Čučuk Stana

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Hajduk-Veljkov najlepši jatak

Bilo je rano pre podne kad je brava na vratima negotinskog prote Velimirovića tiho škljocnula. U sobu je, vodeći za ruku sitnu, preplašenu devojčicu, ušla visoka devojka odvažnog izgleda.
- Gospodaru, - obratila se čoveku za sofrom, čak mu ni Boga ne nazvavši – zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati nego devojačke darove krasti?
Gospodara, Hajduk-Veljka, kao da je korbač ošinuo: s njim još niko ovako nije govorio. I taman je zaustio da drsku lepoticu upita čija je i odakle je kad je u sobu ušao prota – nije mu trebalo dugo da shvati da pred njim stoji njegova sinovica Stana Plještić. Ne razmišljajući mnogo zgrabio je šakama iz gomile zlatnog i srebrnog novca koja je stajala na stolu i pružio je devojčici.
- Hvala, gospodaru, - rekla je krotko verujući da prima nadoknadu za sestrine darove. Međutim, nije bila u pravu. Hajduk Veljko je još jednom zagrabio iz hrpe, ali je ovog puta novac pružio Stani.
- Sad sam te darivao, moja si! – rekao je.
Devojka je, užasnuta, ustuknula.

Ropska odanost

Tako, otprilike, glasi jedna od mnogih priča o prvom susretu Hajduk-Veljka i Čučuk-Stane. Malo verovatna, kako misli većina istraživača koja se bavila ovom, po svemu izuzetnom, ličnošću. Istini za volju, za malo šta o Stani Plještić može se reći to je bilo tako i nikako drukčije. Gotovo ceo njen život ostaje pretpostavka. Zašto?
Jedan od razloga je svakako i to što je rođena i rasla u zemlji nesumnjive vladavine muškaraca, u vreme kad je tek poneko bio pismen pa bi bilo pravo čudo da se i našao neko da pokolenjima ostavi zapis o ovoj mladoj ženi koja je u podjednakoj meri volela i "ljude svog života" i slobodu. Čak ni Vuk Karadžić pišući o Hajduk-Veljku nije smatrao potrebnim da o Stani Plještić nešto više zabeleži.
U svakom slučaju, u mnoštvu nagađanja izdvaja se i ponešto u čemu se svi slažu: Stana Plještić bila je izuzetno hrabra, naočita, pronicljiva devojka. Van sumnje je i da je Veljka veoma volela (otuda se čini malo verovatnim da je bila "užasnuta" gospodarevom odlukom da je uzme za ženu): ispraćala ga je u bojeve, a u ponekim i sama učestvovala. Jednom prilikom je čak bila i ranjena. Veljku se gotovo ropski pokoravala. Nije joj, izgleda smetalo što je u Jagodini imao ženu koju je povremeno obilazio.
Jedna od nepoznanica u Staninom životu je i koliko je godina imala kad je upoznala Veljka. Prema istraživanjima dr. Tihomira Stanojevića, Veljko je pao u petak, 18. VII 1813, u tridesetoj. Stani je u tom trenutku bilo 18. S obzirom da je do susreta u protinoj kući došlo 1812. to bi značilo da je imala 17 godina kada su se sreli. Međutim, prema "Maloj enciklopediji Prosvete" udovica je ostala sa 20. Bilo koji od ova dva podatka da je tačan, nesumnjivo je da je Stana bila vrlo mlada kada je ostala bez muža.

Selo čitajućih staraca

Činjenica da su i poreklo i život Čučuk-Stane obavijeni zagonetkama stvara mogućnosti da se ovoj neobičnoj ženi nanesu mnoge nepravde. Pored mnogih i to da je bila nepismena pastirica. Većina onih koji su se bavili proučavanjem njenog života misle upravo suprotno. Dušica Popović-Stojković, autor do sada najobimnijeg dela o Čučuk-Stani piše:
"Može se sa sigurnošću tvrditi da je bila pismena jer je rođena u najkulturnijem selu Krajine". Poznato je, naime, da je Sikole, selo u kome se rodila, pre oslobođenja 1833. bilo, pored manastira Bukova, najveći duhovni centar Krajine. Njegovi žitelji su bili, kako je zapino, "bogati ne samo u stoci već i u novcu i veoma trudoljubivi". Ni u jednom selu Krajinskog okružja nije bilo "toliko pismenih i čitajućih staraca koliko u ovom, a to zbog toga što Sikopljani ni pod Turcima bez škole nisu bili".
Po nekim podacima Sikole je dobilo školu 1807, a tada je Stana mogla da ima 12-ak godina. Zvuči logično da su njeni roditelji to iskoristili i dali je "na nauke". Razume se, postavlja se pitanje koliko je trajalo to školovanje i da li je škola u, istina bogatom, ali zabitom planinskom selu mogla da joj pruži nešto više od čitanja i pisanja staroslovenskih slova.
A ako se nije opismenila u Sikolu, gde je onda? Jer, nema sumnje da je bila pismena: kako bi inače tako lako savladala ruski, poljski, rumunski i grčki jezik, a ovaj poslednji čak naučila da čita i piše. Da li se zaista, kao što je kazivao njen sestrić, gospodin Mihailo Spasojević, računovođa Srpske Državne Štamparije, školovala u Beloj Crkvi, u Banatu?
"Sve tri kćeri, još dok su male bile, pošalje Plještić u Banat, u Belu Crkvu, gde su bile kod tamošnjeg popa i učile ženski rad. Po želji očinjoj nosile su sve tri sestre muške nemačke haljine, pa su se docnije u tim haljinama vratile u zavičaj. Čudnovata ova želja Plještićeva objašnjava se time što on sve dotle nije imao muškog poroda. Najmlađe dete, Mihailo, rodilo mu se mnogo docnije i bilo je još na sisi kad je izbila katastrofa 1813".

Harem vojvode Milenka

Teško je odgovoriti otkud tri sestre baš u Beloj Crkvi; da li možda zbog toga što je njihov otac boravio u tom mestu pa mu se ono dopalo? Ideja da ih je u Belu Crkvu poslao samo da bi ženske radove izučile ne čini se baš mnogo prihvatljivom. Verovatnije je da je tamo postojala škola koja je bila na "višem nivou" od one u Sikolu, pa su mogle bolje da se pripreme za život. Ali, bez obzira iz kojih se razloga odlučio za Belu Crkvu sigurno je da je Radovan Plještić bio čovek naprednih shvatanja.
On sâm stigao je u Sikole iz Hercegovine. Ne baš direktno: njegov otac se sa trojicom sinova, od kojih je kasnije svaki uzeo različito prezime (najstariji Nerić, srednji Velimirović i najmlađi Plještić), iz Hercegovine iselio u Vlašku, a onda ubrzo došao u Srbiju. Odakle su bile devojke kojima su se njegovi sinovi poženili – ne zna se.
Zna se samo da su se Nerić i Plještić nastanili u Sikolu, a da se Velimirović zapopio i otišao u Negotin gde je postavljen za protu. Isto tako, poznato je i da su se Nerić i Plještić latili pastirskog štapa, ali ne u bukvalnom smislu. Da su bili samo pastiri, teško da bi se o Staninom ocu govorilo kao o imućnom čoveku. I jedan i drugi izrodili su decu. Radovan, kao što smo već rekli, tri kćeri: Stanu, Stojnu i Stamenu. Svakoj je, kako je i trebalo, pripremio bogat miraz. Da ga nije bilo pitanje je bi li se Stana i Veljko ikada sreli. O toj krađi, s početka naše priče, postoji još jedna verzija i ona je, moguće, razlog što Vuk Karadžić, koji je dobro poznavao Veljka, Stanu gotovo i ne spominje.
Naime, pričalo se da je Radovanova kći posle krađe devojačke spreme otišla 1809. u Poreč, varošicu na istoimenom dunavskom ostrvu, da se požali vojvodi Milenku Stojkoviću. Tamo je, tvrdi se, zatekla vojvodu okruženog haremom lepih i mladih Turkinja i pošto nije odmah uspela da povrati darove, odsela u kući Stojana Abraša, pobratima Veljkovog. U toj kući joj se navodno toliko dopalo da je u njoj ostala sve dok nije srela Veljka.
Ova dosta naivna priča neuverljiva je već i zbog toga što je teško pretpostaviti da bi tada moćni vojvoda Milenko, poznat po svojoj slabosti prema ženama, propustio takvu lepoticu kakva je Stana.

Samo za junaka

O kratkom zajedničkom životu Veljka i Stane nema mnogo pomena: samo da je bio ispunjen strašću i da joj je ostavio gomilu dukata. Po nekima čak oko 30.000. Toliko zlata ni pre ni kasnije nije imala nijedna Krajinka. Ni ova priča verovatno ne odgovara istini: Stana je nesumnjivo ostala bogata udovica kad je mogla grčkim borcima za oslobođenje od Turaka da pozajmi 5.500 dukata, ali, da je imala onu razliku do 30.000, ne bi poslednje godine života provela u nemaštini.
Kada je posle Veljkove pogibije napustila Negotin, Stana je punih šest godina s njegovim drugovima vodila borbe protiv Turaka da bi se zatim s Veljkovim bratom Milutinom i snahom Stanojkom povukla u Poreč. Na konjima, koje je vodio Milutin, bilo je natovareno blago. Kada su u septembru Turci bombardovali Poreč, Stana je već bila na putu za Austro-Ugarsku. U pančevačkom karantinu srela je Veljkovu prvu ženu Mariju. Odatle su, obe, krenule u Bečkerek. Mladu i lepu Stanu zapazio je bogati trgovac i zaprosio je. Odbila ga je rečima:
- Ja sam bila za junakom i ako se još koji put udajem, opet ću otići za junaka!
Ovoga se, kako se pokazalo, i pridržavala. U leto 1815. udala se za grčkog revolucionara Georgakisa Olimpiosa. Ni ovog puta njen bračni život nije dugo potrajao: samo nekoliko godina. U 26-oj ponovo je postala udovica. Sa Georgakisom Stana je izrodila troje dece: dva sina i ćerku. Kada je posle njegove smrti poželela da se vrati u Srbiju, Miloš joj to nije dozvolio mada ju je ljubazno primao u Bukureštu: Georgakis nije bio njegov prijatelj pa je smatrao da prema njoj nema nikakve obaveze. Godine 1842. grčka vlada joj je odobrila skromnu penziju i dozvolila joj da živi u Grčkoj. Umrla je u Atini 1849. godine. Dukati koje je svojevremeno pozajmila grčkom pokretu za oslobođenje nikad joj nisu vraćeni. Da jesu, možda bi ispunila poslednju želju: da još jednom vidi Srbiju i rodno Sikole.
Pred kraj XIX veka u "Starim malim novinama" objavljen je tekst iz Atine u kojem je stajalo da je Stanin grob potpuno zapušten i da na njemu nema nikakvog obeležja. Uređivala ga je, dok je bila živa, kći Jevrosima. Sinovi Aleksandar i Milan umrli su mnogo pre Stane.

[iz "Politikinog zabavnika" #]