Kratka istorija astronomije

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Rimljani, koji su toliko vekova vladali velikim delom tadašnjeg civilizovanog sveta, za astronomiju su učinili veoma malo. Oni nisu delili ljubav starih Grka prema nauci i zanimale su ih samo praktične stvari. Shodno tome smatrali su da se vredi pomučiti oko kalendara.
Prava "godina" ili vreme za koje se Zemlja jednom obrne oko Sunca, ne traje baš tačno 365 dana već negde oko 365¼ tako da napraviti kalendar koji će se uvek podudarati s godišnjim dobima nije lako kako na prvi pogled izgleda. Julije Cezar je to shvatio i grčkom astronomu Sosigenu poverio da načini tačniji kalendar.
Sosigen je posao obavio dobro. On je uveo prestupnu godinu koja je privremeno, ali za Rimljane dovoljno, rešila onu dodatnu četvrtinu dana u Zemljinom putovanju oko Sunca ili revoluciji. Julijanski kalendar bio je daleko od savršenstva, ali je stare Rimljane sasvim zadovoljio. To je bio njihov jedini prilog astronomiji.

Velika je šteta što je razvoj nauke stao i nije kretao s mrtve tačke dugo vremena posle smrti Klaudija Ptolomeja oko 180. godine. Još je veća šteta što su tolike dragocene knjige ili izgorele u požaru Aleksandrijske biblioteke ili su izgubljene. Neke su, srećom, preživele, među njima i Ptolomejev "Almagest" koji je u VIII veku stigao u Bagdad, prestonicu kalifa, gde je, zajedno s drugim sačuvanim starim delima, preveden na arapski. I ozbiljna astronomija još jednom je vaskrsla.
Pokazalo se da su Arapi vešti posmatrači neba. Astronomski centri osnovani su u Damasku i Bagdadu. Arapi su smislili i napravili naučne instrumente za merenje položaja zvezda, a kalif Al Mamon, sin kalifa Haruna al-Rašida iz "Hiljadu i jedne noći", sagradio je lepu zvezdarnicu.
Ona nije ličila na modernu opservatoriju jer je teleskop još bio daleka budućnost, ali je imala odličnu biblioteku. U vreme kad je kalif Al Mamon umro 833. godine Bagdad je uveliko bio astronomska prestonica sveta.
Najčuveniji astronom bagdadske škole verovatno je Al-Batani, rođen sredinom IX veka. On je bio vrstan matematičar, njegova posmatranja neba gotovo da se mogu meriti s Hiparhovim i Ptolomejevim, a napisao je značajnu knjigu "Kretanje zvezda".
Drugi poznati arapski astronom se zvao Al-Sufi (903-986). On je napisao delo "Uranografija" u kome se pozabavio prividnim sjajem zvezda. To je u astronomiji veoma važno i vredi ga objasniti malo podrobnije.

Zvezde su podeljene u klase ili magnitude prema svom prividnom sjaju. Tablica može da zbuni jer najsjajnije zvezde imaju najmanju magnitudu: zvezda magnitude 1 sjajnija je od zvezde magnitude 2, koja nadmašuje zvezdu magnitude 3 i tako do magnitude 6 u kojoj su najbleđe zvezde vidljive golim okom u normalnim vremenskim uslovima.
Zvezda Rigel iz sazvežđa Oriona veoma je sjajna i u savremenim tablicama obeležena je magnitudom 0,1 što znači da je za jednu desetinu bleđa od nule. Četiri najsjajnije zvezde na nebu: Sirijus (Veliki pas), Kanopus (Pramac), Alfa Kentauri (Kentaur) i Arkturus (Volar) imaju negativne magnitude. Sirijusova je -1,4. Na toj istoj tablici Sunčeva magnituda iznosi -27.
Danas je moguće izmeriti magnitudu zvezde veoma tačno i najveći teleskopi beleže i veoma bleda nebeska tela magnitude manje od plus 20. Al-Sufi je morao da se osloni samo na svoje znanje i oči, ali se, uprkos tome, većina njegovih rezultata prilično podudara s današnjim. S druge strane, postoje zanimljive razlike.
Zvezdu alhenu iz sazvežđa Blizanaca Al-Sufi je zapisao kao zvezdu magnitude 3, a ona je u sadašnjim tablicama sjajnija od magnitude 2. Postoje i drugi slučajevi zvezda koje su tokom vremena postale sjajnije ili bleđe. Teško je reći da li su ove promene stvarne ili su Al-Sufi i drugi stari posmatrači pogrešili. Činjenica je da neke zvezde menjaju sjaj (jer nam se približavaju ili udaljavaju), pa Al-Sufija ne smemo optuživati za nepreciznost.
Arapi se nisu ograničili na merenje položaja i sjaja zvezda, već su posmatrali i druge nebeske pojave i bili veoma zainteresovani za eklipse, odnosno pomračenja. Proučavali su i kretanje Meseca i golim okom vidljivih planeta što znači zaključno sa Saturnom.
S tim u vezi treba pomenuti kralja Alfonsa X od Kastilje koji je u Toledo u Španiji doveo mnoge jevrejske i arapske astronome i zaslužan je za objavljivanje čuvenih Tablica Alfonsina koje sadrže podatke o položajima planeta i predviđanjima pomračenja i koje su u celoj Evropi bile u upotrebi sledećih 300 godina.

Mongolski sultan Ulag Beg, unuk velikog osvajača Tamerlana, takođe ima mesto u istoriji astronomije. On je u svojoj prestonici Samarkandu sagradio prekrasnu zvezdarnicu i opremio je najboljim instrumentima iz tog vremena. Na svoju nesreću, sultan je slepo verovao u astrološka predskazanja i to ga je koštalo glave.
On je astrolozima dao da naprave horoskop svog najstarijeg sina i naslednika Abdalatifa i iz njega sa užasom saznao da je mladiću suđeno da ubije oca. Ulug Beg je sina oterao u progonstvo. Mladi Abdalatif nije imao nameru nikome da prepusti presto na koji je imao nasledno pravo najstarijeg, okupio je pobunjenike i saveznike i na kraju zaista ubio Ulug Bega i sâm postao sultan.
Ubistvom Ulug Bega stavljena je tačka na arapsku astronomsku školu. U to vreme se, srećom, stara želja za znanjem ponovo rodila u Evropi i počele su da niču astronomske opservatorije. Prvu je u nemačkom gradu Nirnbergu osnovao Johan Miler, poznatiji pod imenom Regiomontanus. On je, zajedno sa svojim učiteljem Georgom fon Pojerbahom, preispitao stare Tablice Alfonsine.
Posle Pojerbahove smrti Regiomontanus se pridružio svom učeniku Bernardu Valteru u uvođenju novih, boljih metoda posmatranja neba. Imao je i svoju štampariju i redovno je objavljivao astronomske podatke do kojih je dolazio da bi i drugima bili od koristi. Tako je radio do smrti 1476.
Ovde mora da se spomene i svestrani genije Leonardo da Vinči koji je živeo od 1452-1519. godine. Leonardo jeste jedan od najvećih slikara svih vremena, ali je bio i sjajan naučnik. Mada se nije nešto posebno bavio astronomijom, on je napravio otkriće koje je razjasnilo prastaru zagonetku u vezi s Mesecom.
Uzrok Mesečevih mena ili prividnih promena oblika svakoga meseca nije bio nimalo tajanstven. Tajna je bila neobjašnjiva pojava: slab sjaj Mesečevog "tamnog" ostatka kada se on na nebu vidi kao srp. Leonardo je prvi shvatio da je to svetlost koja se od Zemlje odbija na Mesec. Ta Zemljina svetlost vidi sse gotovo uvek kada Mesečev srp nije s vedrog, tamnog neba.

Sav taj rad raznih ljudi i naučnika u gotovo svim zemljama Evrope svedoči da se astronomija zaista "probudila". Zvezdani katalog je, na primer, poboljšan i obogaćen, a pažljiva posmatranja omogućila su astronomima da položaje tada poznatih planeta predskažu godinama unapred. Teleskop još nije postojao.
Osnovna smetnja pravom napretku astronomije i dalje je bila pogrešna teorija da Zemlja nepomično stoji u središtu vasione dok se sva ostala nebeska tela okreću oko nje po savršeno kružnim putanjama. Astronomi su se i dalje radije držali Ptolomeja nego Aristarha i zbog toga su im predstave o ustrojstvu vasione bile skroz pogrešne.
Na prste su se mogli izbrojati astronomi koji su posumnjali u Ptolomejevu geocentričnu teoriju. Među takvima ističe se Nikolaus Krebs, sin bogatog nemačkog vlasnika vinograda, koji je živeo od 1401. 1464. godine. On nije imao srećno detinjstvo i, čim je stasao, pobegao je od kuće. Studirao je najpre u čuvenom Hajdelbergu u Nemačkoj, zatim u Italiji i postao poznati matematičar i naučnik.
Stupio je u Crkvu i dogurao do visokog kardinalskog položaja. Njega često pominju kao "Nikolas iz Kuse" jer je rođen u Kuesu na reci Mozelu. Krebs je požurivao promenu julijanskog kalendara, a u čuvenom delu "De Docta Ignorantia" pretpostavio je da, na kraju krajeva, Zemlja možda i ne stoji mirno u centru vasione.
Malo je astronoma koji su u to vreme na njegovo delo obratili pažnju i samo pola veka posle njegoe smrti ništa se više nije čulo o njegovoj smeloj teoriji" Zemlje koja se kreće".
Sledeći korak - shvatanje da naš svet i nije neko posebno važno nebesko telo – čovečanstvu je pao veoma teško. Ono je tu istinu posle grdnih peripetija moralo da proguta i da taj džinovski korak najzad napravi.

[iz "Politikinog zabavnika" #2310/1996]