Prezimena

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Kako nazvati bebu iz korpe?

Rano jutro, a na vratima nešto šuška. Gazda kuće ustaje iz kreveta i polako, zevajući, odlazi da proveri da nisu lopovi. Otvara vrata i u prvi mah čini mu se da nema nikoga. Onda spušta pogled i dole, uz sam prag otkriva – bebu u pelenama. Nahoče!
Danas je takav prizor, srećom, mnogo ređi nego u stara vremena kad su mnoge majke bile prinuđene da tek rođeno dete ostave nepoznatim ljudima, bilo zbog siromaštva ili zato što nisu imale muža. U Italiji, u doba renesanse, svaki veći grad imao je dom za nahočad, s takozvanim "točkom" kraj ulaza – jednom vrstom polukružne fioke u koju bi majka, krišom, ostavljala dete. Kad se ona udalji, kaluđerice u domu okretale su "točak" na unutrašnju stranu i preuzimale dete. U Francuskoj statistike iz 1830. pokazuju da je samo te godine u domovima za nahočad bilo ravno 130.000 dece.
Postavilo bi se tada, uz mnoga druga, i pitanje: kakvo prezime dati detetu čiji se roditelji ne znaju? Staratelji nisu hteli da lupaju glavu, niti su suviše brinuli za buduću sudbinu svojih štićenika, pa se javio nimalo lep običaj – specijalna "prezimena za nahočad".
U Italiji su im davali imena Espozito (izložen tj. ostavljen), Trovato ili Ritrovato (nađen), D'Injoto (od nepoznatog), Inočenti (doslovno "nevini" što je bio čest naziv za nahočad), Ventura (sudbina) ili sasvim grubo, Bastardo (kopile) ili Spurio (nezakoniti). U Nemačkoj su najčešće nazivani po mestu gde su nađeni, pa su tako nastala prezimena kao Šveler (sa praga), Torer (sa kapije), Ajzenbaner (sa železničke pruge), Šenbuš (lepi žbun), Rozenštrauh (ružin grm), Ufer (obala), pa čak i Korb (korpa) u slučajevima kad je beba bila ostavljena u korpi.
U izmišljanju ovakvih prezimena najbujniju maštu pokazali su Flamanci: Verlaten (ostavljeni), Onbekend (nepoznati), Nimens (ničiji), Helejkenis (bilo čiji), Findefohel (nađena ptica), Van Hemelen (s neba), Van Oterare (rodino dete), ili – opet prema mestu nalaska – Van der Starpin (sa ulice), Van den Bak (s potoka), Van den Stek (s kamenjara), On den Veh (na drumu) i slično. Francuska nahočad ponekad su dobijala prezime po mesecu kad su nađena kao Žanvije (januar), Avril (april), po praznicima: Denoel (Božićni), Tusen (Svi sveti), mnoga su nazvana Truve (nađeni) ili Šampi (sa polja), a bilo je i tako neobičnih prezimena kao D'Uvne ("otkud dolazite"), Pajen (nekršteni), Dimalen (od nečastivog) i obrnuto, De Dje (od Boga)...
U našem veku gotovo u svim zemljama zakonom je zabranjeno davanje takvih prezimena koja mogu nedužno dete da žigošu za ceo život. Doduše, zakoni su došli u vreme kad za mnoga prezimena više nisu bili ni potrebni. U Italiji su danas Inočenti i Espozito toliko česta prezimena da niko i ne pretpostavlja da bi svi njihovi nosioci mogli da budu nahočad. U Holandiji je jedno od najrasprostranjenijih prezimena Van der Velde (sa polja), neki put je davano detetu koje je ostavljeno na poljani, ali još mnogo češće označavalo je vlasnika livade, kuće u polju i slično. I naše prezime Najdanović dolazi od reči Najdan ili Najden (pretpostavljate – nađen), ali iz toga još ne treba zaključiti da je svaki Najdanović imao neko nahoče među precima, mada i takva mogućnost postoji.

[iz "Politikinog zabavnika" #1646/1983]

Danas je nemoguće zamisliti da neki čovek nema prezime. Kakva bi gužva nastala u školskim dnevnicima, telefonskim imenicima, kako bi se raznosila pošta kad bi ljudi imali samo imena? Moderna država zaista ne bi mogla da makne bez prezimena. Jedino u nekim zabačenijim australijskim plemenima poglavice nemaju ni ime ni prezime jer veruju da će tako postati nepoznati – zlim duhovima.
Bilo da se zove Edson Arantes dos Nasimento Pele, kao slavni Brazilac, kralj fudbala, ili Iv O, automehaničar iz Marselja, Kičizo Nakamura, Džon Smit, Abdulah Ibh Hasan ili Dejan Petrović, svako želi da zna kako je nastalo njegovo prezime i šta znači.

Krivonogi Tales

Stari Grci nisu znali za prezime. Da bi se ljudi s istim imenom ipak razlikovali između sebe, dodavan im je neki nadimak. Uz slavna imena filozofa, književnika, naučnika obično je stajalo ime mesto iz koga potiče: Tales iz Mileta, Aristrah sa Samosa, Teofilakt iz Simokate. Međutim, običan Tales nazivan je sa mnogo manje ceremonija: Tales Krivonogi, Tales cvećarov sin, Tales sin Kononov ili unuk Filipov. Ovi nadimci bili su sastavni deo imena, ali se nisu nasleđivali.
Rimljanin tog vremena imao je prosečno po tri imena: Marko Tulije Ciceron, Publije Ovidije Nazon, Titus Lukrecije Kar. Prvo ime bilo je lično, drugo očevo, a treće je dedino ili nekog drugog pretka. Kad danas napišemo ono srednje slovo između imena i prezimena – to je ostatak običaja iz doba Rimljana!
Pre otprilike 2400 godina rimski način obeležavanja sa tri imena skratio se u "nomen" (ime) i "cognomen" (prezime). Tako se pouzdano zna kada je na tlu Evrope upotrebljeno prvo pravo prezime – porodično ime koje se nasleđuje. Međutim, kad je propalo Rimsko carstvo, dolaskom hrišćanstva prezimena su nestala jer je nova religija priznavala – samo kršteno ime!
Moderna prezimena nastala su praktično u srednjem veku. Najpre su kraljevske i plemićke porodice počele da dodaju uz ime glave porodice naziv poseda koji je držao i u početku je to prezime nasleđivao samo najstariji sin zajedno sa imanjem. Kasnije su ga primali i mlađi sinovi i tako je prezime postalo nasledno. Kad je trgovina počela da cveta, postalo je veoma važno znati ko se kako zove da se ne bi lutalo i grešilo, pa i građani po ugledu na plemiće dobijaju prezime. Običan prost narod poslednji je dobio prezime.
Muškarci, očevi, vekovima su imali vodeću ulogu u porodici i društvu pa je razumljivo što se srodstvo računalo po muškoj liniji, a i prezime nastajalo od očevog imena. To se zadržalo sve do danas u najvećem broju zemalja sveta: sinovi celog života, a kćeri do udaje nose prezime stvoreno od očevog imena ili porodično prezime. U Španiji čak i danas žena posle udaje ne uzima muževljevo prezime već zadržava očevo!
Od očevog imena prezime se pravi na više načina. Najjednostavniji je kod germanskih naroda gde se na očevo ime doda "-zon", "-son" ili "-sen" što znači "sin". Tako je i kod aškenazi Jevreja, onih sa severa i iz srednje Evrope. Morison je "sin crnog čoveka", Abramson "sin oca mnogih", Vilijemson "sin gospodara volje"

Sin budnog čoveka

Kod Anglo-Saksonaca (Englezi i Amerikanci) prezime se često pravi od očevog imena dodavanjem nastavka "-ing": Brauning – sin smeđeg čoveka, Dening – Dančev sin; Harding – sin čvrstog prijatelja.
Kod Iraca i Škotlanđana "Mek" [mæk] označava sina, a ono čuveno O' – unuka ili potomka nečijeg (tj. "od"): Mek Brajd – sin sluge Svete Brigite, Mek Gregori – Sin budnog čoveka.
Prezimena sa O' vrlo su brojna u Irskoj i Škotskoj: O'Rurke – potomak Rurkov (od Rurka), O'Donegal – potomak čoveka iz Donegala.
Normanska oznaka za sina je "fic". Takvih prezimena je nekad najviše bilo u Francuskoj, naročito u severnim delovima koje su Normani osvojili i godinama držali, ali se danas mnogo češće sreću u Engleskoj i Americi: Ficroj – kraljev sin (ovo ime najčešće su dobijala kraljevska deca rođena van zvaničnog braka), zatim Ficdžejms – sin čoveka kome je bog savetodavac, Ficdžerald, Ficmoris itd.
U Švedskoj su najčešća prezimena na "-son". Tako u ovoj zemlji ima oko 380.000 Andersona, 364.000 Karlsona i 330.000 onih koji nose prezime Johanson. Da bi se smanjila zabuna oko tolikog broja istih prezimena, švedska vlada je nedavno izdala registar sa 50.000 nesvakidašnjih švedskih prezimena i pozvala građane da, ako žele, izaberu novo.
Kod Danaca je ovaj dodatak isključivo "-sen": Andersen, Fredriksen, Jakobsen, dok Norvežani koriste oba, pa ima i Olafsena i Olafsona.
Španci grade prezime od očevog imena dodajući "-ez", i takva prezimena su veoma brojna: Domingez, Alvarez, Gomez, a Portugalci – "eš": Alvareš, Gomeš, Kampneš.

Naša prezimena

U bivšoj Jugoslaviji ima prezimena sa gotovo svim mogućim nastavcima koji se upotrebljavaju u slovenskim jezicima (Petrov, Sedmak, Bobek, Apostolski), ali se ipak najveći broj završava na "-ić". Ovaj nastavak najčešće se vezuje s prisvojnim pridevom na "-ov" ili "-ev" i tako postaju imenice koje znače čiji je koji sin: Jovanović, Milošević, Pavlović, upravo: Jovanov sin, Milošev sin itd. U većini slučajeva danas ime u osnovici prezimena nije ime oca već nekog daljeg pretka po kome se cela porodica tako preziva. Mnoga prezimena nemaju infikse "-ov" i "-ev": Jovanić, Lazarić, Ivić, Nikolić. Takva su osobita prezimena izvedena iz ženskih imena: Anđelić, Jelić, Jagodić, a ona su postala u slučajevima kad je glava porodice bila žena, zbog toga što je ostala udovica ili – ako je muž došao u njenu kuću, na njeno imanje.
Neki naučnici sva naša prezimena na "-ić" tumače kao deminutive jer uopšte imenice sa ovim nastavkom (carić, bratić, orlić) znače nešto mlado, rođeno od onoga što osnovna reč znači, nešto umanjeno. Drugi smatraju da su takva prezimena samo nadimci prema imenu pretka. Na primer: Dragoje – Dragojev (sin) – Dragojević.
Grčka prezimena su obično dugačka jer se grade tako što se na očevo ime dodaje "-pulos" (sin): Teodoropulos, Stavropulos; Kratopulos. Kod Arabljana prezimena po očinstvu prave se dodavanjem rečce "abd" i "ibn" koja inače znače sin, samo što obično "abd" ide napred, a "ibn" služi kao veza između imena: Abdalah ibn Hasan.

Herera je kovač

Najčešće prezime u SAD i Engleskoj je Smit – kovač. To je i razumljivo kad se zna da je kovački zanat oduvek bio cenjen i tražen. Kod nas je ovo prezime često: Kovačević i Kovačić, kod Francuza ono glasi La Forž, u Italiji Fabri, za Špance to je Herera, a kod njihovih suseda Portugalaca Fereira. Šmit je voema često prezime kod Nemaca, Kuznjecov kod Rusa, Kovalevski kod Poljaka.
Prezimena dobivena prema zanimanju nastala su vrlo rano jer su se ljudi po njima razlikovali: jedan Džon je bio kovač, drugi mlinar i vremenom se uz njihovo ime redovno upotrebljavalo zanimanje koje je preraslo u pravo prezime kad su počeli da ga nasleđuju i sinovi. I danas je lako utvrditi šta je bio nečiji predak ako se on preziva Tejlor – krojač (Šnajder), Klar – Pisarević; zatim kod nas: Dunđerski, Pandurović, Popović, Ribar, Terzić.
Engleska i nemačka prezimena kad se završavaju na "-er" ili "-man" označavaju čoveka koji radi određen posao: Kuper – onaj koji pravi burad (Bačvanski, Pinterović), kod Nemaca Bender. Uopšte kod Nemaca od svakog zanata ima po nekoliko izvedenih prezimena. Tako bi Drvodelić kod nas, kod njih bilo: Cimerman, Timerman, Šrajner, Šriner, a kod Engleza su sva ova prezimena postala od pojma "šumar" – Forster, Forester, Foster, Vudvard, Vudruf, Vudmen.
Prezimena po zanimanju zajednička su za sve narode sveta i lako se prevode s jednog jezika na drugi. Kod nas Mlinarev, na Engleskom Miler, Molinari u Italiji, De Muinju – portugalski, Molina – španski, Molnar na mađarskom, Miler kod Nemaca, Demulen, Moline, Menije – na francuskom, Meljnikov na ruskom, Mlinarž – Poljski, Mlinek, Melnik češki i tako redom.

Bradata prezimena

Dosta su česta prezimena nastala od kakvog nadimka koji je neki predak dobio po nekoj svojoj osobini, po najčešće rđavoj. Ljudi su oduvek voleli da drugima nadevaju nadimke iz želje da se malo nasmeju, pa su zato ovi nadimci često smešni, a neki i nezgodni. Tako u našoj zemlji imamo prezimena: Torbica, Vrabac, Krtolica, ali i neka čiji bi vlasnici bili vrlo srećni da ih se ratosiljaju.
Prezime Braun, četvrto po raširenosti u SAD nastalo je od nadimka i znači smeđi. Kod Francuza to je Lebren. Kad je u pitanju pojam "crn" takva prezimena sreću se u celom svetu: Blek, Bleki, Blekmen (Engleska); Fosko ili Neri u Italiji; Preto u Portugaliji, Fekete u Mađarskoj; Mavros u Grčkoj. Kod Nemaca to su Švarc, Svart, Mor, u Finskoj Mustanen, kod Jevreja Pinkus, a kod Čeha Černi, kod Rusa Černov, Černiševski, u Poljaka Černjak i Čarnjecki itd.
Brada je takođe od važnosti za obrazovanje nadimka, a kasnije prezimena. Bart – često nemačko prezime – označava bradonju. Kod Engleza to čine prezimena Bird i Skags, a kod romanskih naroda postoji čitava pregršt takvih prezimena: Barberini, Barbera, Barbarigo, Barboza, Berbieri itd. Dosta je često i ćelavost meta za nadimak, kod nas na primer, Ćelići mogu biti sigurni da im se neki predak nije baš dičio bujnom kosom.
Nemoguće je nabrojati sva prezimena nastala od nadimaka. Ovo su bila samo "kosmata" prezimena, a šta bi se tek moglo ispričati za uši, noseve, oči, usta, debljinu, krive noge, način govora, smejanje…
U nadimačkim prezimenima često srećemo imena životinja, ali je teško odlučiti kako je ona nastala. Da li je, na primer, Kozarac ličio na kozu ili je čuvao koze? Konjović je možda bio nalik na konja, ali je možda bio vlasnik kakve ergele. Da li je Mušicki bio neki nervozan, mušičav čovek ili je njegova kuća bila puna mušica – to ne možemo da znamo. Isto tako ne zna se šta su tvorci nadimka nekada davno mislili kad su nekoga nazvali Košutić, Hog (svinja na engleskom), Paunović, Muton (ovca – francuski), Orlović ili Olifant (slon).
Postoji još jedna velika grupa prezimena koja je postala od geografskih pojmova, prema tome gde je čovek živeo ili radio, odakle se doselio ili od naziva imanja koje je posedovao neki predak. Tako je veoma popularan geografski pojam breg ili planina. Evo samo nekoliko: Engleska – Hil, Pik, Nol, Pen; Nemačka – Besler, Knor, Špicer; Francuska – Dimon; Mađarska – Heđi… Malo ko se setio da prezime Bah (rašireno u Nemačkoj) znači – potok.
Često prezime kod Japanaca Nakamura znači Srednje selo. Najpopularnija prezimena u Kini su Čang (planina) i Vang (more ili okean) – i ma koliko da zvuči neverovatno, 100 miliona Kineza se preziva Vang, a drugih 100 miliona – Čang!

Postoje i prezimena izvedena od biljaka, plodova, cveća i drveća. Ova botanička prezimena su vrlo brojna naročito na Dalekom istoku, ali i u većini evropskih jezika. Kod Kineza Li znači Šljivić; kod Japanaca Sato – pomoć i cvet. Kako je na grčkom "ontos" – cvet, tako mi imamo još jednog Cvetkovića, a to je Antonić.

[iz "Politikinog zabavnika" #1684/1984]