Deset najgorih generala

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Skači u krater!

Tokom američkog građanskog rata između Severa i Juga "zablistao" je severnjački general Ambrouz Barnsajd (1824-1881) i to u bezbroj različitih prilika. U bici kod Antietama 1862. Barnsajd je poslao svoje čete preko uzanog mosta i dok su se vojnici tiskali da ga pređu, Južnjaci su otvorili vatru i desetkovali ih. Da je general nekim slučajem ispitao teren, lako bi ustanovio da je rečica ispod tog istog mosta duboka jedva do pojasa i da su njegovi vojnici mogli kao od šale da je pregaze i dočepaju se susedne obale bez nepotrebnih žrtvi na ubitačnom mostu. Iste godine u bici kod Frederiksburga Barnsajd je naredio samoubilački napad u kome su stradala 1284 vojnika. Prilikom opsade Petersburga 1865. ovaj genijalni strateg naredio je da se ispod neprijateljskih rovova iskopa tunel i napuni eksplozivom. Kad je eksploziv detoniran, na mestu gde se nalazio ostao je dubok krater. Baš to je i bio Barnsajdov cilj i on je izdao naređenje da vojnici poskaču u njega. Ideja je možda i bila dobra, ali nikako za tu priliku jer su se južnjački vojnici lepo okupili na ivicama kratera i pobili one koji su bili unutra. Kad je čuo šta se dogodilo u bici kod Petersburga, predsednik Abraham Linkoln je rekao: "Samo Barnsajd je u stanju da iz čeljusti pobede iščupa spektakularan poraz!"

Onaj isti Marko Kras

Dok se 54. godine pre naše ere rimski trijumvir Marko Licinije Kras (druga dvojica bili su Cezar i Pompej) bogato skupljajući natenane dažbine u novcu u Siriji, opasni rivali i neprijatelji Rimskog Carstva Parti, antički iranski narod u snažnom teritorijalnom i ekonomskom usponu, prikupljali su jaku vojsku za borbu. Kras je najzad 53. godine pne. na čelu 50.000 ljudi umarširao u Partu umarširao u Partu i s puno poverenja angažovao jednog vodiča da mu pokazuje put. Vodič ga je odveo usred Mesopotamske pustinje gde ga je očekivala moćna parćanska vojska. Parti su na konjima okružili rimsku pešadiju i osuli po njoj kišu smrtonosnih strela. Krasa je zbunio takav "nepropisan način ratovanja" i, čim se pribrao, nesmotreno je poslao svoje ljude u trk za parćanskom konjicom koja se jednostavno povukla namamivši Rimljane u klopku. Rezultat je bio jedan od najvećih poraza u istoriji Rimskog Carstva. Kras je ubijen, a svega 2/5 njegovih vojnika izvuklo je žive glave. To je onaj isti Kras koji je kao pretor pobedio 71. godine pne. kod Petelije čuvenog Spartaka, vođu ustanka robova.

Gejts sedi pod šatorom

U bici kod Saratoge zapovednik američkih trupa general Horacije Gejts (1728-1806) više vremena je utrošio na svađe sa svojim zamenikom Benediktor Arnoldom nego na borbu s neprijateljima Britancima. Glavnokomandujućem Gejtsu, koji nije imao gotovo nikakvog vojničkog iskustva i postavljen je na čelo trupa zahvaljujući političkim intrigama u Kongresu, nije bilo baš sasvim jasno šta treba da preduzme. Dok se bitka rasplamsavala, Gejts je jednostavno odbio da napusti svoje bezbedno sklonište u utvrđenom logoru i naredio ljudima da ne miču. Benedikt Arnold mu je otkazao poslušnost i uleteo u bitku. U toku odlučujuće borbe kod Benis Hajtsa Gejts je spokojno sedeo pod svojim šatorom i naširoko izlagao opravdanost američke revolucije jednom zarobljenom britanskom oficiru. Za to vreme Benedikt Arnold odneo je pobedu nad Britancima. Horacio Gejts je kasnije izgubio bitku kod Kamdena 1780. i otpušten je iz vojske kao potpuno nesposoban.

Navali na saveznike!

Za vreme bitke kod Kresija 1346. godine francuski kralj Filip VI poslao je četiri hiljade đenovljanskih plaćenika naoružanih samostrelima protiv protiv britanskih borbenih linija. Zahvaljujući nepobedivom velškom luku Britanci su ih smesta posekli i preživeli su morali da odstupe. Videvši kako se poraženi Đenovljani povlače, Filip VI je pomahnitao od besa i zapovedio svojim vitezovima da im pohitaju u susret i pobiju ih. I dok su se Francuzi razračunavali sa sopstvenim saveznicima, Britanci su osuli paljbu iz dugačkih lukova i na jedne i na druge. Kralj izbezumljen od jarosti tada je na Engleze poslao petnaest četa vitezova na konjima, cvet francuskog plemstva, ali su i njih stigle strele iz velškog luka. Tako je kralj Filip VI uništio sopstvenu vojsku – na izmaku dana videlo se da je vladar izgubio trećinu armije (4000 ljudi), a uspeo je da pobije jedva stotinu engleza.

Nažalost brzo je oslobođen

U američko-britanskom ratu 1812. godine američki general Vilijem H. Vinder (1775-1824) imao je divnu priliku da prikaže svu svoju nesposobnost plaćenu hiljadama ljudskih života. Godine 1812. general je izgubio bitku kod Stouni Krika mada je imao triput više vojnika nego Britanci. On sâm dopao je ropstva, ali su ga Englezi, na nesreću po Amerikance, ubrzo oslobodili. Tako mu se dala prilika da 1814. komanduje trupama koje su branile Vašington. Jedan jedini napad neprijatelja porazio je Vinderovu armiju, Vinder je uspeo da pobegne, a Britanci su ušli u Vašington i zapalili ga.

Američki Napoleon na delu

Meksički general, političar i predsednik republike od 1833. do 1836. godine Antonio Lopes de Santa Ana (1795-1876), koji je sebe nazivao Napoleonom Amerike, izgubio je dva za Meksiko važna rata. Godine 1836. u teksaškom ratu Santa Ana je protraćio silno vreme i ljudstvo forsirajući Alamo. Zatim je odmarširao na sever i ulogorio se na reci San Hasinto i ne sanjajući da se snage Teksasa nalaze na svega nekoliko kilometara odatle, iz čega proizilazi da mu ni na um nije palo da izvidi teren. Teksašani su izvršili napad dok su Santa Ana i njegovi ljudi uživali u sijesti. Meksička armija je uništena, a njen glavnokomandujući zarobljen. Ovo kao da nije bilo dovoljno. Za vreme meksičko-američkog rata od 1846. do 1848. godine Santa Ana se ponovo našao na čelu armije i izgubio je svaku bitku u kojoj je učestvovao. Posle rata na vlast su ga dovele konzervativne snage i Santa Ana je vladao diktatorski do 1855. kada je oboren narodnim ustankom koji su predvodili liberali.

A kad se prenuo…

U prvom svetskom ratu saveznici su izveli napad na Galipoljsko poluostrvo u Turskoj aprila 1915. godine u nadi da će uspeti da zauzmu Istambul. Ali, engleski i francuski vojnici koji su se iskrcali na poluostrvu nisu se ni pomerili s obale i evakuisani su tek januara 1916. Glavnokomandujući savezničkih snaga na tom delu fronta general ser Ian Hamilton (1853-1947) šetkao se po grčkim ostrvima i gostio na britanskim vojnim brodovima. On je upropastio čitavu tu operaciju ostavljajući svojim podređenim oficirima da komanduju kako znaju i umeju. Ako je i davao bilo kakva uputstva, ser Hamilton nikad nije bio jasan i direktan, a redovno kontradiktoran. Kada se avgusta 1915. prenuo iz letargije, general Hamilton je smislio napad, ali ga je tako često menjao i preinačavao da je na kraju ispao krajnje konfuzan i osuđen na propast. Plan da se zauzme Galipoljsko poluostrvo koštao je saveznike 250.000 pobijenih i ranjenih vojnika.

Izbila je pobuna

Godine 1917. u prvom svetskom ratu general Rober Nivel (1856-1924) naimenovan je za zapovednika francuske armije i odmah je isplanirao jaku ofanzivu. Francuska vlada je pokušala da ga urazumi i odvrati s obzirom da je nedavna bitka kod Berdena gotovo uništila francuske vojne snage, ali Nivel nije hteo ni da čuje i krenuo je u veliki napad. Ubrzo se pokazalo da je ova ofanziva veliki promašaj. General Nivel ostao je slep i gluv na sve opomene i nastavio je da šalje ljude na bojno polje ne obraćajući pažnju na izveštaje o gubicima i odbijajući da prihvati očigledan poraz. General je tako svojski navalio da je i običnim vojnicima najzad bilo svega dosta – u čitavoj armiji izbila je pobuna: Rober Nivel je smenjen nikad ne shvativši zbog čega.

Jedno retko samoubistvo

General Moris Gamelen (1872-1958) bio je 1940. godine, u II sv. ratu, glavni zapovednik francuske armije i u tom svojstvu držao je svoje trupe u bezbednosti kod linije Mažino. Kad su Nemci izveli u Belgiji svoj blickrig, Gamelen je bio duboko uveren da se radi o običnom napadu. Kako nije poslao trupe u ardenski sektor belgijskog fronta, poprilično je doprineo uspehu nemačkog osvajanja Belgije. Pošto su Nemci upali i u Francusku, Gamelen je smenjen, Englezi su evakuisali svoje trupe u Dankirk, a Pariz i cela Francuska pali su Hitleru u ruke.

[iz "Politikinog zabavnika" #1595/1982]