Stanoje Glavaš

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Nesuđeni vožd

Početkom XIX veka neki momak i devojka iz sela Glibovca blizu Smederevske Palanke, koji su bili rod jedno drugom, zavole se i reše da se uzmu. Oboje su bili iz familije Stanoja Stamatovića Glavaša.
- E, ne dam da mi rod sramote! – razgnevio se Glavaš i odlučio da spreči venčanje.
Mladi se obrate spahiji Muji i oaj im za ćup masla izda ispravu da mogu da se uzmu – ali Glavaš ipak nekako to spreči. Onda je jedne večeri došao da se osveti podmitljivom Turčinu: Muja je sedio pred svojim čardakom i pušio u mraku, a Glavaš potegne na njega iz puške, ali uspe samo da mu razbije lulu.
Kad su mu kasnije Turci ubili brata Deli-Marka, Stanoje je najpre ubio ovoga Muju koji mu se od pre zamerio – i odmetnuo se u planinu...
Ovako većina priča o razlozima zbog kojih je Stanoje Glavaš otišao u hajduke. Neki, opet, kažu da se odmetnuo kad su mu Turci ubili oca. A pričalo se i da je Stanoje hteo da zaprosi Anđeliju Dabić, pa kad je spahija Muja nasrnuo na devojku – Glavaš ga je ubio na drumu i otišao u hajduke.

Kad počinjemo posao

Prvi srpski ustanak zatekao je Stanoja Glavaša kao već čuvenog hajdučkog harambašu, u čijoj su četi bili Hajduk Veljko, Vule Ilić iz Kolara, Milosav iz Lapova, Đorđić iz Viševca, Lepi Steva iz Pirova...
Na zbor u Orašcu 14. II 1804. došao je zajedno sa svojim pobratimom Karađorđem.
- Čujte, braćo – počeo je Karađorđe – mi kada počinjemo ovaj posao treba da izaberemo između nas jednoga koji će biti glava pred nama, koga ćemo svi slušati, jer bez toga nije vajde ni počinjati ovaj posao.
Svi su se složili s predlogom bukovačkog prote Atanasija da im Karađorđe bude vođa, ali Đorđe je to u prvi mah odbio. Onda je starešinstvo ponuđeno Stanoju Glavašu.
- Dobro, braćo! – rekao je na to Glavaš. – Ja sam hajduk, i mene hajduci slušaju, i slušaće me; ali sav narod nisu hajduci, pa će ljudi sutra reći: "Kuda ćemo mi za hajdukom? U hajduka niti ima kuće niti kućišta: sutra, kad Turci navale, on će u šumu, a mi ćemo ostati na mejdanu, da nas Turci haraju i robe". Nego vi postavite za starešinu kakoga čoveka između vas, koji je i dosad bio s narodom, a ja ću činiti što god mogu, kao i dosad.
I zaista, sve vreme ustanka od 1804- do 1813. Glavaš se nije mešao u državne poslove niti je upravljao narodom – samo je u bojevima "činio što god je mogao". Ipak, Turci su ga smatrali jednim od ustaničkih prvaka. U jednom pismo koje je od uhoda Opštar Tomerlin poslao generalu Đeneju, na primer, kaže se da Turcima najviše smeta pet ustaničkih vođa: Crni Đorđe, Janko Katić, Jakov Stefanović, Sima Knez i – Stanoje Glavaš.
Još prvih dana ustanka Turci su pokušali da uhvate Glavaša. Neki Staniša, Glavašev drug iz detinjstva, odveo je Turke do mesta gde se Stanoje krio s drugovima, ali iskusni hajduk uspeo je da izvuče živu glavu. Kasnije se osvetio izdajniku. Naredio je svom drugu Panteliji da zapali kuću u koju se Staniša zatvorio.

Neka ima mesta za olovo

U puškaranju s Turcime koje je Staniša doveo Glavaš je ranjen u ruku. Koliko je puta ranjavan u toku celog ustanka – ni ne zna se. Brzo je oguglao na rane. Kad su mu posle boja kod Batočine izvadili tane iz ramena, mirno je rekao:
- Neka ima mesta i za drugo olovo...
Glavaš se naročito istakao u bojevima oko Deligrada 1806. kada je skadarski vezir Ibrahim-paša napao s jakom vojskom Deligrad i kada je već izgledalo da će Srbi morati da se povuku. Glavaš je uspeo da se sa 3000 ustanika neprimećen izvuče iz Deligradskog šanca, pređe Jastrebac i osvoji Prokuplje. Time je ugrožena turska pozadina i Ibrahim-paša je morao da se s vojskom na brzu ruku povuče u utvrđeni turski logor u Nišu.
U toku ove operacije desio se jedan neprijatan događaj. Sukobili su se komandant Glavaš i Steva Jakovljević, vojvoda levački, čovek koji je u početku ustanka igrao važnu ulogu.
Kada je šestog dana marša, po Glavaševom naređenju, opaljeno iz drvenog topa, dotrčao je Steva vičući:
- Ko je i zbog čega naredio pucanje, i ko će biti kriv što se top sav rasprskao i lako ranio jednog uskoka?
Odmah je planula svađa. Steva je vikao na sav glas da se vojska rasturi, jer će sa Glavašem svi ludo izginuti.
- Pođite sa mnom, inače je sve propalo! – vikao je Steva, ali iz redova se izdvojio samo njegov brat Jovan.
- Sa Stevom ćemo! – viknuo je Jovan.
- Sa Glavašem ćemo! – grmnuli su ustanici.
I tako, Steva je sa sobom poveo samo svog brata – a i on se još iste večeri vratio Glavašu...

I dva ata da ti dam

Posle 1806. Glavaš je često navraćao u rodni Glibovac, gde je obrađivao imanje, gajio voće i pčele i imao odlične konje. Kad mu je jednom, još pre ustanka poručio neki Turčin iz Palanke da mu pošalje jednog dobrog konja pa će se izmiriti. Glavaš mu je odgovorio:
- Vera mi sama ne dopušta da ti ma šta darujem, a inače šta je to za mene i dva ata da ti poklonim.
Za Glavaša, inače, pričaju da je voleo da u bojeve ide na konju, pa su mu drugovi često govorili:
- Zar ne vidiš da smo se uvek dobro pešice borili? Sakriješ se gde god hoćeš kao zec, a kada si na konju to već ne može.
Ali Glavaš je odgovarao:
- Junak se bez konja ne može zamisliti!

Čuvar druma za Carigrad

Između 1808. i 1813. Glavaševo ime se gubi, naravno ne sasvim, ali nije to više bio onaj Glavaš bez koga se ne može, koji je uvek u prvim redovima.
Posle sloma ustanka, kada su obale Save i Dunava bile pune izbeglica koje su htele u Austriju i kada su mnoge srpske starešine pobegle plašeći se odmazde Glavaš se i dalje borio. Tek kada su se i poslednji ustanici predali i kada su se kolone ljudi vratile iz planina u svoja sela, verujući Kuršid-pašinom proglasu u kome se kaže: "Sultan je oprostio sve pogreške srpskoj raji" – predao se i Glavaš.
Beogradski vezir postavio ga je za krserdara i dao mu zadatak da čuva od hajduka carigradski drum u smederevskom okrugu. Turci su mislili da su ga time potkupili, ali su se prevarili.
Posle Hadži-Prodanove bune 1814, Skopljak-paša se razljutio na Glavaša što nije uhvatio Hadži-Prodana, i naredio je da se ubije neposlušni krsedar. Glavaš je bio upozoren da na njega ide 40 naoružanih zaptija – ali nije hteo da beži u šumu...
Uskoro je Stanojeva glava nabijena na kolac pred pašinim dvorom...

[iz "Politikinog zabavnika" #1500]