Crna Dalija – još uvek nerazjašnjeni zločin

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Marta 1950. u policijsku stanicu u Los Anđelesu ušao je visok, suvonjav čovek četrdesetih godina. "Ovom baš ne ide sjajno", pomislio je dežurni posmatrajući lice zarasno u bradu, iskrzan kaput i stare cipele.
Nepoznati je za trenutak zastao, nervozno je preleteo pogledom po velikoj i pustoj prostoriji, a zatim odlučnim korakom prišao pultu za kojim je sedeo policajac.
- Ja sam ubio Crnu Daliju – rekao je mirno.

Prošle su tri godine od ubistva koje svojevremeno danima nije silazilo s naslovnih strana. Za to vreme 25 ljudi priznalo je zločin, a nijedan ga nije izvršio! Je li ovo još jedna lažna uzbuna? Još jedan ludak željan slave?
Detektivima nije trebalo mnogo da u najnovijem samozvanom ubici prepoznaju Maksa Hendlera, "sitnu ribu" losanđeleskog podzemlja. U prvi mah činilo se da Hendler govori istinu: među ličnim stvarima žrtve koje je ubica posle zločina poslao redakciji jednih lokalnih novina, nalazila se i vizit-karta kompanije u kojoj je Maks Hendler nekada radio...
Višenedeljna istraga, saslušanja i, konačno, detektor laži pokazali su da je Maks sve izmislio.

Histerija

Pravo ime Crne Dalije bilo je Elizabet Šort, Beti ili Bet, kako su je prijatelji najčešće zvali. Dvadeset-dvogodišnja holivudska starleta dobila je nadimak po tome što je uporno nosila crninu – u svako doba godine, dana i noći. 15. I 1947. godine njen leš je nađen u ruševinama jedne zgrade u sirotinjskom predgrađu Los Anđelesa: unakaženo telo bukvalno pretesterisano napola, inicijali BD krvnički urezani u levu butinu... još mnoge sitnice koje inspektore kojima je slučaj poveren u svim onim silnim intervjuima za televiziju, radio i novine nikad nisu obelodanili. to su detalji koje znaju samo policija i – ubica...
Nijedan od onih koji su priznali zločin – a do 1982. bilo ih je tačno pedeset – nije policiji pružio te ključne informacije, jedini siguran dokaz da se zaista radi o ubici Crne Dalije. Svi su kao papagaji ponavljali ono što se moglo pročitati u novinama.

Ko je Crna Dalija i čime je to privukla toliku pažnju?

Elizabeta Šort počela je da pije onog dana kada je saznala za smrt svog verenika, pilota koji je poginuo u drugom svetskom ratu... Nešto kasnije je odlučila da okuša sreću u Holivudu.
Uloge je, istina, dobijala. Međutim, bile su to beznačajne epizode na koje je čekala mesecima. U međuvremenu je trebalo nekako preživeti. Urzo je počela da zarađuje kao kelnerica po barovima na sumnjivom glasu – radila je danju, noću pila... Od kelnerice koja za jednu noć popije celu nedeljnu platu do kolgerle samo je jedan korak. Elizabeta Šort postala je Crna Beti. Crna Dalija. Crna u duši i uvek u crnom.
Nije imala sreće. Mora da je ubica na prvi pogled izgledao kao sve druge mušterije... kad je shvatila da ima posla sa psihopatom, bilo je prekasno.
Potera za ubicom počela je odmah, a histerija u javnosti nekoliko dana psole ubistva i novinskih članaka. Prva prijava stigla je od neke kelnerice iz Los Anđelesa. Tog i tog dana, u toliko sati, dva čoveka koje je detaljno opisala nadugačko su razglabala o zločinu za jednim stolom u rejonu u kome je posluživala.
Sedmodnevna istraga na kraju je dovela policiju do sumnjivih osoba – bila su to dvojica detektiva koji su posle službe svratili u restoran da se osveže šoljom kafe. A o čemu pričaju detektivi? Pa, o poslednjem, nerešenom slučaju...

Konačno pravi trag?

Tako je počelo. Sledećih dana, nedelja i meseci na policiju sručila se lavina lažnih prijava – bilo je tu profesionalnih doušnika, raznih ekscentrika, ludaka, lovaca u mutnom koji su na taj način pokušavali da se nekom osvete...
Jednoga dana telefonski poziv platinastoplave "artistkinje" iz poslednjeg od svih noćnog lokala "Tropikal":
- Večeras u devet imam sastanak sa jednom osobom na uglu Prve i ulice Templ. Imam razloga da verujem da je u pitanju ubica Crne Dalije.
Konačno pravi trag? Detektivi su bez po muke i plavušu i njenog poznanika koji se nije nadao prepadu lako priveli u stanicu. U toku višečasovnog saslušanja ispostavilo se da je "ubica" direktor jedne ugledne firme! Igrom slučaja podlegao je čarima platinaste "umetnice" iz "Tropikala" i od te noći pomenuta dama je stalno pokušavala da ga uceni...
Prolazili su meseci: ređale su se neslane šale dokonih, lažne prijave sitnih kriminalaca, propalica i pijanica koje bi za jedno jedino piće pristale da uvesele društvo u nekom baru i prijave se policiji. Svaka prijava je, međutim, najozbiljnije proveravana. S vremenom, detektivi su se izveštili u postavljanju varljivih pitanja i začas bi raskrinkali lažnog ubicu. Bilo je, razume se, i priznanja koja su se mesecima proveravala. Na kraju bi se uvek ispostavljalo da "ubica" o zločinu zna samo onoliko koliko je mogao da pročita u novinama.
Otkuda ta potreba da se prizna zločin koji niste počinili? Dr. Pol de River, policijski psihijatar u vreme ubistva Elizabete Šort, to ovako objašnjava:
- Lažna priznanja uglavnom su plod egzibicionizma, kompleksa krivice ili mazohizma.
Sve je, dakle, jasno kada je reč o lažnim priznanjima. Ali se zato o pravom ubici Crne Dalije do danas još uvek ne zna ništa. Baš ništa! Možda je i on već odavno mrtav. Možda.

Dosije je još otvoren

Radeći isključivo na slučaju Elizabete Šort, nesrećne prijateljice noći iz zadimljenih barova Los Anđelesa, šest detektiva dočekalo je punu penziju! A dosije je još otvoren. Više od stotinu fascikli sa svim podacima o ubistvu iz daleke 1947. do vrha je ispunilo nekoliko metalnih ormana policijske kartoteke!

[iz "Politikinog zabavnika" #1576/1982]