Škotska - Hajlendski susreti

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Kažu da nema živopisnijih i zanimljivijih sportskih igara od škotskih Hajlendskih susreta u kojima su podjednako bitni snaga, veština i – gracioznost. One vode poreklo od jednog događaja vezanog za škotskog kralja Malkolma III. Kako se pripoveda, kralj je, da bi sebi odabrao brzog i pouzdanog pismonošu, organizovao trku u gradiću Brejmaru gde je, u obližnjim lovištima, često i rado boravio. Pobednika je čekalo mesto u kraljevoj službi kao i pozamašna vreća zlatnika. Trku su vodila tri brata Mek Gregor, ali je prvi stigao najmlađi od njih. Bila je to prva od bezbroj trka koje su kasnije vekovima organizovane u ovom kraju Škotske.
Savremene Hajlendske sportske igre, obogaćene raznoraznim disciplinama od kojih su neke vrlo neobične, datiraju iz XIX veka, od dana kada je grupa Brejmarana priredila i izvela ceo program takmičenja da se sakupi novac za pomoć porodicama poginulih u bici kod Vaterloa.
Mnogi sportisti postali su slavni zahvaljujući ovim igrama, no nijedan se ne bi mogao uporediti sa čuvenim Donaldom Danijem koji je suvereno vladao na takmičenjima iz druge polovine XIX veka. Ovaj nepobedivi gorostas je osvojio oko 11.000 nagrada za pobede na Hajlendskim igrama, od toga 500 nagrada – samo za trčanje!
I danas Hajlendske sportske igre uključuju raznovrsna atletska takmičenja kao: trčanje, skokove u dalj, u vis i s motkom, bacanje kugle i kladiva, rvanje, potezanje konopca i, naravno, tradicionalno bacanje balvana.
"Kejber", kako nazivaju balvan omanjeg stabla tise koji se koristi u ovakvoj prilici, težak je 40-55kg, a dug 5,3 do 6,3 metara. Cilj je da se trupac baci u vis tako da napravi luk i pobije se u zemlju prednjim krajem, a zatim prevali pravo napred. Pri svemu ovome, držanje tela i lepota pokreta i te kako mogu da doprinesu pobedi.

Kad baca trupac takmičar ga prvo postavi uspravno i uravnoteži, držeći ga u visini struka. Zatim načini nekoliko koraka napred (ponekad se i zatrči da bi uhvatio zamah) trupca prislonjenog uz rame. Pobednik je takmičar sa najboljim stilom koji uz to baci trupac tako da padne vertikalno.
U Brejmaru posotji i jedan veliki kejber dugačak 7m i težak 104kg koji se baca samo u izuzetnim prilikama.
Učesnici su podeljeni po starosti. Deca, takođe, učestvuju u takmičenjima i shvataju ih vrlo ozbiljno.

Nijedne Hajlendske igre ne bi bile potpune bez nacionalnih gajdi – orkestri sve do mraka zabavljaju gledaoce. Gajdaši učestvuju i u takmičenju gde izvode dve vrste muzike: onu kojom se slave važni istorijski događaji, ali isto tako i tipične škotske narodne igre.
U jednoj zanimljivoj narodnoj igri mačevi se na zemlju ukrste pod pravim uglom, a igrači moraju igrati između njih, pazeći da ih ne pomere. Igra počinje sporo, a završava se u dvostruko bržem tempu.

Rvanje kamberlend-stilom je tradicionalna disciplina Hajlendskih susreta. Takmičari stanu jedan prema drugom, polože bradu na rame suparnika i obuhvate se rukama. Tada sudija daje znak za početak borbe u kojoj protivnici pokušavaju da jedan drugog obore na zemlju.

[iz "Politikinog zabavnika" #1342/1977]

Škotsko nacionalno odelo

Tartan je rukom tkano najfinije češljano sukno s naizmenično rapoređenim prugama šarene potke (osnove) tako da se dobija vunena tkanina s kvadratnim šarama u bojama koje se ponavljaju i smenjuju određenim redom.
Tkanje raznobojnih geometrijskih motiva ne može se pripisati samo jednom narodu ili zemlji tim pre što su kvadrati najjednostavniji ukrasi koji se u predivu mogu kombinovati na razboju. Ali, tartan je nešto sasvim drugo – ta reč isključivo označava raznobojno kariranu tkaninu za pravljenje najvažnijih delova odeće škotskih Hajlendera, stanovnika severnog brdovitog kraja ove zemlje.
Smatra se da je tartan veoma starog porekla, negde iz 1000. godine. Sve do XVI veka od njega se pravio takozvani pled, vrsta velikog šala ili pokrivača, koji se obavijao oko pasa, spuštao do visine kolena, odnosno dokolenica, i posuvraćao preko levog ramena.
U XVII veku je izvesni gospodin Robinson, vlasnik topionice, ovu tkaninu presekao napola da bi njegovim radnicima bila podnošljivija vrelina na poslu. Ovaj rez je opšte prihvaćen i tako je nastao kilt.
U to vreme tartani su bili prilično jednostavni, u dve do tri prirodne boje dobijene od biljaka koje su se mogle naći u okolini mesta gde se tkanina pravila. I to je delimično objašnjenje zbog čega je svaki klan imao svoje posebne šare.
Kako na keltskom jeziku "klan" znači "deca", proizilazi da je škotski klan označavao porodicu, a značenje se kasnije proširilo na sve one koji su priznavali autoritet jednog vođe. Vođa je, u stilu "zajedno smo jači", u članovima po mogućstvu što većeg klana imao na raspolaganju uvek spremnu vernu vojsku.
U to vreme se, ipak, ne može govoriti o tartanima karakterističnim za svaki klan već posebnim za pojedine oblasti. Stanovnici jednog istog kraja nosili su veoma slične tartane, a klanovi su se međusobno razlikovali po amblemima, nekom vrstom bedževa. Kilt je tada već bio simbol škotskog nacionalizma koji su koji su ugrožavali Englezi, njihovi susedi s Britanskih ostrva.
Posle velikog poraza škotskih pobunjenika kod Kalodena 1745. Englezi su rasturili klanove i parlamentarnim zakonima zabranili nošenje tartana u Škotskoj i to pod pretnjom strogih kazni. Ovi zakoni povučeni su 1782. godine.
Krajem XVIII i početkom XIX veka Škotska je ušla u veliku modu. Čuveni Volter Skot pisao je romane nadahnute škotskom srednjovekovnom istorijom. Kraljicu Viktoriju, koja je letovala pokraj reke Di, očarale su škotske prirodne lepote i tamo joj je, naravno o njenom trošku podignut zamak Balmoral koji koristi i sadašnja britanska kraljevska porodica.
Tradicija tartana doživela je procvat naročito zahvaljujući pronalasku veštačkih boja. Kraljica Viktorija naručila je za sebe i svoju mnogobrojnu porodicu tartan nazvan "Stjuart" koji nosi i porodica sadašnje britanske kraljice Elizabete II i ojim je ukrašen zamak Balmoral. Ali, njegove žive boje nisu za sve prilike.
Za najmoćnije klanove kreirani su tartani različitih namena i to menjanjem boje osnove: crna za žalost, bela za venčanja, crvena za večernje zabave, zelena i smeđa za lov...
Tartan je odavno popularan i u drugim zemljama i, s vremena na vreme, zavlada u svetu mode manija haljina, sukanja, kaputa od tartana koji mogu da se kupe i po fri-šopovima kod nas. Oni su, naravno, novokomponovani i uneli su priličnu pometnju u izvorne klanovske tartane koji se sada mogu videti, osim na originalnim Škotlanđanima, po muzejima i raznim katalozima.
Koliko su porodični tartani prirasli za srca Škotlanđana videlo se i kod nas za vreme II sv. rata. ser Ficroj MekLejn, koji je boravio u vojnoj misiji pri Vrhovnom štabu, doneo je u svojoj torbici kilt koji je u njegovoj porodici vekovima prelazio sa oca na sina. Kada ga je izvadio, ovaj prastari tartan izgledao je kao nov i tek ispeglan.
Škotlanđani, razume se, ne idu na posao odeveni u tartane, ali ih rado i često nose kad god je za njih prilika, naročito na svečanostima. Osim toga, postoje škotski vojni pukovi uniformisani u tradicionalnu odeću.

Delovi škotske nacionalne uniforme

Kilt: Suknja sa osnovnim dezenom od kvadrata od nekoliko centimetara i on se ponavlja do besvesti, bez ikakve izmene, na ogromnom pravougaonom tartanu. Za jedan kilt potrebno je 6,3 metara tkanine. U stvari, dužina tkanine zavisi od veličine šare: što je šara veća to su falte dublje i iziskuju više materijala. Kilt je dugačak tačno do kolena. danas može da se napravi po meri i u Edinburgu, od debljeg štofa, košta oko 300₤, a u londonu, od lakšeg vunenog materijala, oko 500₤.
Koporan: Kao vojnička kraća jakna nosi se uz kilt. Pravi se od sivog tvida s dugmadima od roga za dan, a od crnog vunenog štofa sa srebrnim dugmadima za večernje izlaske. Model za najsvečajnije prilike najčešće je od crnog velura i zakopčan do vrata, a uz njega ide kao sneg bela košulja sa žaboom i manžetnama od čipke.
Kravata: Uz dnevni tartan treba da bude što sličnijeg tona i šare dok uveče može da je zameni crna leptir-mašna.
Obuća: Za dan se obuva nešto slično nekadašnjim cipelama za golf, od crne kože i s velikim oputama koje se vezuju na čarapama (ispod polovine potkolenice) i podsećaju na stare sandale. Za veće obavezno crne kožne mokasine, čak i lakovane, s velikim srebrnim kopčama.
Čarape: Ranije su pravljene od tartana, ali ne u tonu s kiltom. Pri vrhu su podavrnute. Sada za dan preovlađuju jednobojne, zelene ili plave. Za veče i svečane prilike one su krem ili bele boje od tanke vune ili čiste svile.
Sporan: (škotski galski: sporran = torba) U početku je to bila torba za divljač ili barut. O prirodne je kože ili, za bogatije, od fokine kože. Najskupocenija verzija je od vizonovog krzna. Na prednjoj strani torbe vise tri do šest resa od crne kože ili srebra sa motivom.
Pribadača: Ne služi, kao što bi se pomislilo, za zatvaranje i držanje kilta nego je ukras i nosi amblem klana.
Pojas: Kada se nosi bez prsluka, veoma je širok, a kopča je ukrašena znakom klana ili motivom.
Bodež (sgian dubh): Uvučen u desnu čarapu kod kolena takozvani crni bodež, za lov kao i za rat, ima čelično sečivo, dršku od anobosa ili srebra (onda se ne zove "crni"), a u njegovom gornjem delu blista dragi kamen – topaz ili ametist.
Pled: To je šal ili pokrivač koji se nosi na ramenu. Dugačak je oko 180cm, od tartana za dan, a od skupocenog kašmira za veče. Pričvršćuje se brošen ukrašenim topazom ili ametistom.
Beretka: Od tvida, kao i koporan, i nose je samo vojnici škotskih pukova. Umesto nje zimi se nosi velika čupava šubara od medveđeg krzna.

[iz "Politikinog zabavnika" #2005/1990]