Holmija – država Vasojevića

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Izveštaji su bili različiti. Ispisani onako kako je pojedinim beležnicima odgovaralo. Dospeli su, tajno i polujavno, i do krunisanih glava, do konzula, paša, policijski žbira. Čak i do čitalaca mnogih evropskih novina. Komentari su, razume se, bili različiti. I optužbe, dabome.
Najtežu je, mnogo godina kasnije, obelodanio istoričar prof. dr. Ljubomir Durković-Jakšić, jedan od naših najboljih poznavalaca života Petra II Petrovića Njegoša. On je zapisao ovako:
"Njegoš je pozvao Vasojevića da dođe na Cetinje i odlučno se rešio da pripremi da se on ubije. Na putu za Cetinje, u Donji Zagarač, 30. V 1844. godine Vasojevića su ubili perjanici (Njegoševi) Vuko i Todor Toroman i njihov rođak Mića Toroman, svi iz Njeguša. Sahranio ga je Petar Ćupić, iz Zagarača."
Odmah po vesti o pogibiji knjaza Nikole Miloševića Vasojevića Njegoš je, međutim, izdao naredbu da se krene u hajku za njegovim ubicama. Ovo, na osnovu nekih Njegoševih pisama, tvrde oni istoričari koji se ne slažu sa mišljenjem da je vladika crnogorski na bilo koji način umešan u zločin koji se zbio na samoj granici Crne Gore.
Ljubomir Durković-Jakšić, pak, dalje iznosi podatak da je spomenik knjazu Nikoli Vasojeviću, podignut godinu dana posle njegove smrti, porušen 1857. po nalogu knjaza Danila Petrovića, Njegoševog naslednika.
Ko je, zapravo, bio knjaz Nikola Milošević Vasojević, čovek čiji su život i smrt uzbudili i evropsko javno mnjenje? O toj nadasve neobičnoj ličnosti i njegovim još neobičnijim poduhvatima svedoči Radomir Guberinić, hroničar iz Berana. Nakon desetogodišnjeg istraživanja nedavno je objavio knjigu "Knjaz Nikola Vasojević" i svojim otkrićima iznenadio čak i svoje sugrađane, posebno one koji su verovali da nema šta ne znaju bar o istoriji svoga kraja.

Svinje i inženjeri knjaza Miloša

Knjaz Nikola Milošević Vasojević rođen je 1797. u selu Lopatama u Lijevoj Rijeci, danas Crna Gora. Posle pogibije oca, knjaza Staniše 1802. u jednoj od mnogih bitaka sa Turcima, već kao sedmogodišnjak obreo se u Rusiji, u Odeskoj guberniji. U te daleke prostore stigao je sa majkom Jovanom, zajedno sa velikim delom plemena Trebješana koji su izbegli iz okoline Nikšića nakon neuspelog ustanka protiv Turaka.
Završivši vojnoinženjersku akademiju u Petrogradu, knjaz bez knjaževine dugo službuje na Kavkazu, kao kapetan zemljomer, baveći se izradom vojnih karata za tamošnje granične oblasti. Zatim dospeva do Carigrada, u službu ruskog vojnog atašea. Po sopstvenom svedočenju, u ruskoj armiji provodi punih dvanaest godina, od 1818. do 1830.
Kao već cenjen zemljomer stiže u Srbiju i učestvuje u radu međunarodne komisije za razgraničenje Srbije i Turske, leta 1830. Tu i ostaje na molbu i plaću knjaza Miloša Obrenovića i postaje glavni inženjer Knjaževine. Ne zadovoljava se samo izradom mapa, nego se čak usuđuje da knjazu Milošu predloži, vrlo dokumentovan, projakat o izgradnji modernog magistralnog puta Beograd – Bar. Ideja je zanimljiva, skupa i opasna jer deo puta mora preko turske teritorije. Miloš, knjaz sa sve većom knjaževinom, nikada nije voleo da izlaže riziku ni svoju vlast, a ni kasu, te je zanesenom knjazu sa svojom knjaževinom tek u snovima rekao: "Ja oću i želim da moj inžinir umie i svinje pasti i planove činiti".
Turci su, izgleda, drugačije mislili, a nikada nisu ni bili osobiti ljubitelji svinja, te knjaz Nikola Vasojević postaje general kvarter majster svih suvoputnih turskih trupa u Evropi i sultanu Mehmedu II služi sedam godina. Prokrstarivši ogromnom imperijom, stekao je dragocena iskustva koja će mu pomoći da dosanja svoj san o vaspostavljanju svoje države knjaževine.

Zemljovid u Parizu

Da je Njegoš tada znao šta potpisuje, verovatno bi sudbina knjaza Nikole Vasojevića bila sasvim drugačija i sâm gospodar Crne Gore bi mirnije spavao. Jer, 1835. kad su se upoznali, Njegoš mu, na osnovu Povelje koju je našao u arhivu Cetinjskog manastira, izdaje uverenje kojim se dokazuje plemićko poreklo knjaza Nikole Vasojevića, direktnog potomka knjaza Radonje Humljanina koga je u to dostojanstvo uzvisio potonji car Srbije Stefan Dušan Nemanjić u godini 1346. Tom prilikom pesnik u Njegošu mu čak na Orfelinov večiti kalendar ispisuje i pesmu zahvalnicu.
Nemirna duha, večito u traženju puteva za ostvarenje ideja o stvaranju svoje države Holmije (holm – brdo; holmija – zemlja brđana) knjaz Nikola uspeva da ga imenuje za engleskog vicekonzula za provincije Bosnu, Hercegovinu i albaniju. Sa sedištem konzulata u Novom Pazaru. Sjajna prilika da tu otvori prvu srpsku školu na turskoj teritoriji i počnje sa pripremanjem ljudi za svoju buduću knjaževinu Holmiju koja će, kako je verovao, biti centar za "vaskrs novog Dušanovog carstva". S njim na čelu, svakako.
Putnik u vreme kad su i glasovi teško i sasvim nepouzdano putovali, znalac trinaest jezika, sa četiri državljanstva, Nikola stiže i do Londona, boravi u Parizu. Sve sa ciljem da velike sile – pre svega Englesku i Francusku – zainteresuje za svoju knjaževinu u nastajanju. U Parizu objavljuje čak i zemljovid (mapu) svoje knjaževine. I ne gubi vreme čekajući šta će Francuzi da odluče, te stupa u vezu sa knezom Adamom Čartoriskim, vođom emigracije.
Posle dužeg pregovaranja i dogovaranja, uz pomoć brojnih posrednika, uspeva da sklopi tajnu konvenciju sa Poljacima u izbeglištvu. Savez je pomalo neverovatan, a interesi, verovali su, obostrani. Naime, "pitanje Holmije za poljske interese je od izuzetne važnosti, jer ako bi se ostvarilo, onda bi se u Knjaževini Holmiji mogli podići magacini za municiju koji bi kasnije koristili u akciji za oslobođenje Poljske, a tamo bi mogli organizovati i poljsku vojsku koja bi prvo ušla u Galiciju, pa onda u Ukrajinu, iskoristila bi se pomoć Vasojevića za oslobođenje Poljske..."
Naravno, i knjaz Nikola i njegova Holmija (Vasojevići) imali bi koristi jer su Poljaci obećali da će poslati i novac i vojsku koja bi zavela red u prilično buntovnom plemenu. Stvar je, na veliku knjaževu žalost, propala iz mnogih razloga.

Poternica vredna 7000 groša

Knjaza Nikolu Vasojevića ništa nije moglo da spreči u različitim pokušajima da ostvari svoj naum: modernu i sa svim državnim svojstvima regularnu Knjaževinu Holmiju. Bez obzira što ni Crnoj Gori ni Srbiji to nikako nije odgovaralo.
Dokumenti koje navodi Radomir Guberinić kažu, dalje, da je knjaz Nikola Vasojević stao na čelo svoje Knjaževine krajem 1842. i bio gospodar sve do svoje pogibije, 30. V 1844. Prvo je pročistio i novim vremenima upriličio stari Vasojevićki zakon, te ga sveo na dvanaest tačaka. Granice su bile jasne i nedvosmislene: "Nebo Bogu, caru sva zemlja, a Vasojević od Nožice do Lješnice navijek i amin". U pismo svom sinu Svetislavu knjaz Nikola te državne crte ovako tumači: "Vasojevići graniče od sjevera Kolašincima i Bihorcima, od juga Plavom i Gusinjem, od vostoka Rugovom i Peći, a od zapada graniče rijekom Moračom..."
Kao i svaka pravna država, i Knjaževina Holmija imala je grb. Novac nije, na žalost, sačuvan, ali po svedočenju se zna da je kovan srebrni novac, nazvan groš, u apoenima od 1, 2 i 5 groša. Na aversu se nalazio lik knjaza Nikole Vasojevića iznad koga je pisalo: "Bog... somonoju" (Bog sa mnom). Na reversu je bio grb Knjaževine Holmije (Vasojevića) i naznačen apoen groša.
Da to nije bila tek pusta igrarija, svedoči i podatak da su knjaz Nikola i knjegina Anastasija, njegova žena, imali svoje pečate, osnovno vladarsko obeležje. Metalni pečati su, na sreću, sačuvani i danas su u posedu njihovog čukununuka Nikole Vasojevića koji živi u Beogradu.
Vreme i ljudi nisu uspeli da sačuvaju zastavu Knjaževine Holmije. Zna se da je bila "krstaš barjak": na svilenoj crvenoj podlozi bio je belim koncem izvezen veliki krst. Veruje se da je on bio istovetan sa zastavom Boška Jugovića iz vremena kosovske bitke.
U međuvremenu, dok svojom Knjaževinom hodi i uvodi reda i zakona, za neobičnim vladarom – jednim od najobrazovanijih u tadašnoj Evropi – kreću poternice. Turci, recimo, daju 7000 groša svakome ko ga ubije ili živa privede vlastima. Hapse ga u Skadru, puštaju, zatim je zatočen u Carigradu otkud uspeva da pobegne. Ni Njegoš ga ne ljubi jer polaže pravo na teritorije koje je knjaz Nikola proglasio svojom državom....

* * *

Knjaz Nikola Milošević Vasojević, bez obzira na uporno istraživanje Radomira Guberinića, i dalje ostaje jedna od najzagonetnijih ličnosti sa ovoga prostora.

[iz "Politikinog zabavnika" #2039/1991]