Stare praznoverice o životinjama

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Prema Juliju Cezaru – a on je, bar, imao prilike to da sazna dok je u dva navrata bezuspešno pokušavao ka ih pokori – drevni stanovnici Britanije, Briti, smatrali su zeca svetom životinjom. Ovakav status među paganima skupo je stajao dugouhu životinjicu – hrišćani su je optužili da "šuruje" sa demonskim silama. Verovatno su ovakvim shvatanjima doprineli i zečji uspravan sedeći položaj i prodorno skičanje.
Bilo kako bilo, ljudi su nekada o zecu imali vrlo loše mišljenje. Osim što je Anu Bolen, drugu od svojih šest žena, optužio za bezočno neverstvo, engleski kralj Henri VIII tvrdio je da ga je ona i omađijala. Pošto je navodna nevernica pogubljena, šuškalo se da smaknuta kraljica redovno posećuje parohijsku crkvu – u obliku zeca.
Verovalo se, takođe, da su beli zečevi u stvari utvare devojaka koje su umrle od nesrećne ljubavi i da zečevi, sasvim u skladu sa svojom veštičjom prirodom, svake godine menjaju pol. U ta mračna vremena nesrećnik kome bi zec – beli ili neki drugi – pretrčao put, drhtao je pri pomisli na nesreću koju je neželjeni susret navodno predskazivao.
Dok su se drugi svim silama trudili da ih se klone, reumatičari i jadnici sa stomačnim tegobama lečili su se, po savetima nadrilekara, amajlijama od osušenih zečjih šapica.

Rogovi, rep i vrlo sumnjiva brada

U poređenju sa zečevima, koze su prošle daleko gore: njih su optuživali za direktne veze sa samim đavolom. Moguće je da su ovakvom shvatanju kumovali satiri, šumski demoni iz grčke mitologije i fauni, obesni napasnici iz rimske – ovi poluljudi-poluživotinje obavezno su predstavljani sa malim rogovima, repom i kozjim nogama.
Što se kozje bradice ticalo, nju je svaka 24 časa, verovalo se, češljao – lično đavo. I proslavljeni rimski pisac Plinije (23-79. godine) bio je ubeđen da sa kozama nisu čista posla: one, pisao je, neprekidno imaju vrućicu, i za razliku od ostalog sveta, umesto na nozdrve, dišu na uši.

Strašni fenrir

Za nimalo lepu reputaciju koja ih od davnina prati, vukovi mogu da zahvale i nesreći što ih je priroda podarila zastrašujućim izgledom i nagonom da nasrću na ljude i stoku.
U nordijskoj mitologiji, recimo, vuku po imenu Fenrir, jednom od pratilaca boga mrtvih Odina, dodeljena je neslavna uloga strašnog bića koje će jednoga dana iz podzemnog sveta Valhale pobeći na površinu i razoriti čitav svet.
Nekada su u Engleskoj vukove vešali pored kriminalaca, pa se pretpostavlja da otuda potiče i saksonska reč za vešala "varagreo" koja, bukvalno prevedena, znači "vučje drvo".
Ništa bolje mišljenje o ovim životinjama nisu imali ni Nemci: verovalo se ne samo da veštice na svoje ponoćne sabore putuju jašući na vukovima već i da katkad same uzimaju njihovo obličje. Kao što je među vešticama i red, one su, navodno, svoje žrtve često pretvarale u vukove, s tim što su od svih nesrećnika koji bi doživeli tu strašnu sudbinu, bar sveštenici imali kakvu-takvu utehu – drugi su mogli da pogode da su i oni nekada bili ljudi jer se vukovi takvog porekla, govorilo se, poznaju po belom svešteničkom okovratniku.

Đavolski neuspela prevara

Vukovima se pripisivala i moć oduzimanja sposobnosti govora. Vrlo verovatno, rekli bismo i mi, jer je sasvim razumljivo što su usamljeni putnici kojima bi se dogodilo da usred neke šume nalete na kakvog gladnog vuka, u zlo doba otkrivali da ih je – kad bi otvorili usta da zapomažu – od straha izneverio glas.
I mačke je od davnina pratio loš glas. Po jednoj srednjovekovnoj legendi, stvorio ih je pukim slučjaem đavo pri pokušaju da nasamari Boga. Đavo je, naime, poželeo da stvori čoveka, ali mu to na njegovu veliku žalost nije pošlo za rukom – stvorio je odvratnu životinju bez kože. Neki svetac se sažalio na to jadno stvorenje, poklonio mu krzno i – nastala je mačka.
Mnogo pre nego što je legenda ispredena, stari Egipćani uvrstili su mačku u red svetih životinja pa su joj, shodno tome, odavali i dužnu pažnju.
Što se staramajke Semjuel tiče, nju je mačka stajala glave. Godine 1593. starica je po toj priči optužena da je omađijala prababu engleskog vojskovođe Olivera Kromvela. Nesrećna žena obešena je kao veštica, a kao jedan od glavnih dokaza njene krivice navodila se činjenica da je Semjuelova imala mačku "sumnjivog ponašanja".
Verovalo se i da veštice imaju moć nad vetrovima i talasima, a pošto su mačke, opet, smatrane njihovim obaveznim pratiljama, otuda i praznoverica da mačke utiču na vreme. Godine 1590. izvesna Egnis Sempson i još nekolicina Škotlanđana optuženi su za zaveru protiv kralja Džejmsa VI. Šta ih je teretilo? Činjenica da su u vreme kada se njegovo visočanstvo brodom vraćalo iz Danske, uhvatili mačku, vezali joj noge i bacili u more... "Pošto je ovo učinjeno podiglo se nevreme kakvo nikada nije viđeno..."

Za pse, ljubavnike i lopove

U doba inkvizicije, širom Evrope hiljade mačaka spaljeno je na lomačama zbog njihovih navodnih veza sa silama mraka. Zašto su, kod tolikih drugih kandidata, baš mačke dovedene u vezu sa vešticama i crnom magijom? Moguće da je na to uticala i njihova zapanjujuća samostalnost i daleko manja privrženost ljudima od pasa. Ni njihovi prodorni noćni krici sigurno im nisu doneli ljudsku naklonost. Skupo ih je, čini se, stajala i osobina da su naročito aktivne noću, dakle u doba koje su sujeverni oduvek vezivali za "zle duhove".
Kad je o žabama krastačama reč, nimalo ne iznenađuje loš glas koji ih je od pamtiveka pratio: nesrećnice su, istini za volju, stvarno ružne, a sem toga obdarene su i nezgodnom "navikom" da iz žlezda ispod kože na pritisak luče otrov. Ovu njihovu osobinu spomenuo je u jednoj od svojih 17 knjiga "O prirodi životinja" i rimski pisac Elijan Klaudije, ali je učenjak ipak malo preterao: budućim pokolenjima za ravnanje, zabeležio je svoje čvrsto uverenje da mešavina krastačine krvi i vina izaziva trenutnu smrt. Pomenuti koktel sigurno nije bio ni mnogo ukusan, ni mnogo zdrav, ali usmrćivao ipak nije...
U svojoj "Istoriji prirode" krstače po zlu spominje i Plinije: "One su pune otrova... Ukoliko se nađu u nekoj gomili ljudi, taj skup će istog časa zanemeti... Ukoliko se koščica izvađena s desne strane njihovog tela baci u kipuću vodu, sud će se odmah ohladiti, a voda odbiti da ključa sve dok se ta kost ne izvadi..." Isti Plinije tvrdio je i ovo: "Jedna druga žablja kost – ona koja potiče s leve strane tela – ima moć nad pobesnelim psima, a korisna je i po pitanjima srca jer, kada se ubaci u piće, miri zavađene ljubavnike i prijatelje.
U Britaniji se, i to ne tako davno, takođe verovalo u natprirodnu moć krastačine koščice s tim što je magična kost vlasniku navodno davala moć nad konjima.
Bez krastače se nije mogla zamisliti nijedna poštena veštica: kako bi bez nje uopšte skuvala svoju famoznu čorbu?
Od svih navedenih načina upotrebe i zloupotrebe krastača, samo se za jedan može reći da je imao nekakvu praktičnu vrednost. Srednjovekovni drumski razbojnici običavali su, naime, da svojim žrtvama na brzinu "tutnu" žabu u usta. Metod je sigurno bio vrlo delotvoran, jer je za pretpostaviti da je jadnike obuzimao užas koji je lopovu umnogome olakšavao posao.

Onaj koji jed med

U kulturama mnogih naroda medved je nekada smatran svetom životinjom. Razloge za takvo uvažavanje treba tražiti u njegovoj veličini i snazi, činjenici da je za razliku od većine ostalih životinja u stanju da slično čoveku hoda na zadnjim nogama i "običaju" da – na tadašnjim ljudima nerazumljiv i tajanstven način – prespava čitavu zimu.
Natprirodna svojstva pripisivali su mu i Ainu, prastanovnici Japanskih i Kurilskih ostrva, i Laponci, pa su, kad god bi ubili medveda, to činili uz specijalne ceremonije: ubice su od svete životinje tražili da im oprosti, s njenim kostima postupali su sa puno poštovanja, a pripremanje i posluživanje jela obavljalo se po strogo utvrđenim ritualima.
U nekim narodima tradicija je čak zabranjivala da se medvedi zovu njihovim imenom, odnosno medvedima. Umesto tabu reči, u Švedskoj se govorilo "starac" ili "deda", u Rusiji "onaj koji jede med" (medojed), u Laponiji "stare šumske jagode"...
Rumunski seljaci koji su bolovali od reumatizma ili groznice lečili su se nekada uz pomoć mečkara, odnosno njihovih pitomih mečki. Pacijent bi legao na zemlju i dopustio da mečka pređe preko njega trudeći se pri tom da joj iz krzna iščupa bar jednu dlaku koju je zatim nosio na grudima u nadi da će ga izlečiti od nesnosne kostobolje. Sasvim je moguće da su bolovi nekad i iščezavali, ali to sa medvedima, pitomim ili onim drugim, sigurno nije imalo nikakve veze.
U Engleskoj se verovalo da će dete koje jednom zajaše medveda kasnije biti pošteđeno velikog kašlja, a žene su krzno ove životinje kuvale u čistoj vodi, a zatim kao obloge stavljale na stopala kao lek protiv grčeva i histeričnih napada.
U lekovita svojstva raznih delova medveđeg tela verovali su i Laponci: Žuč je, navodno, lečila obolenja srca, medveđe salo kostobolju, a krv – sve ostalo.
Evo i recepta koji je u knjizi objavljenoj 1562. godine Englez po imenu Balin ponudio svojim proćelavim i sasvim ćelavim sunarodnicima: pomešajte medveđe salo sa alkoholnim rastvorom opijuma, kosa će vam ponovo nabujati!
Šta li se dogodilo sa onima što su ga možda poslušali?

[iz "Politikinog zabavnika" #1542/1981]