Manfred fon Rihthofen - Crveni baron

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Bilo je hladno 23. XI 1916. i blaga izmaglica obavijala je nemačke dvokrilce "Albatros D II" koji su uzletali u uobičajenu patrolu. Među njima bio je jedan sa crveno obojenim repom i delovima krila, za čijom je komandom sedeo tada mladi Manfred fon Rihthofen, željan slave, kasnije poznatiji pod nadimkom Crveni Baron.
Za to vreme, skriven oblacima, deo 24. eskadrona Kraljevskih letećih odreda leteo je po nemačkoj teritoriji. Komandir grupe bio je tada jedan od najpoznatijih savezničkih pilota major Džordž Houker, nosilac visokog odlikovanja Viktorijinog krsta. Kada su četiri saveznika aviona "DH-2" neopaženo prešla liniju fronta, Houker je, verovatno zbog upadljive boje, izabrao baš Rihthofenov dvokrilac za svoju metu. Koristeći iznenađenje i protivnikovo neiskustvo, Houker
je lako zašao za rep Rihthofenovoj letelici. Ispalio je rafal i promašio jer je upadljivi "albatros" naglo skrenuo ulevo. Houker je pošao za njim ne bi li zadržao bolji položaj za napad. Primetivši to, Rihthofen je nastavio da se okreće u spirali. Houker ga je i dalje pratio.
Tako je počela čuvena jurnjava u krug u kojoj su se avioni sa visine od oko 3000 metara u spirali spustili do krošnji drveća. Dok su se dva aviona jurila, ostali iz Houkerove patrole bili su ili srušeni ili su se, usled kvarova, vratili u bazu. Rihthofen je uspeo da zađe Houkeru iza leđa iskoristivši paljbu sa zemlje i blizinu krošnji. Ne opalivši na vreme proćerdao je prednost jer je Houker izveo nekoliko lupinga, koje Rihthofen nije mogao da isprati, i ponovo došao u povoljniji položaj za napad. Houkerovi meci prozujali su tik uz Rihthofena. Propustivši i tu priliku, a već u ozbiljnoj opasnosti da bude oboren ili primoran na predaju zbog paljbe sa zemlje, Houker se odlučio za bezglavi beg ka savezničkim položajima. Crveni Baron dao se u poteru.
Houker je pokušavao da, leteći cik-cak u punoj brzini izbegne paljbu. Skoro da je i uspeo pošto se mitraljez na Rihthofenovom avionu posle prvog rafala zaglavio, a saveznički rovovi već su bili na vidiku. Pomislio je: konačno će se izvući iz ove borbe pune preokreta ratne sreće i neverovatnih lupinga. Meci iz mitraljeza, koji je Rihthofen uspeo da popravi, ponovo ga pogodiše. Njegov "DH-2" na trenutak se uspravio, a onda krenuo u sunovrat. Pao je samo pedesetak metara od nemačkih rovova.
Bila je to Rihthofenova jedanaesta potvrđena pobeda i još jedan pehar od srebra kojima je Baron obeležavao uspehe. Iz ove bitke doneo je još jedan trofej: Houkerov mitraljez marke "Luis" koji je okačio iznad svojih vrata. U znak počasti poginulom pilotu.

Konjanik u avionu

Narednih meseci Rihthofen je nizao pobede koje su ga proslavile kao asa nad asovima, pilota koga su se plašili i koga su poštovali, ličnost zagonetnu kako za neprijatelja, tako i za prijatelja. U njegovom liku ogledala se priroda rata u vazduhu koji se tada vodio, surovog, ali sa ostacima viteštva i poštovanja protivnika i njegove hrabrosti.
Rođen kao najstariji od tri sina, 2. V 1892. godine, Manfred fon Rihthofen bio je predodređen da postane vojnik. Sa jedanaest godina, po želji svoga oca, pruskog plemića, čija je vojna karijera prekinuta zbog lošeg zdravlja, mladi Manfred upisan je u vojnu školu u Valštatu. Tamo je, iako odličan sportista, zaostajao u školi učeći tek toliko da se provuče na ispitima.
Šest godina kasnije pohađao je Kraljevsku vojnu akademiju gde se mnogo bolje prilagodio. U to vreme želeo je da postane konjanik. Napredujući u školi, uskoro je došao u priliku da postane član Prvog ulanskog puka kajzera Aleksandra III, a sledeće godine i poručnik. Rihthofenov sportski duh dolazio je do izražaja u raznim nadmetanjima u kojima je zastupao svoj puk, a čije će mu boje kasnije biti nadahnuće za farbanje aviona u crveno. Dok se još bavio preskakanjem prepona na sportskim takmičenjima, u Evropi je izbio I sv. rat. Bila je 1914. godina. Kako je rat počeo da se zahuktava, linije fronta su se ustalile i svaka strana je ukopala svoje rovove. Tako je konjica postala beskorisna osim za prenošenje poruka. Kurirski zadaci Rihthofenu nisu bili dovoljni i zatražio je premeštaj u avijaciju koja mu se činila pogodnom za dokazivanje i koja je bila elitni rod.
Željan dokazivanja, Rihthofen nije mogao da čeka tri meseca obavezne obuke za pilota lovačkih aviona, pa se prijavio za pilota izviđačkog aviona gde je obuka trajala samo četiri nedelje. Tako je počeo karijeru snimajući iz vazduha položaje ruskih trupa na Istočnom frontu.
Nekoliko meseci kasnije premešten je na Zapadni front, u Belgiju, kao kopilot bombardera. Sve zagrejaniji za rat i shvatajući ga kao sprot, Rihthofen uživa u bombardovanju protivničkih ciljeva. U jednoj akciji toliko je želeo da vidi štetu koje izazivaju bombe da je, pokazujući rukom pilotu da nadleti izbombardovano mesto, izgubio vrh prsta zakačivši njime propeler aviona.
U septembru 1915. i dalje usijane glave, Rihthofen je želeo da se okuša u neposrednom okršaju i tada se prvi put suočava sa protivnikom u vazduhu. Prvi okršaj bio je samo razmena vatre između kopilota dva aviona. Drugi se završio tako što je francuski avion srušen mecima koje je Rihthofen ispalio. Pogođeni avion srušio se na prostor koji su držali saveznici, pa je Rihthofen, ne mogavši da dokaže pobedu ostao bez priznanja. Postajao je sve nestrpljiviji. Posle juna 1915. jednokrilac "foker ajndker" važio je kao najbolji avion na evropskim ratištima, pre svega zahvaljujući usklađenosti rada propelera i mitraljeza. Tako je moglo da se puca kroz luk propelera, a da se ne ošteti, a pilot je postao osoba koja sa lakoćom može i da pilotira i da puca.
Rihthofen je sve više želeo da počne i sâm da pilotira, pa se prijavio u školu za pilote u Dobericu. Kada se vratio u svoju jedinicu kao pilot, dobio je ne jednokrilni "foker" iz koga je pilot pucao nego "albatros" čiji je tadašnji model imao sedište i za mitraljesca. Rihthofen se dosetio i postavio mitraljez na gornje krilo ovog dvokrilca. Tako opremljen već se izdvajao od ostalih pilota.

Rodio se as

Vraćajući se sa odsustva, Osvald Belke, nemački pilot broj jedan u to vreme, u vozu je sreo plavokosog mladića čije su svetloplave oči doible čudan sjaj kada je govorio o letenju. Mladić je sa velikim oduševljenjem izlagao svoje planove saputniku kome nije znao ni ime. Belke se samo smeškao pred tom bujicom reči i optimizma. Mladić se zvao Manfred fon Rihthofen. Kada je čuo Belkeovo ime, zanemeo je. Belke mu je ponudio mesto u novoj eksadrili koju je sâm skupljao. Oduševljeni Manfred je prihvatio.
Prvog septembra 1916. javio se na dužnost. U druženju sa Belkeom, ne samo odličnim pilotom već i čovekom koji je širio pun sjaj viteštva u borbi, Rihthofen je promenio svoj odnos prema protivniku. Više nije bio samo neobuzdani mladić. Polako je postajao vitez u vazduhu, lik kao iz nekog vremena koje je prošlo, a možda nikada nije ni postojalo.
Od 1. do 16. IX nova eskadrila pod nazivom "Jasta 2" čekala je da dobije nove, usavršene avione sa dva mitraljeza. Za to vreme Belke je užurbano pripremao svoje nove pilote. Dan nakon što su avioni stigli Manfred fon Rihthofen, sada već mnogo sigurniji u vožnji, ostvario je svoju prvu potvrđenu pobedu. U želji da je uveliča, poput lovca koji sakuplja trofeje, počeo je da naručuje srebrne pehare sa ugraviranim imenom. Za mesec dana sakupio je prvih pet trofeja i tako se uvrstiou bolje nemačke pilote.
Kako je vreme prolazilo, "Jasta 2" postala je najbolja eskadrila, ali njen sastav polako se smanjivao. Neki su poginuli u akciji, drugi su doživeli slom živaca. Najteži udarac došao je kada je dva dana nakon što je izvojevao svoju četrdesetu pobedu nesrećno poginuo Osvald Belke.
Belkeovom smrću i pre toga smrću Maksa Imelmana, Nemačka je izgubila najbolje vazduhoplovne asove. Kako je Rihthofen uvećavao broj pobeda, nadređeni su u njemu videli naslednika. Sve lakše su mu priznavali pobede za koje nije bilo nikakvog dokaza osim njegove reči.
Negde u to vreme Rihthofen počinje da delove svoga dvokrilca boji u crveno. Dvokrilac koji je vozio postao je noćna mora protivnika. Posle pobede nad majorom Houkerom dobija najviše nemačko odlikovanje "Plavog Maksa" i za "Crvenog Barona" već svi znaju. Nemačka propaganda koristi njegovo ime da bi podigla moral trupama, njegov lik štampa se na razglednicama.
Zbog svega toga Rihthofena postavljaju za komandira eksadrile "Jasta 11". Bila je to jedinica potpuno različita od "Jaste 2", kojoj je do tada pripadao. Do Rihthofenovog dolaska "Jasta 11" bila je najgora eskadrila, bez i jedne pobede.

Leteći cirkus

Prvih dana dvanaestorica mladića koji su sačinjavali "Jastu 11" sa podozrenjem je gledalo na izvikanog pilota sa crvenim avionom. Ali, već 23. I Rihthofen obara pvir avion u istoriji ove eskadrile. Svoju energiju i sportski duh uspeva da prenese podređenima i oni se polako privikavaju na neobičnog komandira koji leti na crvenom dvokrilcu "Albatros D III".
Mart i april 1917. prošli su u znaku velikih borbi u kojima je Nemačka imala tri puta manje aviona. Ipak, rivalstvo između "Jaste 11" i "Jaste 2" rasko je kako su se piloti "Jaste 11" popravljali i bivali sve uspešniji, vođeni Rihthofenom koji je sâm, oborivši još 31 saveznički avion, oborio i Belkeov rekord. Piloti "Jaste 11" dočekali su jednog jutra Rihthofena sa avionima obojenim u najrazličitije boje. Bio je to dan kada su dvanaestorica pilota Rihthofena proglasili za svog idola. "Leteći cirkus" kako su saveznici nazvali "Jastu 11" zbog upadljivih boja aviona, izvojevao je do maja iste godine preko 100 pobeda. Za to vreme i Manfredov brat Lotar priključio se avijaciji i ostvario oko 20 pobeda.
Sa uspesima je dolazila slava. Gotovo sve novine pisale su neverovatne priče o "Crvenom Baronu", dolazile su gomile pisama – uglavnom od žena očaranih pustolovom plemićkog porekla i uglađenog ponašanja. "Leteći cirkus" izgledao je nepobediv. Sa slavom je, međutim, dolazila i zavist drugih eskadrila.
U retkim odsustvima sa fronta Rihthofen je svoju ljubav prema trofejima utaživao lovom. Za vreme tih odmora sastajao se sa nemačkim carem koji ga je odlikovao titulom "viteza", a u međuvremenu je postao komandant jedinice sastavljene od "Jaste" 4, 5, 10 i 11.
Šestog jula Rihthofen je bio najbliži smrti. Metak ga je okrznuo ostavljajući ožiljak na njegovoj glavi. tom prilikom doživeo je kratkotrajno slepilo protiv koga je tokom vožnje pokušao da se bori tako što je gledao u sunce skinuvši naočare.
Rihthofenova 60. pobeda 1. IX 1917. ujedno je i poslednja njegova poeda obeležena srebrnim peharom. Posle povrede kojuu je preživeo ni novi avion ni nove pobede nisu pomogle da se u njemu probudi ona želja za bitkom koja ga je do tada držala. Šestog septembra uzima odmor i vraća se tek 23. oktobra nakon što je završio pisanje svoje autobiografije.
U nedelju 21. IV 1918. poslednji put je uzleteo sa svojim crvenim trokrilcem. Oko 10:30 posle napada sa zemlje patrola koju je predvodio Manfred fon Rihthofen pojurila je dva australijska "RE 8". Presrelo ih je nekoliko kanadskih "Sopvič Kamelsa". Na samom repu kanadske grupe aviona nalazio se novajlija poručnik Filfred Mej. Bio je to njegov prvi borbeni let, pa je trebalo da se drži po strani. Ipak, kada je crveni trokrilac proleteo ispred njega, nije mogao da se uzdrži – pripucao je. Mitraljez mu se zaglavio pošto je, neiskusan kakav je bio, ispucao suviše dug rafal. Onda se, uplašivši se, dao u bezglavi beg. Rihthofen je krenuo za njim. Artur Braun, vođa patrole, primetio je svog druga u bezizlaznoj situaciji i požurio da mu pomogne. Mej je u panici pokušavao na sve moguće načine da se izvuče.
Prilazeći otpozadi, Braun je ispalio nekoliko rafala na Rihthofena. Obično nepogrešivi Rihthofen napravio je grešku: suviše dugo i suviše nisko pratio je protivnika. Potera je prošal iznad položaja australijske artiljerije. Sa zemlje je počela besomučna paljba.
Rihthofen je tada pogođen, ali rasprava ko ga je pogodio niakd nije okončana. Svejedno, Rihthofen je, smrtno ranjen, strgao naočare, otvorio usta i survao se na zemlju. Bilo je 10:50.
Sutradan, 22. IV, na malom groblju u Beranglesu uz sve vojne počasti i plotune iz pušaka australijskih pilota sahranjen je Manfred fon Rihthofen. Ostali piloti položili su na njegov grob vence i krst u obliku propelera.

[iz "Politikinog zabavnika" #2306/1996]