Sibirska eksplozija

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

U dolini Potkamene Tunguske reke u centralnom Sibiru
došlo je poslednjeg dana juna 1908. godine u 7:17 ujutro po lokalnom vremenu do eksplozije ogromnih razmera. Nekoliko minuta pre toga mnogobrojni očevici na području velikom oko 1500km posmatrali su pad zaslepljujućeg objekta koji je zasenio samo Sunce. Duž njegove putanje na nebu, u pravcu jugoistok-severozapad, ostao je debeo rep prašine.
Sama eksplozija poprimila je oblik "vertikalnog stuba vatre visokog bar 20km". Zaglušujuća detonacija čula se čak hiljadu kilometara daleko od mesta pada. Za njom su usledile grmljavine, tutnjave, pucketanja. Podrhtavanje tla koje je protreslo zgrade, lomilo stakla i obaralo ljude i razbacivanje zabeleženi su na području gotovo jednakom onom na kome se videla svetlost.

Đavolsko znamenje Tunguza

Posledice su se naročito osetile oko grada Vanavare, oko 60km od mesta eksplozije, gde je jedan očevidac odbačen nekoliko metara od trema kuće na kojem je sedeo. Otprilike 40km daleko na jugoistok, jedan nomadski šator bačen je kroz vazduh zajedno s ljudima koji su se u njemu okupili. U prečniku od 30-40km unaokolo drveće je povaljano u koncentričnim krugovima sa krošnjama usmerenim od mesta udara. Jedna ekspedicija je 19 godina kasnije utvrdila da tragovi vatre dosežu do udaljenosti od 18km.
Vazdušni talas eksplozije dva puta je opasao Zemlju, kako su to pokazala barografska merenja. Seizmografi širom sveta registrovali su potres, zabeležene su i magnetske smetnje. Nekoliko noći nakon eksplozije bilo je neobično svetlo nad čitavom Evropom i Azijom. Prve noći, na primer, mogle su se u ponoć čitati novine na Kavkazu ili u Londonu. Dve sedmice kasnije atmosfera nad Kalifornijom bila je delimično zatamnjena zbog prisustva nekoliko miliona tona prašine koju je objekt rasuo krećući se kroz atmosferu.
Veliki broj listova širom sveta objavljivao je tih dana članke o "Sibirskom meteoritu", eksploziji i neobičnim vremenskim pojavama koje su usledile. Međutim, ubrzo su posledice događaja nestale i zanimanje javnosti i štampe zamrlo. Nama danas može da izgleda čudno što nije odmah preduzeto istraživanje područja eksplozije. Ali oblast u kome se ona dogodila veoma je zabita, a klima izuzetno oštra. Sibirska visoravan je svega oko 500 km udaljena od arktičkog kruga. Zime su duge i hladne, toliko hladne da nezaštićena osoba ne bi mogla da preživi više od nekoliko minuta. Čak se i tlo stvrdnjava u ono što se naziva "permafrost" – večiti led.
Leta u području Potkamene reke su kratka i hladna, uglavnom nedovoljno topla da otope više od pola metra permafrosta. Istopljeni sneg i led uglavnom nemaju gde da oteku. Reke plave okolinu i stvaraju močvare. Putovanje takvim terenom izuzetno je teško. Tunguzi su, s druge strane, sujeveran narod, koji je u to vreme živeo pretežno od lova na životinje s krznom i od uzgajanja irvasa. Oni su verovali da je eksplozija bila đavolje znamenje da ne treba prilaziti mestu tog čudnovatog događaja.

U "Velikom kazanu"

Tek 13 godina kasnije, 1921. sovjetska akademija nauka preduzela je prvo traganje. Na čelo ekspedicije postavljen je minerolog Leonid Kulik koji se bavio proučavanjem meteorita i već bio zainteresovan za sibirsku eksploziju. Nadajući se da će mesto udara otkriti kroz izveštaje očevidaca, Kulik je sa grupom istraživača proputovao centralnim delom zemlje koristeći transsibirsku železnicu. Zaustavljanje u malim gradovima i selima i razgovori s meštanima doneli su mnoge važne podatke, ali je mesto eksplozije ostalo nepoznato.
Pošto se vratio u Petrograd, Kulik je nastavio punih šest godina da prikuplja informacije i proučava događaj. Jedan astronom je u to vreme napravio proračun putanje objekta i zaključio da je on pao negde u dolinu reke Potkamena Tunguska. Uveren da je astronom ispravno procenio, Kulik se februara 1927. sa drugom ekspedicijom zaputio u unutrašnjost, nadajući se da će u naznačeni rejon stići približno sredinom proleća. Putovao je prvo železnicom, a zatim nastavio sankama. Zima je bila ljuta, sa niskim temperaturama i puno snega.
Uz put je Kulik obavio dosta razgovora s meštanima, mada su se mnogi plašili da pričaju o đavolskom znamenju. Konačno, nagovorio je nekolicinu Tunguza da mu budu vodiči. Posle dva meseca ekspedicija je stigla do ruba mesta udara, u takozvani "Veliki kazan". Kilometrima unaokolo ležali su redovi poobaranog i izlomljenog drveća – dokaz čudovišne snage eksplozije. Tunguzi su odbili da idu dalje, pa je Kulik bio primoran da se vrati u najbliže selo i potraži nove vodiče. Sedam dana kasnije stigli su ponovo do ruba i polako se zaputili kroz kilometre povaljanih stabala.
Uprkos očekivanju Kulik nije pronašao krater. Otkrio je jedino grupu stabala koja su bila spaljena i ogoljena, ali su ostala uspravna. Iznenađen i razočaran, istraživač se vratio u Petrograd. Ipak, doneo je obilje novih podataka, dovoljno da – u potrazi za zagonetnim "meteoritom" – još dva puta povede ekspediciju ka mestu udara. Međutim, nije pronašao nikakve tragove meteorita. Kada je izbio drugi svetski rat, Kulik se prijavio za vojsku. Ubrzo je bio ranjen i razobljen, a zatim je umro.

Sukob naučnika

Teorija o meteoritskoj prirodi sibirske katastrofe, koju je još pre Kulika zastupao sovjetski naučnik Evgenij Krilov prestala je već od 1921. da bude jedina. Američki astronom Fred Vipl i sovjetski naučnik Astapovič izneli su početkom tridesetih godina ideju da je Zemlju zapravo pogodila mala kometa. Pošto se kometa sastoji od jezgra (prašina sa ledom od vode, amonijaka i metana) i repa (prašina i oslobođeni gasovi), dvojica naučnika su smatrali da je eksploziju izazvalo trenje i zagrevanje jezgra u vazduhu, a svetle noći prašina iz repa. Teoriju je potkrepio sovjetski naučnik Kiril Florenski posle svojih ekspedicija u oblast katastrofe 1958, 1961. i 1962. On je pronašao tragove kosmičke prašine, sastavljene od magnetita i staklenih kuglica od stopljenih čestica prašine, u dužini od 250km severozapadno od mesta udara.
Nekako u to vreme, 1960. godine, tri engleska naučnika – Palmer, Hang i ser Peni – izneli su tvrdnju da je sibirska katastrofa imala nuklearnu prirodu: izvesna masa fisionog materijala u meteoritu dostigla je kritičnu masu prilikom ulaska u Zemljinu atmosferu i dovela do lančane reakcije slične onoj kod atomske bombe. Godine 1967. sovjetski naučnik Aleksej Zolotov sugerisao je da je posredi zapravo bila termonuklearna eksplozija odnosno da je misteriozno telo sadržavalo fuzione izotope deuterijum i tritijum. Izraelski geofizičar profesor Ari Ben-Menahem je 1975. izneo ideju da je katastrofu izazvao "vanzemaljski nuklearni projektil".
Nobelovac doktor Vilard Libi i njegove kolege Klajd Kauen i S. Atluri pojavili su se 1965. godine sa teorijom o antimaterijalnoj prirodi sibirske eksplozije. Katastrofa se, prema njihovom mišljenju, dogodila kada je jedna "antistena" – meteorit sačinjen od antimaterije – dosegla atmosferu i "poništila se", oslobađajući izvanredno jak blesak gama-zračenja. Ovoj teoriji suprotstavili su se drugi naučnici tvrdnjom da bi do anihilacije došlo već pri prvom dodiru antistene s atmosferom. Drugim rečima, antimaterija nikako ne bi uspela da prodre do područja gde se dogodila tunguska eksplozija.
Ove zanimljive teorije, međutim, nisu mogle da zasene hipotezu koju je u godinama posle rata izneo sovjetski publicista Aleksandar Kazanjcev. I sâm rođen u Sibiru, ovaj naučnik i pisac naučne fantastike našao se u jednoj međunarodnoj ekipi koja je posetila i ispitivala Hirošimu. Kazanjcev je brzo uočio mnoge sličnosti između razorenog grada i mesta sibirske katastrofe. Atomska bomba je eksplodirala 550m iznad grada. Neposredno ispod atomske pečurke, koja je talasom vreline i vetra uništila gotovo čitav grad, ostali su uspravni jedna zgrada i nekoliko stabala – upravo kao ono drveće koje je u Tunguziji otkrio Kulik.
Očevici atomske eksplozije opisali su i druge slične pojave: zaslepljujući blesak, stub vatre koji se popeo više kilometara uvis, "crnu kišu" koja je padala na grad… Kazanjcev je, polazeći od ovih sličnosti, prvi pomenuo da je nad Sibirom 1908. možda eksplodirala atomska bomba. Ubrzo, međutim, on je izneo hipotezu da je posredi zapravo bio vanzemaljski vasionski brod na nuklearni pogon. Zahvaljujući kasnijem razvoju kosmičkih istraživanja, ova hipoteza je privukla veći broj istraživača. U novije vreme, 1976. godine, dva engleska naučnika, Džon Bakster i Tomas Atkins, posvetili su "vanzemaljskoj hipotezi" svoju znalački pisanu knjigu "Vatra je prošla".
Ovom knjigom ujedno je odbačena teorija o "minijaturnoj crnoj rupi", koju su 1973. izneli
američki naučnici Džekson i Rajan Mlađi. Kao što znamo, hipotetična crna rupa je masivna zvezda koja se sabila to veoma malih dimenzija i dostigla tako veliku gravitaciju da nikakva materija i nikakvo zdračenje – pa čak ni svetlost – ne mogu da se otmu iz njenog zagrljaja. Minijaturne crne rupe, prema mišljenju dvojice istraživača, majušni su kolapsirani objekti nastali u vreme rođenja vasione u "velikom prasku". Ovakva crna rupa bi prilikom pretpostavljenog pada u Sibir 1908. godine prošla kroz čitavu planetu i izbila na suprotnoj strani. Bakster i Atkins su dokazali da na Atlanskom okeanu te godine nisu registrovani nikakvi udarni talasi niti druge prateće pojave.

Sličnost sa Enkom

Iako su raznovrsne egzotične hipoteze, naročito ona o vanzemaljskom svemirskom brodu, bile potisnule teoriju o kometskoj prirodi sibirske katastrofe, ona se poslednjih godina trijumfalno vratila u svet nauke. Ozbiljni proračuni koji su u međuvremenu izvršeni uz pomoć kompjutera pokazali su da je sibirski objekat eksplodirao na visini od približno 8,5km snagom od deset bilijardi džula, kakvu bi dalo 12,5 megatona TNT, odnosno jača termonuklearna eksplozija, kao i da je objekat imao prečnik od najviše 100m i masu manju od milion tona.
Ovi podaci pokazali su da bi kometa, jednostavno, bila suviše mala da bi postala dovoljno sjajna čak i na mračnom zaleđu neba. Zaleđe, međutim, i nije bilo tamno, jer je objekt dospeo iz blizine Sunca i sve vreme bio zasenjen njegovim sjajem. Češki astronom doktor Lubor Kresak prvi je pre nekoliko godina, ukazao da su pravac kretanja i ugao pod kojim je sibirski objekt stigao u zemljinu atmosferu veoma slični onima kod komete Enke. Meteorijski pljusak beta tauridi, do kojeg dolazi juna svake godine prilikom nailaska meteorskog roja pridruženog kometi Enke, u priličnoj meri je podudaran sa nebeskim parametrima tunguskog tela. Sva je prilika da je sibirsku katastrofu izazvao istrošeni masivni fragment koji se davno odvojio od komete i ostao na bliskoj putanji.
Ovoj teoriji na ruku idu i rezultati koje su objavili saradnici Instituta za geohemiju i fiziku minerala Akademije nauka SSSR, što su desetag godina učestvovali u tunguskim ekspedicijama.
Akademik Georgij Petrov izneo je da su sagorevanjem u specijalnoj peći mnogobrojnih uzoraka treseta iz slojeva obrazovanih 1908. i hemijskim, spektralnim, izotopskim i rentkenskim ispitivanjem pepela otkrivene silikatne čestice sa povećanim sadržajem ugljenika – 14, kao i dijamantska zrnca velika između 200 i 800 µm. Prvi nalaz svedoči o kosmičkoj prirodi tunguskog tela jer su silikatne čestice očigledno bile podvrgnute snažnom kosmičkom zračenju.
Drugi nalaz – tipičan za meteoritske i kometske grudvice – ukazuje na katastrofalnu prirodu događaja, pošto takva zrna nestaju samo pri ultravisokim pritiscima, kao prilikom sudara kosmičkog tela sa Zemljom. Akademik Petrov i njegovi saradnici smatraju da je sibirsko telo bilo rastresita kometa – "prljava grudva" velikih razmera, ali male gustine, svega nekoliko stotina kilograma po kubnom metru.

[PZ #1651/1983]