Spontano sagorevanje

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Drugog jula 1951. godine u američkom gradu Sent Piterzburgu na Floridi u stanu šezdesetosmogodišnje udovice Meri Rizer nađeni su njeni ugljenisani ostaci. Od žrtve je, s izuzetkom leve noge, ostala samo hrpa pepela, ali plamen pri tom gotovo nije ni dotakao nameštaj ili bilo koji drugi predmet u stanu.
Uprkos naporima policije, vatrogasaca, stručnjaka, osiguravajućeg društva, patologa i FBI, godinu dana posle nesreće Kes Berdžis, detektiv policije Sent Piterzburga, bio je prinuđen da dâ sledeću izjavu:
- Istraga nije utvrdila ništa što bi moglo da, van svake sumnje, ukaže na to šta se uistinu dogodilo. Slučaj ostaje otvoren.

Papuča od crnog satena

Sled događaja, inače, izgleda ovako. Meri Rizer je poslepodne 1. jula 1951. provela u kući svog sina. Rekla mu je kako će te večeri uzeti dve pilule za spavanje jer želi da se dobro odmori. U pola devet uveče, vratila se kući.
Poslednja osoba koja je Rizerovu videla živu bila je njena gazdarica Pensi Karpenter koja je oko devet sati nakratko porazgovarala sa svojom stanarkom. Ova je na sebi imala kućnu haljinu, spavaćicu i crne kućne papuče od satena. Sedela je udobno zavaljena u fotelji i pušila.
Kada se sutradan probudila u pet ujutru, Pensi Karpenter je osetila miris dima, ali se zbog toga nije preterano uzbudila jer se često dešavalo da se pumpa za vodu u garaži pregreje. Ustala je, isključila pumpu i vratila se u krevet. Sat kasnije digla se da uzme novine koje je raznosač ostavio pred vratima. Dim se više nije osećao.
U osam sati poštar je doneo telegram za Meri Rizer. Gospođa Karpenter je potpisala prijemnicu i krenula da ga preda stanarki. Uhvatila se za kvaku na vratima njenog stana i smesta povukla ruku. Kvaka je bila usijana. Uplašena, Karpenterova je počela da doziva upomoć. Čuli su je moleri koji su radili u susedstvu i smesta dotrčali. Jedan od njih je otvorio vrata. Zapahnuo ga je talas vrelog vazduha, ali je ipak ušao u stan. Zagledao je svaki kutak, ali nigde nije video Meri Rizer. U stanu je bilo nešto malo dima, ali, s izuzetkom plamena koji je zahvatio pregradu između kuhinje i dnevnog boravka, nigde nije bilo vatre.
Na mesto nesreće ubrzo su stigli vatrogasci koji su običnom ručnom pumpom ugasili plamen koji je zahvatio pregradu. Uviđaj je izvršio brigadir Grifit, a ono što je ustanovio bilo je do te mere zapanjujuće da mu se na trenutke činilo kako gubi razum.
Na sredini sobe jedan deo poda, kružnog oblika, prečnika oko metar i dvadeset centimetara, bio je potpuno ugljenisan. Unutar ovog kruga brigadir Grifit otkrio je stravične ostatke ljudskog tela: ugljenisanu jetru prilepljenu za komadić kičmenog stuba, minijaturnu lobanju, deo noge od kolena do stopala na kome se još nalazila papuča od crnog satena i gomila pepela.

Šta je otkrio FBI?

Uviđaj je zatim preuzeo istražni sudija Edvard Silk koji je proučio ostatke Meri Rizer i detaljno pregledao čitav stan. Mada ga je mnogo toga u ovom slučaju zbunjivalo, na kraju je zaključio kako je smrt izazvana nesrećnim slučajem. Pepeo, sićušna lobanja i noga sa satenskom papučom preneseni su ambulantnim kolima u mrtvačnicu gradske bolnice.
Otvorena je istraga u kojoj su učestvovali policija, vatrogasci, sudski veštaci i stručnjaci raznoraznih oblasti. Svi oni suočili su se sa istom neobjašnjivom činjenicom: da bi se ljudsko telo pretvorilo u pepeo, potrebna je izuzetno visoka temperatura, svakako ne ona koja se razvije pri "običnom" požaru. Kako je onda moguće da od Meri Rizer nije ostalo gotovo ništa a da, s izuzetkom pregrade i fotelje u kojoj je sedela, plamen nije zahvatio gotovo ništa drugo u stanu?
Slučaj je još više zapetljao niz u najmanju ruku neobičnih pojedinosti. Kao prvo, tavanica, zavese i zidovi sobe bili su prekriveni nekavim lepljivim i smrdljivim garom – ali samo na visini od preko 120cm. Ispod te visine na njima nije bilo nikakvih tragova vatre. Tapete u blizini fotelje neznatno su požutele, ali zato deo tepiha na kome je ona stajala ni na jednom mestu nije čak ni nagoreo.
Zidno ogledalo udaljeno 3,5m od mesta na kome su nađeni ostaci Meri Rizer je naprslo, verovatno od toplote. Plastični utičaki i prekidači za struju koji su se nalazili na visini većoj od 120cm su se istopili, ali osigurači i pored toga nisu iskočili, pa je u stanu i dalje bilo struje. Utikači bliže podu ostali su neoštećeni.
Kazaljke električnog budilnika priključenog na jedan od izgorelih utikača zaustavile su se na 4 časa i 20 minuta... Ali taj isti budilnik proradio je kada su ga priključili na jedan od neoštećenih utikača u sobi. Novine i časopisi na obližnjem stočiću, kao i lako zapaljivi mebl-štof i tapacirung na susednoj fotelji na razvlačenje takođe se nisu zapalili.
Suočena sa zagonetkom koju sama nikako nije bila u stanju da reši, policija Sent Piterzburga obratila se FBI za pomoć. Laboratorijskim ispitivanjem utvrđeno je da je telo žrtve sa početnih 79 spalo na manje od 5kg težine. U konačnom izveštaju FBI stajalo je kako požar nije izazvala nijedna poznata hemijska supstanca ili zapaljiva materija. Izveštaj se završavao zaključkom da je slučaj Meri Rizer "neobičan i neverovatan".

Tri zagonetke za profesora Krogmana

Istrazi povodom zagonetne smrti Meri Rizer priključio se, između ostalih, i poznati stručnjak za opekotine profesor Krogman koji je prvo odbacio pretpostavku da je vatru izazvala munja. U noći kada se nesreća dogodila na nebu iznad Sent Piterzburga nije bilo ni oblačka, a kamoli grmljavine.
Drugi mogući uzrok nesreće mogle su da budu pilule za spavanje koje je žrtva popila te večeri. Sasvim je moguće da su sedativi ošamutili Rizerovu i da zato nije primetila d ajoj je cigareta ispala na spavaćicu ili fotelju. Samo, ni u spavaćici ni u fotelji nije bilo dovoljno materijala za vatru čija bi temperatura bila dovoljno visoka da ljudsko telo pretvori u pepeo. Sva ispitivanja koja je profesor još ranije izveo na pacovima i leševima potvrđivala su isto: ljudske kosti pretvaraju se u pepeo tek na temperaturi višoj od 2000°C. A to je temperatura "pri kojoj bi se zapalilo, izgorelo, ugljenisalo i bilo uništeno sve što se nađe unutar jednog poprilično velikog prečnika udaljenosti".
Zagonetku za sebe predstavljala je sačuvana leva noga sa satenskom papučom. Tokom istrage ispostavilo se da je Meri Rizer imala običaj da ispruži levu nogu dok sedi jer joj je ova često trnula. Plamennije zahvatio ovaj deo tela bez sumnje zato što se našao izvan ovog tajanstvenog prečnika od 120cm unutar koga je ostatak Meri Rizer pretvoren u pepeo.
U obzir je uzeta i mogućnost da je požar izazvan kvarom na električnim instalacijama, ali u tom slučaju bi osigurači svakako poiskakali.
Najzad, razmotrene su i mogućnosti da se radi o ubistvu ili samoubistvu. Obe pretpostavke odbačene su u nedostatku motiva, ali i zato što je u oba slučaja ostajala ista nedoumica: kako je jedno ili drugo moglo "tehnički" da se izvede (odnosno, kako su ubica ili samoubica mogli da obezbede temperaturu od 2000°C kakva nastaje samo u hermetički zatvorenim pećima krematorijuma)?
Što se profesora Krogmana tiče, njega je, između ostalog, posebno zbunjivalo stanje u kome se nalazila lobanja žrtve. "... U slučajevima kada je telo ugljenisano ne dešava se da se glava smežura ili simetrično skupi do veličine višestruko manje od prirodne. Pod dejstvom toplote koja je dovoljna za uništenje mekih tkiva, lobanja eksplodira. Meni nisu poznati izuzeci ovog pravila. Nikada nisam video da se lobanja do te mere smanji niti imao slučaj da telo izgori na ovakav način."
Kao i drugi pre njega, na kraju je i profesor morao da prizna poraz. U izveštaju koji je podneo šefu policije Rajhartu napisao je: "Sto puta sam sebi postavljao pitanje kako je moguće da je Meri Rizer uništena tako temeljno da su nestale čak i kosti, a da su i pored toga predmeti u njenoj okolini ostali nedirnuti."
Slučaj Meri Rizer još je nerasvetljen.

Šta kaže nauka?

Ima onih koji veruju da je slučaj Meri Rizer školski primer takozvanog spontanog sagorevanja, pojave da se ljudsko telo zapali samo od sebe i izgori, a da pri tom nije došlo u dodir ni sa kakvim spoljašnjim izvorom toplote. Zvanična nauka odbacuje mogućnost ovakve prirodne pojave iz prostog razloga što joj nije poznat fiziološki proces kojim bi ona mogla da se objasni. Najmanje je jasno kako bi telo moglo samo od sebe da razvije temperaturu od preko 2000°C, koliko je potrebno da bi se pretvorilo u pepeo.
I pored toga, u poslednjih 400 godina zabeleženo je i potanko opisano preko 200 slučajeva spontanog sagorevanja koji su, pogotovu u novije vreme, često na posredan način potkrepljivani izjavama svedoka, sudskih veštaka i patologa. Mada čak ni oni koji veruju da je spontano sagorevanje moguće nemaju konačan odgovor na pitanje "kako?".
S tim u vezi iznete su brojne pretpostavke. Najčešće se navodi sledeće:
- crevni gasovi su zapaljivi;
- u leševima se stvara gas koji je zapaljiv;
- izvesni hemijski elementi i jedinjenja u dodiru s vazduhommogu da se zapale sami od sebe (to, primera radi, važi za fosfor koji je jedan od sastojaka ljudskog organizma);
- izvesne hemijske supstance koje su same po sebi bezopasne mogu u dodiru sa drugim da stvore eksplozivna jedinjenja;
- masti i ulja kojih u ljudskom organizmu ima u izobilju mogu, pod izvesnim uslovima, da se pretvore u prvoklasno gorivo;
- statički elektricitet stvara varnice koje, opet pod izvesnim uslovima, mogu da zapale ljudsko telo.
Pri vrhu top-liste mogućih uzročnika nalaze se još i loptaste munje, obične munje, ultrazvuci, laserski zraci, mikrotalasna zračenja i geomagnetna plima. Ni jedna od navedenih pretpostavki, međutim, ne nudi objašnjenje kako deluju ove pojave.
U moru protivteza vredi zabeležiti onu po kojoj je neshvatljivo kako bi ljudsko telo koje je sastavljeno od 75% vode i relativno malog procenta masnog tkiva moglo da se zapali (prostije rečeno, ljudsko telo je neka vrsta prirodnog protivpožarnog hidranta).
U ovoj borbi mišljenja bilo je i niskih udaraca. U takve spada onaj koji je pao 22. IV 1905. kada je časopis "Američka medicina" objavio kako "od ukupnog broja svih poznatih slučajeva gotovo polovina potiče sa tla neurotične Francuske."

[iz "Politikinog zabavnika" #2063/1991]