Timbuktu – Tajna zabranjenog grada

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

U rodnom Mozeu na jugu Francuske zvali su ga Robinzon. Znao je napamet roman "Robinzon Kruso", a istoriju i geografiju gutao iz pozajmljenih knjiga. Bio je siroče robijaša i pralje. Rastao je kod bake i ujaka i bio opsednut snovima o dalekim zemljama.
Sa šesnaest godina i šezdeset franaka u džepu prvi put je ostavio kuću i zaposlio se kao mali na brodu "La Loar", koji je plovio u Afriku. Nije ga zanimalo ide li lađa za sever, jug, istok ili zapad, važno je bilo samo da bude Afrika, malo ispitan kontinent, zlatan rudnik za rođene istraživače.

Biser Sahare

U to vreme tajna zvana Timbuktu opsedala je učene glave Evrope i raspaljivala maštu običnog naroda. Pustinjski grad bio je obavijen uzbudljivom maglovitom legendom čiji su se koreni gubili u prohujalim vekovima. Istina, Timbuktu je nekada bio poznat kao bogat majdan zlata i soli i obeležen je, zahvaljujući španskim Arapima Mavarima, na jednoj mapi iz 1373. godine. Grad je dvadeset godina pre toga posetio i opisao čuveni putnik Ibn Batuta, ali je priča vremenom pala u zaborav.
Benedeto Dei, trgovac iz Firence, boravio je u Timbuktu 1470. i ispričao (što je pedantno zabeleženo) da se u tom gradu izgubljenom u pustinji mogu kupiti najfinije tkanine načinjene u Lombardiji na severu Italije! Ovo je zvučalo savršeno fantastično, ali je bila sušta istina. Carstvo Songoi pod vlašću cara Askija bilo je u to doba na vrhuncu moći, a Timbuktu u punom sjaju. Njegov univerzitet Sankore postao je tada centar islamske kulture zapadnog Sudana.
U XVI veku arapski geograf Mohamed al-Vasan je napisao "... grad je pun trgovaca, umetnika, žuborećih fontana; tržnice stokom i žitaricama. Car putuje na velikim kamilama u pratnji tri hiljade naoružanih konjanika. U Timbuktu žive mudraci i naučnici kojima car plaća samo da bi se bavili naukom. Tamo ima džamija zlatnih tornjeva, biblioteka krcatih rukopisima koji vrede mnogo novaca..."
Tkanine iz Lombardije i bogate biblioteke u srcu pustinje! Evropa iz XVIII veka, koja se prisetila starih zapisa, bila je fascinirana. Koliko li se tek grad obogatio od XVI stoleća do danas – mislili su pothranjivani svakodnevnim novinskim časopisima o "biseru Sahare". A kao glavni dokaz o bogatstvu Timbuktua uzimali su činjenicu da su ga Arapi ljubomorno čuvali: nisu dozvolili nijednom belom čoveku da mu priđe i iznese živu glavu na ramenima.
Kaje je odlučio da osvoji ovaj grad iz "Hiljadu i jedne noći" pa makar ga koštalo života. Groznica zvana Timbuktu nadjačala je tropsku groznicu i nedostatak novca i veza koje bi pomogle da se poduhvat finansira iz državne blagajne.
Siromašan, nedovoljno obrazovan, nežne telesne građe i zdravlja, povučen i skroman, Rene Kaje mogao je da računa isključivo na svoju nepokolebljivu volju, osobinu za istraživača važniju od svih svetskih dobara. Volja mu je došapnula i način.

Pretvorio se u Arapina

Znajući da je Timbuktu zatvoren za bele ljude Kaje je odlučio da se pretvori u Arapina! Odenuo se u dželabu kao oni, počeo da živi s njima, naučio njihov jezik i pismo, a svetu islamsku knjigu Kuran napamet. Na vrelom afričkom suncu lice i ruke ubrzo su mu dobili bronzanu boju, a ostalo je bilo skriveno dželabom, velikim ogrtačem od platna u koji se stanovnici žarke Afrike umotavaju da bi se zaštitili od nesnosne toplote. Kaje je imao i spremnu priču: bio je Egipćanin koga su kao dečačića Napoleonovi vojnici zarobili i odveli u Francusku. Uspeo je da pobegne i domogne se Afrike, a jedina želja mu je da se vrati u rodni Egipat.
U međuvremenu je, potajno od Arapa, pokušavao da dobije novčanu pomoć od raznih francuskih predstavništava u Africi. Kucao je na mnoga vrata i najzad je od engleskog (!) konzula u Siera Leoneu dobio dve hiljade franaka. Sa tim novcem stigao je donjim tokom reke Nunes u Kakondi i čekao povoljnu priliku.
Istraživačku groznicu koja mu nije davala mira pojačalo je pismo od sestre sa novinskim isečkom: Grancusko geografsko društvo odredilo je nagradu od 10.000 franaka belcu koji prvi stigne u Timbuktu i odane se vrati s verodostojnim informacijama.
Nešto uz pomoć novca, nešto pomoću tužne priče o ugrabljenom siročetu Kaje je uspeo da se priključi karavanu za Kambaju u unutrašnjosti Afrike. Pošli su 19. aprila 1827. i izgledalo je da upornost, beskrajno strpljenje, žrtve i volja mladog Francuza počinju da daju prve plodove. Krenuo je pun oduševljenja i nade koja je rasla što se karavan bližio pustinji. Niko nije sumnjao, niti smeo da posumnja, da mršav ćutljiv čovek koji korača ispred kamile umotan do očiju u dželabu nije Egipćanin.
Kaje je ubrzo osetio da nije dovoljno spreman za naporan put. Teškom mukom držao je korak sa saputnicima kjoi su hodali od rane zore do kasnog popodneva kad je pustinjsku jaru smenjivala strašna hladnoća. Kajeu se na jednom stopalu napravila ranica koja se u roku od tri dana pretvorila u prljavu otvorenu ranu punu peska i crva. Ako je želeo, a želeo je, da nastavi put, morao je da hrama pridržavajući se za kamilu i često zaostajući za karavanom.
U oazama, gde su se odmarali, mladić je na listu sakrivenom u Kuranu na brzinu beležio svoja zapažanja. Na pitanja šta piše odgovarao je: - Prevodim prorokove reči na jezik nevernika. Ove zabeleške s obiljem skraćenica kasnije su jedva dešifrovane.

Kost i koža

U Kambaji, gde su se obreli 10. V, Kaje je zalečio ranu, a zatim ponovo krenuo pokušavajući da pronađe Niger, veliku neispitanu reku za koju se znalo da protiče kroz Timbuktu. Mladi istraživač pun nade vukao se prema Nigeru putevima kojima su išli karavani. bio je kost i koža umotana u krpe nekadašnje dželabe.
Užas ga je uhvatio tek kada je na telu primetio velike tamne mrlje ispod kojih se raspadala koža. Dobio je skorbut. "Desni i nepca mi se raspadaju, kosti se otkidaju, zubi mi se više ne drže, trpim užasne muke. Sudeći po bolovima u glavi, izgleda da mi je zahvaćen i mozak", ostalo je zabeleženo Kajevom rukom. Tada je prvi put izgubio samopouzdanje i, kako je zapisao, usredno molio Boga da ga uzme sebi. bog nije uslišio molitve očajnika, a Kaje se, na svoju sreću, pridružio repu karavana s kojim je 11. juna stigao u ubogo naselje Kurusa na obali Nigera. Za Arape "gost je dar od boga". U ime Kurana koji je znao napamet Kaje je primljen, nahranjen i lečen. Čim je otvorio oči dolazeći svesti, pogled mu je odlutao prema istočnom horizontu iza koga je ležao Timbuktu, začarani pustinjski grad. Šest meseci ostao je kod plemena koje mu je pružilo utočište, sve dok nije ponovo bio u stanju da korača. Počela je nova 1828. godina kada je našao mesto na lađi koja se spuštala niz Niger. Sredinom marta stigao je u Džene. Odmah iza peščanih dina i golih crvenkastih planina ležao je san – Timbuktu!

Mesto gde se sreću kamile i čamci

20. IV 1828. tačno godinu dana od polaska na put Kaje se obreo u Kabri, luci Timbuktua na jednoj od pritoka nigera. Dočekali su ga robovi Sidi Abadalahi Šebira, guvernera Timbuktua, kome ga je preporučio guverner Džene. Srdačna dobrodošlica obećavala je ushe. U Timbuktuu je saznao da se, dve godine ranije, jedno "neverničko pseto" usudilo da uđe u grad i da je, naravno, odmah ubijen.
"Neverničko pseto" bio je hrabri škotski istraživač Aleksander Gordon Leng, belac koji je kročio u Timbuktu i bio smaknut u času trijumfa. Ova događaj je rastužio Kajea, ako ga nije prestrašio – Leng je mrtav, ali on je živ i sada je njegova dužnost da Evropi i svetu otkrije tajnu Timbuktua!
Kaje je u Timbuktuu proveo besanu prvu noć. Od silnog uzbuđenja nije mogao da spava, ali do njegovih ušiju nije dopirao ni žubor fontana ni šuštanje lišća raskošnih krošnji o kojima je čitao. Vladala je pustinjska tišina, katkad prekinuta otegnutom pesmom beduina. Jedva je čekao da svane da bi razgledao palate, džamije, biblioteke, bogate tržnice...
Evo njegovog prvog utiska: "Video sam kuće od blata i pesak, pesak, dokle god doseže pogled samo pesak. Pustinjska obamrlost i tuga carevale su sirotinjskim ulicama Timbuktua. Nije se čuo ni cvrkut ptica."
Kaje nije poverovao sopstvenim očima. Ne, to nije mogao biti Timbuktu, grad njegovih snova. Ošamućen stvarnošću popeo se na jedno golo brdo sa koga se ceo grad video kao na dlanu. Raskoši i sjaja o kojima je čitala i maštala Evropa nije bilo, ali je Kaje, posle prvog razočaranja, prevazišao snove i sagledao tragove nekadašnje slave.
Timbuktu je bio veliki grad u obliku trougla usred žarke pustinje. Poneka palma ili mimoza bacala je jadnu senku na male kuće sagrađene od gline ilicigle, ravnih terasastih krovova. Ostaci velike džamije, nekada podignute u centru grada, ležali su na zapadu, a minaret od pečene zemlje još je štrčao prema nebu. Kaje je video i Sidi Jahijevu i Sankoreovu džamiju.
Istraživač je shvatio da beda u kojoj je zatekao Timbuktu ne može da umanji ni nekadašnji sjaj grada ni veličinu njegovog, Kajevog, poduhvata. Lep ili ružan, blistav ili čemeran, to je ipak bio Timbuktu, mesto gde se "sreću kamile i čamci", "luka Sahare u Sudanu" ili tačnije "Sudanska luka u Sahari", i on se, kao pobednik, nalazio u njemu! Obuzet iznenadnim dubokim uzbuđenjem zabeležio je tog dnaa: "I posmatrajući usred pustinje taj tako veličanstven grad osetio sam se uzvišeno i nisam mogao da se nadivim snazi ljudi koji su ga stvorili..."
Samo jedna stvar o kojoj se pričalo po Evropi bila je sasvim tačna: Timbuktu je još uvek bio mesto ukrštanja brojnih trgovačkih karavana, naročito onih koji su pristizali s juga natovareni solju namenjenom najudaljenijim naseljima i oazama Sahare.

Konzul izljubio prosjaka

Petnaest dana proveo je Rene Kaje u Timbuktuu. Manuvši se legendi beležio je, u pravom stilu rođenih istraživača, gole činjenice: o klimi, reljefu, trgovini, stanovnicima i njihovim običajima. Napravio je i brojne skice trgova, ulica kuća.
Početkom maja 1828. rešio je da ide dalje smatrajući da je u Timbuktuu završio posao. Pošto se predstavljao kao Egipćanin koji žudi za rodnom grudom, palo mu je na um da se zaista i vrati kući, naravno u Francusku, ali idući na sever, preko Egipta. Na taj način sasvim bi utolio svoju istraživačku strast, bio bi prvi belac koji je prešao čitavu Saharu od juga do severa!
Priključio se velikom karavanu sa preko 1400 kamila koji je išao u Tafilelt na severu. Pred njim se nalazio težak i opasan put kroz nepregledni peščani okean, podvig ništa manji od osvajanja Timbuktua. Za vreme tog putovanja žeđ mu je bila najljući neprijatelj. Kao ubogi prosjak živeo je od milostinje trgovaca i kamilara, zza njega je bilo vode koliko da ne skapa.
Sedamdeset četiri dana vukao se Kaje kome, naravno, nije pripadala nijedna kamila, kroz beznadežni pesak boreći se da ostane na nogama. Od žeđi mu je oticao jezik, tresla ga je groznica i morio neprekidni suvi kašalj. Mada je po godinama bio mlad, telo mu se topilo. Nije slabila jedino njegova čelična volja, pronalazio je snage da vodi dnevnik, pravi skice, beleži sve što mu se činilo iole značajno.
Četrnaestog avgusta stigao je u Marokanski grad Fes, a odatle u Rabat. U prevelikoj želji da što pre saopšti svetu istinu o Timbuktuu i Sahari nije mu ni palo na pamet da se pogleda u ogledalo pre nego što je zakucao na vrata Francuskog konzula u Tangeru.
Konzul Delaport, slučajno član Francuskog geografskog društva, nije oklevao da, prvi od svih Francuza, prihvati i izljubi dvadeset devetogodišnjeg starca u prosjačkom ruhu koji je proslavio njihovu zajedničku otadžbinu.

Dve crne ploče

Kaje se 28. septembra sa palube broda "Ležer" zauvek oprostio od obale Afrike. Nekoliko dana potom iskrcao se u Tulonu.
Francuska ga je dočekala sa svim mogućim počastima. Uručena mu je i suma od 10.000 franaka, nagrada Geografskog društva prvom čoveku koji je otkrio tajnu Timbuktua. Zamoljen je da oddrži niz predavanja najučenijim geografima, biolozima, istoričarima.
Novac mu je omogućio da na miru sistematizuje svoje beleške i dnevnik i detaljno izradi skice napravljene na brzinu uz put. Dugo je Kajeova knjiga predstavljala dragocen priručnik za putnike po Africi i, na žalost, francuske kolonijalne vlasti u tim oblastima.
Rene Kaje se nastanio u ugodnoj maloj kući u mesto La Bader. Tu je živeo deset godina. Aprila 1838. tačno deset godina od ulaska u Timbuktu, Kaje je umro od tuberkuloze koju je navukao potucajući se po Africi: 4500 kilometara pešačenja pod najgorim mogućim uslovima ostavilo je traga.
Na kućici u Mozeu, gde je nekada čitao "Robinzona Krusoa", crna mermerna ploča podseća prolaznike na podvig robijaševog sina. Slična ploča nalazi se danas i u Timbuktuu koji pripada Republici Mali i koji je pod zaštitom Uneska.

[iz "Politikinog zabavnika" #1541/1981]

Džamija Sankore:

Kajeova tabla u Timbuktuu:

Nemačka mapa Timbuktua: