaljubio se na prvi pogled. Tek nakon pet godina uspeo je da se oženi njome. Njeno pravo ime - Ardžumand Banu Begum - zamenio je novim: Mumtaz Mahal (ukras palate). Princ je imao dvadeset, a njegova izabranica devetnaest godina.

Kao u nekoj bajci, živeli su srećno i voleli se beskonačno. Hurem je imao tri supruge (Mumtaz je bila druga koju je oženio), ali je samo prema jedinoj izabranci svog srca odnosio kao prema ženi svog života, dok su druga dva braka bila sasvim protokolarna. Ne samo zato što to ljudski zakoni nalažu, Mumtaz je pratila svog čoveka na svim njegovim putovanjima i u ratovima koje je vodio. Hurem je ustoličen za cara 1627. godine. Tom prilikom dobio je ime Šah Džahan. Mada je po stupanju na tron pokazao svoje surovo lice pobivši svoju braću kako bi bio siguran da će tu dovoljno dugo ostati, poznat je i po velikodućnosti prema prijateljima i sirotinji i gradnji brojnih spomenika i hramova, uglavnom po Agri i Delhiju.

Za osamnaest godina zajedničkog života, ona mu je podarila četrnaestoro dece. Poslednji porodjaj nije prošao najbolje, i Mumtaz je umrla u Buranpuru radjajući kćerku Gauhara Begum, sedmog juna 1630. godine.

Po legendi, Mumtaz je na samrti od Šaha Džahana zavetovala da joj ispuni četiri želje: najpre da će joj podići spomenik dostojan njene lepote, a zatim da se više neće ženiti, da će biti dobar prema njihovoj deci i da će joj posećivati grob na svaku godišnjicu.

Šah je jedno vreme bio sasvim izgubljen zbog smrti voljene žene. Potpuno je zapostavio sve državničke funkcije, prestao je da sluša muziku, da nosi nakit i bogate odore. Čak je prestao i sa molitvama misleći da će na taj način ona u raju shvatiti da nešto nije u redu, ostaviti rajske blagodeti i vratiti se na zemlju da bude sa njim. Za nekoliko meseci je potpuno osedeo. Konačno, odlučio se da ispuni njene želje - i napravio Tadž Mahal.

Radovi na hramu su počeli godinu dana posle smrti Mumtaz Mahal i trajali cele dvadeset dve godine. Zemljište za gradnju Tadža dobijeno je od Maharadže Džai Singa, koji je zauzvrat preuzeo veliku palatu u centru Agre. Oblast je najpre prekopana a zatim nasuta do visine od 50 metara iznad nivoa reke. Umesto do tada a i kasnije korišćenog bambusa, nasipi potrebni za gradnju su napravljeni od opeka. Bile su toliko veliki, da se verovalo da će biti potrebne cele tri godine da se uklone. No, kako je Šah po okončanju gradnje naredio da svako može da uzme koliko god opeka hoće, sve su nestale tokom samo jedne noći!

Rampa po kojoj su dovoženi blokovi mermera i materijal za gradnju bila je dugačka 15 kilometara. Po njoj je dvadeset do trideset volova vuklo posebno izrađene vagone za prevoz preteških blokova i materijala. Bio je izgradjen i poseban sistem kojim su ti blokovi onda podizani na željenu visinu. Voda se iz reke dovodila do velike cisterne spletom cevi koji je delovao uz korišćenje domaćih životinja i sistema kanti.

Za gradnju je korišćen beli mermer koji je kao poklon poslao Maharadža iz Džaipura. Mermer je dovožen iz Radžastana, jaspis iz Pendžaba, žad i kristal iz Kine, tirkiz sa Tibeta, lapis iz Avganistana, safir iz Šri Lanke a karneol iz Arabije - sve to uz pomoć ergele od oko hiljadu slonova. Ugrađeno je 28 vrsta različitog dragog i poludragog kamenja, koji su donešeni iz raznih zemalja.

U gradnji je učestvovalo preko dvadeset hiljada radnika, zanatlija i umetnika iz Persije, Otomanskog carstva, pa čak i Evrope. Radnici su bili iz Severne Indije, skulptori iz Bukare, krasnopisci iz Sirije i Persije, majstori na unutrašnjim radovima iz Južne Indije, rezači kamena iz Balučistana. Posebna radna jedinica od 37 ljudi rezala je cvetove od mermera. Vodeće arhitekte i rukovodioci gradilišta nađeni su u Otomanskoj imperiji, Persiji, Lahoreu, Delhiju, Iranu. Glavni krasnopisac bio je Amanat Kan Širazi, čije ime je jedino urezano na vratima hrama. Sam Šah je redovno obilazio gradilište i nadgledao radove.

Središnja zgrada završena je 1648. godine, dok je gradnja ostalih elemenati kompleksa trajala još narednih pet godina.

Mumtaz Mahal je najpre bila sahranjena u bašti Zainabad, u mestu gde je umrla - Buranpuru. Njeno telo preneseno je u Agru uz velike počasti i deljenje hrane pića i novca, i ponovo sahranjeno u privremenoj zasvodjenoj građevini na terenu na kome se gradio Tadž 8. januara 1632. godine. Na mestu gde je privremeno počivala, i danas stoji beleg. Po treći put je sahranjena na mestu gde i sada leži, po okončanju izgradnje mauzoleja 26. maja 1633. godine. Okrenuta je u pravcu sever-jug, sa licem usmerenim na zapad, ka Meki.

Postoji legenda da je Šah Džahan nameravao da izgradi istovetan mauzolej "u negativu" (crni), sa druge strane Jamune. Dva hrama spajao bi most. Sa druge strane reke nadjeni su mermerni stubovi crne boje tokom iskopavanja 1990. godine. No, ispostavilo se da se radi o belom mermeru koji je vremenom pocrneo, kao i da je priču proširio jedan evropljanin, pisac lakih romana.

Priča se i da je Šah odsekao ruke svim glavnim majstorima na izgradnji hrama, kako ne bi mogli da izgrade sličnu ili lepšu gradjevinu. Bliža istini je verzija da je to odjek sličnih priča koje prate velike gradjevine, te da je Šah samo imao ugovor sa svima njima da neće ponoviti takvo delo.

Poetska legenda, koja prati reči Rabindranta Tagorea da je "Tadž Mahal suza na obrazu vremena", kaže da se svake godine tokom kišne sezone na mauzolej padne samo jedna jedina kap kiše.

Tadž Mahal se smatra najrafiniranijim primerkom Mogulske arhitekture, stila koji u sebi nosi elemente Islamske, Indijske i Persijske kulture i tradicije. U njemu se mogu naći elementi znamenitih Timuridskih i Mogulskih građevina - Gur-e Amira (grob Timura, začetnika dinastije Mogula, sahranjenog u Samarkandu), Humajunovog groba, Itmad-Ud-Daulahovog groba, često nazivanog bebi-Tadžom i Džama Masdžid - najveće džamije u Delhiju. Tadž je prvi Mogulski hram izgradjen od belog mermera ukrašenog poludragim kamenjem, čime se Mogulska arhitektura podigla na viši nivo.

Kompleks gradjevina u okviru Tadž Mahala sastoji se od pet glavnih elemenata: Darvaza (glavna kapija), Baiče (vrt), Mesdžid (džamija), Nakarhana (kuća odmora) i Rauza (glavni mauzolej). Kompleks je sa tri strane ograđen visokim zidovima gradjenim od crvene opeke, dok je strana ka Jamuni ostavljena posetiocima za uživanje u pejzažu.

Grob Mumtaz Mahal nalazi se unutar centralne građevine, u jednostavnoj i ne previše ukrašenoj memljivoj kripti ispod poda rauze. Na njemu je upisano dvadeset devet imena Alahovih. Pored njega je grob Šaha Džahana, istog oblika samo malo veći. To je jedini predmet u Tadžu koji odskače od savršene simetrije. U grob Šah Džahana usadjena je kutija za pera, što je obeležje muškog vladara. Natpis na njemu govori: "Otišao je sa ovog sveta u odaje večnosti u dvadesetšestoj noći meseca Radžaba 1076. godine, po Hidžri". Kopije ovih grobova mogu se videti gore - to je ono što ćete videti kad udjete u mauzolej. Čipkasta ograda oko grobova izradjena je po narudžbini Šahovog sina Aurungzeba od skoro providnog mermera i neprevazidjena je u svojoj lepoti.

Rauza je oblika nepravilnog osmougla, dužine nekih 55 metara na dužim stranama. Središnja kupola je visoka 35 metra. Bila je prekrivena zlatom, ali je ono zamenjeno pozlaćeno bronzom početkom 19-tog veka. Iznutra je oslikana motivom sunca. Na četiri strane nalaze se manje kupole, istog oblika kao i ona središnja.

Četrdeset metara visoki minareti uokviruju rauzu sa sve četiri strane. Gradjeni su kao putpuno funkcionalni - da omoguće mujezinima da sa njih pozivaju na molitvu. Postavljeni su malo dalje od rauze, da se ne bi slučajno obrušili na nju, što se često dešavalo visokim građevinama tog vremena.

Islam propoveda zabranu predstave čoveka u umetnosti, te se na Tadžu mogu videti samo kaligrafski zapisi, apstraktne arabeske i motivi cveća i biljaka. Posvuda su citati iz Kurana. Iznad ulaza je natpis "Dušo, odmaraj u umetnosti. Vrati se Gospodu u miru i neka On bude u miru s tobom". Zanimljivo je da što su natpisi višlje postavljeni, to su pisani sve većom veličinom slova, tako da se dobija utisak da su svi iste veličine, gde god se nalazili.

Posebna pažnja posvećena je akustici. Od trenutka kada se napravi zvuk do njegovog potpunog nestanka treba celih 28 sekundi. Tako se reči onog ko izgovara molitvu iz Kurana za dušu Mumtaz Mahal mnogostruko ponavljaju i traju duže.

Rauza je građena tako da se u nju može ući sa sve četiri strane, ali je sada za ulaz otvoren samo južni ulaz, koji gleda na baštu. Untrašnjost je takodje biser lepote i umetnosti. Zanatski rad tog doba bio je toliko prefinjen da čak i dekorativni elementi od 3 santimetra sadrže više od po 50 ukrasnih dragulja. Slova stihova iz Kurana na lukovima izgledaju jednake veličine, bez obzira na visinu na kojoj se nalaze. Tehnika korišćena za unutrašnju dekoraciju poznata je kao pietra dura. Svodi se na urezivanje tvrdih kamenova u one mekše zbog dekorativnog utiska.

Tadž Mahal izgleda drugačije u zavisnosti od doba dana i godišnjeg doba. Boja neba ogleda se u belom mermeru, dok mu sunčevi zraci dodaju element večnosti. Posebno je upečatljiv u dane punog meseca. Ponekada se, u maglovito jutro, ako se gleda sa tvrdjave u Agri, čini kao da je dvorac koji lebdi na ćilimu od oblaka.

Pravougaona osnova Tadž Mahala je simbol različitih strana sa kojih možemo da vidimo lepu ženu. Glavni ulaz je poput vela na ženskom licu, koji treba veoma nežno i lagano dići prve bračne noći. Na mesečini, Tadž blista kada poludrago kamenje usadjeno u beli mermer glavnog mauzoleja uhvati mesečev sjaj. Tadž je ujutro ružičast, mlečnobeo uveče, a zlatan kada sija mesec. Te promene, tako se kaže, oslikavaju različita ženska raspoloženja.

Citat iz knjige "Pitanja i odgovori", Vikasa Svarupa

Bašta oko Tadž Mahala je takodje svojevrsno arhitektonsko i graditeljsko postignuće. Preseca je duga fontana koja vodi od ulaza i koja je oivičena čempresima kako bi usmerila pažnju posetilaca ka mauzoleju koji se u njoj ogleda i tako umnožava svoju lepotu. Gde god stajali u bašti, Tadž se može jasno videti. Ispresecenama je stazama i fontanama. Inspirisana je Persijskim baštama, a simbolizuje četiri reke Dženeta (raja). Bila je bogata raznovrsnim rastinjem, koje su Britanci posekli tokom svoje vladavine i uredili je po ugledu na Londonske travnjake.

Velika vrata (džarvaza) dele svetovni bazar i karavansaraj od duhovne mirnoće i uzvišenosti mauzolja. Bila su izradjena od srebra, a sada ih krasi mozaik od mermernih ploča, sa natpissima iz Kurana medju kojima se izdvaja poziv "čistima u srcu" da uđu u "rajske bašte".

Sam Šah Džahan opisao je svoje delo rečima:

Ako krivnja ovde zatraži sklonište

Kao i oni koji a je oprošteno biće oslobodjena greha

Ako se grešnik zaputi ovoj palati

Svi gresi koje je učinio biće oprošteni

Sam pogled na ovaj dvor prepoznaje tugu

A sunce i mesec brišu suze iz očiju

Na ovome svetu sazdana je građevina

Da prikaže slavu Stvaraoca

Britanski pesnik Ser Edvin Arnold rekao je da "Tadž nije arhitektonsko delo kao što su to druge građevine, već strast ljubavi jednog vladara iskovana u živom kamenu".

Još tokom gradnje Tadž Mahala rasla je tenzija na dvoru Šaha Džahana, izazvana njegovim zapostavljanjem vladarskih dužnosti, ogromnim troškovima gradnje koji su čak ugrozili finansijsku stabilnost carstva i borbom za prevlast medju naslednicima. Poštujući želju Mumtaz Mahal, Šah nije kao je bilo očekivano pobio svoje sinove, što je doprinelo dvorskim spletkama i preganjanjima. Sve je prekinuo njegov sin Aurangzeb koji je pobio dva brata i veliki broj njihove dece. Svoga oca utamničio je u tvrdjavi u Agri, odakle je narednih devet godina sa Jasminove kule samo mogao da posmatra Tadž Mahal u daljini. Tako, Šah nije uspeo da ispuni poslednju želju svoje voljene žene da joj svake godine dolazi na grob.

Sled istorijskih dogadjaja nije štedeo Tadž Mahal. Hram je propadao, a delovi građevina, ukrasi i dragocenosti razvlačili su raznorazni lopovi, uključujući i Britanske koloniste koji su sredinom 19. veka poskidali dragoceno kamenje sa zidova. Krajem 19. veka, Lord Krzon naredio je obnovu koja je završena 1908. godine.

Tokom Drugog svetskog rata podignuti su nasipi oko Tadža zbog mogućeg napada iz vazduha najpre Nemaca a zatim i Japanaca. Isto je učinjeno i tokom ratova izmedju Indije i Pakistana 1965. i 1971. godine, zbog opasnosti od navodjenih raketa.

Danas Tadž Mahal obidje izmedju 2 i 4 miliona turista godišnje. Kako je Mumtaz umrla na porodjaju, smatra se mučenicom, te njen grob pohode brojni hodočasnici.

Kompleks je otvoren za posete preko dana, a za vreme punog meseca i dva dana pre i posle, moguće su i noćne posete, izuzev petka i Ramazana. Zbog bezbednih razloga, može se uneti samo 5 predmeta: voda u providnim bocama, mala video kamera, foto aparat, mobilni telefon i mala ženska torbica. Čuvarska služba, koja uključuje i garderobu za višak stvari, funkcioniše vrlo dobro.

Za obilazak Tadža treba odvojiti dovoljno vremena da se na miru i polako uživa u svakom detalju njegove lepote. Razlika izmedju onoga što vidite na razglednicama ili iz daljine, i prizora koji pukne pred očima kada se prodje darvaza je nemerljiva. Ne može se jednostavno opisati utisak koji Tadž Mahal ostavlja.

Indijska Vlada ulaže ogromne napore da očuva Tadž Mahal. Posebnu opasnost danas predstavljaju kisele kiše. Zbog mogućeg oštećenja (Tadž može vrlo lako svoju belještavu belu boju zameniti žutom patinastom), izmeštena je obližnja rafinerija nafte i zabranjen je saobraćaj u zoni od oko 10 kvadratnih kilometara, te se od parkinga do Tadža dolazi peške, rikšom na ljudki pogon ili automobilima za golf. Kažu da se u poslednje vreme koristi i poseban preparat koji su Indijke koristile od davnina za izbeljivanje lica da bi se držala specifična boja mermera.

Autor: Milutin Milošević
Izvor: b92