Miladin Berić

škorpijica · **~ noćna mora mnogih ~**

Miladin Berić - Tetovirana jesen

1.

Ti ne znaš kako je čarobno
znati da negdje postojiš
jednako draga i krhka
i na poludjelom moru
u ovu tetoviranu jesen
koje se sve manje bojiš
u svijetu u kojem leptiri
i ne dočekaju zoru.

Sakriven u tvojim venama
ja sam kap što ne otiče,
ma kako bili daleko,
ma kako izgledali tudji.
Srećom ne gube klovnovi
na kraju svake priče
mada iz nje izlaze
bar za milimetar ludji.

A ti, ti si zvijezda
zaspala na mom dlanu
i ja te čuvam i ne dam
i nemoj da se bojis.
A ako vec budeš bodež
i napravis nekakvu ranu
i tad cu da budem sretan
što jos uviek negdje postojiš.

2.

Te jeseni je u mojoj ušećerenoj krvi
zaspalo Ciganče modrozelenih očiju
i dvije ranjene srne iz neke daleke basne.
Sjećaš se... bio sam kočijaš
zaljubljen u svoju kočiju
i u svjetlost naše zvezde koja polako gasne.

Suton... iz mene izlaze klovnovi ulicom koja ne postoji
i hiljade svitaca donose svijeće
našem nerodjenom sinu.
Oprosti.
Na nebu je uštap i moja se sjenka boji
trubadura koji uglavnom razbija mandolinu.

Sad... nemam ništa sem rima
a i njih bi najradije da vratim
nekoj dalekoj zvezdi sa koje sam sišao ranjiv.
Necu ti reći hvala, a necu ni da ti platim
jer si najveci krivac što sam nežan i ranjiv.

3.

Te jeseni mi je ostao osmjeh,
a i njega sam ubrzo izgubio.

4.

A kada ostavim zvezde
hoću da budes kraj mene
jer mogle bi i one
začas da odu vragu.
duboko ispod vode.
mutno ogledalo.
Bar zbog najlepših tajni
kojima smo bili na tragu
ostani koji trenutak.
ostani
samo
jos
malo.

Jer kada odes iz rime
u noc jezivo strašnu
ja cu manirom klovna
staviti šešir od slame,
poderan kaput
i trošnu krvavu leptir mašnu
i svojim sanjivim rukama
ogroman mjesec na rame.

5.

Kiša i nebo mutno do plača.
San je posljednja mogućnost
da se sačuva
ono što mora da ode.
Ne budi me
U očima pijanog svirača
jutros je previše vode
nemir,i jedna jesen daleka.

Ni slavuji ne zvižduću pesmu
koju znaju sve ptice.
Pusti.
u praskozorje izmedju smreka
naći ce uplašene zvezde
i upaljene sveće.
veče, i jedan komadic bola.

Reči će uvek reći
manje
nego što govore oči.
Ne okreći se.
Čaše su na kraju stola
al više nikog nema
da ih natoči.

6.

TAJNA JE SAMO TAJNA AKO JE PRIHVATI ZORA

Možda zvezde večeras namerno na pčelinjak liče
dok svetlost klizi niz lice i zvezdane kapi bodu.
Ti znaš da postoje i dobre i loše priče,
al ne znaš kada dodju, jos manje kada odu.

VALOVI SE PONEKAD I BEZ OSEKE IZNENADA POVUKU

Zamisli rijeku koju mjesec dijeli na pola
i nad njom bijelog galeba koji je zaboravio da leti.
Slikar je po najdražem platnu prosuo mrvicu bola
u vidu kapi krvi,a dalje, tko zna kada će smjeti.

MIRIS ODLASKA NOSI U SEBI VIšE SOLI OD MIRISA MORA

Ne budi me,u snovima je nedostižno malo tuge.
Smejući se mi igramo jednako komičnu rolu,
a oni koji se provuku u praskozorje ispod duge
možda će u drugu jesen s andjelima ići u školu.

I LADJE KAD POTONU JOS DUGO SANJAJU LUKU

Sad uzmi tetoviranu jesen i kao bumerang zavrti.
Volim te kao što pčela voli dunju u cvatu.
Mi smo sve bajke večno krali od smrti,
a da nismo ni znali da su nam duše u matu.
Jer,
Tajna je samo tajna ako je prihvati zora,
valovi se ponekad i bez oseke iznenada povuku,
miris odlaska nosi u sebi više soli od mirisa mora,
i ladje kad potonu jos dugo sanjaju luku.

7.

Ja više nemam za čim da žalim ni kome da praštam,
sem maloj krpici svetla što me pokatkad dodirne i razbudi
i da verujem i da ne verujem
i da sanjam i ne sanjam,
isto se vraćam i isto krvarim
i isti me trag vodi u uzalud kao slikara
koji bi ponovio svoju najbolju sliku
na komadu beloga zlata
a život teče dalje.

Ti i ne znaš
da vec danima sanjam istog leptira,
samo svetiljke nisu iste ili se bar budim s nadom da nisu.
On nema lica i nema ništa po čemu bi ga prepoznao
sem malog ožiljka na lijevom krilu,
a meni je i to dovoljno.
Znam,
trebalo je da bude proleće,
a bila je jesen na splavu meduza
i nije bilo sjaja u travi.

Ne, ne boj se.
Moje rime sem što me nikad ne ostavljaju samog
ponekad znaju tako divno da šute.

Sve je istetovirano i izgubljeno.
I ova jesen je istetovirana i izgubljena
mada jos uvijek mogu sam sebe da ubijedim da sam
sve sanjao.
A ti?
Šta ces ti?

8.

Da li se ponekad seti gledajuci kroz tudja okna
niz ulice puste i kišne, da l' je bar malo zaboli.
Meni je sasvim dovoljno ako joj zadrhti lokna
pa makar nikad ne rekla da me jos uvijek voli.

Ona ne zna koliko boli ono što se nikad ne vrati
kao noći koje se čuvaju u očima što dvostruko gore.
Sve nema svoju cijenu, ali ipak sve se plati
jednim sanjivim vriskom mjeseca što pada u more.

Ja sam najlepshu pesmu zaključao u njenoj kosi
i sve sam svoje osmehe sakrio u zavjesu kiše,
a ona je predobro znala šta ta jesen nosi
al nije htela da prizna i nije nas bilo više.

Ko zna... mozda joj noćas neke slike ponovo znače,
možda se zaista voli samo jednom u zhivotu.
A ja sam samo klaun koga su natjerali da plače
sa željom da samog sebe igra za bednu svotu.

Da li se ponekad seti gledajuci kroz tudja okna
niz ulice puste i kišne, da l' je bar malo zaboli.
Meni je sasvim dovoljno ako joj zadrhti lokna
pa makar nikad ne rekla da me jos uvijek voli.

9.

Milion svetionika u noći i nebo od pečene gline
i tvoje ruke i usne, sočnije od zreloga nara,
u očima usnula kiša i oblak vrele tišine
i jedno platno za sliku pomalo nespretnog slikara.

Krvario je u vodi mesec zaklan do pola,
nad tvojim polu-zbogom noc se sklopila crna.
Sećam se bila si zvijezda veća od Velikih kola,
seti se bio sam svitac manji od makova zrna.

I onda sam do obale s očima što ne drže plimu,
težak kao bura, lagan kao jugo.
Ko zna ko noćas gubi: vatra što gori u dimu
ili dim iz te vatre, ili možda i jedno i drugo.

Ah, da, jednom davno, skoro se ne sećam više
sa druge strane svetla tetovirano sanjiv do zore
jedan je klaun kroz suze sanjao ostrvo kiše
kao što mrtav delfin zamišlja usnulo more.

Iznad pepela najdraže slike našli su dušu slikara
valovi što u zoru uguše sve što se olako žari.
Kad jednom kroz miris mora osjetis miris nara
povjeruj da negdje za mnom mjesec zaklan krvari.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

ВРБАС

Небеско-плав свјетионик у предвечерје сафира

сребрни траг мјесеца плови над Адом

врбе сликају сутон на платну бојом немира

звијезде скривене неонкама као шибице горе над градом.

*

Поноћ посљедњи пут звони на сахат-кули

На Абацији дјечак с гитаром куца на тајна врата

Пјесма о зеленој ријеци...

... и "Кад заборавиш јули"

низ Кастел се јутро руши као кула од карата.

*

Једном кад се не вратим не зови ме именом

сан о великој птици остаће само сјећање

све док крв једне ријеке плива и мојом веном

увијек кад звијезде кришом извире кроз уснуло грање.

*

А шта ће рећи свитац који је промашио обалу

и слетио на гитару на којој нико не свира

док сребрени траг мјесеца на првом јутарњем валу

умире на свјетионику у праскозорје сафира.

*

Врбас ... Врбас ... Врбас

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Drveni lutak

Nocas bih htio da budem
tvoj mali drveni lutak
cije ce oci da svijetle
kao fenjer sa seoskih kola
da budem tvoj jastucic
u jedan placni trenutak
raznjezen cvjetak srece
sto raste iz cvjeta bola.

Nemoj da ga beres po mraku
jer mrak te nebeskom crta
zbog te sam slike probao
opojno vino od gloga
sto zrije na tvojim usnama
u stakleniku rajskoga vrta
gdje sam vec jednom bio
sjenovit u narucju Boga.

Nocas bi htio da budem
jedini mornar na brodu
sto plovi od mora do mora
tvojih usnulih svjetova
napravio sam ga od lokvanja
pa ponekad propusta vodu
i zato ti letucka u oku
i nije mu do drugih letova.

Sve sto se u srcu krije
jednom se zarumeni
jer srce za svaku ruzu
predvidi tajni kutak
kada ti zaspim na ruci
zaspi i ti u meni
hocu nocas da budem
tvoj mali drveni lutak.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Vrata

(sjenima Marija S.)

Vrata. Krugovi tisine. Jesen prosipa oker.
Godina. Trun paucine. Iz krvave rukoveti.
Zivot. Najvece nista. Sudjeni djavolov poker.
Zvono. Pikova dama. Mrtva golubica leti.

Ledeni nocni vjetar. Crno uzletiste. Ulica.
Suze zalosnih vrba. Grumen zemlje. Ruzmarin.
Rijeka bez usca. Dah prapocetka. Klica.
Crni zemljani mravi. Drvo zivota. Ultramarin.

Balada. Dug casti. Okean djetinjastih zabluda.
Rijeci. Gluhonijemo jutro. Odrezan prijeteci prst.
Mala nocna muzika. Pozoriste sjenki. Luda.

Izdaja. Pirova pobjeda. Krhotine suncanog sata.
Potopljen manastirski konak. Kostana lomaca. Krst.
Kamena ulazna vrata. Izlazna vrata. Vrata.

(Jutro na zadusnice)

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

РИЈЕЧИ

I

Ријечи не постоје да би се објаснило оно што већ очи знају

ријечи се носе још дуго као ордење послије добијене битке

ријечи најљепше милују - зато и најбоље убијају

ријечи као бездан дубоке и ријечи као мозак плитке.

Ријечи које ништа не говоре не треба ни да постоје

као ни роман који нико не жели да прочита

ријечи у истинама које само на ријечима стоје

ријечи у молитви дјечака и у заклетви бандита.

Ријечи као птице с поремећеним главама и изгубљеним летом

ријечи као звијезде у мају разбацане без неког видљивог реда

ријечи квргаве, ружне у очајању згажене петом

ријечи са тијелом од магле и с оклопом сибирског леда.

Ријечи бачене у ноћ и остављене да умру на прагу јутра

ријечи као опомена и пријетња изговорена шапутањем

ријечи за јуче, за сутра и ријечи труле изнутра

ријечи као молитва јадника наученог да прича ћутањем.

*

II

Боже,

има ли неког ко може да спријечи

све те погрешне

и несретне

ријечи.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

САН О ВЕЛИКОМ ГАЛЕБУ

/ ... прича о летећем царству ... /

За разлику од свемирских звијезда

морске звијезде су објешене одоздо

и зато њихове падалице

падају према горе...

У свијету спужви и риба

свјетлост може имати смисла

само

ако постоји и мрак,

а кад постоји мрак

постоји и нада да је негдје сакривено и

огледало...

Може ли мала звијезда са дна

великој звијезди објешеној према доље

узвратити бљеском

или још боље:

може ли велика звијезда вратити врисак

малој звијезди објешеној одоздо...

Сања ли велики галеб

у свом огромном летећем царству

и ту малену могућност огледала...

Да ли су бар понекад сви остали галебови

чудна одбијања

још чуднијих углова

сјенке од сјенки

крхотине до крхотина...

У једном углу сви остали углови

су тотални странци

мада би могли једнако добро

да се ту увуку...

Он зна да никад неће знати...

Велике звијезде завршавају летећи према

дну,

а оне мале падајући према

горе...

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Iguman

I

Nad njim je stajala njegova sjenka. . .

Znak vatre.

One noci kad je konacno shvatio
da nikad nece naci mir
upalio je svijecu za pokoj svog najdrazeg sna.

Tama je sjenkom crtala raspece,
drvo zivota i palog andjela
tamo gdje se cinilo da zavrsava predivo.

Prah ili pepeo.

Odavno vec nije imao kome da pise,
a ko bi njegovu pisaniju i razumio.
Tisina.
Rijeci bi bile suvisne kao sto obicno i jesu
u prici za zauvijek.

Prvi put je pozelio da svjetlo ostane upaljeno
jos dugo poslije sapata
sto od tame trazi oprostaj
i da mu na ruku sleti leptir
sto ucvrscuje vjeru i uporno zida nevidljivo.

Nad njim je stajala sjenka. . .

II
Svijeca je bila upaljena da bi dan lakse izgorio...

Znak vode.

Valjda ce ovaj put i bez stepenica
od rijeci naci svoju Nojevu barku
i svoj put davno upisan u geografiju bica.

Uostalom
ocima se uvijek sigurnije i dalje putovalo.

Kad bude samo jedan iz prasume sjenki
isti kao ranije
a ozbiljno drugaciji
vidjece lik vec vidjen u krcagu vode
na dnu gdje se spajaju davne svjetlosti.

Lik vidjen u razbijenom krcagu.

Kap objasnjenja ili kap zablude.
Izvor ili delta.
Nista ili nista.

Pokusao je da prepolovi krug
proslim sjecanjima nad kojima ne visi mac zaborava
kao da se ono precutano moze sakriti

ostao je trag na krilu bubamare
gdje vjetrovi upisuju zitija
oduvijek
otkad se noc ne mjeri danima.

Svijeca je bila upaljena...

III

Negdje u tami skrivenoj od pogleda duse...

Znak zemlje.

Tamo gdje je ostala bijela mrlja na staklu za pomracenje
kroz koju jos dobro vidi
onaj koji hoce da gleda
sjenka je jedna poljupcem ostavila svoj pecat.

Njegov svijet je spavao uljuljkan mirisom tamjana
a rijeci pokupljene iz prasnjavih knjiga su cutale

u ruci je drzao Bijelog Andjela iz Mileseve
u glavi nadu
u srcu vjeru
da nece biti onako kako ne bude sudjeno.

Prosuo je casu mirisavog vina otetog od kamena
bacio dva-tri komadica zemlje u noc
prekrstio se posljednji put
rekao HVALA...
i srusio se...

Prvo je bilo nista
kasnije se jedna zvijezda stidljivo otisnula na vanvremensko putovanje
dok je nocni vjetar grcajuci uporno ponavljao

OCE NAS KOJI SI NA NEBESIMA. . .

Negdje u tami skrivenoj od pogleda duse...

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Nevidljiva svjetlost

i da znas...

niko ti nikad vise nece pisati pisma

puna secera

i ustajale usirene krvi

u maju kada slavuji zvizducu Malu nocnu muziku

pracenu zabljim horom

i niko se nikad vise nece

pred tvojim pogledom

da onako topi i mrvi

i niko te nikad vise nece nazvati

luckastom nocnom morom. . .

budi mi nocas tajna. . .

i ne daj da se u nama

ovakvim

samo nesrecni rastanci legu

u predvecerja sto zlatom boje

u oku

majusne kaskade. . .

i ne zali. . .

jer ja sam samo jedan od onih rijetkih ludaka

sto ce krvlju

na posljednjem snijegu

da nasvrlja ime tvoje

slovima bolesljive nade. . .

i da znas...

meni je Gospod na ledja natovario samare

od cvijeca

i od korala

pa te u dugim vecernjim molitvama nazivam

i Princezom

i Pepequljom

jednom si kao Manjaca velika

drugi put kao Suturlija mala

jednom te zovem vjecnom i jedinom

drugi put samo drugom...

i tako to kroz mene prodje

i otkravi

i raskrvari

nesto sto se pravi da ne zivi

nesto

sto samo s tobom

nevidljivu svjetlost daje

dovoljno je da se nasmijes

i kazes

oboje smo krivi

da se u meni bijela zastava

podigne u znak predaje...

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Umrle su nocas jesenje sonate

Umrle su nocas jesenje sonate
demoni nas mole da budemo tisi
dvije vrele kapi u ledenoj kisi
ispod lampi sto se na sjevercu klate.

Bicevi svjetlosti u mrtvome gradu
i dva lista breze suzama ubrana
ko ukrasna dugmad padaju sa grana
prije no sto mali zagrljaj ukradu.

A vecernja kisa zvoni po plocniku
iz tame pod vodom bagremovi jece
i nikoga vise nema na vidiku.

Samo vjetar nosi zaljubljene sate
i mozda ce opet doci novo vece
kad umru na kisi jesenje sonate.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Mjeseceva kci

Mozda ce trag zvijezde sto drhturi
po sporednom nebu koje se tek sluti
naci put za ladju u orkanskoj buri
djevicanske noci u kojoj sve cuti
ili ce pak mjesec u krvi Vrbasa
da napravi zmaja od drevne svjetlosti
na jezicku vage bez ijednog tasa
sto u snu vrbaka dvije sjenke mosti.

Kuda cemo nocas Mjeseceva kceri
jer pod ovom mrezom zvijezda i neona
kao da nas vjecno zakida dok mjeri
nebeski sudija uz bruj vjecnih zvona.

Mrak sto sve zacrni u oku ne spava
jer ono se puni sjenkom drugog lica
trunom plavog svjetla izvan zaborava
kad sunce nadjaca fitilj jednog svica
u noc se ne ide naoruzan tugom
u noc se odlazi sa najdrazom slikom
u vozu od zelja beskonacnom prugom
duzina se puta mjeri saputnikom.

Kuda cemo nocas Mjeseceva kceri
sve bi bilo lakse kad bi vrijeme stalo
da u zemlju tajni u zemlju bez zvijeri
makar posrcuci udjemo bar malo.

Nek noc traje vjecno jer kad se razdani
ko zrela narandza pasce carolija
ostace sjecanje koje dusu hrani
Vitlejemska zvijezda koja vjecno sija
i ostace Vrbas izmedju dva mosta
sto unatrag tece kroz bit mlijecnog puta
kroz san srecnog klovna-nepoznatog gosta
da vise po nebu postanka ne luta.

Kuda cemo nocas Mjeseceva kceri
dok krpica snijega pod nogama place
u daljini bljeste stranci - neboderi
u srebro se zvijezde rastanka oblace.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Amfora
(...zalud ti sada sva cutanja...)

zalud ti sad sva cutanja i ovaj patrljak mjeseca
sto pokatkad proviri kroz razbijeno staklo sumraka
pa se prospe po tepihu vode kao dobri duh
prije nego sto ti u oku ugravira sjenku
na kojoj si nacrtala jednodnevnog leptira
i kornjacu sa oklopom od laznih osmijeha
koji te cekaju na kraju ovog pisma bez adrese...

(...kao dodir svile sto u oku cini mjesecevu dugu koja se otvori
tek kad padne karta iz laznoga spila nevidljive boje i neznanog broja
na ukrasno drvo iz sanjane baste noc postaje pauk koji mrezu pori
po istim nitima po kojim smo isli onda kad si bila nepresusno moja...

neke noci znam to nikad nisu bile a pise se da jesu u dnevniku oka
s izgubljenom slikom u stampedu kapi iz lednika koji ceka svoju ladju
a ta nece doci ni kad bude leptir ni kad bude visnja bez imalo soka
u srcu amfore sto sa dna proklinje da je jednom nadju i nikad ne nadju...)

zalud ti sada sva cutanja jer u vjetru koji rascvjetava ruzu
miris je ruze slican onom neuhvatljivom u pogledu
u zjenici koja se rasprskava i cini vodopad
slucajno otkriven u prasumi u kojoj zivimo sami i zaboravljeni
sve dok nas ponovo ne odnesu nevidljivi andjeli
u zemlju sretanja u kojoj jato crvenih mrava sanja svoj pijesak
kao sto bubamara sanja svoj put prije no sto je u beskraj ponese nada

(...na dnu gdje korali cine morsku dugu nad kojom se vuku trokutaste raze
i gdje mulj pokriva davne upitnike - nedohvatnu jesen poezije tame
mjesaju se suze onih koji nadju s osmijesima onih sto uzalud traze
eho mjesecine koja nocas mora jos jednom da sleti na pradavno rame...

na tom pristanistu nema vise sidra zeljnog da po mulju kandzama zagrebe
niti ima luke spremne da doceka sinove oluje sto pucinom jezde
nema vise tvorca spremnog da izvaja u pecatnom vosku nekadasnjeg sebe
po slici u oku ... one ... iznad koje ...drhte u groznici usamljene zvijezde...)

zalud ti sada sva cutanja jer nebo se oslikava u cupu od zlata
iz kojeg se pio nektar i bozansko vino od kojeg se zakasnjelo ludi
dok nagrizena vodom na dnu medju rakovima i hobotnicama spava amfora
svoj vjecni san nedodirljiv u pustinjsko jutro koje u milionima preliva
zavrsava u pogledu ribe sa staklenim okom svoj varljivi ciljni put
u nigdinu u oblak nadolazece kise obasjan munjom koja je krenula
iz srca pete da jos jednom zapali onaj plamicak zbog kojeg se uzaludno traje...

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Korakom ranjene kornjace

Pjesniku je ljubav igra
u kojoj je jedini rezultat tuga
zato nemoj nocas da budes na nekim slikama starim
nemoj da licis na nju
jer tek sam pobjegao iz kruga
ne gledaj me njenim ocima
i ne daj da prokrvarim.

/Hiljadu zvijezda i pola lune
zaspalo nocas iznad Une
i sjenke se nekud izgubile

eh da mi je jos jednom moci
kao stranac u noci
kao kralj bez krune
tamo gdje su me ljubile
tamo gdje su me ubile
njene oci...

Rijeci lutaju, bole me,
sutaju
rijeci me lome
ja nemam kuda...ja nemam kome./

Pjesniku je i osmijeh varka
mogucnost trenutnog ludila
zato kad setas snovima ne daj da ti se otima
iz stanja lazne srece
nemoj da bi me budila
u meni dovoljno ljubavi
jos uvijek za nekog ima.

/Noc guta vrbake
korakom ranjene kornjace
svici glumili svjetiljke
a zrikavci svirace

slucajno me dodirnula bedrom

eh kada bih mogao nocas
bar u kocijama od misirace
da gledam mrak nad Sedrom
i mjesec kako place
tamo gdje su me ubile
tamo gdje su me ljubile
njene oci...

Rijeci lutaju, bole me,
sutaju
rijeci me lome
ja ne znam gdje cu
ja nemam kuda...ja nemam kome./

Pjesnik je na vjecitoj strazi
izmedju inja i ruza
izbjeglica u rodjenoj kuci i uvijek izvan kruga
hitar kao kometa
i prespor poput puza
ne gleda me njenim ocima
jer je rezultat tuga.