Domicijan

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Prvi deo svog života ambiciozni Domicijan proveo je u senci daleko omiljenijeg i zgodnijeg brata, Tita. Njegov otac Vespazijan oduvek je više voleo starijeg sina, a položaji koje je dodeljivao Domicijanu bili su iako dosta važni, ipak uvek daleko od onoga čemu se slave i moći željan Domicijan, sve do 81. godine, nadao.
Kada je u tridesetoj godini nasledio svoga brata i tako postao imperator, u njegovim rukama našla se najmoćnija imperija koju je svet do tada video. Sada je konačno mogao da naplati sve one godine zapostavljanja i potisnute gorčine koja se u njemu nakupila.
Jer, u početku se pokazao kao dobar vladar: gradio je puteve, forsirao poljoprivredu, osnivao biblioteke, pomagao književnike...
Začudo, narod ga je voleo. I sâm vešt borac, u gladijatorskim borbama i mnogobrojnim svečanostima koje je priređivao uživao je isto onoliko koliko i narod, ali ga je od samog početka vladavine rimski Senat dočekao s nepoverenjem. Za članove Senata on je bio skorojević koji za sobom nije imao ni jednu bitku dostojnu divljenja.
Domicijan im nije ostao dužan. Odluke Senata je zanemarivao, a uskoro je zaveo i takav teror da su preživeli članovi danonoćno strahovali za svoje živote.
Bio je lep i dobro građen, ali i isto toliko sujetan. Obožavao je pompu i raskoš i sebi sagradio ogromnu palatu u Rimu i raskošnu kuću van grada. Njegovo rasipništvo dostiglo je vrhunac kada je odlučio da napravi veštačko jezero koje je okružio gledalištem i na kome su se, njemu za zabavu, održavale prave pomorske bitke.
Sve ove skupe zabave poročnog imperatora neko je morao i da plati. Žrtve su bili bogati građani Rima koje je lažno optuživao za dela koja nisu počinili, a zatim im zbog toga oduzimao svu imovinu. Mnogi su platili i životima.
Ne mali udeo u odluci da započne kampanju protiv jednog od najžešćih germanskih plemena Čati, svakako je imala Domicijanova sujeta. Ratni pohod koji je otpočeo 83. godine imao je i valjane vojne razloge, jer je pleme čiji su hrabri ratnici duge kose i neobrijana lica sejali užas i među najhrabrijim rimskim vojnicima, već dugo prelazilo Rajnu pustošeći rimska utvrđenja na krajnjim granicama carstva i vršeći masakre trupa koje su u njima bile stacionirane.
Domicijan je odlučio da im dâ dobru lekciju. U želi da sakrije pravu svrhu svog pohoda, krenuo je iz Rima praćen samo jendom grupom svojih telohranitelja, navodno, "da bi izvršio cezus u Galiji", ali je zatim u Majncu sakupio još četiri legije vojske.

Zlatnici za vernost

Kampanja je trajala čitavih godinu dana. Za to vreme Domicijanove trupe gonile su nepokorna plemena ulazeći u manje okršaje sa njima, ali se nije odigrala nijedna odlučujuća bitka koju je imperator, željan vojničke slave, priželjkivao. Ipak su na kraju Germani poraženi, a on se, zadovoljan, sada mogao trijumfalno vratiti u Rim.
Iako je bilo manjih zavera protiv njega, nijedna od njih nije mogla ozbiljnije da ugrozi njegovu neprikosnovenu vlast. Da bi se obezbedio i stekao popularnost u masama, vojnicima je povećavao plate, a narod potkupljivao mnogim javnim zabavama koje je neprekidno organizovao. Sve svoje protivnike i neprijatelje proterao je iz Rima, a preostali nezadovoljnici živeli su stalno strahujući za svoj život.
A onda je 88. godine sumnjičavi Domicijan doživeo udarac od koga se nikada više nije oporavio i koji je samo još više podstakao njegovu okrutnost i samovolju.
U gornjim delovima današnje Nemačke vojskovođa pod imenom Antonije pobunio se, i sam se koristeći Domicijanovim metodama – ucenio je legije odbivši da im isporuči plate, a i dalje neprijateljski raspoloženo pleme Čati, koje je još pamtilo poraz, potkupio je zlatnicima.
Domicijan je odmah reagovao. Na njegovu sreću većina legija u Nemačkoj, Galiji i Španiji bile su mu odane. On je tu vernost, uostalom, skupo plaćao. Naredio je da se te snage suprotstave pobunjenicima, a zatim je i sâm odmah krenuo na mesto pobune. Pre nego što je stigao, ona je bila ugušena, a njen vođa ubijen.

Pod kišom noževa

Vratio se u Rim ogorčeniji i sumnjičaviji no što je ikada bio. Svuda oko sebe i u svakome ko bi mu se približio video je zaverenika. Najmio je uhode koji su mu neprekidno podnosili dokaze o stvarnim i izmišljenim zaverama čije je učesnike surovo ubijao. Okrutno se poigravajući svojim žrtvama, pozivao bi ih na večere koje su počinjale pričama i milosrđu, a završavale se hladnokrvno izrečenom smrtnom presudom.
Rimom je zavladao teror koga je bio pošteđen samo najprostiji puk. Niko više nije mogao da bude siguran za svoj život, pa čak i oni najneviniji strahovali su od Domicijanove podozrivosti. Žrtva nasilja bio je i njegov nećak dok je Senat sada bio primoran da osuđuje i svoje članove.
Takvo stanje ipak nije moglo da traje unedogled i konačno je 96. godine svirepi imperator i sâm postao žrtva zavere. Jedan od njegovih sobara sakrio je bodež u zavoje koje je omotao oko desne ruke pod izgovorom da je ranjen, a zatim je, posluživši se lukavstvom, uspeo da ga Domicijan primi u spavaćoj sobi gde je navodno trebalo da mu otkrije jednu veliku zaveru.
Čim se našao nasamo sa njim, sobar je isukao nož i divljački nasrnuo na imperatora koji je očajnički pokušavao da se dočepa noža koji mu je uvek ležao pod jastukom. Njegova ruka napipala je samo prazno uzglavlje. Zaverenici su ovoga puta sve predvideli. U sobu su zatim upali i drugi i tako je surovi imperator izdahnuo izboden kišom noževa koja se na njega sručila. U ovu zaveru bila je umešana i njegova rođena žena.
Ni jedna suza nije oplakala domicijana. Za sobom je ostavio isuviše mrtvih. Na zahtev Senata njegovo ime je izbrisano sa svih spomenika, a njegovi kipovi uništeni.

[iz "Politikinog zabavnika" #]