Holm Zundhausen: Istorija Srbije od 19. do 21. veka

Vladika Rufim · Početnik Domaćeg.de

Holm Sundhaussen

Holm Zundhausen (Holm Sundhaussen, Berlin 1942), profesor istorije Jugoistočne Evrope na Institutu za istočnoevropske studije Slobodnog univerziteta u Berlinu i predsednik Naučnog saveta Instituta za istočnoevropske studije u Minhenu. Težište svog naučnog rada nalazi na istraživanju istorijskih procesa jugoistočne Evrope, posebno Jugoslavije i Srbije u XIX i XX veku. Objavio je knjige Istorija Jugoslavije 1918-1980. (Štutgart, Berlin 1982), Eksperiment Jugoslavija. Od osnivanja države do njenog raspada (Manhajm, Lajpcig 1993), Istorijska statistika Srbije 1834-1914. (Minhen 1989).

Preveo s nemačkog: Tomislav Bekić

Stare tabue zamenjuju novi

Razbijeni su stari tabui i zamenjeni novim, od ranijih „izdajnika“ postali su „junaci“, od „ratnih zločinaca“ -„mučenici“, zaboravljeno je vraćeno u „sećanje“ i ono je počelo da prekriva nekada dominantna „sećanja“ i na kraju da ih potiskuje . Ono što je dugo bilo prećutkivano, sada se o tome govori, a ono o čemu se dugo govorilo, o tome se sada ćuti. Naizmenična istorija zaboravljanja i prećutkivanja još nije napisana; ona bi isto tako bila uzbudljiva kao i istorija „sećanja“ ili sama „realna“ istorija.
O Srbiji i Jugoslaviji postoji obimna literatura, tako da svako može da se informiše o detaljima istorijskih događaja, pogotovo o političkoj istoriji. O „velikim ljudima“, „velikim događajima“ i o „narodu“ (kao kolektivnom licu) puno je pisano. Znatno manje znamo o istoriji društva i svakodnevnog života, o istoriji kulture ili o sujeverju, sifilisu i zlostavljanjima žena u Srbiji. Doduše, od pre nekoliko godina postoji veoma živa kulturnoistorijski orijentisana istoriografija, ali u velikim „naracijama“ dominira, kao i ranije, istorija političkih događaja. Otuda ona ne stoji u središtu ove knjige. Ovde se pokušava da se ostvari simbioza političke istorije s društvenom i kulturnom istorijom, koja se u mnogim tačkama razlikuje od ranijih pregleda. To počinje s označavanjima i završava se sa kontekstualizacijama. Jedan od krupnih problema predstavljaju grupna i topografska imena, kao i iz sadašnjosti preuzeti i na prošlost aplicirani pojmovi, zajedno s tim povezane percepcije, emocije i sudovi. Tu, pre svega, i naročito imamo na umu ključne pojmove kao „Srbi“, „nacija“, „država“, „strana vladavina“, „ugnjetavanje“, „genocid“, „borba za slobodu“, „oslobođenje“, „žrtva“, „izdaja“ i mnoge druge - o pojmovima prožetim religijskim sadržajem (Tajna večera, Golgota, mučenik, vaskrsenje itd.) da ne govorimo. Već sama upotreba tih reči izaziva asocijacije koje su prečesto u suprotnosti s rekonstruisanom prošlošću i odnose se na jedan subjektivno uspostavljeni referentni sistem. „Nevino“ ophođenje s pojmovima kao „narod“, „ugnjetavanje“, „genocid“ stvara predstavu o prošlosti koja se nalazi u odnosu napetosti s intersubjektivno i metodičko/empirijski proverljivom konstrukcijom istorije. Da je na početku bila reč, nije samo saznanje jevanđeliste Jovana - to je osnova i svake duhovne i socijalne nauke ( i to ne tek od „linguistic turn“). Još ne postoji rečnik pojmovnih i semantičkih manipulacija istorije, iako bi takvo delo i te kako bilo dobrodošlo za ophođenje s prošlošću i istorijom.
Istorijski pojmovi uvek stoje u vremenskom kontekstu. Ali često se, ne hajući mnogo za to, u nacionalnoj istoriografiji čupaju iz tog konteksta ili se upotrebljavaju u vremenski neutralnom smislu. Kao da su narodi i nacija većoduvek postojali, kao da su nosioci većih, neotuđivih prava i da su od samog početka odbacili i borili se protiv svake - kako god definisane - „strane vladavine“. Onaj ko označava Kosovo kao „Stara Srbija“ i Makedoniju kao „Južna Srbija“, taj time želi da kaže da polaže pravo na njih, da predstavljaju njegov posed (slično onima koji govore „o nemačkim Istočnim oblastima“ ili o poljskim „kresy wschodnie“). I da li će neka akcija biti klasifikovana kao „oslobodilačka borba“, „izdaja“ ili „terorizam“, često zavisi samo od načina posmatranja ili od pravnih definicija. Ima li smisla govoriti o „oslobođenju“, ako „oslobodilac“ „oslobođenome“ oduzima njegovu slobodu ili mu nametne svoju verziju „slobode“? S normativnog stanovišta to se možda dâ obrazložiti, budući da je sloboda, uvek i pre svega, jedan proces, na čijem početku se „sloboda“ za one o kojima se radi predočava drugačije nego u daljem toku. Normativni način posmatranja pretpostavlja, u svakom slučaju, da se eksplicira šta se shvata pod normativnošću. Ali to, po pravilu, nije slučaj, pa pošto je to tako, onda ne podleže kritici. Za normativni odnosni sistem u starijoj, teološki usmerenoj nacionalnoj istoriografiji figurirala je - eksplicitno ili implicitno - nacija, odnosno „preporod“ nacije, uvek kao konačni cilj jedne ciklične i hijalistički shvaćene istorije. Sve što je služilo naciji i ostvarenju konačnog cilja bilo je pozitivno; sve što joj nije koristilo, osuđivano je. Shodno tome, uključivani su i odgovarajući pojmovi (ugnjetavanje, oslobođenje, izdaja itd.). Ali u onom trenutku u kojem se odbaci usmerenost istorije na cilj - u ciklično-teološkom smislu (kao „povratak i konačni cilj“) - referentni sistem „nacija“ urušava se u sebi i u tom sklopu upotrebljeni pojmovi gube svoj smisao.

X kongres Saveza Komunista Jugoslavije

Mitovi i legende prodrli u nauku

Da su mitovi i legende u enormnom obliku prodrli u istoriografiju o Srbiji i Srbima, to će se u narednom izlaganju jasno pokazati na svakom koraku.

Čak ni kritički nastrojene autorke i autori nisu od toga zaštićeni, jer mitom prožeta semantika je tako duboko ukorenjena da je njeno uklanjanje povezano sa znatnim teškoćama kada treba da se formulišu neke stvari. O koristi i šteti mitova za održanje zajednice možemo da se sporimo; problematični postaju tamo gde deluju kao filter za „realnosti“ i postaju neprobojni za demantije.
U mnogim diskusijama, koje su u vreme poslednjih kriza i ratova vođene u Jugoslaviji, često se od učesnika iz regiona moglo čuti: „stranac“ ne može da nas razume, „stranci“ imaju „pogrešnu predstavu“ o nama. Većinom su bili u pravu. Ali se postavlja pitanje: zašto? Pojednostavljeno govoreno, na to pitanje postoje dva odgovora. Prvi, onome koji stoji po strani, dakle, strancu, nedostaju neophodne informacije da bi mogao da „razume“ šta se događa. To se s malo truda i dobre volje može rešiti. Druga mogućnost je prava muka: „razumevanje“ omašuje zato što unutrašnja realnost (slika u glavama pripadnika nacije) i spoljna realnost, koja je rezultat naučne rekonstrukcije, protivreče jedna drugoj, što su izloženi argumenti društveno nadređeni, da se ne mogu transnacionalno primeniti i upotrebiti, jer se temelje na specifičnim nacionalnim kodovima percepcije prošlosti i njihovom tumačenju, na „kulturnom pamćenju“ koje je otporno u odnosu na istoriju (ako su „sećanja“ - da to još jednom ponovimo - parcijalno posve istorijska, ali upravo samo parcijalno). Već je Ernst Renan primetio da je zaboravljanje, „a ja bih rekao i istorijska zabluda, esencijalni činilac pri stvaranju nacije i da napredak istorijskih nauka često predstavlja opasnost po naciju“.
Ovom knjigom želimo, s jedne strane, da pružimo informacije o događajima, ličnostima koje su bile akteri tih događaja i istorijskim konstelacijama, a s druge strane, da rekonstruišemo nastanak obrazaca percepcije i tumačenja, koji mnogim ljudima omogućavaju društvenu orijentaciju i usmeravaju njihovo delovanje. U ovde istraženom razdoblju u prednjem planu je diskurzivna rekonstrukcija nacionalnog identiteta, odnosno formiranje nacionalno konotiranih prostorno-vremenskih kompleksa simbola i obrazaca tumačenja. Oni su rezultat složenih delotvornih procesa čiji su nosioci bili određeni akteri, ali su ih istovremeno ti procesi sputavali. U osnovnim elementima je ovaj prikaz hronološki, ali hronologije se nije držao kada su bile u pitanju rekonstrukcija struktura i „slike“ koje se ne mogu vezati za pojedine konkretne podatke. Prikazati istoriju jedne države i jednog društva u vremenskom okviru od dve stotine godina nije moguće bez osvrta na socijalnoistorijske i strukturalnoistorijske elemente. Koliko god da je kritika kulturologa upućena s vremena na vreme na adresu društvenih istoričara opravdana: da se kod njih ljudi uopšte više ne pojavljuju, nego naprosto nestaju iza struktura - s prikazom orijentisanim isključivo na aktere ne može se pisati istorija jednog društva.
Onaj ko ovde očekuje jedan pledoaje za ili protiv „Srba“, taj mirne duše može odmah da odloži ovu knjigu. Čitanje ove knjige za njega bi bilo čisto gubljenje vremena. Ja sebe ne vidim ni u ulozi advokata, ni tužioca, a kamoli sudije. Ja sebe, da se nadalje koristim tom terminologijom, pre vidim kao veštaka ili istražitelja, kao nekoga ko obezbeđuje tragove, sakuplja dokaze, ispituje i odmerava i mora da se pomiri s tim, da se suočava s prazninama i pukotinama. Dopuštam da se ta spremnost na praznine može pokazati i kao klopka, jer već izbor prikazanih sklopova stvari (a ne samo njihova interpretacija), kao i težnja za sadržajnom koherentnošću, sugerišu doslednost koja ponekada ne postoji. I s tog stanovišta posmatrano, jedna istorija Srbije je uvek jedan konstrukt. Na kraju bih dodao dve lične napomene. Prvo, do sredine osamdesetih godina Srbija je za mene bila neka vrsta drugog zavičaja. Jedva da je bilo neke druge zemlje u koju sam tako rado dolazio i u kojoj sam se tako dobro osećao. Ali, u kolikoj meri se moja lična sećanja daju uskladiti s rezultatima naučnog rada? Drugo, za nastanak ove knjige dugujem zahvalnost mnogim ljudima, koji po pravilu to i ne znaju (a ponekada će biti i neugodno pogođeni). Svejedno, njima dugujem zahvalnost, iako ih ovde neću nabrojati.

Duboki preobražaj pod vlašću ustavobranitelja

Za druge je ona, povrh toga, značila približavanje političkim, pravnim, privrednim i kulturnim standardima Zapadne i Srednje Evrope (uz očuvanje svog identiteta). Posle Miloševe abdikacije u početku su prevagnuli zastupnici druge struje. Pošto je novi knez, Milan Obrenović, umro kratko vreme pošto je stupio na presto, pa je zemljom do dolaska njegovog mlađeg brata Mihaila vladalo namesništvo, koje su činili ustavobranitelji, to je njihova moćnadalje rasla. Mihailo je, doduše, kao knez pokušao da obuzda moć oligarha, ali je time izazvao bunu koju je u avgustu 1842. podigao Toma Vučić Perišić (oko 1790-1859) s drugim ustavobraniteljima (Vučićeva buna), pa je Mihailo bio prisiljen da napusti zemlju. Time je prvi put bila okončana vladavina klana Obrenovića. Narodna skupština, na koju je iz svakog sela bilo pozvano šest-sedam predstavnika, proglasila je sina već legendarnog Karađorđa, Aleksandra Karađorđevića, za novog kneza, pod čijom je vladavinom (1842-1858) režim ustavobranitelja dostigao svoj vrhunac.

Knez Aleksandar Karađorđević i Toma Vučić Perišić

I pored više zavera i pobuna pristalica Obrenovića između 1842. i 1844. godine, Srbija je stupila u fazu političkog, privrednog, društvenog i kulturnog preobražaja, koji je sve prethodne promene bacio u zasenak. Za vreme gotovo dvadesetogodišnje vladavine ustavobranitelja započela je, prvi put po evropskim uzorima orijentisana, reorganizacija još rudimentarnih državnih organizacionih struktura, a time i prelaz ka modernoj birokratskoj vlasti. Za to vreme zemlja je sistematski izgradila stabilne, zakonski normirane vidove državne vlasti s obavezujućim kodifikovanim zadacima. Na mesto strogo ličnih, milošću i samovoljom određenih odnosa, stupio je objektivni, po normiranim principima uređeni sistem nadređenosti i podređenosti, koji je postao osnova nove birokratske vlasti. Ako su Srbiju tih godina savremenici kritikovali kao „činovničku zemlju“, onda je to manje bilo uslovljeno velikim brojem državnih činovnika (njihov broj iznosio je 1840. ukupno 891), a mnogo više zbog stranog karaktera celog sistema u tradicionalno seljačkom miljeu, usled čega je neizbežno dolazilo do sukoba. Sa tog stanovišta valja razumeti i žestoke napade ranog socijaliste Svetozara Markovića na srpsku birokratiju šezdesetih godina 19. veka i u njegovim spisima zastupljene populističke ideje. Bolnost procesa transformacije još je više pooštrena time što je između želje i realnosti moderne upravne države decenijama postojao jaz, pošto je za objektivno obavljanje vlasti nedostajao pravno i tehnički školovan kadar. Služiti jednog gospodara moglo je biti dobro ili loše. Ali služiti državi ili opštem dobru bilo je veoma apstraktno. Jer, ko je država? I šta znači opšte dobro? A ipak je nesmanjeno i nadalje bujala funkcionalna diferencijacija, te je tako nastala manje ili više razgranata hijerarhija službi. U sklopu tog čudesnog umnožavanja službi nije samo rastao broj državnih službenika i činovnika nego su se menjali i njihova prava i obaveze. U vreme Miloševe prve vladavine nosioci i izvršioci javne vlasti bili su potpuno izloženi milosti i samovolji svog vrhovnog gospodara, koji je po svom nahođenju mogao da ih postavlja, kazni i otpusti. Tek su Ustav iz 1838, zatim činovničke uredbe koje su na osnovu Ustava doneli ustavobranitelji i Građanski zakonik iz 1844. stvorili preduslove za nastanak nezavisnog srpskog činovništva. Sve do povratka kneza Miloša 1858. državni službenici nisu ostvarili samo socijalno privilegovani nego i pravno gotovo nedodirljiv položaj, koji je naprosto išao naruku zloupotrebi. Ali, čak ni grube povrede službenih dužnosti, kao pronevera, korupcija ili primena ponižavajućeg kažnjavanja batinanjem bez sudske presude, nisu za sobom povlačili nikakve ili srazmerno blage posledice. Nezadovoljstvo i odbojan stav stanovništva protiv sveprisutnosti centralne vlasti i depersonalizacija socijalnih odnosa, kao i rezerve u odnosu na nerazumljivo - uz to često u sukobu s običajima - pravno ustrojstvo, samo je dodatno podrgejavano postavljanjem nekvalifikovanih i stranih činovnika. Sukobi su eskalirali kada su činovnici, sa svoje strane - bilo iz nerazumevanja ili samovolje - pokazivali sklonost da povrede pravni poredak (ili im je stanovništvo to podmetalo), a da centralne vlasti uopšte nisu mogle da optužene činovnike zamene sposobnijima ili da organizuju odgovarajuće prosvećivanje stanovništva.

Knezu Milošu satima čitali nacrte zakona

Miloš Obrenović i Jovan Hadžić

Hadžić je studije prava na Univerzitetu u Pešti završio doktoratom i bio je pristalica racionalizma zasnovanog na klasičnom obrazovanju, na idejama antike i prosvećenosti. On je stekao ime i ugled ne samo kao pravnik nego i kao prevodilac Homera, Horacija, Vergilija, Cicerona, Herdera i Lesinga, ali i kao istoričar. Autor Građanskog zakonika Srbije, koji je stupio na snagu 25. marta 1844 (i u mnogim svojim odredbama ostao na snazi sve do kraja Drugog svetskog rata), predstavljao je u bitnim delovima (za oko trećinu) skraćeni prevod austrijskog Opšteg građanskog zakonika iz 1811. Mnogim svojim odredbama, pogotovo onima o jačanju individualnih prava i privatne svojine, on je, u svakom slučaju, išao ispred društvenih i privrednih prilika u Srbiji, tako da je Hadžićizvršio određene izmene u porodičnom i naslednom pravu u duhu i smislu srpskog običajnog prava. On pri tome nije bio dosledan (što bi, po svoj prilici, bilo nemoguće), tako da je time bila oštećena sistematika zakonika. Tradicionalni kolektivizam, prvenstvo zajednice, s jedne strane, i pravno otkriće koncepta ljudske ličnosti, Ja, s druge strane, teško je bilo podvesti pod zajednički imenitelj.
Dana 21. oktobra 1853. objavljen je - opet uz učešće Jovana Hadžića - prvi jedinstveni propis o građanskom parničkom postupku, kojim je zamenjeno mnoštvo prethodnih pojedinačnih odredaba, ali je, zbog svojih nedostataka, 1865. morao da bude zamenjen novim propisom. Knez Aleksandar Karađorđevićpredložio je 1855. Državnom savetu novu sistematizaciju mnogobrojnih kazneno-pravnih detaljnih zakona i odredaba. Ali Visoki savet je to odbio s obrazloženjem: „Naš narod još živi u patrijarhalnom stanju... Dobrom čoveku nisu potrebni zakoni. Zakon je proizvod prisile za sprečavanje zla i on se piše za one i zbog onih koji su zli. (...) Naš narod je u svojim shvatanjima tako dobar i tako zdrav kao možda nijedan drugi narod u Evropi. Otuda mu, dakle, i nisu potrebna nikakva lekovita sredstva... trebalo bi ga, štaviše, zaštititi od svih zakona, iz kojih bi tek mogao da nauči mnoštvo zlodela.“ Ta argumentacija bila je tako očigledno u suprotnosti s realnošću da je Državni savet - za vreme druge vladavine kneza Miloša - pokrenuo donošenje Krivičnog zakona (oslanjajući se pri tome na pruski Krivični zakonik iz 1851), koji je 29. marta 1860. stupio na snagu, s tim što su određene odredbe, usled povećanog kriminala, ubrzo pooštrene.
Miloš je za vreme svog dugog boravka u egzilu došao do saznanja da se „narodom ne može vladati bez dobrih zakona i kasnije mu je naprosto postao manir da objavi što više zakona“, izveštava Kanic: „Bilo je dana kada je mogao da po deset sati sluša da mu se čitaju nacrti zakona (on je kao i ranije bio analfabeta), i to paragraf po paragraf, da ih po svom nahođenju menja i da naprosto uživa u ulozi zakonodavca. U kratkom periodu njegove poslednje vladavine pojavili su se, pored mnogih uredaba, Krivični kodeks, Građansko procesno pravo i Menično pravo. Krivično procesno pravo i Organizacija duhovnih vlasti čekaju da budu objavljeni.“
Ne ulazeći ovde u detalje, može se konstatovati da se „evropeizacija“ Srbije pod vladom ustavobranitelja odvijala neverovatno brzo i dramatično. Uređenje države, preuređenje pravnog sistema, sloboda trgovine, nastanak protoindustrijskog zanatstva, utemeljenje novog školstva, osnivanje kulturnih i naučnih institucija, kao i rad na pitanju šta je nacija, pokrenuli su revoluciju odozgo. Proces demokratizacije je pri tome bio zapostavljen. Ustav iz 1838. bio je sve drugo samo ne demokratski, kao što su i ustavobranitelji bili sve samo nisu bili demokrate. Njihova vlada ličila je na diktaturu modernizacije. Narodne skupštine, koje po Ustavu iz 1838. nisu bile predviđene (ali nisu bile ni zabranjene), sazivane su, doduše, kao savetodavni organi po nahođenju i običajnom pravu (pri čemu su zastupnici u sve većoj meri bili državni činovnici), ali nisu posedovali nikakvu zakonodavnu moć.
Ustavobranitelji su bili razbijeni na razne frakcije. Svađali su se oko spoljne politike (rusofili protiv turkofila, protiv austrofila), oko pitanja iz unutrašnje politike (zagovornici kontra protivnika jačanja Narodne skupštine) i oko dinastičkog pitanja (pristalice Karađorđevića protiv pristalica Obrenovića). Te frakcijske borbe, kao i sve izraženiji znaci društveno-socijalne krize i novi nemiri u zemlji, doveli su do toga da je Narodna skupština sazvana na dan Sv. Andreja 12. decembra 1858. (Svetoandrejska skupština). Ova skupština bila je kratko vreme pre toga, na osnovu obznanjenog izbornog zakona, drugačije sastavljena od prethodnih (manje državnih činovnika, više predstavnika iz naroda). Zahvaljujući savezu između mlade grupe liberala i pristalica Obrenovića protiv konzervativne činovničke oligarhije, uspelo joj je da smeni kneza Aleksandra i da starog Miloša Obrenovića pozove natrag na presto. S njegovim povratkom okončana je i vlada ustavobranitelja.

Ujedinjena omladina budi novi patriotizam

Svetozar Miletić i Vladimir Jovanović

S argumentom da su ta područja pre „turskog ropstva“ pripadala Srbiji i da su osmanska vladavina i promene u etničkom pogledu do kojih je došlo, u to (ne)vreme bili „nepravedni“, trebalo je jedno s drugim da pomiri „istorijsko pravo“ i pravo na samoopredeljenje. Pozivanje na „istorijsko pravo“, predstava o teritorijalnom prostoru buduće Srbije i pitanje da li i kako „svi Srbi“ treba da budu „ujedinjeni“, sve je to bilo sporno. Otpor je bio naročito izražen u taboru levih intelektualaca.
Dana 27. avgusta 1866. u Srpskoj gimnaziji u Novom Sadu (južna Mađarska/Vojvodina) osnovana je Ujedinjena omladina srpska kao predvodnik u borbi za oslobođenje i ujedinjenje svekolikog „Srpstva“ (pravoslavne, muslimanske ili katoličke vere) u duhu jednog iredentističkog nacionalizma. Bio je to prvi svesrpski pokret uopšte. U utemeljivače i rodonačelnike ovog ujedinjenja poteklog iz studentske inicijative iz Beča spadali su, između ostalih, predstavnici liberala u Kneževini Srbiji, Vladimir Jovanović, vođa Srpske narodne slobodoumne stranke u Mađarskoj Svetozar Miletići značajni zastupnik ranog socijalizma u Srbiji Svetozar Marković. Pripadnici generacije Omladine bili su rođeni između 1820. i 1840. godine; po pravilu su bili iz dobrostojećih porodica i većina njih studirala je na stranim univerzitetima. Oni su se osećali kao istinski predstavnici srpstva, iako su pod tim razumeli veoma različite stvari. „Omladina je celokupan srpski narod“, tako je objasnio Jovanovićna osnivačkoj skupštini, „i Omladina je sav srpski narod“. Cilj Omladine je bio da unapredi obrazovanje, kulturu i nauku, a pre svega jačanje nacionalne svesti kod Srba u Habzburškoj monarhiji, Kneževini Srbiji i Osmanskom carstvu. Srpski književni kritičar Jovan Skerlić(1877-1914) opisao je Omladinu kao jedan „opšti pokret svih energijom ispunjenih elemenata naroda sa ciljem da se osvesti narod, da ga uzdigne i osposobi za nove uslove života i životnu borbu, otprilike po ugledu na nemački ’Tugendbund’. Tamo je, najzad, postojalo i revolucionarno shvatanje da se narod mora pripremiti za ’određeni trenutak’, da se izvede delo nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja, po ugledu na italijanske karbonare ’Mlade Italije’, pokreta ’Risorgimento’, akcije Mancinija i Garibaldija. ’Ujedinjena omladina srpska’ predstavlja jednu mešavinu akademskog udruženja, nemačkih buršenšafta i nemačkog Tugendbunda, grčke Heterije, kao i italijanskog karbonarstva i ’Mlade Italije’“, pisao je Jovan Skerlić.
Na svečanostima koje je Omladina priređivala, govornici su držali rodoljubive besede, a lokalni horovi su slušaoce oduševljavali narodnim pesmama ili pesmama ispevanim u narodnom stilu. Na sve strane su osnivana pevačka društva. Horsko pevanje i negovanje narodne pesme naročito su bili omiljeni kod Srba u južnoj Mađarskoj. Pesma kao „Ustaj, ustaj Srbine“ ili „Rado Srbin ide u vojnike“ pothranjivale su patriotsko oduševljenje i slobodarstvo slušalaca. U to vreme se počelo sa sistematskim zapisivanjem narodnih melodija; među zapisivačima se posebno istakao Stevan Mokranjac (1856-1914), koji spada među utemeljivače istraživanja srpske narodne pesme.
Novi patriotizam je korak po korak prodirao u porodice i u kućno vaspitanje. Ponosni očevi su pred strane goste izvodili svoje uzorne dečake, kao na primer ruskom slavisti i folkloristi Pavelu Antonoviču Rovinskom, koji je 1868/69. proputovao Srbijom: „Ko si ti?“, pita otac svog malog sina. „Srbin“. - „Gde je propalo srpsko carstvo?“ - „Na Kosovu polju.“ - „Ko je poginuo na Kosovu polju?“ - „Car Murat“. - „Kako je poginuo?“ - „Miloš Obilićga je rasporio.“ - „Kako se sećamo cara Lazara, Miloša Obilića i svih srpskih junaka?“ - „Večno ćemo ih se sećati.“ - „A Murata?“ - „On neka je proklet.“ - „Ko je neprijatelj Srba?“ - „Turci.“ - „Ko još?“ - „Švabe.“ - „Šta im želiš?“ - „Uzeću svoju sablju i poseći gamad.“ Kod ovog srpskog sina se ispunilo ono što je Ernst Moric Arnt želeo jednom nemačkom sinu u odnosu na „Francuza“.

Srpstvo, jugoslovenstvo i panslavizam

Rodoljub čini nešto korisno, za dobrobit svih: on se bori za napredak (što god da razume pod napretkom). Ili se bori za očuvanje tradicije (Vladimir Jovanović: Srbenda i gotovan, Novi Sad 1864). Nemački patriota Verner Sombart zaoštrio je početkom Prvog svetskog rata razne opcije na alternativu: „Trgovci ili junaci“. On je Nemcima, za razliku od Engleza, pripisao „junački pogled na svet“, iako je kao zastupnik jedne istorijski školovane nacionalne ekonomije veoma dobro znao da su na duže staze trgovci uspešniji od junaka. Ali, i većini srpskih patriota junaci su bili bliži nego trgovci.
Od samog početka bilo je nejasno da li će se Omladina ograničiti na unapređenje srpske kulture i napretka ili će se posvetiti pripremanju „određenog trenutka“ za političke akcije, da li oslobođenje i ujedinjenje Srba (i drugih Južnih Slovena) mora da se ostvari evolucionarnim ili revolucionarnim putem i kako treba da izgleda buduća politička karta u podunavsko-balkanskom prostoru. Spektar mišljenja se protezao od javnog kulturnog rada do konspirativnih akcija, od ideje jugoslovenskog ujedinjenja preko plana o jednoj velikoj podunavsko-balkanskoj federaciji (kombinacije između federativne države i saveza država) sve do uspostavljanja jedne velikosrpske države. Srpstvo, jugoslovenstvo i panslavizam uzajamno su se prožimali, ili su bili međusobni konkurenti. Taj spektar ovde neće biti detaljno prikazan, kao ni značaj koji je Omladina imala u razvoju srpske književnosti na prelazu od romantizma ka realizmu. Ali ćemo se ovde pozabaviti dijametralno suprotnim pozicijama Svetozara Markovića i Vladimira Jovanovića, budući da bacaju vrlo značajno svetlo na raspad Omladine, na jednu socijalističko-populističku i jednu liberalnu struju, kao i na diskurse srpskih intelektualaca u poslednjoj četvrtini 19. veka.

Svetozar Marković

O Svetozaru Markoviću (1846-1875), koji je umro već u 29. godini života, već citirani Jovan Skerlić piše:
„U istoriji srpskog duhovnog života u 19. veku, u celokupnoj istoriji obnove Srbije, nema pojave koja je lično toliko mnogo značila, koja je igrala tako veliku ulogu i izvršila toliko veliki uticaj na duhove kao Svetozar Marković.“
Marković je poticao iz jedne srpske činovničke porodice koja se u drugoj polovini 19. veka s Kosova preselila u Kneževinu. Godine 1866. dobio je od Ministarstva inostranih poslova Rusije stipendiju za studije na Institutu za saobraćajne inženjere u Sankt Peterburgu, gde se upoznao s idejama ruskih revolucionarnih demokrata i socijalista (Černiševski, Dobroljubov, Pisarev i dr.). Pod njihovim uticajem oštro je kritikovao prilike u Kneževini Srbiji, centralističku upravu i činovništvo. Za vreme studija na Tehničkoj visokoj školi u Cirihu (1869/70, najpre kao stipendista srpske vlade) osnovao je, zajedno sa svojim kolegom na studijama Nikolom Pašićem, Radikalnu stranku, koja će se 1881. u Kneževini iznova konstituisati pod imenom Srpska radikalna stranka. Marković je u Švajcarskoj uspostavio bliske veze s ruskom sekcijom Prve internacionale. Pored socijalističkih spisa, u njegove velike obrazovne doživljaje spadali su, pre svega, učenje Čarlsa Darvina i Ernsta Hekela, filozofija Ludviga Fojerbaha, kao i popularna knjiga Džona Vilijama Drapersa o intelektualnom razvoju Evrope (John William Drapers, History of the Intellectual Development of Europe, 1862). Marković je, doduše, cenio dela Karla Marksa, ali je odbijao dogmatiku istorijskog materijalizma u tumačenju istorijskog razvoja. Agrarna Srbija može i mora da „preskoči“ fazu kapitalizma. Oslanjajući se na Nikolaja Černiševskog, Marković je propagirao agrarni socijalizam na osnovi samouprave u seoskim zajednicama i uz očuvanje zadruga. S obzirom na činjenicu da su seoske zajednice već bile izgubile svoje ranije samoupravne kompetencije i zadruga bila u stanju raspadanja, to se Markovićev koncept socijalističke seljačke demokratije i sa njom povezanim „uništenjem države“ odlikovao kako nostalgičnim tako i utopijskim crtama.
Markovići njegovi socijalistički orijentisani istomišljenici su 1870/71. godine stupili u žučnu raspravu s Vladimirom Jovanovićem i liberalima. Marković je razlike između obe grupacije sveo na sledeću polarizaciju: „Jedni hoće da narod bude oslobođen inicijativom naroda - oni odlaze u narod i rade s njim. Drugi hoće narod da oslobode i da mu onda komanduju; oni traže blizinu dinastije i ministarske položaje.“

Velika Srbija ili balkanska federacija

Dositej Obradović i Vuk Karadžić

Etnički princip je za njega bio najvažniji nacionalni integracioni činilac: „Nacionalni princip znači da svaka krvlju i jezikom objedinjena nacija treba u svom političkom i društvenom životu da bude samostalna, da ne bude potčinjena ni jednoj drugoj naciji. (...) Pod borbom za nacionalnost, nacije shvataju borbu za političku slobodu, kulturu i blagostanje, to znači za društveni napredak.“ U svom kritičkom razmatranju Jovanovićevog spisa „Les Serbs et la mission de la Serbie dans l’Europe d’Orient“ (Paris 1870) Marković je u svojoj čuvenoj raspravi „Srbija na istoku“ izričito odbacio povratak na „istorijska prava“: „Princip nacionalnosti odriče se svih istorijskih prava.“ Naročito je smatrao pogrešnim i štetnim ujedinjenje srpstva pozivanjem na Dušanovo carstvo. Srbi danas žive u četiri države, čija se prava teško mogu uskladiti. „Zbog toga uzimamo slobodu kao osnovu srpskog jedinstva, tj. pravo svake osobe da sve svoje stvari rešava po svojoj volji.“ Dok su za nacionalizam konzervativaca i liberala - koje su zastupali Garašanin i Jovanović- srpska ideja države i istorijska uloga pravoslavlja za vreme turske vladavine bili konstitutivni za svest zajednice, Marković se nadovezao na antiklerikalnu poziciju Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića. Jovanović prenebregava činjenicu da je Pravoslavna crkva od srednjeg veka „više nego Katolička crkva imala političku moć u srpskom narodu“, pa je kritikovao bliskost crkve prema državi i politici.
Odlučno je bio protiv teritorijalne ekspanzije Kneževine, protiv pripajanja Bosne-Hercegovine i protiv velikosrpske ideje. „Politička ideja da se osnuje Velika Srbija, tj. da se od sadašnje Kneževine Srbije stvori jedna velika, polusuverena država jednostavnim zaposedanjem susednih srpskih zemalja, potpuno odgovara unutrašnjoj politici Srbije, koja teži za tim da u zemlji utvrdi neograničenu moć dinastije Obrenović. Istu politiku su vodili vladari Sardinije i Pruske kada su na svojim zastavama ispisali ’Velika Sardinija’ili ’Velika Pruska’... Jednom rečju, u novim srpskim zemljama (misli se na Bosnu i Hercegovinu kao buduće sastavne delove Srbije) bili bi uspostavljeni isti pravni i privredni odnosi sa svim posledicama kao oni koji su postojali i još postoje u Srbiji.“
I Marković je, doduše, bio za to da se oslobode Srbi koji žive pod osmanskom ili habzburškom vlašću, ali je izričito odbijao Kneževinu kao „Pijemont Južnih Slovena“. Umesto toga se zalagao za balkansku revoluciju sa ciljem da se stvori jedna balkanska federacija, „srpski narod se s jedne strane meša s Bugarima, s druge s Hrvatima i s treće s Rumunima, a dva naroda, Bugari i Hrvati, njegovi su najbliži rođaci po krvi i jeziku. Gde su granice ’sjedinjenih Srba’, nove srpske države? To je teško ostvariti, ako ne želimo da se posvađamo sa svim tim narodima.“ Za razliku od Vuka Karadžića, Marković smatra:
„Srpski narod nema nikakvih geografskih ili etnografskih granica kojima bi bio određen kao jedna jedinstvena celina. Da bi se stvorila država od pet do pet i po miliona Srba (jer više ih nema), srpski narod bi morao da bude u neprijateljskom odnosu s Bugarima, Hrvatima i Rumunima. Morao bi da preuzme ulogu osvajača, kako to Mađari danas čine.“ Time je Marković prilično precizno opisao šta će se u završnoj fazi stvaranja nacije i države stvarno dogoditi i trajno obeležiti istoriju Srba i Srbije sve do kraja 20. veka.

***

U velike teme evropske istorije u „dugom 19. veku“ spada Istočno pitanje. Taj pojam, prvi put upotrebljen 1822. godine, označava onu stalnu krizu koja je bila izazvana nestabilnošću Osmanskog carstva i borbom oko njegovog teritorijalnog nasleđa. Pokušaj evropske diplomatije da spreči poremećaj „ravnoteže sila“ morao je da se suoči s teritorijalnim ambicijama pojedinih velikih sila, pre svega Austrije i Rusije, kao i s nacionalnim oslobodilačkim pokretima na balkanskom prostoru. Vodeći državnici evropske pеnetarhije nisu dugoročno mogli da svoje konkurentske ekonomske i strategijske interese tako kombinuju s težnjama za emancipacijom balkanskih naroda da bi se na novom nivou mogla ostvariti „ravnoteža“. Posledica su bile periodične „istočne krize“, čije je rešavanje često bilo povezano s postepenim potiskivanjem Osmanskog carstva korak po korak iz Evrope. Iako balkanski prostor južno od Save i Dunava sa oko 480.000 kvadratnih km zauzima tek oko pet odsto teritorije Evrope, on je kao most između Srednje Evrope (Austrija) i Bliskog istoka, s jedne strane, i Rusije i sredozemnog prostora, s druge strane, imao izuzetnu geopolitičku važnost. Međusobno isprepleteni interesi velikih sila i balkanskih naroda otuda su samo dodatno doprinosili stvaranju eksplozivne situacije.

Nacionalizam postaje fenomen masa

Rađanje obe male države na južnoj i severnoj periferiji „evropske Turske“ samo je malo promenilo političku geografsku kartu: još je oko 82 odsto balkanskog prostora između moreuza i bosansko-hrvatske granice bilo pod direktnom vladavinom „polumeseca“. Druga faza započela je sedamdesetih godina. Nju je karakterisala Velika istočna kriza (1875-1878), nova podela balkanskog prostora na Berlinskom kongresu (1878) i ujedinjenje Kneževine Bugarske s Istočnom Rumelijom (južnom Bugarskom, 1885). Kao posledica tih događaja osmanski udeo na balkanskom prostoru sveo se na 44 odsto teritorije, dok se broj postosmanskih država (s proširenim granicama) povećao na četiri: Grčka, Srbija, Crna Gora i Bugarska. Uz to je i Bosna i Hercegovina, koja je dospela pod upravu Austrougarske, da bi je ova 1908. anektirala, dobila vanredni status u sklopu Dvojne monarhije. Završetak postosmanskog stvaranja država dogodio se u drugoj deceniji 20. veka sa Balkanskim ratovima (1912/13) i osnivanjem Albanije (1913), usled čega se turski udeo na Balkanskom poluostrvu sveo na pet odsto (istočna Trakija). Time je bila okončana podela osmanske stečajne mase u Evropi. Oko 460.000 kvadratnih km promenilo je u razdoblju od osam decenija svoju državnu pripadnost.
Odsudne godine za stvaranje nacija i nacionalnih država na prostoru južno od Dunava i Save bile su posle 1870, jer u uspehu (ili neuspehu) jednog procesa stvaranja nacije odlučuje tek faza mobilizacije masa, u kojoj konstrukt nacija, zajedno s „velikim pričama“ i odgovarajućom teritorijalnom predstavom, obuzme misli jedne ciljne grupe. Od odsudnog značaja za to više nisu bili samo diskursi intelektualaca nego i „doživljaj“, „ponesenost“ masa, medijalizacija, manifestacija i inscenacija nacije (posredstvom simbola, praznika, spomenika, muzeja itd.), uključenje nacionalnog u svakodnevni život, kao i viđenje stanovništva kao zajednice jednakih i ravnopravnih, kao solidarne zajednice. U slučaju Srba krize i ratovi od početka Velike istočne krize 1875. sve do kraja Prvog svetskog rata 1918. pripomogli su da se nacionalizam uobliči kao fenomen masa. Krize i ratovi kao takvi nisu bili ti koji su doveli do uspeha nego njihovo tumačenje i uobličenje u kolektivnom „sećanju“, u zajedničkom „doživljaju rata“. Ovo potonje sadrži ne (samo) iskustvo u smislu autentično doživljenog nego naročito iskustvo u naučnosociološkom smislu. Svako „iskustvo“ te vrste uključuje u sebe već „dimenzije uobličenog viđenja, stečenog znanja, tumačenja uslovljenog tim znanjem, kao i interpretaciju i obradu doživljenog i posreduje orijentaciju i modele za aktuelno i buduće delanje. S uobličenjem iskustva povezano je pohranjivanje znanja u kolektivnom pamćenju društvenih grupa, jedan proces koji kod tih iskustvenih grupa uvek uključuje i selekciju, potiskivanje i zaboravljanje.“ Ništa jedno društvo ne može afektivno tako da ujedini kao „doživljaj“ neke spoljašnje opasnosti. Pri tome je nevažno da li je u pitanju stvarna ili imaginarna opasnost ili je stvarna opasnost posledica jedne imaginarne pretnje (kao rezultat „self fullfilling prophecy“). Neka umišljena opasnost može ponekada da bude delotvornija nego realna. Jer, za razliku od realnosti (uvek ograničene), imaginaciji i fantaziji nisu postavljene nikakve granice.
Ratovi i nacionalizam stoje u naizmeničnom odnosu uzroka i posledice. Jednom nacionalizam vodi do rata, a drugi put je rat taj - i to „u sećanju“ sačuvani ili aktuelni rat - koji podstiče nacionalizam. Oba mogu uzajamno da se uslovljavaju i kumulativno jačaju. Da li „doživljaj rata“ može nacionalizam da dovede do vrhunca ili da splasne, to u biti zavisi od onih koji određuju i kontrolišu „javno mnjenje“ i kolektivno „sećanje“.
Druga i treća faza postosmanskog stvaranja država (od 1870, odnosno 1912) jasno su se razlikovale od prve. One su se, s jedne strane, odlikovale postepenim međunarodnim priznavanjem prava na samoopredeljenje naroda kao osnove novog državnog ustrojstva u velikim delovima Evrope, a s druge strane, daljom etnizacijom i biologizacijom poimanja nacije i nacionalne države. U prvim decenijama 19. veka etnicitet stanovništva još nije imao isključujuću ulogu pri definiciji državljanstva. Pojam „državljanstva“ umesto ranijeg podaničkog odnosa pojavio se tek u 19. veku i navodno je (poput pojma nacije) zapadnoevropska tvorevina. Država se od tada više ne shvata kao dinastički derivat nego kao sopstvena pravna pojava koja se sastoji iz tri konstitutivna elementa: naroda, teritorije i državne vlasti. „Narod“ (u smislu „populus“ ili „demos“) nije još morao da bude identičan sa „ethnosom“ (u smislu zajedničkog porekla).

Jačanje nacionalnih pokreta na Balkanu

Prvi put u istoriji moderne države etnicitet je odsad stvarno imao ulogu: narod, odnosno nacija, shvaćena je kao etnička zajednica. I pojam „državljanstva“, koji je inače po sebi lišen svake etničke dimenzije, dobio je nijansu u pravcu „narodne pripadnosti“. Odavde je bio samo još jedan mali korak do onog radikalnog zaključka koji je jedan predstavnik nemačkog nacionalizma, Paul de Lagard, već 1855. iskazao rečima: „Bez sumnje nije dopustivo da u jednoj naciji postoji još neka druga nacija; bez sumnje je potrebno da se uklone oni koji su... doprineli onoj dekompoziciji: pravo je svakog naroda da bude svoj gospodar na svom području, da živi za sebe, a ne za tuđine.“
U sklopu italijanskog i nemačkog procesa ujedinjenja koncept narodne nacije značio je kao legitimacijska osnova novog stvaranja države i u području jugiostočne Evrope. Uz to su došli specifično balkanski činioci koji su pospešili proces etnizacije: prvo, u vidu jedne lančane reakcije neprestani porast konkurentskih nacionalnih pokreta na Balkanu; drugo, osnivanje Bugarskog egzarhata 1870. i s tim povezan nastanak druge pravoslavne crkve u sklopu Osmanskog carstva. Oba činioca nametnula su nova razgraničenja i definicije. Posle srpskog i grčkog nacionalnog pokreta sledili su, korak po korak, bugarski (od sredine 19. veka), albanski (od 1878), makedonski (od devedesetih godina 19. veka) i turski nacionalni pokret (posle prekretnice između dva veka). Crnogorci, koji su se kolebali između pripadnosti srpskoj naciji i sopstvene etnogeneze, bili su poseban slučaj. Što je broj nacionalnih pokreta postajao veći utoliko je borba oko definicije stanovništva i podele balkanskog unutrašnjeg prostora postajala oštrija. Jer borba oko nacionalne i teritorijalne podele bila je jedna igra s nultim rezultatom: ono što je jedan dobijao, to je drugi morao da izgubi. To objašnjava sve veću rigоroznost kojom je vođen taj rat oko definicije. Novi raskol unutar pravoslavlja između patrijaršijske i egzarhatske crkve (koji je prevaziđen tek 1945) zaoštrio je situaciju. Stvaranje autokefalne bugarske crkve, koje je odobrio sultan, dok su je grčki klerici osudili kao „filetizam“ (u smislu etnizacije), razbio je ekumenu pravoslavnih hrišćana pod osmanskom vlašću. Ako je do sada svaki pravoslavni podanik sultana pripadao patrijaršijskoj crkvi i u konfesionalnom smislu bio „Grk“, otvorila se sada u području pod jurisdikcijom Egzarhata mogućnost opcije. Odluka ili opredeljenje stanovništva između grčke patrijaršijske i bugarske egzarhatske crkve još, doduše, nije bila odluka u smislu nacionalnog identiteta (bar ne nasilno), ali je postavljala smernice za pravac stvaranja nacije. Pošto su crkve pod svojim okriljem imale i školstvo, to su kao agenture socijalizacije mogle merodavno da utiču na stvaranje svesti stanovništva. Osnivanje Egzarhata dovelo je otuda do strasne crkvene i kulturne borbe s težištem na makedonskom prostoru. Pored patrijaršijske i egzarhatske crkve, i obe autokefalne crkve Grčke i Srbije pokušale su da utiču na tamošnje stanovništvo.
Novo nacionalno i nacionalno-državno ustrojstvo Balkana otvorilo je mnoga nerešena pitanja identiteta. U početnoj fazi su na prvom mestu bili jezik i religija kao kolektivni kriterijumi pripadnosti. Upotreba jednog „hrišćanskog“, odnosno „evropskog“ jezika (grčki ili južnoslovenski), i pripadnost pravoslavlju činilo se da su dovoljni za pripadnost grčkoj ili srpskoj naciji. Ali oba kriterijuma su se sa jačanjem konkurentskih nacionalnih pokreta pokazali nedovoljnim ili nesposobnim za ostvarenje konsenzusa. Tamo gde je religijska i jezička razlika bila oštro izražena (između hrišćana i muslimana, na jednoj, ili grčkih, južnoslovenskih i albanskih govora, na drugoj strani), određenje pripadnosti se (na prvi pogled) moglo učiniti relativno neproblematičnim. A gde je, nasuprot tome, navodna jednoznačnost tih kritetrijuma zatajila (na primer, kod fluidnih prelaza između južnoslovenskih govora: gde je počinjao „srpski“ i gde je počinjao „bugarski“, o „makedonskom“ uopšte da ne govorimo) ili su jezik i religija bili u nekom odnosu napetosti (na primer, u slučaju slavo-, grko- ili albanofonih muslimana, koji su jedan „evropski“ jezik kombinovali s jednom „orijentalnom“ religijom), sukobi su gotovo bili neizbežni.

Uzdrmani tradicionalni temelji društva

Bez saglasnosti muža nije mogla da sklapa nikakve ugovore ili poslove, nije mogla da bude uzeta za svedoka pri pravljenju testamenta, ili određena za staratelja. Ona nije bila ravnopravan član zadruge i nije posedovala nasledno pravo. Samo su malobrojne neudate žene i udovice u pravnom pogledu bile u boljem položaju.
Iako se Jovan Hadžić prilikom koncipiranja Građanskog zakonika kod kneza Miloša zalagao za nasledno pravo žena i devojaka, one su ostale isključene iz nasleđa (paragrafi 296. i 297). Kako Hadžićsam saopštava u jednom pismu iz 1847. godine, „proklinjale“ su ga zbog toga „žene u Beogradu“ (citat prema Panti Srećkoviću). Istoričar Tihomir Đorđević, koji se interesovao za svakodnevni život, pravio je razliku između tipa „patrijarhalne“ i tipa „polupatrijarhalne žene“. U pogledu porodičnog položaja to diferenciranje je naravno bilo bespredmetno. Po prvom tipu, kojem je pripadala većina srpskih žena krajem 19. veka, ona je bila „niže stvorenje... izvorište radne snage i produžavanja roda“. Ona se osvaja kao kakav plen i kupuje kao kakva roba. Izbor bračnog partnera obavljala je glava porodice. Ni budući muž, a pogotovo buduća supruga, nisu imali nikakav uticaj u tom pogledu. I „polupatrijarhalna žena“ bila je „bespravno stvorenje koje nije posedovalo ništa svoje, čak ni pravo nad sopstvenom decom... ona je obavljala razne i teške kućne poslove... brinula se oko svog muža kao služavka... udaje se za čoveka koga ne poznaje, često iz nekog drugog mesta koje ranije nije nikad ni videla“ (Tihomir Đorđević, O srpskim ženama, Beograd 1912).

Tihomir Đorđević

S postepenom adaptacijom „građanskog“ modela porodice u gradovima i zahvaljujući prvoj srednjoj školi za srpske devojke osnovanoj 1863. godine, došlo je do raznih kombinacija elemenata tradicionalnog i novog shvatanja o ženama i porodici. Time se ukazala potreba za razjašnjenjem pitanja koja bi forma porodice bila „idealna“ i kako u njoj treba videti ulogu žene. Više nego u mnogim drugim područjima modernizacije razvila se dugogodišnja kontroverzna debata, koja se, između ostalog, vodila u časopisu „Domaćica“, organu ženskog društva osnovanog 1875. Predstava o jednoj specifičnoj podeli uloga ostala je u biti nesporna. Mišljenja su se razilazila, pre svega, u pitanju da li je ženi, da bi obavljala svoje domaćičke poslove, potrebno obrazovanje ili joj je sposobnost za to urođena. Protiv profesionalizacije uloge domaćice iznosio se argument da bi to vodilo do pretvaranja žene u „muškinje“ i do „demistifikacije“ žene. „Čistota“ devojaka i žena ne sme da bude pomućena prevelikim znanjem i načitanošću. Žensko društvo se, s manje ili više uspeha, trudilo da obesnaži te argumente. Saglasnost je postojala u pogledu slike majke, koja je u Srbiji, kao i u drugim evropskim društvima krajem 19. i početkom 20. veka, dobila svoj patriotsko-nacionalni naboj. To je odgovaralo shvatanjima čitateljki „Domaćice“, koje su za vreme ratova koje je Srbija vodila sedamdesetih i osamdesetih godina 19. veka (protiv Turske i Bugarske) radile u pozadini fronta kao dobrovoljne bolničarke. A to je odgovaralo i javno manifestovanoj slici hrabre majke, koja svoga sina šalje u vojsku da brani otadžbinu. Nadovezujući se na idealizovanu ulogu Srpkinja u „tursko vreme“, srpska vodeća elita u 19. veku vodila je politiku koja je i žene uključivala u moralno i nacionalno snaženje.
Kanicovo izlaganje o „razornim paragrafima“ omogućava uvid u dramatiku transformacije u Srbiji. Omekšavanjem uobičajenog porodičnog ustrojstva i reda bili su uzdrmani tradicionalni temelji društva. I mnogi savremenici iz druge polovine 19. veka (ne samo među duhovnim licima nego i iz redova elite) smatrali su da uzroke tome treba potražiti u „moralnom rasapu“ srpskog društva, a koji se manifestovao u raspadu zadruge, u podrivanju temelja „patrijarhalnog režima“, u seksualnom promiskuitetu, u sve većem broju polnih oboljenja i u povećanom kriminalitetu. Ta kritika društva bila je povezana s antizapadnjačkim stavom i bila je, ne na poslednjem mestu, upućena na adresu sekularizovanih Srba iz Habzburške monarhije, „Srba prečana“.
„Tokom celog devetnaestog veka, takozvani ’nemačkari’, uglavnom ljudi sa habzburgških teritorija, smatrani su odgovornim za loše uticaje koji su razarali tradicionalno patrijarhalno društvo u Srbiji“ (Bojan Aleksov). Da li je pri tome bio u pitanju gubitak vrednosti ili promena vrednosti? Pri sadašnjem stanju istraživanja na to pitanje se ne može jednoznačno odgovoriti.

Vladika Rufim · Početnik Domaćeg.de

Razvoj gradova i uspon varošana

Tradicionalne seoske zajednice nisu, na primer, znale za zatvore, niti za menično i stečajno pravo, niti im je to bilo potrebno. I sve dok je bilo dovoljno zemlje na raspolaganju, nesuglasice i sporovi oko granica zemljišnih parcela imali su samo marginalnu ulogu. Sukoba i prestupa u vezi sa svojinom bilo je verovatno i u seoskoj zajednici, ali su tek s anonimizacijom socijalnih odnosa postali masovni fenomen. Svako društvo, kako je to većutemeljivačmoderne socijalne statistike Adolf Ketelet postavio, nosi u sebi klice zlodela i prestupa koji će u njemu biti počinjeni. Srpske sudske statistike odražavaju dinamiku jednog društva u bezakonju. One odražavaju ono što je u to vreme i u tom društvu zakonodavac smatrao značajnim za sudski postupak. (Za sudski postupak nije bilo značajno, na primer, seksualno nasilje unutar velike ili male porodice, kao i zlostavljanje dece, iako je „surovo“ batinanje supruge, kao i drugih članova porodice, zabranjeno Kaznenim zakonikom iz 1860. godine.)
Početkom 20. veka (Srbija je u to vreme imala oko 2,7 miliona stanovnika) vođeni su kod opštinskih sudova sudski postupci za preko 105.000 krivičnih dela i više od 145.000 civilnih procesa. Kod sudova prve instance nalazilo se u postupku 26.000 kaznenih prestupa i preko 37.000 civilnih tužbi. Apelacionom sudu bilo je podneseno 4.032 kaznene presude i 1.500 civilnih predmeta na reviziju. A kasacioni sud, kao poslednja instanca, trebalo je da odluči o 14.000 presuda. Ta statistika je veran odraz jednog društva koje sa sve većom diferencijacijom mora da se suoči s mnoštvom mnogih negativnosti i pravnih konflikata, jednog društva koje je izgubilo svoju raniju stabilnost i traga za novom ravnotežom na jednom nivou više složenosti i na tom putu nema samo gubitke nego i dobiti (na primer, u pravnoj sigurnosti i individualnoj slobodi odlučivanja).
Osnovni društveni sukob nije se odnosio samo na porodično i nasledno pravo nego je zahvatio gotovo sva područja politike, društva, kulture i privrede. U pitanju je bio sudar između „evropske“ i „(staro)balkanske“ civilizacije, koji je doveo do podele elite na „zapadnjake“ i „antizapadnjake“, produbio jaz između centralnih vlasti i seoskih zajednica, podstakao socijalnu polarizaciju i u velikim delovima stanovništva izazvao strah i nesigurnost. I, konačno, on je ponovo u promenjenoj konfiguraciji oživeo suprotnost između grada i sela. Umesto ranije etničke, sada je stupila jedna civilizatorska i kulturna diferencijacija nove vrste.
Počnimo sa „zapadnjačkom“, „evropskom“ Srbijom. Ona je svoj centar imala u malobrojnim većim varošima: Kragujevcu, Požarevcu, Šapcu, Nišu i Leskovcu (od 1878) i, pre svih, u Beogradu, koji je 1867. postao glavni grad. Spoljašnja slika naseobina radikalno se menjala tokom 19. veka. Iz osmanskih vremena nasleđene džamije, amami, konačišta i stambene kuće rušeni su jedni za drugima i zamenjeni novim zdanjima u „nacionalnom stilu“, jednom mešavinom balkansko-vizantijskih, mađarsko-baroknih i srednjoevropskih stilskih elemenata. Od poslednje četvrtine stoleća tome su se - naročito u Beogradu - pridružila reprezentativna kamena zdanja po „evropskom“ uzoru. U Beogradu je 1859. živelo oko 19.000, a 1910. oko 90.000 ljudi. Drugi grad po veličini (Niš) imao je 1910. oko 25.000 stanovnika. U svim ostalim pomenutim gradovima je u to vreme registrovano između 18.000 i 11.000 žitelja. Ukupno je u osam najvećih naseobina tadašnje Srbije (sa više od 10.000 žitelja) živelo manje od 200.000 ljudi. To je bilo 6,7 odsto ukupnog srpskog stanovništva. Koliko je od njih trebalo smatrati varošanima ili građanima, to zavisi od toga šta se shvata pod „varošaninom“, odnosno „građaninom“. Kako i kada je od jednog seljaka doseljenog sa sela postajao varošanin? Da li je bilo dovoljna činjenica da neko nosi šešir ili cilindar ili živi na jednom mestu koje je po zakonu bilo proglašeno za „grad“ ili „varoš„, da bi se govorilo o „građaninu“? I kako se fenomen radnika-seljaka, koji su se odvojili od seoskog „sveta“, a da nisu bili prispeli u varoški svet, može uklopiti u šemu varoš-selo?

Beograd privlači kao magnet

Proces povarošenja žitelja jedne varoši suočava nas s mnogim pitanjima na koja još nemamo odgovore, tako da moramo da se zadovoljimo slaganjem mozaika i parcijalnim odgovorima. Ako prenebregnemo Beograd, onda su početkom šezdesetih godina 19. veka u tadašnjoj Kneževini postojale samo dve varoši sa više od 5.000 stanovnika (Požarevac i Šabac). U varoškim naseljima živelo je „high society“: političari i državni činovnici, u koje je spadala i većina akademski obrazovanih ljudi, nadalje trgovci i zanatlije. Mnogi su dolazili sa sela, a oni koji su se rodili u gradu imali su očeve i dede seljake. Istoričar Slobodan Jovanovićoznačio je autohtoni varoški vodeći sloj Srbije sredinom 19. veka kao „seljaka u kaputu“ i dodao: „Seljak u kaputu umeo je seljaka u gunjcu bolje istući nego ma ko drugi.“ „Intelektualni arivista“, kaže Jovanović, „obično je rođen na selu ili u nekom trgovištu; kod kuće je pohađao gimnaziju, a u inostranstvu je studirao na univerzitetu. Njemu se prebacuje da ga je velika nauka, kojom je na brzinu nabijen, duhovno i moralno iskvarila. (...) On je jedan obrazovani primitivac, uz to nije u stanju da obuzda svoju ambiciju i smatra da mu njegova pariska ili hajdelberška diploma daje pravo na sve.“
U daljem toku stoleća, uz varoško odelo, došle su i nove ideje i novi načini ponašanja, tako da se obrazovano srpsko građanstvo koje se na prelazu između dva veka u pogledu obavljanja profesije, društvenog angažmana i ispunjavanja slobodnog vremena malo razlikovalo od građanstva u Beču ili Berlinu. Njegovi članovi su poticali iz trgovačkih porodica,bili su potomci uglednih knezova i vojvoda ili su se doselili iz dijaspore. Kao državni činovnici, preduzimači i ljudi koji su obavljali slobodne profesije, davali su ton društvenom životu varoši.
Mnogi od građana u usponu studirali su kao „državni stipendisti“ na stranim univerzitetima i donosili su u Srbiju tamo stečena znanja i forme ophođenja. Oni su osnivali udruženja za unapređenje kulture i nauke, zalagali se za gradnju pozorišta, biblioteka i muzeja, oduševljavali se slikarstvom „u evropskom stilu“ i vodili diskusije o svim pitanjima od društvenog značaja. Neki od njih nastupali su i kao dobrotvori. Najpoznatiji među njima bio je trgovac Ilija Milosavljević Kolarac (1800-1878), savetnik kneza Mihaila Obrenovića i član Konzervativne stranke, koji je sav svoj imetak u iznosu od 727.000 zlatnih dinara zaveštao kao zadužbinu za osnivanje univerziteta. Ili oficir Nikola Čupić, koji je 1871. osnovao zadužbinu za objavljivanje „naučnih i moralnih dela“.

Ilija Milosavljević Kolarac

To su bili pojedinačni slučajevi. Ali i građansko-društveni angažman manje imućnih građana donosio je plodove. U Beogradu su 1860. osnovali pozorišno društvo (tačnije, 1852. osnovani Pozorišni odbor većje usvojio dokument o „ustrojeniju Narodnog teatra u Beogradu“ - prim. prev.) i 1868. godine otvoreno je Narodno pozorište. I Narodni muzej je početkom sedamdesetih godina, zahvaljujući građanskom angažmanu, poprimio jasnije obrise. Prva javna čitaonica, osnovana 1846. u Beogradu i godinu dana kasnije osnovano Učeno društvo, većsu pomenuti u sklopu obrazovanja nacije. Beograd, smešten na ušću Save u Dunav, naglo se razvijao od sredine 19. veka i postao je magnet koji je privlačio novo građanstvo Srbije. „Tu, gde su se još dve decenije po ulasku Miloša vijorili konjski repovi jednog vezira nad tvrđavom i varoši... nastajao je jedan sasvim osobeni, tipično beogradsko-šumadijski duh. On je bio određen, prvo, jednom užom i širom šumadijskom osnovom, i, drugo, blažom, predanom, tihom činovničkom i istraživačkom aktivnošću južnomađarskih doseljenika i, kasnije, što su se više približavali sudbonosni dani početkom 20. veka, sve većim doseljavanjem iz severnih i zapadnih zemalja sve do jadranske obale. Mi u novom Beogradu krajem 19. i početkom 20. veka, pored nekadašnjih habzburških oficira, trgovaca i zanatlija iz austrougarskih provincija, zatičemo ceo niz kulturnih poslenika, publicista, naučnika, kritičara i pesnika, koji su se iz Crne Gore, Dalmacije, Bosne, Hercegovine, Hrvatske i Mađarske doselili tek u poslednjim decenijama ili su bili pozvani da dođu u Beograd - da ne govorimo o mnogobrojnim ljudima koji se nisu rodili u Beogradu nego u unutrašnjosti zemlje. Rođeni Beograđani su do 1890. godine retki među vodećim ličnostima“ (Gerhard Gezeman).

Varoški kaputaši kao stvorenja iz drugog sveta

Lista tih izuzetnih žena obuhvata tako ugledne osobe kao Ana Obrenović (1821-1868), bratanica Miloša Obrenovića, koja je kao šesnaestogodišnja devojka napisala dnevnik kojem je poverila svoje čežnje za jednim „evropski“ kultivisanim životnim stilom (i mužem), preko Natalije Obrenović, supruge kneza i kralja Milana, koja je osamdesetih godina u odsudnoj meri sudelovala u „evropeizaciji“ dvora i dvorskog života, ili Draga Jočić, koja je 1879. završila studije medicine u Cirihu i kasnije dobila dozvolu da radi kao lekar u Srbiji, sve do prve značajne srpske spisateljice Isidore Sekulić (1877-1958), rodom iz Bačke, koja se 1909. nastanila u Beogradu i tamo otvorila literarni salon.
Mali svet srpskog građanstva ostao je dugo jedno ostrvo u prostranom moru seoskog stanovništva mučenog strahom od gubitka i ispunjenog osećanjem nesigurnosti i nespokojstva. Na šumadijske seljake delovali su varoški „kaputaši“ kao neobična, pomalo smešna stvorenja iz nekog drugog sveta, dok su za „kaputaše“ mnogi seljaci bili „primitivni“ i „zatucani“. U neposrednoj blizini nove građanske Srbije - često samo nekoliko koraka udaljene od centra varoši - počinjala je druga Srbija, oko koje su duhovi bili podeljeni. Za jedne - „zapadnjake“ - bila je „orijentalni Balkan“ koji je prostorno bio blizu kao što je mentalno bio udaljen, za druge - populiste - ovde je bila i počinjala „prava i izvorna Srbija“. Komunikacija između različitih svetova - između grada i sela, kao i između raznih krila varoških rukovodećih slojeva - bila je izuzetno teška, i to ne samo zbog razlika u „mental mappings“ nego i usled razlika u obrazovanju, jer još 1866. je samo 1,6 odsto seljaka umelo da čita i piše.
Kada se u Srbiji govori o „suprotnosti između grada i sela“, onda se ne sme smetnuti s uma da se time označavaju samo dva suprotstavljena idealno tipična pola, da su prelazi bili fluidni i da su se u „varoši“ i kod varoškog stanovništva delom mogle zapaziti seoske crte, a da su i kod ponekog sa sela mogle da se zapaze varoške crte. „Druga“, „prava“ Srbija imala je mnoga lica i bila je ophrvana mnogim problemima, od kojih tri treba osvetliti: obrazovanje, poljoprivredu i početak industrijalizacije.
U trenutku kada je utemeljena Kneževina, stanovništvo je gotovo isključivo bilo nepismeno. Među vojnim i civilnim predvodnicima Prvog srpskog ustanka jedva da je bilo nekoga ko je znao da čita i piše. „Nova era Srbije“, piše Kanic, „zatekla je narod i kaluđere podjednako na niskom obrazovnom stupnju. Izdvojeni od sveta, kaluđeri Srbije živeli su, poput onih u Grčkoj i celoj Turskoj, u najvećem neznanju. Za štampane stvari jedva da je bilo interesovanja i interesenata. Doduše, početkom tridesetih godina pojavili su se u Beogradu prvi plakati, ali potražnja za knjigama i novinama bila je u početku sasvim ograničena.
Dositej Obradović se 1810. žalio da u Srbiji niko ne mari za knjige. Od „Serbskih novina“, koje je Dimitrije Davidović od 1813. izdavao u Beču, prodato je tri godine kasnije u Beogradu samo pet primeraka; u unutrašnjosti Srbije pak nijedan jedini.

Dimitrije Davidović

I u prvom polugodištu 1820. knez Miloš je bio jedini abonent novina u celoj Kneževini. Gotovo svi kupci ili korisnici srpskih štampanih stvari živeli su u inostranstvu. Knez - i sâm analfabeta - pokazivao je malo sklonosti i spremnosti da se javnim sredstvima podigne i onako nizak obrazovni nivo. Zahvaljujući doseljenju Srba iz Mađarske, mnogo kritikovanim „nemačkarima“, mogao je da bude položen kamen temeljac za jedan opšteobrazovni školski sistem, ali često ti „učitelji“, osim elementarnih znanja u čitanju i pisanju, nisu raspolagali nikakvim kvalifikacijama koje bi im omogućile da na valjan način obavljaju učiteljski poziv (Živojin Đorđević, Istorija škola u Srbiji 1700-1850, Beograd 1935). I pored Vukovih usrdnih apela i zalaganja drugih vаtrenih pobornika, obrazovanje stručnih kadrova i izgradnja osnovnih škola za prve vladavine kneza Miloša veoma su sporo napredovali. Ustavobranitelji su se veoma trudili da ubrzaju taj proces.

Stranački sporovi važniji od obrazovanja

Čak je i ruski etnolog Rovinski, koji je za vreme svog putovanja po Srbiji 1868/69. neumorno isticao svoje duševno srodstvo sa srpskim narodom i žestoko kritikovao „zapadnjaka“ Kanica zbog njegovog izveštavanja, morao da prizna da su srpska školska zdanja veoma siromašna i jadna i da učitelji nisu dorasli svojim zadacima. Kada je ministar obrazovanja Stojan Novaković, član Napredne stranke, 31. decembra 1882. zakonom uveo šestogodišnju obavezu školovanja za sve dečake i devojčice (osamnaest godina ranije nego u Holandiji!), dalo se predvideti da se to za više decenija neće moći ostvariti ako država ne bude višestruko povećala ulaganja u obrazovanje. Sredinom osamdesetih godina srpska vlada je, po savremenim proračunima, po stanovniku u proseku ulagala 0,63 dinara (zlatni franak) u osnovne škole, dok su, na primer, Hrvatska-Slavonija u istu svrhu ulagale 1,34 i Istočna Rumelija (južna Bugarska) pod osmanskim suverenitetom čak 2,48 dinara. Srpski izdaci za obrazovanje bili su izrazito mali, tako da je obavezno školovanje ostalo samo mrtvo slovo na papiru. Čak se i 1898. na četiri godine redukovano obavezno pohađanje škole pokazalo neizvodljivim. Na prelazu između dva veka samo je nešto više od četvrtine dece (44 odsto dečaka i 10 odsto devojčica) pohađalo školu. To bar pokazuju rezultati koje su statističari dobili iz školskih listova. Da su mnoga tamo unesena deca veoma neredovno pohađala školu ili je uopšte nisu pohađala sasvim jasno se može videti iz izveštaja školskih inspektora. Broj tih „mrtvih duša“ ne dâ se pouzdano utvrditi. U svakom slučaju, nema nikakve sumnje da osnovno školstvo u Srbiji još u predvečerje Balkanskih ratova 1912/13. nije bilo prevazišlo stadijum nerazvijenosti. S izuzetkom Rumunije i evropske Rusije, prosečan broj đaka osnovnih škola na 1.000 stanovnika bio je većtri decenije ranije u svim suverenim evropskim državama veći, često i nekoliko puta veći, nego u Srbiji 1910. godine. Ako se, pored kvantitativnih, uzmu u obzir i kvalitativni iskazi o školstvu (izveštaji školskih inspektora pružaju u tom pogledu bogat materijal), onda slika postaje još sumornija. Obrazovanje stečeno na nastavi, pri čemu se ne sme smetnuti s uma da je zbog zapuštenog stanja škola bilo ugroženo i zdravlje dece, bilo je oskudno, tako da osamdesetih godina nije čak bilo dovoljno da se trajno opismene oni koji su pohađali školu. Izveštaji za školsku 1907/08. godinu pokazuju da je došlo samo do neznatnih poboljšanja. Još je postojao dubok jaz između zakonske norme i realnosti. Mnoge školske zgrade bile su i nadalje zapuštene i nezdrave. O ciljevima nastave u osnovnim školama vladala je nejasnoća i pored ponovljenih zakonskih izmena. Nastavni planovi nisu bili primereni prilikama u zemlji. Vlasti nadležne za školstvo i obrazovanje iscrpljivale su se u administrativnom praznom hodu i svi učesnici su se daleko više interesovali za stranačke sporove i svađe nego za ostvarivanje obrazovanja i znanja.
Nepismenost je u datim okolnostima i prilikama ostala jedno endemsko osnovno zlo. Po rezultatima popisa stanovništva iz 1866 - pola stoleća posle okončanja oslobodilačkih ustanaka - 96 odsto žitelja bili su nepismeni. U narednim decenijama je taj procenat - uprkos obaveznom školovanju - samo lagano opadao, tako da je 83 odsto stanovništva još na prelazu između dva veka bilo nepismeno. Ako se od toga izuzmu deca do šest godina starosti, onda je udeo nepismenih i dalje iznosio 80 odsto, pa je, shodno tome, bio veći nego u bilo kojoj drugoj suverenoj zemlji. Samo su Rumunija i Portugal imali slične pogubne rezultate.
Prostorna raspodela nepismenih i njihovo razvrstavanje po polovima ukazuje na dalje manjkavosti u srpskom osnovnom školstvu. Samo je kod brojno tankog varoškog stanovništva uspelo da se tokom 19. veka vidno smanji procenat nepismenih. Godine 1900. u varoškim komunama bilo ih je 52 odsto (u Beogradu samo još 27 odsto), dok na selu i dalje 88 odsto stanovništva nije znalo da čita i piše. Da je žensko stanovništvo samo marginalno sudelovalo u procesu opismenjavanja ne čudi mnogo s obzirom na naglašeno patrijarhalni stav društva. Vlada je, doduše, već 1845. dozvolila otvaranje posebnih devojačkih škola, ali do 1858. otvoreno je u raznim varošima samo trideset takvih škola. Do 1900. broj osnovnih škola za devojčice povećao se na 165. Ali, na selu je nepismenost žena ostala praktično netaknuta.

Železnica poremetila stari poredak

Berlinskim ugovorom iz 1878. godine Srbija je, i pored velikog otpora dela javnosti, bila obavezna da dopusti da se preko njene teritorije gradi deo železničke pruge koja vodi na istok. U jesen 1884. puštena je u saobraćaj prva deonica pruge od austrougarske granice kod Beograda do Niša u dužini od 245 km. Godine 1887/88. dovršene su deonice do turske granice (Caribrod) na jugu i bugarske granice (Ristovac) na jugoistoku. Time je Srbija, uz veliki trošak, bila priključena na međunarodnu železničku mrežu. I pored toga, zemlja je 1910. zaostajala za gotovo svim ostalim državama. Na 1.000 kvadratnih km otpadalo je u proseku samo dva km železničke pruge. Železnica nije bila sporna samo zbog velikih troškova, većje u tome određenu ulogu imao i neprijateljski odnos prema tehnici i strah od globalizacije. Parne lokomotive nisu predstavljale opasnost samo za uobičajeni i ustaljeni način života, i nisu samo pojednostavile transport domaće robe i dobara, nego su olakšavale i transfer stranih ideja i robe. One su temeljno poremetile stari poredak i, pored malobrojnih dobitnika, stvorile mnoge gubitnike.
I u drugim područjima sistema komunikacija srpskom društvu je teško padalo da se priključi evropskim standardima. Na svakog stanovnika Srbije je 1910. u proseku dolazilo 13 poštanskih pošiljki godišnje. Samo je u Rusiji sa 11 poštanskih pošiljki ta kvota bila još manja, dok je u Velikoj Britaniji bila deset puta veća. U telefonskom saobraćaju (prva telefonska veza uspostavljena je 1899) Srbija je sa 1,6 razgovora po stanovniku godišnje čak bila daleko iza Rusije - slično kao i ostale balkanske države. Samo je Bosna i Hercegovina u tom pogledu bila još zaostalija. Bolje je Srbija stajala s telegrafskim saobraćajem. Prve linije u unutrašnjosti zemlje bile su 1855. uspostavljene između Beograda i Kragujevca, kao i između Beograda i Aleksinca. Na jednog stanovnika je 1910. u proseku dolazilo 0,7 telegrama tokom godine. Time je Srbija zauzela srednju poziciju u Evropi.
Deficitarna infrastruktura bila je ujedno i uzrok i posledica slabosti u sekundarnom privrednom sektoru. Zanatstvo je bilo u sličnoj situaciji kao i poljoprivreda. Domaćem stanovništvu Srbije zanatska delatnost bila je pri kraju osmanske vladavine gotovo sasvim nepoznata. Mnoštvo srpskog seoskog stanovništva zadovoljavalo je svoje potrebe u okviru naturalne porodične proizvodnje (domaća radinost). Leopold Ranke je živopisno opisao autarhične privredne jedinice koje su se bile povukle u šume i brda:
„Svi sačinjavaju jedno jedino domaćinstvo; rade i jedu zajedno... Često jedna kuća (zadruga) sačinjava celu jednu ulicu. Tuđa pomoć je malo potrebna. Muškarci sami grade kuće i vajate, prave od starina na uobičajen način plug i kоla, ukrašavaju rezbarijama jaram za stoku, stavljaju obruče na burad, prave opanke od sirove kože. Za ostalu odeću staraju se žene, predu vunu i lan, tkaju platno i sukno, umeju da boje broćem. Selu je, pored svega, potreban kovačda pravi alatke. Vodenice pripadaju zajedno većem broju kuća, i svaka ima svoj dan.“
Samo u slučaju kada su srpskom seoskom stanovništvu bili potrebni predmeti koje nije umelo ili nije htelo da napravi, ono bi bilo primorano na trampu. Njegovi partneri po pravilu nisu bile varoške zanatlije nego sezonski trgovci i pečalbari koji bi se u određena godišnja doba pojavljivali u selima. Privredne veze između varoši i sela bile su svedene na minimum, podela rada nije postojala.
Po varošima je početkom 19. veka živeo veći broj zanatlija koji su bili organizovani po osmanskim esnafskim pravilima. Većinom su to bili Turci, Grci, Cincari (Aromuni), Jermeni i Jevreji i, izuzetno retko, poneki Srbin. Tek posle oslobođenja od turske vlasti i kada je počela „srbizacija“ varoši, počeo je početkom četrdesetih godina da se razvija srpski zanatlijski sloj koji je od šezdesetih godina činio četvrtinu do trećinu „varoškog“ stanovništva. Po pravilu su zanatlije radile same ili, u najpovoljnijem slučaju, s jednim ili dva pomoćnika. Još do 1911. je razvoj zanatstva bio ometen esnafskim odredbama, odnosno Zakonom o zanatima iz 1847. Paradoksalno je da je tako srpska država zadržala jednu instituciju koja je u samom Osmanskom carstvu u sklopu preduzetih reformi već bila u raspadu.

Esnafski lobi protiv industrije

On radi još uvek sa istim alatom kojim se služio njegov deda i samo se po sebi razume da sa tim sredstvima nije u stanju da opstane u konkurentskoj borbi. (...) Stručno znanje je danas prva i najvažnija pretpostavka za opstanak u privrednoj borbi. Ni carinska zaštita ni finansijska podrška ili neke druge olakšice (...) ne mogu da pomognu tamo gde nema znanja, sposobnosti i unutrašnjih vrednosti.“
Većje knez Miloš, u vreme svoje druge vladavine, 1859. nastojao da ukine esnafsko ustrojstvo dvanaest godina posle njegovog uvođenja, ali je taj postupak isto tako propao, kao i kasniji pokušaji vlade (1867) da se ograniči autonomija esnafskih udruženja u korist pojačanog državnog zanatskog nadzornog prava. Od sedamdesetih godina je sve više raslo opšte nezadovoljstvo postojećim ustrojstvom, ali je vlada zbog esnafskog lobija odustala od načelne reforme. Tek je uredba od 29. juna 1910, koja je godinu dana kasnije stupila na snagu, ukinula anahrono zanatsko ustrojstvo i oslobodilo put za kasniju fazu protoindustrijalizacije.
Sve do kraja 19. veka u Srbiji nisu postojale nikakve valjane pretpostavke ili preduslovi za razvoj industrije. Akumulacija kapitala bila je slaba i uglavnom u rukama trgovačke elite, koja je silno zarađivala na izvozu, ali nije baš bila spremna da sudeluje u industrijskim investicijama. S osnivanjem i uređenjem bankarskog sistema od osamdesetih godina stvorena je, doduše, bolja osnova kapitala, ali su i banke u početku bile dosta uzdržane u finansiranju industrije. Nedostajali su preduzetnički talenti i tehnička znanja, kao i disciplinovano radništvo. Oni malobrojni pioniri u području fabričke industrije u Srbiji mogu se brzo nabrojati: Ignjat i Đorđe Vajfert, Milan Vapa, Ignjat i Jakov Bajloni, Vlada Ilići Adolf Minh. Među njima se ističe Đorđe Vajfert, rođen 1850. u Pančevu (južna Mađarska). Nakon studija u Budimpešti i na Poljoprivrednoj akademiji u Vajenštefanu (Weienstephan, Bavarska) preselio se 1872. u Srbiju, gde je osnovao najveću pivaru u zemlji i uz to se angažovao u rudarstvu. Godine 1881. sudelovao je u osnivanju Srpske lože slobodnih zidara „Pobratim“, dve godine kasnije spadao je u osnivače Srpske narodne banke i postao je njen viceguverner, kasnije i njen guverner. Bio je počasni predsednik Industrijske komore, osnovane 1910. godine. Kada je umro (1936), bio je jedan od najbogatijih ljudi - ili najbogatiji - u Srbiji. Ali uticajne preduzetničke porodice poput Vajfertovih (ili Bajlonijevih) bile su i zadugo su ostale izuzetne pojave.

Vajfert

Usled razvojnog stanja tradicionalnih zanata, srpske zanatlije po pravilu nisu mogle same da naprave jednostavne mašine po uzoru na uvezene, kao što je bio slučaj u razvijenim zapadnoevropskim i srednjoevropskim zemljama početkom industrijske revolucije. Infrastrukturni deficiti, ograničene mogućnosti prodaje na domaćem tržištu i konkurencija stranih proizvoda nepovoljno su se odrazili na uređenje i osnivanje industrijskih postrojenja.
Zakon za unapređenje domaće industrije usvojen je 31. decembra 1873. Pored carinskih olakšica i besplatne zemlje za podizanje fabričkih postrojenja, ovaj zakon je potpomognutim preduzećima u procesu proizvodnje obezbedio monopol u trajanju od petnaest godina. I pored toga, proces industrijalizacije nikako nije započinjao. Zato su 1895. usvojena dva nova zakona za podsticaj razvoja industrije. Zakon iz 1898. je - drugačiji nego prethodni - odista oživeo proces industrijalizacije. Tome, međutim, nije doprineo samo zakon većsu taj zamah potpomogli i poboljšani okvirni uslovi (osnivanje kreditnog tržišta, priključenje Srbije na železničku mrežu Evrope i uvođenje zaštitnih carina na prelazu između dva veka). U tom sklopu valja pomenuti i Zakon o akcionarskim društvima iz 1896, koji je, pored opštih odredbi Zakonika o trgovini iz 1860, dao sigurniju pravnu osnovu koncentraciji investicionog kapitala.
Po (verovatno nepotpunoj) zvaničnoj statistici, 1898. u Srbiji je bilo samo 28 industrijskih postrojenja (bez mlinova i pivara), koja su zapošljavala ukupno 1.702 radnika. To je bio veoma pregledan broj. Godine 1905. bila su već94 industrijska postrojenja (opet bez mlinova i pivara) sa 4.730 radnika. U narednim godinama do Prvog svetskog rata srpska industrija se snažno razvila pod zaštitom carinskih propisa.

Stvaranje Jugoslavije otvara nove probleme

Industrijski polet u Srbiji u poslednjoj deceniji pred Prvi svetski rat bio je očevidan. Koji značaj treba pridati toj fazi u dugoročnom privrednom razvoju zemlje ostaje sporno. Nikola Vučo govori o „industrijskoj revoluciji“, dok Džon Lempi u svojoj raspravi „Varieties of Unsuccessful Industrialization“ zastupa tezu o „minimalnom tempu“. I sud Đerđa Rankija takođe zvuči dosta skeptično: „Balkanske zemlje nisu, dakle, uspele da dospeju dalje od početnog stepena industrijalizacije. Posledice usled evropske industrijske revolucije nepovoljno su se odrazile ili su stvari dovele u ćorsokak.“
Posle tri četvrtine stoleća srpske samodržavnosti suočavamo se s dvojakim bilansom: Srbija je bila podeljena u dva dela - u jedan predmoderni-ruralni i jedan varoško-građanski „svet“ (koji je, sa svoje strane, još jednom bio podeljen na jedan zapadno i jedan slavofilski orijentisan „svet“).
Na jednoj strani imamo imućni ili bar egzistencijalno obezbeđeni sloj državnih činovnika, političara, preduzimača, kao i u inostranstvu školovane intelektualce, koji su išli u korak s vremenom. Na drugoj strani imamo neobrazovano seosko stanovništvo koje živi u sirotinjskim uslovima i potpuno okrenuto tradiciji za kojom tuguje. Građanin u fraku i cilindru morao je na seljaka u Šumadiji da deluje kao kakva karikatura. I obrnuto, građanin je na seljaka u gunju i opancima gledao kao u živo otelovljenje zaostalosti.
U centru Beograda je, međutim, „evropeizacija“ u svim područjima - od politike, preko kulture, do nauke - bila opipljiva i očevidna. Ali zračenje na okolinu i unutrašnjost bilo je malo: reforme odozgo su teško dospevale dalje od vrha društva. Nasuprot tankom sloju srpskih naučnika evropskog formata, uključenih u transnacionalne naučne mreže, i još maloj grupi građana (uključujući i birokrate) koji su svojom odećom, kulturom stanovanja i celokupnim ponašanjem bili veoma slični građanima drugih evropskih gradova, stajala je velika većina polupismenog ili nepismenog stanovništva. Većina nije bila pripremljena da se ponese s pojačanim izazovima koje su sa sobom donosile demografske promene i međunarodno takmičenje. Najamni rad je bio marginalan, a znatan industrijski proletarijat nije postojao. Ali pauperizacija i „prekarizacija“ seljačkih porodičnih poseda neumoljivo su napredovali. Zakon o porodičnom imanju, uredba o esnafima ili ograničenja u obavljanju trgovine i zanatskih usluga pokazali su se kao delotvorne barijere protiv razvoja proizvodnih snaga. Nisu varoški viši slojevi sa svojim balovima, literarnim salonima i učenim društvima predstavljali realno postojeću Srbiju nego su je predstavljali seljaci ugroženi od privredno-socijalnog kоlapsa i mučeni strahovima za svoju budućnost.

***

Bratimljenje austrougarskih oficira sa bivšim srpskim zarobljenicima

Rađanje prve Jugoslavije u celini je stvorilo više problema nego što ih je rešilo. Da li je bilo u pitanju „jugoslovensko ujedinjenje“, ili spajanje više južnoslovenskih nacija (ako jeste: koliko), ili povećana Srbija? Dati odgovor na to pitanje bilo je veći time otežano što procesi stvaranja nacije kod zastupljenih većih grupa u novoj državi pokazuje različite ciljne projekcije i tokove. Nasuprot jugoslovenskoj viziji, stajali su različiti srpski, hrvatski, slovenački itd. koncepti. U trenutku stvaranja jugoslovenske države proces stvaranja srpske nacije bio je uglavnom završen, dok su procesi stvaranja nacije kod ostalih velikih grupa bili donekle odmakli, ali još nisu bili dosegli fazu masovnog nacionalizma. Ali već sredinom 19. veka - u raspravi u vezi s pojmom „Srbi“ kod Vuka Karadžića - postalo je jasno da je, u svakom slučaju, od jugoslavizma mogla da potekne jedna - mаda sporna - integrativna funkcija.
Jugoslovenska ideja polazi od predstave o naročito bliskim jezičkim, kulturnim i rodbinskim vezama između južnoslovenskih etnija. U svojoj teorijski najširoj formi protezala se na sve Južne Slovene (uključujući i Bugare), ali se u praksi većinom svodila na Južne Slovene nastanjene u Habzburškoj monarhiji ili u potonjoj Jugoslaviji. Pitanje broja južnoslovenskih „plemena“, „naroda“ ili „nacija“ - jedna nacija sa više „plemena“ ili više međusobno srodnih nacija - pitanje njihovog zajedničkog imena (Iliri“, „Južni Sloveni“/„Jugosloveni“, „troimena nacija Srba, Hrvata i Slovenaca“), priroda njihovih odnosa, kao i obim sličnosti i razlika među njima, tokom vremena su uvek iznova podlegali novim interpretacijama.

Osećanje zajedništva samo u delu elita

Ali tek s konstrukcijom modernih nacija i s nastojanjem da se dođe do primerenih kriterijuma definicije, jugoslavizam je tokom 19. i početkom 20. veka dobio na značaju, pothranjivan savremenim teorijama o rasama. Za razliku od pseudojugoslovenstva (koje se jugoslovenskom idejom služi samo radi prikrivanja težnje za primatom jedne od južnoslovenskih nacija), pravo jugoslovenstvo polazi ili od jedinstvene južnoslovenske nacije, odnosno „rase“ (u kojoj Srbi, Hrvati itd. u svakom slučaju predstavljaju regionalne ili „plemenske“ podvrste) ili od saveza tesno srodnih i načelno ravnopravnih nacija/naroda.
Usled specifičnih istorijskih okolnosti, jugoslovenstvo je, naročito pri stvaranju nacije u Hrvatskoj-Slavoniji-Dalmaciji od „Formerca“ u obliku „ilirizma“ i iz njega proisteklih političkih stranaka (Nacionalna stranka, odnosno Nacionalno-liberalna stranka) igralo važnu ulogu. Tom razvoju doprinela je činjenica da su jezički reformatori kod Hrvata i Srba, Ljudevit Gaj i Vuk Karadžić, štokavski izabrali za osnovu jezičke kodifikacije, čime se nije pothranjivalo samo jugoslovenstvo nego i pansrpski i panhrvatski ideologem koji su se uzajamno isključivali. U hrvatskim područjima su se međusobno povremeno blokirali jugoslovenstvo i hrvatstvo (u raznim varijantama), tako da se stvaranje hrvatske nacije dosta odužilo, za razliku od srpske, koje se odvijalo u okviru jedne države. S jedne strane, ideja jugoslovenskog zajedništva u delovanju đakovačkog katoličkog biskupa Josipa Juraja Štrosmajera i hrvatskog istoričara Franje Račkog u drugoj polovini 19. veka dobila je svoje programatsko uobličenje, ali paralelno s tim razvijao se i (veliko)hrvatski nacionalizam. Štrosmajerovo zalaganje za crkvenu uniju pozivalo se na delovanje „slovenskih apostola“ Ćirila i Metodija i na „Jugoslavensku akademiju znanosti i umjetnosti“ (danas Hrvatska akademija), koju je osnovao 1866. godine, naišlo je na odjek samo u jednom istaknutom krugu istomišljenika. U deceniji pred Prvi svetski rat hrvatsko-srpska saradnja doživela je, doduše, u južnoslovenskim delovima Habzburške monarhije veliki zamah, ali osećanje zajedništva ostalo je u suštini jedan fenomen u okviru elita (i to samo jednog dela elita). Jedna izjava potonjeg srpskog pravoslavnog episkopa Nikolaja Velimirovića iz 1916. godine jasno iskazuje tu ambivalenciju kod vodećih srpskih slojeva:
„Svi mi Jugosloveni smo sigurni da će harmonija i jednodušnost između sveštenstva, dve konfesije i dve crkve, zavladati u budućoj srpskoj državi.“
To je bilo više nego samo jezička omaška: tu je - kao i u mnogim drugim slučajevima - jugoslovenska retorika bila u prvom redu u službi zahteva političke korektnosti.
Kod te ambivalentnosti nisu ni „jugoslovenski“ psiholozi naroda i istraživači rase, niti književnici i umetnici inspirisani jugoslovenstvom - među njima tako zvučna imena kao Ivo Andrići Ivan Meštrović- mogli da bilo šta izmene. Istraživanjima u području psihologije naroda i političkim konceptima stanovništva, među njima moderno učenje o zdravom nasleđu (eugenika), bavili su se naučnici u mnogim zemljama u periodu između dva rata. U Berlinu je od 1924. do 1929. izlazio godišnjak „Jahrbuch der Charakterologie“. Tamo je jugoslavista Gerhard Gezeman objavio članak o „karakternoj tipologiji Srbohrvata“, u kojem se u uvodu kaže:
„U sklopu nacionalnih nevolja, životno delo jednog genijalnog naučnika, koji je tako reći sa patrijarhalnim autoritetom svoje mnogobrojne učenike stavio u službu jedne narodske i naučne ‘discipline’, beogradskog geografa Jovana Cvijića, koji je umro 1927. godine, izraslo je u zamašno naučno zdanje koje ne predstavlja samo geografsko i antropogeografsko stručno delo nego svojevrstan sistem karakterologije naroda. Gotovo da pored srpskog naroda nema naroda koji bi se mogao pohvaliti sličnim sistematskim naučnim delom.“ Za „jugoslovensku karakterologiju“ u međuratnom razdoblju karakteristično je uverenje da Srbi i Hrvati predstavljaju samo „dve stranke jedne nacije i jedne postulirane nacionalne države, koje se još i danas u ostvarenoj jedinstvenoj državi bore jedna protiv druge, kako je to uobičajeno za sve stranke“

Spoj evropeizacije i hajdučkog duha

Na osnovu porekla i jezika jedan narod „Srbohrvata“ deli se, po Cvijićevim antropogeografskim, kulturnoistorijskim i etnopsihološkim kriterijumima, na više „tipova i podtipova“. Razgraničenje između tih „tipova“ i njihovih „kulturnih zona“ ne poklapaju se, ili samo delimično, s etničkim i državnim granicama. Tako Cvijiću sklopu Jugoslavije razlikuje tri glavna tipa: dinarsko-patrijarhalni (južno od Save i Dunava), centralnobalkanski (u istočnoj Srbiji, na Kosovu i u Makedoniji) i panonski tip (severno od Save i Dunava). Za Cvijića crnogorska plemena, žitelji Starog Vlaha i istočne Hercegovine, čine etničko i moralno jezgro „Srbohrvata“, koji su se onda iz tog središta raseljavali u svim pravcima, te su se pri tome menjali i proređivali. Dinarski patrijarhalci su „najplodnija i najekspanzivnija plemena od kojih su neprestano kretale seobe u susedna područja, koja bi onda preplavili. Svi su oni uglavnom stočari, to su ljudi naočiti i snažni, visokog stasa, elastični, nikada pikničkog tipa, s izražajnim crtama lica, naglašenim jagodicama, očima kao u sokola: to je najlepši ljudski soj na Balkanskom poluostrvu. Oni su u svemu veoma umereni, uzdržani u piću, u ispijanju kafe i pušenju duvana. Među njima gotovo da nema degenerisanog tipa. Još više nego tim osobinama oni simpatije drugih osvajaju svojim čvrstim, brđanskim moralom, svojim viteškim, često otmenim držanjem i svojom spremnošću na svaku žrtvu...“
Dinarski tip se dalje deli u pet podgrupa: šumadijsku, ersku, bosansku, islamiziranu i jadransku podgrupu. Pod šumadijskim tipom Cvijić shvata „narodni tip Kraljevine Srbije u njenim granicama otprilike pre 1912, ali bez okruga Niš, Prokuplje, Leskovac, Vranje na jugu, dakle Srbe u političkom smislu, ‘Srbijance’, kako Panonci kažu. Šumadijska grupa je po broju ljudstva najveća i po svojoj istorijskoj misiji najznačajnija među svim dinarskim grupama. Šumadija je tipično kolonijalno tle koje i danas, koliko god da je njegov narod sastavljen od toliko raznih plemena, u suštini odlikuje jedan jedinstven narodni karakter, pošto su se kolonisti međusobno izmešali i prošli kroz iste socijalne i političke promene.“
Cvijić s pravom u današnjem Šumadincu, „koliko god da je vredan i modernizovan, još vidi tragove stare patrijarhalne nonšalantnosti... Ali važnije su, kao uvek u svetu, pozitivne crte koje zahvaljujući starom dinarskom duhu još žive u Šumadincu: slobodoumlje, nacionalno samopožrtvovanje. (...) Stari patrijarhalac dinarskog pobrđa, Crnogorac na primer, koleba se između ‘pastoralnog’, ‘epski’ dostojanstvenog mira i žestoke aktivnosti u svom muškom ratničkom delovanju, Šumadinac, pak, više je napeto uzdržan, intelektualno promišljen i u svako doba spreman da se svim silama posveti određenom zadatku koji nipošto ne mora da bude vojničke prirode. Pri tome je najkritičkiji među svim dinarcima, te on svojom racionalističkom promućurnošću iza sopstvenih ideala vidi ono opšte ljudsko, a da to nimalo ne utiče na njegovu požrtvovanost. On je škrtiji na rečima od često slavoljubivog Crnogorca ili spretnih i rečitih Dalmatinaca, jer je kritičkiji, ali ne i ćutljiv kao njegovi susedi sa Starog Vlaha, za koje Cvijićjednom narodnom izrekom kaže da govore samo kada ih niko ne čuje. Šumadinac ima u sebi, uprkos svekolikoj evropeizaciji, još dovoljno od duha starog hajduka i buntovnika - razbojništvo ili hajduštvo je čak i u modernoj Kraljevini ponegde još dosta zastupljeno - kada se i danas u sublimisanoj formi uglavnom ispoljava u autoritarnoj tiraniji, u političkoj opstrukciji, sklonosti ka zaverama i pojedinačnim osvetničkim poduhvatima. Gezeman kaže: „Poznajem ceo niz srpskih oficira, načelnika, žandarma, političara, naučnika i novinara, koji nisu ništa drugo nego prikriveni hajduci. (...) Šumadinac je naprosto zoon politikon srpskohrvatske rase.“ On je „od sve svoje braće najviše lišen predrasuda, ne samo u moralnom nego uopšte u duhovnom pogledu. Tako sam jednom upitao jednog razdraganog šumadijskog popa zašto svoju pastvu još nije odvikao od strašno skarednih psovki. (...) Pa, brate Švabo, moja pastva tek tada mirno može da zaspi, kada se dobro ispsovala.“

Vera u mladu rasu punu zdravih impulsa

I ostale socijalne razlike su nestale (...) Veću prvim metežima posle nesrećnog ishoda prvog oslobodilačkog poduhvata, posle bekstva Karađorđa preko granice, kada je Miloš uzde i bič uzeo u svoje ruke, kada je po povratku ubijen Karađorđe i kada su započele dinastičke borbe, koje su okončane tek ubistvom Aleksandra Obrenovića 1903. - veću prvim decenijama nove države ukazuje se prelazak sa demokratije na demagogiju i tiraniju pojedinaca, na podražavanje paša i zavođenje policijske brutalnosti koja nije ništa drugo nego legalizovano buntovništvo i hajdučija.“
Usled viševekovnih migracija između glavnih tipova i podgrupa „Srbohrvata“, odnosno „Jugoslovena“, postojale su raznovrsne isprepletenosti koje su dovele do podele stanovništva na Srbe i Hrvate i na izgled podzidale „jugoslovensku narodnu paradigmu“. Filozof i antropolog Vladimir Dvorniković(1888-1956) objavio je 1939. obimno delo „Karakterologija Jugoslovena“, u kojem je, oslanjajući se na etnološke, antropološke i psihološke radove, naročito na Cvijićeva istraživanja, nastojao da naučno dokaže postojanje jedne jugoslovenske rase. Svoj najčistiji izraz jugoslovenska rasa ima u „dinarskoj rasi“, koju su inostrani autori visoko locirali na hijerarhijskoj lestvici. „Dinarska rasa“ je, po Dvornikoviću, jedna od najdarovitijih u Evropi i nadmašuje ostale narode obimom svog mozga. Dinarski supermen je pozvan da „bezdušni“ i „degenerisani“ Zapad oslobodi njegovog ekscesivnog racionalizma i egoizma, da se bori protiv razornog uticaja velikih gradova i da, konačno, obnovi celu Evropu.

Vladimir Dvorniković

Kao već kod Cvijića, tako i kod Dvornikovića, postaje jasno da karakterologija ne služi samo opisivanju grupa stanovništva nego - i pre svega - utvrđivanju vrednosnih predstava i esencijalizaciji navodnih narodnih karaktera. Dok je Dvorniković (kao i Cvijić) polazio od pretpostavke da postoji jedna „jugoslovenska rasa“, drugi autori međuratnog vremena bili su uvereni da novi „jugoslovenski čovek“, odnosno nova „jugoslovenska rasa“, tek mora i može biti stvorena uz pomoćmoderne nauke - rasne higijene i eugenike. Oni su pledirali za mešanje tri „plemena“ sklapanjem interetničkih brakova, podmlađivanjem gradskog stanovništva seoskim stanovništvom, mešanjem brdskog stanovništva s ravničarskim stanovništvom, obrazovanog s manje obrazovanim delom stanovništva, i zahtevali su izmenu bračnog i porodičnog prava u smislu jedne pronatalističke, interetničke i na rasnohigijenskim principima zasnovane politike. Ti eugeničari, opsednuti naučnim napretkom, bili su - bez obzira na njihovo različito etničko poreklo - utoliko stvarni „Jugosloveni“ što su etničku raznolikost stanovništva interpretirali kao prednost i nastojali da je mešanjem „optimiraju“. Svoj politički izraz je rasno jugoslovenstvo našlo u nadstranačkoj Organizaciji jugoslovenskih nacionalista (ORJUNA), koja je 1921. osnovana u Splitu i 1929. zabranjena. Prema njenim sopstvenim navodima (verovatno preteranim), ORJUNA je 1925. imala oko 100.000 članova. Postojanje jedne jedine jugoslovenske nacije (rase) činilo je ideološki temelj pokreta. Vera u „prirodni razvoj genija jednog jedinog jugoslovenskog naroda“ - jedne „mlade rase pune zdravih impulsa“ - povezala se s antiklerikalizmom, antisemitizmom i antikomunizmom u jednu ekstremno nacionalističku i agresivnu ideologiju. „Vi koji ste usisali mleko majke Jugoslavije, budite blagosloveni svetim znakom našeg jugoslovenskog krsta i snažite se religijom našeg nacionalizma!“
Karakterološko, biološko i rasno „jugoslovenstvo“, sa svojim dvosmislenim, često stereotipnim kriterijumima koji su provocirali raznolika protivrečna vrednovanja, isto je tako malo unapredilo integraciju u prvoj jugoslovenskoj državi kao i dela jugoslovenski orijentisanih umetnika i književnika. Endru Baruh Vahtel je u svom delu Making a Nation, Breaking a Nation na upečatljiv način prikazao kako su najčuveniji hrvatski umetnici u prvim decenijama 20. veka - vajar Ivan Meštrović, pesnik Ivo Vojnović, pisac Miroslav Krleža i drugi - pokušali da stvore jugoslovensku kulturu, bilo kao sintezu ili aditivno, i to na taj način što su povezivali hrvatska i srpska predanja, katoličke i pravoslavne, zapadne i istočne stilske elemente: tako, na primer, Meštvorić sa svojim projektom za Kosovski ili Vidovdanski hram (1911) i svojim skulpturama Miloša Obilića, Kraljevića Marka ili Majke Jugovića, ili Ivo Vojnovićsa svojom simboličkom dramom Smrt majke Jugovića (1907) ili kompozitor Petar Konjović sa svojom operom Miloševa ženidba, odnosno Vilin veo, koja je premijerno izvedena u Zagrebu.

Vladika Rufim · Početnik Domaćeg.de

Snovi o jednoj nedeljivoj naciji

Meštrovićeva velika vizija jednog sintetičkog, multikulturnog jugoslovenstva delovala je s obzirom na političku stvarnost neobično realno. Hrvatski pisac i intelektualac August Cesarec prebacio je Meštroviću i njegovim pristalicama u jednom članku pod naslovom Vidovdan slepih miševa da se isključivo orijentišu po 1389. godini, po Kosovskoj bici i Lazarevom nasleđu, a da im nedostaje vizija za budućnost. Nekada vаtreni pristalica jugoslovenskog jedinstva Tin Ujevićrekao je u jednom intervjuu 24. septembra 1922. beogradskim novinama „Novosti“: „Kao Augustin sam od moje najranije mladosti sudelovao u idealističkoj borbi za naše nacionalno oslobođenje i ujedinjenje, pa sam za taj cilj utrošio mnogo reči i mastila. Formalno su došli i oslobođenje i ujedinjenje, ali u stvarnosti je sve ostalo na istome. Junak naših oslobodilačkih dana je Rade Pašić (sin predsednika vlade Nikole Pašića, bio je upleten u brojne skandale i slučajeve korupcije), a naš literarni prvosveštenik je Marko Car (srpski tradicionalno orijentisani književni kritičar, 1860-1953, op. aut.). Tako su moji ideali ostali neostvareni i kako postoje mali izgledi da se možemo osloboditi društva jednog Rade Pašića i jednog Marka Cara, ja sam se oprostio od moje nesrećne nacije. Postao sam Irac, odbacio sam moje lepo rođeno ime i uzeo sam ime koje ste upravo spomenuli (Tin).“
Ne znamo kakav je bio odnos prema jugoslovenstvu velike većine stanovništva u Hrvatskoj-Slavoniji, jer usled visokog izbornog cenzusa seljaci sve do kraja rata nisu imali nikakvog udela u političkom životu. U školskim udžbenicima svih „jugoslovenskih“ nacija jugoslovenstvo se pre 1914. nije pominjalo...
Ni posle stvaranja zajedničke države nije se u tom pogledu mnogo promenilo. Baš naprotiv. U udžbenicima istorije i geografije korišćenim u školama jugoslavizaciji su bile određene uske granice. Uzalud ćemo u njima tražiti nešto što bi ličilo na jugoslovensku istoriju. Postojala je samo jedna srpska, jedna hrvatska i jedna slovenačka istorija s obaveznim dodatkom o istoriji drugih „plemena“. Ugledni srpski istoričar Stanoje Stanojević, koji je studirao u Beču, Petrogradu i Berlinu, dvadesetih godina je objavio dvotomnu istoriju srpskog naroda, s pregledom hrvatske i slovenačke istorije za srednje i stručne škole. To je bila, piše jedan analitičar, istorija Srbije u kojoj je jedno poglavlje bilo posvećeno Hrvatima i jedno Slovencima. Dva njena toma imala su zajedno 266 strana, pri čemu je istorija Srbije bila prikazana na 205, Hrvatske na 35, a Slovenije na 13 strana. Značajniji je podatak da su 53 strane bile posvećene devetnaestom veku, od kojih se 35 odnosilo na Srbiju, pet na Hrvatsku, a 1,5 na Sloveniju... Ono što pada u oči jeste da su srpski ustanci 1804. i 1815. bili opisani na 12 strana, što je dvostruko više nego što je posvećeno Hrvatskoj i Sloveniji u celom tom veku. Tako su srpski učenici mogli s ponosom da uče o svojoj istoriji i narodu, dok informacije o Hrvatima i Slovencima, koje su davale činjenice, ali su bile kratke i šture, nisu privlačile veću pažnju... Ništa u tom delu nije ukazivalo da se radi o istoriji Južnih Slovena.
Početkom tridesetih godina, u vreme „jugoslovenske“ kraljevske diktature, pojavilo se novo izdanje Stanojevićeve istorije, ovaj put pod naslovom Istorija Jugoslovena (Srba, Hrvata i Slovenaca). U njoj je, pre svega, pojam „srpski“ zamenjen pojmom „jugoslovenski“. Ali ta knjiga je još bila daleko od jedne zajedničke istorije. I ako je zajednička istorija neophodni rekvizit jedne nacije, onda je nesposobnost da se napiše jedna takva istorija jasan dokaz labilnosti u svtaranju identiteta. Kao stvaraoci jugoslovenske nacije istoričari, u svakom slučaju, nisu ispunili svoj zadatak.
Slabljenju jugoslavizacije nije doprinelo samo nedostajanje zajedničke istorije nego i slabo uzajamno poznavanje, kao i svađa oko jezika koja se ponovo bila razbuktala. Godine 1921. je u jednim novinama koje su izlazile u Skoplju izraženo žaljenje: „Tragedija naše zemlje i naših ljudi sastoji se uglavnom u tome, da mnogi... poznaju samo jedan predeo, samo jedno područje naše zajednice i da o drugim krajevima imaju samo maglovite predstave... Glavni neprijatelj je neznanje, nepoznavanje cele naše zemlje.“

Sukob nacionalnih interesa u višenacionalnoj zajednici

O „making a nation“ u takvim okolnostima nije moglo biti govora. Jugoslovenski koncept ostao je puko zbrajanje koje je od jednog „melting pot-a“ isto toliko bilo udaljeno kao i od pluralizma (ako se pod pluralizmom shvata jedna raznovrsnost u jedinstvu koje svi prihvataju).
Zvanično se Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS) definisala kao „nacionalna država“ s jedinstvenim narodom koji povezuje zajedničko poreklo. Poreklom se nacija sastojala iz tri „plemena“: Srba, Hrvata i Slovenaca. Crnogorci, Makedonci ili bosanski muslimani u službenom jeziku nisu pominjani. Neobično je bilo to da zajednička nacija nije imala zajedničko ime, da se nije označavala kao „jugoslovenska nacija“ nego imenima njena tri plemena - kao „narod Srba, Hrvata i Slovenaca“ (alternativno kao „srbo-hrvatsko-slovenački narod“). To ime je, pre svega, išlo na račun srpskih političara, koji nisu hteli da se odreknu srpskog imena u oznaci nacije i države. A kako nova država nije mogla biti srpska država i njena egzistencija morala da bude usklađena s pravom na samoopredeljenje naroda, moralo se pribeći neobičnoj konstrukciji „troimeni narod“.
Faktički je Kraljevina SHS, koja se sastojala od sedam teritorija koje su sve do kraja 1918. imale različit politički status, bila jedna mnogonacionalna država. Po rezultatima prvog popisa stanovništva od 31. januara 1921. živelo je na teritoriji od gotovo 250.000 kvadratnih km više od 12 miliona ljudi, koji su se delili na mnoštvo etničkih i nacionalnih grupa. (Usled ponovljenih preračunavanja ispravki, statistički podaci za Jugoslaviju u periodu između dva rata su, doduše, puni netačnosti u pogledu detalja, ali u osnovi to ne menja opštu sliku.) Srbi su sa oko 41 odsto od celokupnog stanovništva predstavljali najjaču nacionalnu grupu. Ali samo dobra polovina od toga (22 odsto celokupnog stanovništva) živela je u granicama Srbije iz 1913. godine. Postojbina gotovo isto toliko Srba bila je u drugim delovima Jugoslavije. Čak ako se Crnogorci ubroje u Srbe, obe grupe zajedno činile su manje od polovine celokupnog stanovništva. Hrvati su sa 23 odsto bili brojčano druga nacija, a Slovenci sa osam odsto treća. Ukupno je u Jugoslaviji živelo jedanaest nacionalnih i etničkih zajednica, ako se prenebregnu manje grupe sa po manje od jednog procenta ukupnog stanovništva. To su bile gotovo austrougarske prilike! I time se postavljalo pitanje da li habzburška „tamnica naroda“ treba da bude zamenjena „jugoslovenskom tamnicom naroda“ ili će možda ipak uspeti da se stvori jedna jugoslovenska nacija?

***

U političkim raspravama o budućnosti države sučelila su se dva sasvim različita iskustvena sveta. Dok su habzburški Južni Sloveni bili upoznati s iskušenjima i problemima jedne mnogonacionalne države i imali iskustva u „nacionalnim borbama“, političari iz ranije Kraljevine Srbije su odjednom morali da se suoče s jednom sasvim novom i neobičnom situacijom, čije razmere i značenje uopšte nisu razumeli. Ono što je prilikom stvaranja države, usled spoljnjih i unutrašnjih pritisaka, bilo propušteno, buknulo je svom silinom za vreme borbe oko ustava, koja je trajala trideset meseci. U kontroverzama oko izgradnje države, nacionalni posebni interesi glavnih aktera, odnosno nacionalno obeležje privredne i političke borbe, doživeli su svoju prvu kulminaciju. Pojednostavljeno rečeno, sučelila su se četiri politička modela:
1. integrativni model: potpuna uzajamna integracija na osnovi jugoslovenstva i time prevazilaženje pojedinačnih nacionalizama Srba, Hrvata i Slovenaca;
2. federativni model: priznanje ravnopravnosti tri nacije i njihovo zajedničko delovanje u okviru jedne savezne države;
3. velikosrpski model: proširenje srpske države od pre 1918. na celu novu državu;
4. separatistički model: odvajanje pojedinih nacija zajedno s njihovim teritorijama. Sve četiri koncepcije dobile su svoj stranačko-politički izraz ili oblik, pri čemu je to u slučaju poslednje dve bilo samo u kamufliranoj ili ilegalnoj formi.

Srbi podeljeni na Srbijance i Prečane

Od većih partija su samo tri - Demokratska partija, Jugoslovenska muslimanska organizacija i Komunistička partija Jugoslavije - prevazilazile uski nacionalni okvir.
Pošto je 3. septembra 1920. bio donesen Izborni zakon, po kojem su svi muškarci stariji od 21 godine dobili pravo direktnog i tajnog glasanja, izabrana je 28. novembra Ustavotvorna skupština. Najjaču frakciju sa 92 od 419 poslanika imala je Demokratska stranka (DS), osnovana 1919. godine. Ona je dobila oko 20 odsto - u svakom slučaju petinu - svih predatih glasova. Partiju su predstavljali srpski političari iz Hrvatske (među njima Svetozar Pribićević), iz nekadašnje Kraljevine Srbije (sa šefom partije Ljubomirom Davidovićem na čelu), kao i iz drugih delova nove države. Ona je polazila od pretpostavke da postoji jedna nedeljiva jugoslovenska nacija, uz dosledno negiranje pojedinačnih nacionalizama i odbijala je svaku formu etničke, istorijske, religijske ili kulturne autonomije. Stvaranje države SHS zahtevalo je po shvatanju „demokrata“ rasformiranje svih dosadašnjih nacionalnih ili regionalnih partija ili stranaka i onemogućavanje svih težnji za autonomijom među pojedinim „plemenima“ nove jugoslovenske celovite nacije. Jugoslovensko jedinstvo trebalo je da bude utemeljeno na centralističkom uređenju države sa širokom lokalnom samoupravom. Iza tog integralno jugoslovenskog programa krile su se, doduše, duboke političke razlike između Srba iz ranije Kraljevine Srbije i Srba „Prečana“ (pre svega iz Hrvatske), koje je predvodio Ljubomir Davidović(1863-1940), s jedne, i Svetozar Pribićević(1875-1936), s druge strane. Pribićevićje već1897. razvio svoju teoriju etničkog jedinstva Srba i Hrvata i zalagao se za nacionalni integralizam. Njegov jugoslovenski unitarizam i centralizam, koji je u prvoj polovini dvadesetih godina, kao ministar unutrašnjih poslova, odnosno obrazovanja, u Beogradu pokušao da sprovede represivnim metodama, jasno se razlikovao od „jugoslovenske“ mimikrije Srba u Srbiji. Zbog toga se Pribićević1924. odvojio od „demokrata“ i osnovao Samostalnu demokratsku stranku (SDS), koja je i dalje predstavljala premoćnu većinu srpskih birača u Hrvatskoj i pridržavala se unitarizma i centralizma. Kada je Pribićevićonda teška srca morao da uvidi da jugoslovenstvo Srbima u Srbiji nije prihvatljivo i da se njegov dominantni uticaj ne može izboriti na osnovu jednog centralističkog državnog ustrojstva, priključio se stanovištu Radića i prešao u oštru opoziciju prema velikosrpskom kursu. Srbi su ponovo bili podeljeni na dva tabora: na Srbijance i Prečane. U ostalome je DS kao jedina integralno jugoslovenska partija ostala u građanskom taboru, kako pre svoje tako i posle svoje deobe, jedna srpska partija kojoj, pored svih nastojanja, nije uspelo da pridobije reprezentativne grupacije drugih naroda da joj se pridruže. Po snazi druga frakcija u Ustavotvornoj skupštini bila je frakcija Radikalne stranke, sa 91 poslanikom i 18 odsto glasova. Njihov vođa Nikola Pašićimao je u trenutku stvaranja države 73 godine i očigledno je bio prestar da bi mogao da se odrekne svoje dugogodišnje velikosrpske projekcije u korist jednog integralnog jugoslovenskog modela ujedinjenja. Izbor naziva države (i državnog grba) bio je simptomatičan za taj odbojni stav. „Radikali“ su uporno odbijali da se odreknu pomena srpskog imena u korist jugoslovenskog termina. S pomoćnom konstrukcijom „troimena nacija“ pokušali su da srpsku nacionalnu ideju države kombinuju s jugoslovenskom. Prethodno pomenuti prvi model (potpuna uzajamna integracija na osnovu jugoslovenstva) služio je - svesno ili nesvesno - prikrivanju stvarno zamišljenog trećeg modela (proširivanje srpske predstave o državi na novu državu). Borba za centralistički ustav povezala je „radikale“ s „demokratama“, ali velikosrpske tendencije, na jednoj, i - barem u početku - jugoslovenski integralizam, na drugoj strani, razdvojio je obe partije isto tako kao i suparništvo u borbi za naklonost birača.
Kao treća najjača partija na izborima 1920. proizašla je KPJ sa 59 mandata. Njen uspeh je, pre svega, bio izraz velikog socijalnog nezadovoljstva znatnog dela stanovništva. Ogorčene ideološke kontroverze u vezi s programom i statutom KPJ ukazivale su, s druge strane, na duboke unutarpartijske nesuglasice.

Bosanski muslimani između Srba i Hrvata

Ishod izbora iz 1920. trebalo je otuda za beogradsku vladu da bude jedan signal, pošto je većina hrvatskih birača naknadno potvrdila oštar opozicioni stav Stjepana Radića protiv načina utemeljenja države. Seljačka stranka se u svom programu, uz jako naglašavanje pacificističkih i socijalnih momenata (s antiurbanim i antikapitalističkim akcentima) zalagala za uspostavljanje jedne hrvatske seljačke republike u sklopu jugoslovenske konfederacije, za plebiscitarno učešće naroda u svim državnim poslovima, za dosledno sprovođenje principa samoupravljanja i uspostavljanje agrarnog društvenog i socijalnog poretka. Njihov program je umnogome ličio na zahteve „radikala“ iz sedamdesetih godina 19. veka. Prema shvatanju narodnog tribuna Stjepana Radića, Hrvati nisu jedno „pleme“ ili deo „troimene nacije“ nego jedan samostalan, sa Srbima i Slovencima ravnopravan „narod“. Radić nije dovodio u pitanje „bratske odnose“ između tri naroda, ali je bio protiv toga da tri brata treba da imaju samo jednu glavu. Integralnom jugoslovenstvu „demokrata“ i velikosrpskom nacionalizmu „radikala“ Radić je suprotstavio nacionalnu samosvojnost Hrvata. Iako je Seljačka stranka sudelovala u izborima za Ustavotvornu skupštinu, njeni poslanici su, na zahtev Radića, odlučili da bojkotuju beogradski parlament i osnovali su u Zagrebu sopstveno Hrvatsko narodno zastupništvo, koje je 8. decembra 1920 (dve godine posle proklamacije Kraljevine SHS), pozivajući se na pravo samoopredeljenja, proglasilo Hrvatsku seljačku republiku.

Stjepan Radić

Među kandidatima za mesta u parlamentu iz 1920. treba pomenuti još dve stranke: Slovenačku narodnu stranku Antona Korošeca, koja je osvojila 27, i Jugoslovensku muslimansku organizaciju (JMO) u Bosni i Hercegovini sa 24 poslanika. Iako je Korošec - kao i Radić- odbio način stvaranja države i pokazivao jake republikansko-federalističke sklonosti, odlučio se posle osnivanja države, pod utiskom italijanske iredente, za saradnju u novoj državi. Zbog brojčane slabosti Slovenaca i njihovog eksponiranog geografskog položaja, Slovenska narodna stranka je pre bila sklona kompromisima s centralnim vlastima nego hrvatska sestrinska stranka. Slično su stajale stvari i s Jugoslovenskom muslimanskom organizacijom, koja je oko sebe okupila gotovo celokupno islamsko stanovništvo Bosne i Hercegovine (98 odsto birača). Partija se, pod vođstvom Ibrahima Maglajlića i Mehmeda Spaha, borila za učvršćenje nacionalnog i državnog jedinstva Srba, Hrvata i Slovenaca, potpunu ravnopravnost „plemena“ jugoslovenske nacije, uz odbijanje svih težnji da se muslimansko stanovništvo Bosne i Hercegovine potčini konkurentskim nacionalnim aspiracijama Srba i Hrvata. Odlučno se zalagala za očuvanje administrativne celovitosti Bosne, kao i versko-kulturne autonomije tamošnjeg muslimanskog stanovništva. Više nego sve druge partije, JMO se nalazila u stalnom sukobu između programski postavljenih ciljeva i političke pragmatike, koja ju je uvek nanovo prisiljavala na kompromise. Sve dok jugoslovenstvo nije uspelo da se nametne kao integrativni činilac, partija je morala da brine o tome da nacionalno indiferentni muslimani ne dospeju u žrvanj srpsko-hrvatskih konfrontacija.
Po jeziku i poreklu bosanski muslimani su bili Južni Sloveni. Ali njihov identitet zajednice nije bio nacionalno nego religijski i regionalno obeležen. Dok su se sve veći delovi pravoslavnog i katoličkog stanovništva Bosne i Hercegovine od kraja 19. veka identifikovali sa srpskim, odnosno hrvatskim nacionalnim pokretom, masa muslimana nije mogla da se priključi ni jednoj ni drugoj naciji, a kamo li da formira sopstvenu naciju. Previše su srpstvo i hrvatstvo bili povezani s odgovarajućom hrišćanskom konfesijom, a da bi mogli da dođu u pitanje kao identifikacija za vernike muslimane. A islam (još) nije pružao alternativu za stvaranje nacije. Doduše, u 20. veku je bilo predstavnika bosansko-muslimanske inteligencije koji su sebe doživljavali kao Srbe ili Hrvate, ili su se opredeljivali čas za jednu, čas za drugu opciju (ponekad i više puta), ali za većinu muslimana konstrukt „islamizirani Srbi (Srbo-muslimani) ili „islamizirani Hrvati“ (Hrvato-muslimani) još nije bio ni prihvatljiv ni atraktivan. A opet su bosanski muslimani od polovine 19. veka - od Vuka Karadžića i njegovog suparnika Ante Starčevića - uvek nanovo prisvajani kao deo (često čak i kao „najčistiji“ deo) srpske, odnosno hrvatske nacije. Bosna i Hercegovina je za obe strane predstavljala „srce“ odgovarajuće nacionalne teritorije.

Vidovdanski ustav ozvaničio unitarizam

S obzirom na težnje za prisvajanjem, jugoslovenstvo je za JMO predstavljalo dobar krov pod kojim nisu samo Srbi i Hrvati nego i nacionalno indiferentni muslimani mogli da nađu svoje mesto. Ali kako je sve više bivalo „neprirodno“ da jedan čovek ne poseduje svoj nacionalni identitet, a uz to se nacionalna indiferentnost uzimala kao znak zaostalosti, to su bosanski muslimani sve više dospevali u unakrsnu vatru srpskih i hrvatskih nacionalista, koji su muslimane hteli da oslobode njihove „zaostalosti“.
Ukupno je šesnaest partija na izborima 1920. godine uspelo da uđe u Skupštinu Kraljevine SHS. Za centralističko državno ustrojstvo s manje ili više izraženom samoupravom borile su se, pre svega, srpske partije, „demokrati“ i „radikali“. Hrvatska seljačka stranka sa svojim zahtevom za federalističkim ili konfederalističkim rešenjem zastupala je suprotnu poziciju, kojoj se priključilo i nekoliko manjih partija, dok su Slovenačka narodna stranka i Jugoslovenska muslimanska organizacija zagovarale srednji put između ekstrema.
Način na koji je donesen Ustav 1921. pokazivao je neke sličnosti s osnivanjem države. Ponovo su uticajne snage u Beogradu pokušale da načelne odluke, o kojima se zapravo moralo najpre odlučivati u Ustavotvornoj skupštini, donesu unapred, dakle da ih prejudiciraju. Ustavni odbor Skupštine izabran je 21. januara 1921. i u njemu su „demokrati“ i „radikali“ - ne na poslednjem mestu, zahvaljujući bojkotu hrvatskih poslanika, imali tesnu većinu. Obe partije su u narednom periodu tesno sarađivale, pošto su aktivnosti KPJ, politika opstrukcije Hrvatske seljačke stranke i socijalni nacionalni nemiri na Kosovu, Makedoniji, Crnoj Gori i delovima Hrvatske-Slavonije izazvali psihozu građanskog rata, pa je to ove dve partije podstaklo da u cilju „odbrane države“ ostave po strani svoje nesuglasice i suparništva. Oni su izdejstvovali da u Poslovnik Ustavotvorne skupštine budu unesena dva paragrafa koji su imali dalekosežne političke posledice. Prvim paragrafom utvrđeno je da će se Ustav izglasati prostom većinom, što nije bilo u suprotnosti samo s Krfskom deklaracijom iz 1917. nego i sa zaključcima Nacionalnog veća usvojenim u Zagrebu novembra 1918. godine. Drugim paragrafom Poslovnika određeno je da skupštinski poslanici polažu zakletvu kralju - po aktu od 1. decembra 1918 - što je, na svoj način, još jednom predstavljalo prejudiciranje forme države (monarhija). Da pri tome nipošto nije bila rečo formalnom pitanju, nedvosmisleno su ukazali „demokrati“ i „radikali“. Potpunim izvrtanjem zadataka Ustavotvorne skupštine oni su izjavili da „konstitutivni akt“ od 1. decembra Skupština ima samo da potvrdi jednim „deklarativnim aktom“.
Na Vidovdan, 28. juna 1921, u Skupštini je s tesnom većinom (53 odsto poslanika) usvojen Nacrt centralističkog ustava. Za Nacrt su glasala 223 poslanika, dok se od 196 poslanika protiv, na glasanju pojavilo samo 35. Među onima koji su bili „za“, „demokrate“ sa svojih 89 poslanika bili su najjača grupa. Odmah posle njih bili su „radikali“ sa 87, Jugoslovenska muslimanska organizacija sa 23, turski džemijet (grupacija, organizacija muslimana - prim. prev.) sa 11 i dve manje partije sa ukupno 13 poslanika. U taboru protivnika bili su poslanici KPJ, Hrvatske seljačke stranke, Slovenačke narodne stranke i pripadnici nekih manjih grupacija. Jedini delovi zemlje čiji su predstavnici većinom glasali za Ustav bili su Srbija, Bosna i Hercegovina i Vojvodina. 70 odsto poslanika iz Hrvatske-Slavonije, 60 odsto iz Slovenije i 55 odsto parlamentaraca iz Dalmacije nisu se iz protesta pojavili na glasanju.
Vidovdanski ustav, koji je srpskom većinom usvojen protiv volje izabranih predstavnika Hrvatske i Slovenije, u mnogim tačkama se oslanjao na srpski Ustav iz 1903. i uzdigao je zvanično propagirani nacionalni unitarizam u rang jednog ustavnog principa. Kao i ime nacije, tako je i državni grb ispao aditivan a ne integrativan. On je srpski grb kombinovao sa (vizantijskim) dvoglavim belim orlom i crvenim štitom sa četiri ćirilička „S“ - Samo sloga Srbina spasava - sa simbolima druga dva „plemena“, Hrvata i Slovenaca, dopunjen jednim belim polumesecom za Bosnu i Hercegovinu.

Nepostojećem narodu nametnut nepostojeći jezik

U oštrom kontrastu prema aditivnom karakteru imena države, državnom grbu i državnoj himni bilo je unutrašnje ustrojstvo države. Pod motom „Jedna nacija - jedna država“ nacionalni unitarizam povezan je po francuskom uzoru sa centralističkim upravnim poretkom. Država je trebalo da bude podeljena ne u skladu s istorijskim delovima zemlje nego po geografskim, privrednim i socijalnim aspektima na oblasti - otprilike onako kako je Francuska podeljena na departmane. Na čelu jednog upravnog područja stajao je veliki župan (ban) koga je imenovao kralj, dok je mnogo hvaljena samouprava ograničena na lokalne nadležnosti pod nadzorom centrale. Kao i u predratnoj Srbiji, princip supsidijarnosti je i u prvoj jugoslovenskoj državi zanemaren. Doduše, granice istorijskih delova zemlje nisu još bile sasvim izbrisane (do toga je došlo tek 1929), ali podela Slovenije u dve, Hrvatske-Slavonije u četiri oblasti (itd.), jasno su ukazivali na centralističke namere zakonodavca. Područja s pretežno mađarskim, nemačkim i albanskim življem - dakle, Vojvodina i Kosovo-Metohija - na taj način su fuzionisana sa susednim regionima, tako da je srpsko stanovništvo uvek bilo u prevazi. Monarhu je Ustav odredio izuzetno jaku i moćnu poziciju, tako da je sistem pre ličio na konstitucionalnu nego na parlamentarnu morarhiju. Odnos između kralja i Skupštine bio je zasnovan na principu pariteta. Legislativnu vlast su zajednički obavljali. Članovi vlade koje je kralj imenovao nisu bili odgovorni samo Skupštini nego i monarhu, koji sa svoje strane nije bio podložan nikakvoj kontroli. On je istovremeno bio vrhovni zapovednik vojnih snaga i u njegovoj nadležnosti je bilo da objavi rat i mir. On je mogao da raspusti Skupštinu, ali je morao da se postara da u roku od tri meseca budu raspisani novi izbori. Iako je monarh u javnosti većinom označavan kao „drugi ustavni činilac“, njegova moćje praktično prevazilazila moć „prvog ustavnog činioca“, tj. Skupštine.
Nacionalni unitarizam i državni centralizam činili su dva temeljna stuba prve Jugoslavije. U paragrafu 3. Ustava je „srpsko-hrvatsko-slovenački jezik“ (!) utvrđen kao službeni - jedan jezik kojeg ni tada ni kasnije nije bilo! Ali ustavotvorci su sebi utoliko ostali verni što su jednom nepostojećem narodu nametnuli jedan nepostojeći službeni jezik. Zaštita manjina, na koju je nova država morala da se obaveže, nije bila unesena u Ustav. U njemu se ne pominju ni verske ni nacionalne manjine. Jugoslovenski ustav iz 1921. je time i nadalje zaostajao za odredbama austrijskog Osnovnog državnog zakona iz 1867. godine (čl. 19). I taj korak unazad moraće u narednim godinama da bude skupo plaćen.
Unitarizam i centralizam je unapred pobornicima za priznanje i ravnopravnost više nacija i nacionalnosti u Jugoslaviji udario pečat neprijatelja ustavnog poretka. Iako Srbi nisu činili apsolutnu većinu stanovništva, oni su kao relativno najveća grupa centralističkim ustavom bili povlašćeni. Položaj predsednika vlade, većina ministarskih položaja, veliki deo viših upravno-administrativnih položaja i rukovođenje vojskom nalazili su se čvrsto u srpskim rukama. Trajna majorizacija koja je iz toga proishodila pomerila je nacionalno pitanje i nacionalno obojenu borbu oko deobe u središte javnih rasprava i diskursa.
Na jugoistoku Kraljevine SHS i dalje je tinjalo „makedonsko pitanje“. Beogradska vlada je sprovodila doslednu politiku srbizacije i morala je da se konfrontira s aktivnostima makedonskih i probugarskih bandi. U Bosni i Hercegovini, na Kosovu, u Novopazarskom sandžaku i u delovima Makedonije dolazilo je čak i do krvavih sukoba između razvlašćenih muslimanskih veleposednika i hrišćanskih seljaka, pri čemu je na Kosovu i albansko-srpski antagonizam imao odsudnu ulogu. Albanski pobunjenici - bande kačaka - borili su se po ugledu na tradicionalne hajduke i četnike ne samo protiv vlasti nego su terorisali i srpsko stanovništvo i mogli su tek tokom dvadesetih godina upotrebom regularnih trupa i jednom amnestijom da budu neutralisani. Na njihovu borbu (koju je podržavao kasniji albanski kralj Ahmed Zogu) odgovorila je sa srpske strane vojska akcijama protiv albanskog civilnog stanovništva, što je dovelo do toga da se pravna i ustavna država pretvorila u pravu himeru.

Pod teretom nerešenog nacionalnog pitanja

A za vojnike bivše austrougarske armije koji su se vratili iz ruskog zarobljeništva (među njima i Josip Broz Tito) smatralo se da su „zatrovani boljševizmom“ i masovno su otpremani u novoformirane „prihvatne logore“. Ali socijalno i političko nezadovoljstvo je i dalje tinjalo i ono je doprinelo da KPJ ostvari svoj izborni uspeh iz 1920. Krajem godine i tokom naredne godine KPJ je zabranjena i potisnuta u ilegalnost, koja je trajala više od dvadeset godina.
Stjepan Radić, vođa Hrvatske seljačke stranke, uvek nanovo je - često na impulsivan i neuračunjiv način - nacionalno pitanje aktualizovao i težio da ga stavi u središte javnog mnjenja. Populizam i hrvatski nacionalizam bili su, prema Radićevom mišljenju, nerazlučivo povezani jedan s drugim. On i njegova partija zastupali su stanovište da je proklamacija Kraljevine SHS pravno nevažeća i da predstavlja „uzurpaciju“ hrvatskog suvereniteta od strane srpskog kraljevskog doma Karađorđevića. Okupljeni poslanici Hrvatske seljačke stranke u Zagrebu uputili su 11. februara 1921. „adresu“ srpskom regentu Aleksandru, u kojoj je iscrpno iznesena predistorija stvaranja države kao ishodišta postojećih sukoba. Oni su istakli da je Hrvatski sabor, na svojoj poslednjoj sednici 29. oktobra 1918, vrhovnu državnu vlast preneo na Nacionalni savet u Zagrebu, ali da ga nije opunomoćio da prava suvereniteta delegira dalje. Nadalje je Sabor zaključio da samo stupi u jednu državnu zajednicu Slovenaca, Hrvata i Srba, u kojoj Ustavotvorna skupština slobodno i bez majorizacije jednog od naroda može da donese odluku o formi države i državnom ustrojstvu. Pošto se to nije poštovalo, hrvatski narod smatra da je od 1. decembra 1918. „potčinjen kao nikada ranije u svojoj istoriji“. Oporim rečima iznesene su pritužbe na „nasilja“ srpske vojske u Hrvatskoj, na činjenicu da su građanska prava stavljena van snage i na samovoljne intervencije centralne vlade. I dok su se „demokrate“ i „radikali“ još borili za realizaciju svog centralističkog Nacrta ustava, u Zagrebu su se 1. aprila 1921. hrvatski poslanici sastali, na svojoj 5. plenarnoj sednici, i usvojili - „Ustav neutralne Seljačke republike Hrvatske“! Polazeći od principa nacionalnog samoodređenja, Hrvatska-Slavonija proglašena je za plebiscitarnu republiku zasnovanu na populističkim načelima, koja treba da se uključi u „savez država (konfederacija) stvoren slobodnim dogovorom na našoj danas zajedničkoj teritoriji (Jugoslaviji) priznatoj po međunarodnom pravu“. Pored privrednih, socijalnih i kulturnih pitanja, u delokrug odlučivanja Seljačke republike Hrvatske spadala bi i spoljna i odbrambena politika. Njen odnos s Kraljevinom Srbijom, Slovenijom i Bosnom i Hercegovinom treba da bude regulisan u Ustavotvornoj skupštini izabranoj 28. novembra 1920, čim se neutrališu težnje za majorizacijom. Izričito je Dalmaciji, Crnoj Gori, Makedoniji i nekadašnjim južnomađarskim područjima (Vojvodina) priznato puno pravo na samoopredeljenje. Tamošnje stanovništvo treba o svojoj daljoj sudbini da odluči narodnim referendumom.
Posle donošenja Vidovdanskog ustava postojala su na hrvatskom tlu dva ustava koja su se međusobno isključivala, od kojih je jedan imao prednost da se njegova važnost odnosila na jednu međunarodnopravno priznatu teritoriju sa centralnom vladom, dok je drugi predstavljao samo politički izraz jedne volje. Ono što je jedan ustav proglasio vrhovnim zakonom to je, po slovu i duhu, za drugi ustav predstavljalo izdaju zemlje. Time je otpala osnovna pretpostavka za funkcionisanje jednog političkog pluralizma i demokratsko rešavanje sukoba, naime priznavanje „jednog nekontroverznog sektora“ od strane svih zainteresovanih. Poput srpskih političara, i hrvatskim političarima je teško padalo da se na primereni način prilagode novim prilikama. Odbijanje komunikacije bilo je karakteristično za obe strane i određivalo je formu unutrašnjopolitičkih nesporazuma i sukoba u međuratnoj Jugoslaviji.
Nacionalno pitanje je samim tim od samog početka bilo u središtu jugoslovenske unutrašnje politike i opteretilo je odnose sa susednim državama (Italija, Bugarska, Albanija, Austrija i Mađarska). Nacionalni sukobi u Kraljevini SHS koji su se sve više zaoštravali i dalje su sve više uzimali maha usled izraženih razlika u regionalnom razvoju.

Ledena hladnoća između Beograda i Zagreba

Obim i metode regionalne preraspodele pri istovremenom zapostavljanju osnovnih investicija u ranijim habzburškim područjima, s jedne strane, i bujanje korupcije i javašluka u Beogradu, s druge strane, stvarali su, naročito u Hrvatskoj, klimu nezadovoljstva i ogorčenja. Umesto ranije hrvatsko-mađarske suprotstavljenosti stupila je sada hrvatsko-srpska. Politička opozicija Hrvata nailazila je na sve širi odjek u svim slojevima stanovništva, izvestio je austrijski poslanik u Beogradu, Hofinger, u martu 1922, „jer su privredna depresija, administrativni javašluk i beskrajna korupcija izazvali duboko razočaranje i duboko nezadovoljstvo u državi“. Klima između Zagreba i Beograda ubrzo je bila „okarakterisana ledenom hladnoćom i međusobnom odbojnošću“. Već pomenuta „adresa“ hrvatskih poslanika Seljačke stranke Aleksandru Karađorđeviću iz februara 1921. sadržala je, između ostalog, prekor da je teško stanje u privrednom i finansijskom sektoru „još strašnije“ nego u političkom području. „Na veliko nezadovoljstvo svih privrednih krugova i neopisivo ogorčenje naroda, pre svega je siromašnijim slojevima hrvatskih, slovenačkih i srpskih seljaka i radnika u sklopu zamene krune uzeta jedna petina njihove imovine u gotovini (...) Protiv jednodušnog protesta celokupnog naroda i svih privrednih krugova i korporacija u južnoslovenskom području nekadašnje Austrougarske monarhije, njihove vlade su samovoljno utvrdile i realizovale promenu novca, i to četiri krune za jedan dinar, pa su tako tim besprimernim nasiljem seljačkom i radničkom proletarijatu uzele dalje tri četvrtine njihove gotovine.“ Sedam godina kasnije, u martu 1928, izjavio je budući vođa desno ekstremnog hrvatskog ustaškog pokreta Ante Paveliću Skupštini u Beogradu, da su Hrvati do sloma Habzburške monarhije živeli u blagostanju, a onda je došlo „oslobođenje“, kako se u Beogradu obično govori, i s političkim „oslobođenjem“ Hrvati su ujedno „oslobođeni“ svog novca.

Kraj

Prevodio je sa strašću

Osećanje za ono šta od drugih moramo da saznamo sami o sebi vodilo je univerzitetskog profesora Tomislava Bekića (1935-2008), germanistu, germanoslavistu i prevodioca da se njemu svojstvenim žarom prihvati „Istorije Srbije od 19. do 21. veka“ skoro pre nego što ju je i Holm Zundhausen imao odštampanu na svom nemačkom jeziku.
Čitam elektronsko pismo iz juna 2007:
„Poštovani i dragi gospodine Bekiću, raduje me što ste se javili. Knjiga o Srbiji je gotova i nadam se da ću danas ili sutra dobiti prve primerke. Do sada sam je video samo na internetu. Zamoliću izdavača da vam odmah dostavi primerak. Vaš H. Zundhausen“.
Za nekoliko nedelja knjiga će biti u rukama čitalaca u Srbiji. Gotovo u isto vreme biće i godina kako se Tomislav Bekićnije vratio sa lečenja. Prvih ovogodišnjih januarskih dana telefonirao mi je iz bolnice na fruškogorskoj padini: „Evo me na Čarobnom bregu, brzo se vraćam. Čekaju me poslovi.“
U poslednjem velikom prevodu, Zundhausenovoj „Istoriji Srbije“, ostao je zabeležen znak gde treba da nastavi. Tih nekoliko desetina stranica završila je supruga Olga, takođe germanista, „znajući s kakvom je strašću Toma čitao, a potom prevodio ovaj tekst, radujući se unapred da će ga čitaoci imati uskoro u rukama“.
Tu je još jedno pismo Zundhausena: „Spisak prevoda vašeg supruga ostavio je na mene dubok utisak. Zaista je veoma upečatljiv.“
Odajući poštu Tomislavu Bekiću, pisac Ivan Negrišorac je u Matici srpskoj rekao: „Smrću profesora ukinuta je čitava jedna germanistička institucija u srpskoj kulturi. U tom suočavanju imaćemo prilike da razmišljamo o tome koliko jedan jedini čovek može da uradi za čitavu jednu nacionalnu kulturu. Njegova predanost prevodilačkom poslu ukorenjena je upravo u takvoj žarišnoj tački njegove ličnosti, u osećanju misionarstva, pa smo zahvaljujući tome dobili čitav niz dela iz nemačke književnosti i nauke.“
Pored višedecenijskog naučnoistraživačkog rada, Tomislav Bekić„bespoštedno se predavao prevodilaštvu“. U tom obimnom opusu je više od šezdeset knjiga, a još nekoliko ranije predatih izdavačima pojaviće se posle „Istorije Srbije od 19. do 21. veka“. Ulogu prevodioca smatrao je bitnim segmentom poziva, a svakako osnovni zavet mu je bilo istraživanje kulturnih i književnih veza između naše i nemačke kulture. Bekića, „prevodioca koji dodaje vrednosti i čuva original istovremeno“, istorija je posebno privlačila, još od prve takve knjige, „Mehmeda osvajača“ (1968) Franca Babingera, sve do Holma Zundhausena.
Sofokle je govorio da treba sačekati noćda bi se videlo kako je lep bio dan, da treba sačekati smrt da bi se moglo govoriti o nečijem životu. Usudio bih se da malo ispravim velikog Grka. Onima koji znaju da gledaju i vide delo Tomislava Bekića znano je većodavno.

Borivoj Erdeljan

Vladika Rufim · Početnik Domaćeg.de

Beogradsko predavanje

Holm Zundhausen

Moja knjiga, Istorija Srbije od 19. do 21. veka, predstavlja pokušaj sinteze istorije Srbije od oba srpska ustanka protiv osmanske vladavine do početka 21. veka. Tako ova sinteza obuhvata vremenski raspon od dva veka. Ona se ne ograničava na relativno dobro istraženu političku istoriju nego uključuje i društvenu, privrednu i kulturnu istoriju, gde postoje još mnoge istraživačke praznine. Jedna takva sinteza u bitnim delovima zasniva se na onome što su druge koleginice i kolege u važnim studijama već obradili u vezi sa pojedinim vremenskim periodima i temama. Potpuno je nezamislivo da se celokupan prikaz vremena od 200 godina može napisati isključivo i samo na osnovu izvora. Za to ne bi bio dovoljan samo jedan ljudski život. Pa ni dva ili tri života ne bi bila dovoljna. Pri poduhvatu takve vrste greške su neizbežne, jer čovek ne može sve što je već obrađeno još jednom sam da proveri. Ali što se grešaka tiče, treba praviti razliku između grešaka koje predstavljaju faktografske detalje i grešaka koje dotiču kompoziciju i sintezu u celini. Kod ovih poslednjih se veoma teško ili čak i ne može razlučiti da li se radi o grešci ili o različitom načinu viđenja stvari.

Knjiga je tekst. I kao svaki tekst i ova knjiga može da se čita iz različitih uglova posmatranja. Zavisno od perspektive čitaoca sadržina teksta postaje drugačija. Neki čitaoci knjige – a njih slede i oni koji je nisu čitali – svakako su prevideli jedan aspekt koji je za mene najvažniji. Ja nikada ne govorim o „tim“ Srbima. To nije slučajno. Ja govorim o naciji, jer 19. i 20. vek se širom Evrope i sveta nalazi u znaku nacija i nacionalnih država. Ja govorim o društvu i o pojedinačnim akterima i društvenim grupacijama – o njihovim ciljevima i odlukama. Ali nikada ne govorim o „tim“ Srbima. Ono što se u Srbiji događalo u 19. i 20. veku moglo se dogoditi u sličnoj formi i u drugim delovima Evrope i sveta; i zaista se i dogodilo. Naravno da postoje razlike u političkim kulturama i konkretnim istorijskim konstelacijama. Ali politička kultura nije data od Boga već je stvaraju ljudi postižući društvenu saglasnost. Otuda sam istoriju Srbije naveo kao primer, kao jednu varijantu evropske istorije u poslednja dva veka. Cilj mi je da oslobodim istoriju nacionalnih primesa (da je „denacionalizujem“). Taj postupak je teško primeniti na period u kome je nacija sve i svja. Na prvi pogled izgleda protivrečno pisati o veku nacija, a istovremeno želeti da se istorija denacionalizuje. Ali to je moguće, jer nacija je samo jedna od mnogih formi socijalnog organizovanja ljudi, to jest ona je produkt istorije.

Holm ZundhauzenIako je do sada malo ljudi pročitalo knjigu, ona je izazvala niz komentara u medijima, a naročito na internetu. Većina komentatora na internetu, koji po pravilu nisu istoričari, nisu čitali knjigu i odmah otvoreno kažu da je neće ni čitati. Pa ipak misle da znaju šta u njoj piše. Drugi pak, među njima i istoričari, čitali su je verovatno samo delimično, jer mi podmeću tvrdnje koje su potpuno suprotne mojoj argumentaciji. Ono što me trenutno više zanima su nekoliko fundamentalnih pitanja, koja se uvek iznova pojavljuju u tim diskusijama. Pri tome se najčešće radi (ali ne isključivo) o argumentima neistoričara, o ljudima koji se interesuju za istoriju, ali se njome profesionalno ne bave. A pošto ne pišemo samo za kolegeinice i kolege nego i za čitalačku publiku, ove argumente treba da shvatimo ozbiljno.

Argument koji se često sreće glasi: „Tuđin“ – stranac – ne može da razume „nas“ i „našu istoriju“. To važi samo onda ako se stranac ne slaže sa nama po svim tačkama. Tada je on pun predubeđenja i naš je „neprijatelj.“ I ako nije „neprijatelj“, on nas u najmanju ruku ne može razumeti. Ali zašto ne može da nas razume? Zašto jedan Amerikanac, Poljak ili Francuz ne bi mogao da napiše istoriju Nemaca ili jedan Nemac istoriju Grka? Upadljivo je da se ovo pitanje ne postavlja. A budući da nije postavljeno, na njega se ne mora ni odgovoriti. No pitanje je važno i zaslužuje odgovor. U drugim naučnim disciplinama je internacionalnost odavno sama po sebi razumljiva stvar. Nikome ne bi palo na pamet da kaže da jedan kineski kardiolog ne može da razume srce jednog Italijana. Veliki izuzetak od tog pravila je istorija. To je istovremeno i njen glavni problem. Pisanje istorije se još uvek na mnogim mestima smatra nacionalnim poslom. U nekadašnjoj Jugoslaviji to shvatanje je podignuto na nivo naučnopolitičke dogme. Istorijski instituti u republikama su smeli da se bave samo istorijom dotične republike. Postojalo je gvozdeno pravilo da jedni ne mogu da razumeju druge (ili treba reći: neće da razumeju druge). Ali zašto „stranac“ ne može da razume „našu“ istoriju? Na to pitanje nudi se nekoliko odgovora. Prvo: Nedostatak informacija odnosno znanja. To može da bude razlog za ne-razumevanje. Mnogi internet-komentatori koji se služe argumentom o nemogućnosti razumevanja, polaze pri tome od pretpostavke da oni koji su u određenoj zemlji odrasli i tamo žive, najbolje poznaju tu zemlju, njene ljude i njenu istoriju – bolje nego što će to jedan „stranac“ ikada moći. Ali da li je to baš tako? Brojne ankete u mnogim zemljama sveta dokazuju suprotno. Poznavanje sopstvene zemlje, društva ili sopstvene istorije je vrlo često zastrašujuće oskudno. Činjenica da živim u određenoj zemlji ne čini me automatski ekspertom za tu zemlju i njenu istoriju. Pisanj istorije zahteva ekspertizu, bez obzira na to da li se radi o „našim“ ljudima ili o „strancima“. Opštevažaće je sledeće: Praznine u znanju mogu da se popune i nisu osnovna prepreka za razumevanje. Drugi mogući razlog za ne-razumevanje je blizina ili distanca nekog autora od naše istorije. Ko se u potpunosti identifikuje sa našom istorijom, automatski zauzima sasvim drugu perspektivu odo onoga koji našu istoriju posmatra sa velike distance. U prvom slučaju postoji opasnost da izgubimo iz vida kontekst u kojem se zbiva naša istorija ili (što je mnogo češće) da sagledavamo širi kontekst, ali tako da je on centriran samo na nas, čime on postaje puki aneks našem tumačenju istorije. U drugom slučaju – pri najvećoj mogućoj distanci – postoji opasnost da naša istorija bude potisnuta na ivicu tumačenja, čime postaje običan aneks šireg konteksta. Obe varijante su problematične: onaj ko se potpuno identifikuje sa predmetom svoga posmatranja, ne može da produkuje ozbiljan naučni rad. Onaj, pak, ko je potpuno udaljen od predmeta svog izučavanja takođe ne može biti uspešan. Drugim rečima: uvek se radi o polublizini ili poludistanci. Kako bi ona konkretno trebalo da izgleda, ne može se odgovoriti u uopštenoj formi, već ona zavisi od određene teme i postavljenog pitanja. Ali pitanje blizine ili distance ne postavlja se samo u prostornom nego i u vremenskom pogledu. Mnogi neistoričari kao i istoričari smatraju da određena vremenska distanca mora da postane predmetom istraživanja. Sada neću razlagati teze za i protiv toga. Vredi napomenuti da mnogi koji plediraju za vremensku distancu i smatraju je neophodnom, imaju problem sa prostornom distancom (dakle distancom u odnosu na nas i našu istoriju). U prvom slučaju je distanca nešto što je dobro, dok je u drugom loše. Stvar postaje još komplikovanija kada je vremenska distanca povezana sa prostornom blizinom. Mogu li ja bolje da razumen društvo u vilhelmovskoj Nemačkoj, Vajmarskoj Republici ili u nacionalsocijalističkoj Nemačkoj zato što posedujem nemačko državljanstvo? O tome ne može biti govora. Nemci u vilhelmovskom carstvu ili u vreme nacionalsocijalizma meni su veći stranci od današnjih Francuza. Tek istorijska nauka otvara mogućnost da se prošlost zaista razume, pri čemu je potpuno nevažno da li je autor Amerikanac, Englez ili Nemac.

Treći mogući i najvažniji razlog za ne-razumevanje ne zavisi toliko od obilja, odnosno od nedostatka informacija i znanja. Radi se pre o tumačenjima, emocijama, iskustvima i predubeđenjima – o predubeđenjima da se zna šta je ispravno a šta pogrešno, pravedno ili nepravedno, istinito ili neistinito. Pre no što se bliže upustim u ovo razmatranje, podsetiću na to da „razumevanje“ ima dvostruko značenje, pri čemu se opet radi o blizini i distanci posmatranja. „Razumevanje“ može s jedne strane da znači da se traži odgovor na pitanje zašto se čovek ili društvo ponašaju tako kako se ponašaju, a da se pri tome ne zalazi u motive. S druge strane mnogi „razumevanje“ povezuju sa očekivanjem da se onaj drugi mora identifikovati sa „našim“ postupcima (načinom delovanja) i „našim“ motivima. Ovo drugo shvatanje „razumevanja“ najčešće dovodi do nesporazuma.

Suština ovog nesporazuma su govoto uvek različite predstave o vrednostima i vrednosnim sistemima. Teškoće se pojavljuju već na samom početku, usled neodređenosti ili mnogoznačnosti pojma šta je „vrednost“. „Vrednost“ može da bude sve čemu se daje prednost ili čemu se teži. Tako mogu da postoje idealne orijentacije vrednosti za sva vremena, za predstave o poželjnim vrednostima kojima se teži u smislu kulturnih, religioznih, etničkih ili socijalnih uzora, ali isto tako i za dobrima svake vrste kojima se stremi. Očigledno da postoje vrednosti koje su na ceni u svim vremenima i svim društvima, na primer pouzdanost i poštenje. I pravda je univerzalna vrednost koja se doduše – drugačije nego pouzdanost i poštenje – veoma različito konkretizuje i interpretira. Ono što je za jedno društvo pravedno, u nekom drugom društvu može da bude nepravedno. Pri tome je odlučujuća premisa i sociokulturni kontekst. Zbog toga ovde polazim od kulturnosociološkog pojma vrednosti, u kome se vrednosti posmatraju kao „društveno obavezujući orijentacioni uzori“, kao „obavezujuće ideje vodilje“ koje treba da načinima ponašanja i postavljenim ciljevima jednom društvu i njegovim članovima daju smisao. Vrednosti shvaćene na takav način su nešto mnogo više od pukih želja. Dok želje sadrže ono što se faktički želi, vrednosti naših predstava izražavaju ono što je vredno da se poželi. Ove nadređene vrednosne orijentacije su dvostruko konstruktivne za stvaranje društvenih okvirnih uslova delanja: one stvaraju identitet i uspostavljaju mogućnost socijalne integracije.

Vrednosti su princip koji organizuje i pokazuje pravac željama i svrsishodno orijentisanim preferencama. Zbog toga se ljudi vezuju za njih, a pri tome se ne osećaju sputanima.Tek tada čovek stiče orijentaciju i u svom socijalnom okruženju (i to u saglasnosti sa tim okruženjem) može da dela u pravcu određenog cilja. Time se vrednosti pomeraju u blizinu religioznih uverenja. Tada stupa u dejstvo veoma afektivna dimenzija koja dotiče temelje našeg identiteta. To ne znači da su vrednosti iracionalne, ali se one uvek izvode od istorijski nastalih pretpostavki ili premisa, koje nisu tačne ili pogrešne, niti se mogu dokazati ili opovrgnuti. Sem ovogaili – ili (tačno ili pogrešno) postoji i treća varijanta. Vrednosti mogu uprkos diferenciranjima u detalju da imaju sposobnost priključivanja i van okvira sopstvene grupe. Ili to ne mogu. Ako se, na primer, diskutuje o zajedništvu „evropskih vrednosti“ – zajedništvo koje još ne egzistira nego je tek u nastanku – logično je da se radi samo o vrednostima koje izlaze izvan okvira pojedinačne nacije i pokazuju sposobnost priključivanja. One ne moraju da budu identične, ali različitosti moraju da budu kompatibilne i mora da postoji veliki presek skupa vrednosti koje se dopunjavaju (Schnittmenge). Inače nema zajedničkih vrednosti. Da li ćemo favorizovati otvoreno ili zatvoreno, homogeno ili heterogeno, religiozno ili sekularno društvo, zavisi od naših vrednosnih predstava. A to utiče na pisanje istorije. Onaj ko naciju i nacionalnu državu smatra najvećom vrednošću drugačije piše istoriju nacije nego onaj ko u centar postavlja ljude. Ono što je možda dobro za nacije, ne mora da bude dobro i za ljude. A ono što je dobro za ljude ne mora biti dobro za nacije. Širom Evrope tokom 19. veka bilo je prihvaćeno poimanje nacije kao etničke zajednice. Milioni i milioni ljudi su ovu odluku platili izgnanstvom, progonima i smrću. I na početku 21. veka mora da se postavi pitanje da li je to bio pravi put za Evropu. Jedan ovdašnji kolega mi je u jednom intervjuu prebacio da moja knjiga sadrži previše vrednosnih sudova. Moguće je. Doduše, kolega to nije rekao otvoreno, ali je svojom kritikom sugerisao da su njegovi radovi daleko neutralniji kada govori o vrednostima i neutralni u pogledu donošenja vrednosnih sudova. Ali da li je to tako? I ima li toga uopšte? Ili je takva procena samo izraz nedostatka samorefleksije?

Ono što je zajedničko i vrednostima i nacijama je jaka emocionalnasnaga povezivanja. Osećanja, odnosno emocije dugo nisu bile predmet istorijske nauke. Tim područjem bavili su se psiholozi i književnici. Ali od pre izvesnog vremena to se izmenilo. Reprezentovanje nacionalnog u ritualima, simbolima i mitovima pomerilo je u centar pažnje povezanost nacije i emotivnosti. Pri tome se u prvom redu radilo o pitanju kako se u ritualima, kultovima i mitovima nacionalne emocije stvaraju i preživljavaju, dobijaju na intenzitetu, kako deluju i sinhronizuju se. Istraživalo se kako se nacionalne emocije u pojedinim zemljama kodiraju, a postojeća emocionalna pravila socijalno i kulturno redefinišu i kakvo dejstvo imaju na politički vrednosni i vladajući sistem. I konačno, radilo se o tome da se pokaže kako „istorija“ (ili recimo tačnije: prošlost) u obliku mitova, istorijskih slika i sećanja pri interpretaciji, definisanju i upravljanju emocijama – kao što su krivica, tuga i nada – sudeluje u tome. Istraživano je takozvano nacionalno osećanje, a to znači ona kompleksna mešavina kognitivnih i emocionalnih, kolektivnih i individualnih, formalnih i neformalnih uloga i očekivanja. Istraživane su ljubav i mržnja, koje su još u predmodernom i prednacionalnom razdoblju bile kulturno i socijalno regulisane, ali su u toku stvaranja nacija, odnosno u razdoblju nacionalizma dobile drugi pravac, intenzitet i obojenost. I konačno, radi se o emocijama ili emocionalnim stilovima koji za učesnike mogu da važe kao nacionalno specifični, ali se oni teško ili samo indirektno mogu objasniti stvarnim ili navodnim „osobenostima“ nacije kao politički uređenog društva.

Time sam već kod sledeće tačke: o posebnosti (osobenosti) nacija. Nacije – kao i mnoge druge grupe – sklone su tome da se okruže aurom posebnosti. Ova aura služi razgraničavanju od spoljašnjeg i integraciji unutrašnjeg. Grupama je to potrebno da bi mogle da razviju kolektivni identitet. Isto važi i za individue. I njima je potrebno razgraničenje od spoljašnjeg, da bi mogli da izgrade sopstveni identitet. Ali to je teže već i zbog toga što su ljudi 95 odsto i više slični, svuda na svetu i u svim vremenima. Koliko istorijski možemo da rekonstruišemo, čovek se u poslednje dve hiljade godina (ali verovatno i mnogo duže) nije bitno izmenio u svom načinu ponašanja. On nije postao ni bolji ni gori, ni pametniji ni gluplji. Ono što se izmenilo je fond znanja, korpus znanja, koji se danas znatno razlikuje od korpusa znanja u 19. ili 16. veku. Nije da danas znamo apsolutno više, ali naše znanje je drugačije. Za razliku od znanja, iskustva možemo da prenosimo sa generacije na generaciju u samo veoma ograničenom obimu. Svaka generacija sama mora da stiče svoja iskustva. No ako su ljudi u 95 ili 98 odsto međusobno slični i ako se nisu bitno izmenili tokom vekova, onda se „malim razlikama“ pridaje utoliko veći značaj. To važi za individue i za grupe (na primer nacije). Svi ljudi, kao i sve nacije, zaista su nešto posebno. Ta posebnost sastoji se u tome da su svi isti – sa malim razlikama. U Nemačkoj je 2001. godine objavljen zbornik pod naslovom „’Božji izabrani narodi’. Predstave o izabranosti i kolektivno samonalaženje u istoriji.“ Naravno da ovde nisu obrađeni svi narodi, jer bi knjiga bila preobimna. Svi narodi su na neki način „izabrani“. Stoga je ispravno da se kaže da su svi ljudi i sve nacije jedinstveni i osobeni. Ali tada se opet javlja problem. Niko ne želi da bude etiketiran kao „egzotičan“, ali svi želimo da budemo nešto posebno. A pri tome je u igri i određena mera mistifikacije. No to još nije problem. Problem nastaje tek onda kada jedna individua tvrdi da je samo ona jedinstvena, ili kada neka grupa to tvrdi za sebe dodajući da su možda i drugi doduše isto tako jedinstveni, ali jedinstveni po zlu, dok smo „mi“ jedinstveni po dobru.

Jedinstvenost ili najveće i jedinstveno Dobro nalazi svoje mesto u mitovima. Mitovi su priče koje treba da podstiču osećanje i u uskoj su vezi sa vrednostima o kojima je već bilo reči. Mitovi su kulturološki artefakti i oni su čudesni. Antički grčki mitovi su kulturno blago kojeg niko ne želi da se odrekne. Oni nisu nacionalni mitovi i u tome je njihov značaj. Mnogi drugi mitovi u početku takođe nisu bili nacionalni, ali su tokom stvaranja nacija to postali. Navešću jedan nasumice izabran primer.

Pre tačno 2000 godina, u 9-oj godini po našem računanju vremena, odigrala se jedna čuvena bitka. Navodno je padala kiša, a vidljivost je bila loša. Ne znamo mnogo o pojedinostima bitke, pa ni o tome da li je padala kiša ili nije. Čak ne znamo tačno ni gde se ona odigrala. Ali znamo da se odigrala; znamo barem približno gde se odigrala i znamo i kako se završila. Bio je poražen rimski vojskovođa Var, a pobednik je bio Arminije (Arminius, kako mu je glasilo latinsko ime), „čovek koji je otkrio Nemačku“ (kako su jedne novine ovih dana izvestile, povodom dvehiljadite godišnjice sećanja na taj događaj). Istoričar Teodor Momzen govorio je o „prekretnici evropske istorije“, a upravnik Istorijskog muzeja u Berlinu nazvao je ovu bitku „Veliki prasak“. Pobedom Arminija – ili kako se u nemačkom predanju on naziva – „Herman Čerusker“, zaustavljena je rimska ekspanzija zapadno od Rajne, a njihova vojska je bila potučena. Germanska plemena koja su tamo živela nisu potpala pod rimsku „tuđinsku vlast“. Da li je to bilo dobro ili loše? Možda je to razlog što Nemci danas ne govore romanski nego germanski jezik. To može da bude tako, ali i ne mora. Jer bilo je i Germana pod rimskom vlašću: oni u Kelnu, Majncu, Regensburgu, današnji Nemci-Švajcarci i Austrijanci nalazili su se vekovima pod zastavom Rima, ali nisu postali Latini. S druge strane, latinski je i na nemačkom jezičkom prostoru još i posle srednjeg veka bio jezik učenih ljudi, iako se nemački kao narodni jezik već bio probio i bio prihvaćen. I poslednje, ali ne i najmanje važno: jesu li današnji Nemci stvarno potomci Hermana Čeruskera i njegovih germanskih sledbenika? Mi to ne znamo. Ali burna istorija migracija ostavlja mesta sumnji. No, da li je to uopšte važno? Za stvaraoce nacija bilo je važno. Tako je od „Bitke u Teutoburškoj šumi“ stvoren nacionalni mit. Herman je prvo bio sledbenik svog potonjeg protivnika Vara. Bio je oženjen čuvenom Tusneldom koja se, protiv volje svoga oca, prijatelja Rimljana, udala za Hermana, odnosno Armnija. Tusneldu je kasnije njen vlastiti otac izdao i izručio Rimljanima. To je tragična građa od koje se prave mitovi.

Ako se mitovi današnjih nacija uporede jedni sa drugima, oni – i pored razlika u kompoziciji – pokazuju zapanjujuću sličnost. Pa i poruke o časti, slobodi, viteštvu, izdaji i sličnom, sadržane u mitovima – često liče kao jaje jajetu. U Nemačkom istorijskom muzeju u Berlinu prikazana je 1998. godine izložba pod naslovom: „Mitovi nacija: Evropska panorama“. To je bio pokušaj da se prvi put zajedno posmatra 18 nacija. Dakle, nisu bile zastupljene sve evropske nacije, ali je to ipak bio zamašan izbor. U 19. veku su gotovo sve nacije položile temelje svoje egzistencije, čiji sadržaj se uvek i svuda sa velikim patosom citira kao – sloboda, vera, poreklo. U središtu nacionalnog „sećanja“ 19. veka nalaze se nesumnjivo ratovi. Opisivanja krvavih pobeda ili poraza gotovo da nemaju granica. Najveći broj priča koje su se često usmeno prenosile sa kolena na koleno, pre nego što su postale mitovi, imaju istorijsku osnovu, što znači da se one odnose na događaje koji su se stvarno odigrali. Ali način na koji se ti događaji prepričavaju ima malo veze sa istorijom. Kao što je rečeno: mitovi su dragoceno kulturno blago. No oni nisu zamena za istorijsku nauku. A onda, mitovi se mogu politički instrumentalizovati. To se uvek iznova događa. Zapravo to nije problem po sebi, jer mitovi mogu da budu upotrebljeni konstruktivno i destruktivno. Njihovi iskazi su promenjivi i mogu da se primene višestrano. Ali zbog toga nisu problematični mitovi po sebi, nego je problematičan način na koji se oni u određenim situacijama (zlo)upotrebljavaju.

Da se još trenutak zadržimo na pitanju jedinstvenosti, jer je to centralno pitanje istorijske nauke. Istorija je dugo vremena bila shvatana kao lanac jedinstvenih događaja. To znači da se istorija ne ponavlja. Svaki događaj je nov i nikada se ne ponavlja u istoj formi. Ono što je bilo i ostalo sporno jeste pitanje da li je taj lanac događaja usmeren ka jednom cilju ili nije. Karl Marks je, kao što je poznato (ali ne samo on), polazio od toga da istorija ima jedan cilj. Neki sumnjaju u to. Opet se radi o pitanju na koje se naučnim metodama ne može dati odgovor. Svakom je ostavljeno na volju da li će verovati u jedan cilj ili ne. Ali ne radi se samo o pitanju verovanja, nego se tu radi i o nečem drugom: na primer o pitanju da li se iz istorije nešto može naučiti. Ako je istorija redosled jedinstvenosti, iz toga se ne može ništa naučiti, u svakom slučaju ništa primenjivo u sadašnjosti ili budućnosti. Da li se istorija stvarno sastoji samo od neponovljivog, da li se u istoriji stvarno ništa ne ponavlja? O tome se dugo vode rasprave. Čini mi se realnim da treba praviti razliku između konkretnog događaja koji je zaista jedinstven ili gotovo uvek jedinstven, i razloga, motiva, načina delovanja i struktura koje su dovele do tog događaja. Tu se vraćam na ono što sam već nagovestio. Ako su svi ljudi približno jednaki i ako se u poslednjim milenijumima nisu bitno izmenili, onda je pozadina jedinstvenih događaja sve drugo, samo nije jedinstvena. Drugim rečima: svaki događaj ima specifične aspekte koji se sastoje od različite mešavine ili kombinacije opštih i (ili) kontingentnih elemenata, a oni su u svojoj odgovarajućoj mešavini po pravilu jedinstveni i ne ponavljaju se. Ono što se ponavlja je način akcije i reakcije ljudi i konstelacije snaga i saveza koji iz toga rezultiraju. A ako je to tačno, tada se iz istorije može nešto i naučiti. Zadatak istoričara je – ukoliko hoće da se poduhvati jednog društveno promišljenog zadatka – da podstiče ovaj proces učenja. Izaberimo i ovde jedan nasumičan primer. Istorija čovečanstva puna je ratova i nasilja. To je ogromna tema koju ovde mogu samo da pomenem. Svaki oblik masovnog nasilja – kao na primer genocid – je jedinstven. Ali počinioci ili egzekutori masovnog nasilja ni u kom slučaju nisu jedinstveni. Drugačije formulisano: svako masovno ubistvo kao i svaki drugi događaj koji su prouzrokovali ljudi ima opšte i specifične aspekte ili elemente. Nacionalsocijalističko masovno ubistvo Jevreja u Drugom svetskom ratu, na primer, holokaust, kao istorijski događaj takođe je jedinstven, kao što sesociopsihološki i strukturalno može porediti i ponoviti. Počinioci, žrtve, vreme i mesto mogu da se izmene, ali je upadljivo da su u svim masovnim ubistvima u prošlosti i sadašnjosti pored fanatika, patoloških ličnosti i kriminalaca u velikom broju učestvovali i sasvim „normalni“ ljudi – potpuno neupadljivi ljudi kod kojih nisu vidljivi psihički defekti (bar ne prepoznatljivi), koji su – kako je jedan psiholog jednom formulisao – upravo „abnormalno normalni“.

U leto 1993. u jednom velikom nedeljnom časopisu objavljen je intervju sa masovnim ubicom. „Imao sam lepo detinjstvo“, priča on. „Mnogi moji prijatelji su bili muslimani ili hrišćani, ali toga nisam bio svestan, jer religija onda za mene nije igrala nikakvu ulogu“. „Dok je još bio mir družili smo sa muslimanima. Za Božić su dolazili kod mene, na Bajram sam išao kod njih. Bili smo pravi drugari. A onda je došao rat. Osećao sam da se moj svet srušio, da se izgubilo nešto što još nisam mogao tačno da imenujem. (...) Moj svet je odjednom postao drugačiji, sa novim zakonima koji su me plašili.“ „Prvo ubistvo čoveka bilo je kao ’ružan san’, ali onda to se uskoro pretvorilo u čistu ’samoodbranu’:... ti si ga ubio, jer je on hteo tebe da ubije. I to je sasvim okej. Tako je počelo. A onda je ’rat postao rutina’, masakri i silovanja postali su deo svakodnevice. Više ne mislim na mrtve“, priča nekadašnji ratnik. „Ni danas, neću misliti na to ni sutra, ni prekosutra... Zašto bih mislio na nekoga ko je hteo da me ubije... Danas mislim na to kako da se dopadnem devojkama ili kako da nađem neki posao. Nisam učinio ništa loše. Sve sam radio ispravno. Nisam uradio ništa pogrešno. Rat je bio samo loš vic“.

Poznati su nam mnogi takvi izveštaji. Sigurno pretpostavljate odakle je ovaj eks-ratnik. Ali varate se. Ne radi se o Bosni, Sarajevu ili Banjaluci. Radi se o Libanu i Bejrutu. Radi se o priči jednog učesnika građanskog rata u Libanu, koji je u maju 1991. godine zvanično završen. I nema nikakvih osnova za pretpostavku da je ovaj bivši ratnik pre izbijanja rata odrastao sa osećanjem mržnje ili da je imao neki psihički defekt. Iz mnoštva psiholoških i sociopsiholoških istraživanja sada znamo da su večina počinilaca naizgled neupadljivi ljudi, ljudi kao vi i ja. Izuzetni zločini neobičnih razmera (kao masovna ubistva i genocid) nisu (u svakom slučaju samo) delo izuzetnih zločinaca. Izuzetna su njihova (ne)dela, ne sami počinioci. To je ono uznemirujuće. Jer bilo bi relativno lako i lagodno kada bi moglo da se kaže da su veliki zločini delo teških psihopata. To nije slučaj – kako pokazuju rezultati brojnih komparativnih studija. Ali pitanje kako od sasvim „normalnih“ ljudi postaju masovne ubice bila bi posebna tema jednog referata. Postoje modeli da se to objasni, ali nema monokauzalnog objašnjenja. Modeli su kompleksni i sastavljaju se od antropoloških, psiholoških, naročito sociopsiholoških, istorijskih i socioloških istraživačkih rezultata, uključujući i rezultate istraživanja koja sprovode političke nauke. Tek takav jedan interdisciplinarni pristup omogućuje razumevanje (razumevanje ne u smislu identifikacije, nego u smislu objašnjenja). Želeo bih da dodam još jednu primedbu. Masovno nasilje, kao u bivšoj Jugoslaviji, Ruandi, Libanu ili u nacionalsocijalističkoj Nemačkoj, ne izbija odjednom, ono se „ne događa.“ Isto kao što se ni „narod ne događa“. Nasilje se priprema (ne samo organizaciono, nego i pre svega diskursivno) i ono se inscenira. Kada se jednom pokrene ono zahvaljujući svom polarizovanom delovanju razvija enormnu sopstvenu dinamiku, povlači za sobom mnoge ljude koji pri tome postaju počinioci, žrtve ili i jedno i drugo. Samo se po sebi razume da se oni „samo brane“, da čine samo ono što se mora učiniti kada se suoče sa pretnjom. Uvek je odlučujuće pitanje ko pokreće spiralu nasilja i ko je za to stvorio takvu kulturnu klimu. Takva kulturna klima nikada ne nastaje sama od sebe, ona se stvara. Zadatak je naučnika da istraže ko to čini.

Ovim prelazim na svoju poslednju tačku: Šta zapravo može i – ili – treba da postigne moderno pisanje istorije? I kod ovog pitanja moram da se ograničim na kraći odgovor. Ostaviću po strani lično poimanje istorije. Za mene istorija kao sistematsko i intersubjektivno naknadno bavljenje prošlošću nema svrhu po sebi. Ishodište su ljudi u njihovim društvenim i kulturnim kontekstima koji su podložni promenama. Nacije su jedna od mnogih socijalnih formi organizovanja čoveka. One nisu ni početna niti krajnja tačka istorije. Ono što mene interesuje je pitanje zašto je jedno društvo ili jedna istorijska ličnost takva kakva jeste, odnosno zašto je bila takva, i ništa drugo. Da bi se moglo odgovoriti na ovo pitanje moraju se istražiti procesi prošlosti. Svako društvo je produkt nasleđa i promena odnosno novìna. Mešoviti odnos nasleđa i novìna različit je od slučaja do slučaja i od vremena do vremena. Ponekad prevagne nasleđe, ponekad prevagnu novìne. Ne postoji nikakva prethodno formirana šema i nikakav istorijski determinizam. Uvek postoje alternative za ono što se zaista zbiva ili se zbilo. I zbog toga je fascinantno da se čovek upita zašto je doneta ova ili ona odluka, a ne neka druga? Koje ličnosti ili grupe su donele baš tu odluku? Koje konsekvence je njihova odluka imala po društvo? I kako se društvo danas nosi sa odlukama iz prošlosti i kako će se s njima nositi u budućnosti? Istoričari ne mogu da prave eksperimente za razliku od psihologa. To je možda i dobro. Naša laboratorija je prošlost u kojoj su isprobane određene opcije. Pogledom unazad možemo da postavimo pitanje da li su se ciljevi koje smo povezali sa odabranim opcijama i naša očekivanja ispunili, da li samo parcijalno ili se uopšte nisu ispunili. Dakle, ja ne vrednujem a priori same ciljeve (barem se trudim da to ne činim, što mi ne uspeva uvek), nego vrednujem stepen postignutih ciljeva, kao i konsekvence postavljenih ciljeva. Tek tada se – dakle, post factum – možemo vratiti ciljevima, od posledice na uzrok, i tek tada postaje moguće – do izvesnog stepena – da se iz uspeha i neuspeha nešto nauči. To je jedan aspekt. Drugi aspekt, usko vezan za prvi, je ono što se u nemačkom označava terminom „savladavanje prošlosti“. Savladavanje prošlosti je − ukratko rečeno – kritičko sučeljavanje sa sopstvenom, sa našom prošlošću − a ne kritičko sučeljavanje sa prošlošću „drugih“. I ovo je važno i ne može se isključiti iz sopstvene prošlosti. Ali ono što proces savladavanja prošlosti razlikuje od većine drugih formi ophođenja sa prošlošću je njegovo ishodište: spremnost na raspravljanje o našoj sopstvenoj odgovornosti i krivici, što ne znači da nema i odgovornosti onih „drugih“. Ali ko je isključivo ili primarno „zaokupljen“ nedelima svog protivnika, čini suprotno od onoga na šta se ovde ukazuje. Pisanje istorije je važan deo ovog komplikovanog i po pravilu mukotrpnog i dugotrajnog procesa. Pisanje istorije mora poštovati princip proklamovan još u antičkom rimskom pravu koji važi i danas: „Audiatur et altera pars“ (Treba čuti i drugu stranu).

Pre no što se dalje pozabavim time, želim kratko da se vratim na pitanje savladavanja prošlosti i da li nam je to uopšte potrebno. U svim društvima koja imaju „problematičnu“ istoriju (a malo je društava koja u jednom ili drugom obliku nemaju „problematičnu“ prošlost), s vremena na vreme čuje se glasan zahtev da pod prošlost treba podvući crtu. Možda je to dobronamerno − kao prvo, gledajući mnoge prišipetlje kojih ima u svakom društvu (i demokratskom i diktatorskom); kao drugo, rasprava o nepravdi koja se dogodila često je povezano sa osećanjem potrebe za osvetom, što je razumljivo, ali je to onda sve drugo samo ne putokaz za budućnost. U debati o stavljanju crte ispod prošlost, radi se po pravilu o bližoj prošlosti koja je pohranjena u „komunikativnom pamćenju“ generacije koja ju je doživela i njenih neposrednih potomaka. Mnogo ređe se radi o daljoj prošlosti koja je ušla u „kulturno pamćenje“ – u dugoročnu memoriju – društva i koja daleko više odgovara onome što je Fridrih Niče označio kao „monumentalistička istorija.“ Ovamo spadaju i istorijski mitovi. Imajući u vidu doživljeno iskustvo jedne generacije, nejednak pristup bližoj i daljoj prošlosti, to se psihološki može razumeti, iako se, polazeći od same stvari ne može opravdati. Onaj ko govori o „povratku u normalnost“ ili o „podvlačenju crte“, po pravilu ne misli na kraj jednog procesa suočavanja sa bliskom prošlošću (a još manje sa daljom prošlošću), već se brani od započinjanja takvog procesa. U zagovornike „podvlačenja crte“ svrstavaju se pre svega pripadnici četiri različite grupe koje se delimično preklapaju. Prvoj grupi pripadaju oni koji su u bliskoj prošlosti kao počinioci bili umešani u zločine i plaše se krivičnog gonjenja. U drugu grupu spadaju veliki delovi stanovništva koje se solidarisalo sa počiniocima. Treću grupu čine pragmatičari koji debate o prošlosti smatraju preprekom pri savladavanju problema u sadašnjosti i budućnosti i čvrsto su uvereni da bavljenje („opsesija“) prošlošću samo produbljuje već postojeći jaz i da se na taj način jedva zarasle rane ponovo otvaraju. Predstavnici četvrte skupine žele podvlačenjem crte da omoguće, odnosno pospeše pomirenje između ranije neprijateljskih grupa stanovništva unutar sopstvenog društva (na primer, između učesnika pokreta otpora, s jedne, i „izdajnika“ ili „kolaboracionista“ s druge strane).

Takvo pomirenje kratkoročno može da bude uspešno, ali po pravilu nije dugoročno. Gotovo uvek „podvlačenje crte“ pokazuje se kao iluzija. Iluzorno je, jer ljudi ne mogu da žive bez prošlosti, jer težnja da se sazna odakle potičemo i šta se kome dogodilo ne može se iskoreniti. Čovek bez prošlosti i sećanja je kao čovek bez senke. Može se jedna specifična prošlost ili delovi neprijatne, uznemirujuće prošlosti potisnuti, zaboraviti, prećutati ili tumačiti tako da se sa njom može živeti. U svim vremenima i svuda na svetu ljudi su mnogo toga zaboravili. Jer zaborav je važan da bi se preživelo. Do nedavno malo istraživana istorija zaborava (zaboravljanja) isto je tako uzbudljiva kao i istorija sećanja. Ali zaboravljanje nije akt volje. Ne može se hteti nešto zaboraviti, već se nešto zaboravi, jer se s tim više ne komunicira, jer hoćemo da se sklonimo s puta obnavljanju konfrontacije sa događajem, raščistili smo sa zaboravom, jer postoje stvari koje se čine važnijim ili se deklarišu kao važnije ili su nova iskustva i sećanja poklopila prethodna. Ćutanje, međutim, barem javno ćutanje, može da se propiše. A dugotrajno kolektivno ćutanje može da izazove stanje zaborava pod prinudom. No ako se radi o traumatskim doživljajima koji su dublje ukotvljeni u neuronskim mrežama nego manje dramatična iskustva, prilično je neverovatno da to uspe – barem kada su u pitanju oni koje to direktno pogađa (die Betroffenen) i barem u pluralističkim društvima, gde se oni neposredno pogođeni mogu artikulisati. Pre je moguće da se nešto što se s vremena na vreme zaboravi, ili je bilo prećutano, ponovo vraća iz zaborava ili se doziva u sećanje. A moguće je da prošlost uopšte nije prošla. Književnik Vilijam Fokner je to jednom ovako formulisao: „Prošlost nije mrtva. Ona čak nije ni uminula.“ Hteti da se jedna neuminula prošlost prećuti je isto što i podvući crtu pod sadašnjost i budućnost. Jer bilo kada potisnuta, „zaboravljena“ prošlost ponovo će sustići sadašnjost na najopasniji način. Ponekad tek posle dugog vremena i neočekivano. Bivša Jugoslavija i njen odnos prema Drugom svetskom ratu pružaju nam za to obilje upečatljivog i deprimirajućeg dokumentarnog materijala. Najveći broj onih koji govore o „podvlačenju crte“ uopšte i ne misle da je podvuku pod prošlost, sa kojom su i onda i sada ostali u srdačnoj vezi, nego bi da je podvuku pod istoriju, koju – s razlogom – osećaju kao pretnju. Prošlost sa svojim slikama heroja, mučenika i žrtava je svetinja; istorija kao nauka je profana. Zbog toga apologete podvlačenja crte ne prihvataju istoriju. Zvuči paradoksalno, ali nije protivrečno, jer istorija i prošlost često se međusobno isključuju, iako se delimično preklapaju. Ukratko: istorija je elementarna za uobličenje sadašnjosti i budućnosti. Bez istorije nema budućnosti koja zaslužuje to ime.

Istorija odnosno istorijska nauka danas nije više ono što je bila u 19. i većim delom 20. veka – u stoleću nacija. Istorija nije služavka nacije. Ona je nauka. A nauka nije statična. Nisu se izmenili samo način postavljanja pitanja, metode i teorije istorijske nauke. Izmenile su se i susedne discipline čije rezultate istoričarke i istoričari često prihvataju tek sa velikim zakašnjenjem. Da pomenemo samo „cultural turn“ koja se bavi simbolima, ritualima itd, „gender history“, istraživanje migracija, sećanja i komparatistiku. Danas znamo mnogo više nego ranije o „sećanjima“, o njihovoj socijalnoj ukorenjenosti i njihovim neprestanim promenama. Znamo da sećanja pripadaju najnepouzdanijoj sferi ljudskog koja postoji. Istraživanje mozga u novije vreme pomaže nam da razumemo stvari koje ranije nismo razumeli. Danas znamo mnogo više nego ranije – zahvaljujući ogromnom napretku koji je postignut u psihologiji i sociopsihologiji u poslednje tri decenije – o opažajnim barijerama, o tome zašto čovek određene informacije, iako postoje i empirijski su dokazane, ne obrađuje dalje. To nije pitanje inteligencije, već opažajnog uzorka. Mnogo više znamo o kolektivnom identitetu, o tome kako nastaje nasilje i kako se postaje počinilac. Razumevanje trauma, što je u društvu dugo bilo ignorisano i tabuizirano u znatnom je porastu. Ukratko: istorijska nauka se nalazi usred jednog snažnog preokreta. Ona više nije sredstvo u cilju stvaranja nacije i više ne služi glorifikovanju nacije. Ona je sredstvo za bolje razumevanje ljudi i njihovih socijalnih i kulturnih konteksta. Time je istorijska nauka postala neophodan deo „radionice budućnosti“. Širom sveta odavno je započelo internacionalno takmičenje za „najbolju pamet.“ Njihova nacionalna pripadnost je od drugorazrednog značaja, ili je potpuno beznačajna. Ono što je bitno nije nacionalnost te pameti, nego je bitno šta je njen sadržaj. I istoričarke i istoričari se postepeno uključuju u to internacionalno takmičenje. I to je dobro. Dozvolite mi da završim sa nadom i željom da je sa našom „radionicom budućnosti“ i u nekadašnjoj Jugoslaviji počela budućnost – budućnost koja posle godina katastrofa i izolacije nije jednostavna, ali koja ljudima može više da ponudi nego prošlost. Najvažnija pretpostavka je: budućnost treba hteti. Naravno da joj se čovek može odupirati, on može da odugovlači sa njenim početkom, može da veliča prošlost. Ali može i da jeuobliči, da joj da pravac. Ona jedino ne može da sezaustavi. To je najvažnija poruka istorije.

04. 04. 2009, Kolarac, Beograd

http://www.pescanik.net/content/view/3009/1107/

Vladika Rufim · Početnik Domaćeg.de

Miloje Petrović: Srbi i Nemci - Osam vekova uvažavanja i sukobljavanja

Barbarosa kod Nemanje u Nišu

Stevan Nemanja u Nišu ponudio Fridrihu Barbarosi pomoć od 20.000 srpskih vojnika u slučaju da nemačka krstaška vojska na putu ka Jerusalimu dođe u sukob sa Vizantijskim carstvom
Srednji vek je u istoriji Evrope velika epoha, koja je stvorila temelje modernog sveta. Tokom hiljadu godina (VI-XVI vek) na prostorima stare helenske i rimske civilizacije, ali i van tih okvira, novi narodi oblikuju svoje države.
Dodiri Srba i Nemaca pripadaju vizantijskoj fazi srpske istorije. Država Nemanjića se razvijala pod okriljem Vizantijskog carstva, koje je vekovima uporno branilo svoje severne balkanske granice na tokovima Save i Dunava.
Beograd je bio carska kapija vizantijskog odbrambenog sistema u tom delu Podunavlja. Uz obližnju tvrđavu Braničevo (antički Viminicijum, danas Kostolac), Beograd je istovremeno štitio važnu evropsku komunikaciju koja je spajala prostore Srednje Evrope sa Carigradom (Konstantinopoljem), odnosno područjem Bliskog istoka.
Putovalo se obično iz nemačkog Podunavlja od grada Regensburga nizvodno rekom i kopnom preko Mađarske i Srema do Beograda, odnosno Braničeva, zatim do Niša preko Sofije do vizantijske prestonice na Bosforu i zatim dalje do hrišćanskih svetih mesta i Jerusalima.

Raznoliki svet

Tim putem su vekovima prolazile vojske, putnici i namernici, trgovci i hodočasnici, pojedinačno i u grupama, raznoliki svet svih društvenih slojeva iz gotovo svih zemalja tadašnje Evrope.
Uz pomorske puteve, bile su neophodne i kopnene komunikacije. Tako je put od Beograda do Carigrada postao područje susreta zapadne i vizantijske civilizacije. Tu su se, u Pomoravlju, i Srbi susretali sa strancima, u velikom broju i sa Nemcima. Dva sveta su se upoznavala. Grčki i latinski tekstovi pisaca, rasuti krstovi vernika duž puta po Srbiji, kao i drugi predmeti materijalne i duhovne kulture, nemi su, a ipak rečiti svedoci o susretu Nemaca i Srba u XI i XII veku.
Sredinom XII veka su uspostavljene prve političke veze Srbije sa Nemačkim carstvom. U srednjem veku se one iskazuju, pored ostalog, uspostavljanjem srodničkih veza vladajućih dinastija odnosno uticajne vlastele.
To su, u stvari, politički savezi zainteresovanih strana, dobro poznata praksa svih evropskih monarhija onoga vremena. Tim putem krenuo je i srpski vladar, veliki župan Uroš I još početkom XII veka. Srbija se otvara prema zemljama Podunavlja. Jedna njegova kći, Jelena, udata je za mađarskog kralja Belu II 1129, a druga, Marija, za Konrada II iz moravske grane češke dinastije Pšemislovića (1134).
Češka država je tada bila u sastavu Nemačkog carstva, a ovim brakom je Marija ušla u red uticajne vlastele. NJeni potomci su imali zapaženu ulogu na dvorovima evropskih vladara. Lik kneginje Marije sačuvan je na fresci u tzv. Kraljevskoj kapeli u gradu Znojmu, u ktitorskoj kompoziciji na trijumfalnom luku apside.

Krstaški pohodi

To su dobro poznate teme, koje imaju i širu pozadinu. U svakom slučaju, manje je poznata balkanska i posebno srpska komponenta tih krupnih događaja. Ona objašnjava i neke činjenice srpsko-nemačkih odnosa u XII veku.
Na vest o padu Jerusalima u ruke muslimana (1187), u Zapadnoj Evropi je objavljen Treći krstaški rat protiv nevernika na Bliskom istoku. Pozivu na rat odazvali su se najveći vladari Evrope, nemački car Fridrih I. Barbarosa, francuski kralj Filip II i engleski kralj Ričard I.
U jeku priprema za predstojeći pohod (1188), nemački vladar je odlučio da koristi kopneni put prema bojištu, dakle put preko Budima, Beograda, Niša i Carigrada. Sam car Fridrih I je dobro poznavao taj put i prilike u tim zemljama. On je tim putem prošao još kao mladi bavarski vojvoda u sastavu nemačke krstaške vojske 1147.

Diplomatska prepiska

Nemačko poslanstvo je 1188. upućeno u Srbiju na pregovore sa Stefanom Nemanjom (1166-1196) o uslovima prolaza carske vojske. Uzvratno poslanstvo srpskog vladara stiglo je krajem 1188. u Nirnberg. Nemanjini poslanici su predali pismeni odgovor srpskog vladara i obećali da će car najsvečanije biti dočekan u Nišu, gradu koji Nemanja namerava da pretvori u prestonicu svoje države.
Tada su ugovorene pojedinosti prijema velikog gosta i njegovih pratilaca, odnosno vojske. Razmenjeni su uobičajeni darovi i poslanstvo se vratilo u Srbiju. Događaji su se odvijali u ugovorenim okvirima.
Krajem juna 1189. nemački car je boravio najpre u Beogradu, i zatim se preko Braničeva uputio ka Nišu. Tu ga je krajem jula dočekao Stefan Nemanja zajedno sa bratom knezom Stracimirom i odabranom vlastelom. Pregovori su počeli 27. jula.
Srbija je tada bila u ratu sa Vizantijom. Nemanja je svog uglednog gosta upoznao sa tokovima borbi i rezultatima uspešne ofanzive srpske vojske. Izrazio je nameru da borbe nastavi i proširi u daljem toku operacija. Za to mu je bio neophodan saveznik, jer se znalo da je Vizantija takve pokušaje uvek uspešno suzbijala.
Stefan Nemanja je nemačkom caru ponudio vojnu pomoć za slučaj da u daljem pohodu prema Jerusalimu carska vojska dođe u sukob sa Vizantijskim carstvom. Izvori su zabeležili da je on ponudio 20.000 ratnika u tom slučaju.
Trajno savezništvo se u srednjem veku uspostavljalo vazalskim odnosima i Nemanja je takav odnos ponudio Fridrihu I u Nišu, zapisali su nemački pratioci carskog pohoda. Pošto u taj mah car nije bio voljan da otvara neprijateljstva protiv Vizantije, prihvatio je samo deo Nemanjinih predloga.
Uspostavljeno je „prijateljstvo“ i sklopljen je jedan sporazum, kazuju izvori. Sporazum se odnosio na brak između Nemanjinog sinovca Toljena, sina humskog kneza Miroslava i kćeri grofa Bertolda IV od Andehsa, uticajnog carevog pratioca i srodnika, inače predvodnika ratobornog dela nemačke vlastele koji se zalagao za otvoreni rat s „grčkim kraljem“, kako su na Zapadu često nazivali vizantijskog cara.

GARANTOVANA PRAVA

Najstarije poznato rudarsko naselje Nemaca nalazilo se u Brskovu (Crna Gora) i tada se pominje prvi saski knez Frajberger, zatim Henrih Nemac „iz Brskova“, kako je navedeno u jednom dokumentu. Otada oni razvijaju proizvodnju srebra koristeći poznato bogatstvo srpskih rudnika.
Pravni položaj doseljenika bio je određen vladarskim poveljama koje su garantovale slobodu kretanja i rada, povlastice u korišćenju prirodnih bogatstava, među ostalima i šuma, pravo na upravnu i sudsku samoupravu, slobodu veroispovesti i drugo. Tako su obrazovana njihova naselja na Rudniku, Rogozni, Goliji, na Kopaoniku, u Novom Brdu i drugde.

SASI

Vrlo značajnu ulogu u privrednom razvoju Srbije imali su Nemci, koji su na poziv srpskih vladara došli u zemlju. U ono vreme su ih nazivali Sasima (Saksoncima), inače dobro poznatim stručnjacima za proizvodnju plemenitih i obojenih metala.
Prva njihova naselja pominju se u XIII veku i sudeći prema rasprostranjenosti tragova njihove delatnosti u nazivima mesta, potoka i naselja, bilo ih je u gotovo svim važnijim rudarskim oblastima onovremene srpske države.

SASVIM POSEBNI ODNOSI

Od svih naroda s kojima je srpski dolazio u dodir, odnosi sa Nemcima su sasvim posebni, jer su se kroz istoriju naših odnosa smenjivali periodi kada su oni bili više nego dobri, pa do onih koji su predstavljali najsurovije međusobne obračune.
Ipak, malo je poznato da su Nemci za Srbe bili od izuzetnog značaja i da su kroz dug istorijski period bitno doprineli našoj afirmaciji, privrednom i drugom razvoju.
Ovaj feljton zasnovan je na istorijskim činjenicama o kojima su govorili naši najistaknutiji naučnici, a na čitaocima je da iz teksta koji će pročitati, sami donesu svoj sud.
U sjajnom romaničkom slikarstvu ove kapele, u galeriji likova čeških vladara, odavno je zapažen uticaj vizantijske umetnosti. Uzori su traženi u Regensburgu, Italiji ili drugde. U stvari, srpsko poreklo ktitorke neposredno ukazuje na izvore tog uticaja.
Deo zavičaja prenele su evropske vladarke srpskog roda u novu sredinu. Taj uticaj se prepoznaje ne samo u zidnom slikarstvu, nego i u minijaturama pojedinih rukopisa, u kultovima svetitelja, čak i u arhitekturi u zemljama katoličkog sveta u kojima su potomci srpske vladarske porodice proveli svoj životni vek. I tom vremenu, nimalo slučajno, pripadaju savezništva koja Srbi, posredno ili neposredno, uspostavljaju sa Nemcima (porodica Velfa, Fridrih I Barbarosa i drugi).
Epoha krstaških ratova je velika i stara tema evropske istorije. Mnogo se pisalo o širokom spletu uzroka koji su doveli do pokretanja velikih masa ljudi prema hrišćanskim svetilištima na Bliskom istoku, o verskim, ali i političkim, ekonomskim i drugim podsticajima za takve poduhvate koji su se duboko urezali u istoriju Zapada i Istoka.

http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-06-11-2007/barbarosa-kod-nemanje-u-nisu

Alexns · **Tinkerbell's pixie dust**

Vladika Rufim · Početnik Domaćeg.de

Intervju – Holm Zundhausen, istoričar: Politika istorije

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=815173